четвртак, 01. јануар 2015.

"Брижна мајка"

Игуман ЕВМЕНИЈЕ
АНОМАЛИЈЕ РОДИТЕЉСКЕ ЉУБАВИ



"Брижна мајка"

Родитељи који претерано штите своју децу заслужују посебно поглавље. Често жена цео свој живот посвећује васпитању деце. Од тренутка њиховог доласка на свет сва њена љубав и брига се пребацују искључиво на њих. Муж у таквом случају као да постаје некакав додатак, извор материјалног благостања. Понекад се о њему чак и стара, и то као о крави музари која даје млеко и, у складу с тим, и приходе.
Према мужевој превари овакве жене се односе мирно, не видећи у томе никакву трагедију ако се при томе не руши породица и ако нема материјалне штете. Оне по правилу не осећају мржњу према мужу и односе се према њему као према несташном детету. Уопште, код њих се муж налази негде "по страни". Чак и када их мужеви остављају, оне се с тим помире прилично брзо, обично се не удају поново, посвећујући се деци, а затим унуцима. И у служби напредују најчешће ради деце - да би им што више пружиле.
Већ од првих дана живота детета "брижна мајка" почиње да се бави његовим васпитањем, и то са нарочитом ревношћу. Старање и развој по посебним системима можда су потребни мајци, али не и детету. Жеље детета, његове потребе, способности и склоности она обично не узима у обзир. Васпитање се креће путем принуде, у условима јачања наравствене одговорности детета. У каснијем животу жртве оваквог васпитања стално раздиру противречности између "морам" и "хоћу"...
У почетку све изгледа сасвим срећно и успешно. Дете посећује разне секције и студија које бира мајка. Али мали човек се мири с тим и послушно врши вољу мајке, иако при томе временом несвесно тежи да се отме из њеног туторства. Као чисто и поверљиво биће, дете идеализује маму, не разумевајући до краја своја противречна осећања. С једне стране, мама га воли, а с друге, њему је већ веома загушљиво у загрљајима њене љубави. Овакво васпитање може довести сина или кћерку у пубертету до нервних поремећаја, депресије, незадовољства својим животом.
Разорност оваквог васпитања испољава се са свом снагом када дете, почињући да себе доживљава као самосталну личност, учи да инсистира на своме. Пошто "брижна мајка" не даје слободу детету, оно не може хармонично да се развија, да задовољава своје душевне потребе, на пример, потребу за самосталношћу. Тада се дете разбољева. И педијатри, и психотерапеути једнодушни су у мишљењу да практично све болести настају због незадовољених душевних потреба.
На нивоу свести "брижна мајка" пати видећи да је дете болесно, али несвесно она тријумфује. Ето то је тај узвишени циљ - да излечи дете! И тако, док лечење не да ефекат, мајчини поступци изгледају потпуно оправдани.
То је потрага за лекарима, лековима, "биоенергетичарима", благодатним старцима или једноставно свештеницима (варијанте "спасилаца" могу бити најразличитије).
Али ако изненада доведе своје чедо код свештеника којем је, могуће је, наклоњено срце сина (или кћери), свештеника који ће касније постати духовни отац детета, помоћи му да пронађе животни ослонац, научити га да правилно општи с људима - она ће учинити све (понекад максимално благо, тако да се љубљено дете чак и не досети!) да раскине њихове односе. Јер ако дете стекне ослонац у неком другом, оно ће или отићи од ње, или ће престати да психолошки зависи од ње. Лишена те зависности, она почиње да се лоше осећа.
Људи који су се ослободили оваквог туторства, који су прекинули психолошку зависност, почињу да се осећају природније, слободније, немају више потребе за мајчином подршком, а "брижне мајке" негодују и обећавају да ће "доћи да се разрачунају с тим баћушком".
Оваква мајка се неће зауставити ни пред чим, јер њена парола гласи: "Ја ћу све учинити за твоју срећу под условом да ти останеш несрећан. Ја ћу све учинити за твоје оздрављење, под условом да ти останеш болестан". У првим етапама код деце се у фази опоравка развија непријатељство, чак и мржња према родитељима. Затим све пролази, односи се нормализују... али за то је потребно стрпљење и време.
"Брижне мајке" блокирају духовни, душевни, морални и физички развој своје деце. Осећајући се одбаченима, многе савремене жене покушавају да нађу утеху у детету, нарочито ако је то дечак. Он постаје за мајку једини ослонац, саговорник, пријатељ, психолошки заузимајући место мужа који је или одсутан, или ју је оставио. Али дете се не може стављати у улогу одраслог мушкарца, оно томе није дорасло. Преоптерећена психа се може исцрпсти и, пореметивши се, изопачити.
Мушкарци који су се у детињству налазили у "психолошком браку" с мајком често због тога и не ступају у реални брак, што значи да се од њих уопште нико не може ни родити. Заслепљени и потлачени од стране мајке, они не налазе себи достојан пар. Ако пак мајка и одлучи да ожени сина, обавезно ће му сама изабрати невесту којој ће касније доделити улогу служавке. Место домаћице у таквој породици мајка нипошто неће уступити.
Данас се, нажалост, знатан део наше омладине налази у оваквом ропству. Многе мајке васпитавају своје синове саме. Последица тога је испољавање јаке душевне везаности мајке за сина. Ако је сина некада у детињству мајка спасла од смрти, она постаје толико везана за њега, толико обавија сина својом бригом, да касније он може и да се не ожени.
"У природи постоји такав један тип мајки - и тешко њиховим синовима! Духовит и оштроуман песник, а у животу мужеван и смео човек, гроф Алексеј Константинович Толстој (један од стваралаца Козме Пруткова), до саме смрти је патио, не усудивши се да се ожени вољеном девојком - зато што вољена маман није хтела да се он ожени.
Заиста је љубав зла... Искрено сматрајући да воли сина, таква мајка у стварности воли искључиво себе - и на жртву тој љубави приноси његову судбину, његову властиту срећу, његов живот.
Познавао сам једног постаријег - већ седог - професора факултета који је проживео цео свој живот с мајком. Много година она није устајала из постеље, тако да се он у потпуности старао о њој. Не треба имати велику фантазију да се замисли како је то изгледало - под условом да је радио и по цео дан није био код куће. Када је мајка умрла њему су преостали само студенти. Они су му заменили децу, унуке, породицу. Он је ишао с њима на туристичка путовања. Требало је видети како је био пун живота у њиховом окружењу. Са своје стране, они су га обожавали. Али потом је дошла пензија. И изненадна и потпуна усамљеност.
Струјања ове мајчине љубави према себи толико су јака да син потпуно губи вољу, мири се са судбином и опстаје са убеђењем да другачије никако не може. Међутим, увек је све могуће. Увек се може некако другачије".[1]
Ако пак син "брижне мајке" и ступи у брак, не може да схвати зашто се, тек што се оженио, након месец дана или два, враћа мами. Али и вративши се, не може сваки млади човек да нађе мир с мајком. Душа која тежи слободи почиње да тражи самосталан животни пут. Део младих људи остаје потпуно под влашћу мајки, испољавајући инфантилност, а други део се ипак ишчупа. Неко оде да студира или да ради у други град, неко живи у студентском дому или изнајмљује стан.
Догађа се да се син, рекло би се, одвојио од мајке, али тајанствена веза с њом се наставља; у њему је присутна иста она младалачка инфантилност, али овога пута унутрашња: он се понаша као човек који уопште није припремљен за живот. Унутарња мајка му није одобрила самостални живот. Услед тога он остаје везан за њу, иако те везе није свестан. Ово се испољава у томе што он апсолутно ни у чему не може да се испољи као мушкарац. Он је потпуно неодговоран, у њему одсуствује вољно понашање, душевно се ипак осећа да је "под њеном влашћу", под влашћу мајке...
Исти овакви односи могу настати и између "брижне мајке" и кћерке. Када кћерка у пубертету почиње да се вади из емоционалних загрљаја мајке (углавном се то испољава у томе што јој пркоси), мајка улази у врло јаку и вишедневну свађу са кћерком. Путем тих свађа она се само учвршћује у својој унутрашњој тежњи да задржи кћерку уз себе. И што се више кћерка извлачи из тих окова, то је мајка јаче контролише. Оваква мајка не жели својој кћерци ниједног младожењу, ни другог, ни трећег.
Али у извесном тренутку, будући потчињена општем правилу, девојка ипак одлучује да се уда. При томе мајка обавезно жели да младенци живе код ње. Или, ако живе у другом граду, неопходно је да једном недељно кћерка посећује мајку.
Зашто јој је све то потребно? Испоставља се да на тај начин она кришом и неприметно почиње да психолошки одваја своју кћерку од мужа. Почињу објашњења због чега муж није добар, зашто зет не ваља, зашто не поправља по кући, зашто тако мало зарађује. На крају крајева, оваква мајка након извесног периода постиже своје. Резултат је да се млади разводе, мајка добија своју кћер натраг и ... она је поново срећна. Истина, они живе у врло великим свађама, непомирљивости, понекад се све то завршава тиме што кћерка напушта кућу. Па ипак, мајка је мирна, пошто она и даље контролише кћерку и осећа се као брижна мајка. У таквом општењу њена властољубива природа, њено самољубље, унутрашња страст која је једном већ присвојила кћерку себи, показују се задовољеним.
"Односи с мамом су постали за мене веома озбиљан проблем - пише 17-годишња девојка - Она се стално меша у мој лични живот, покушавајући да ме заштити од грешака које је некада и сама правила. Ја разумем да је мама човек који не само да може, него и мора да ме саветује, ослањајући се на своје искуство и на своје познавање и разумевање мене. Али у последње време ти савети су почели да попримају облик придика по принципу 'тако и само тако!'
Овакво неподношљиво неуравнотежено стање људске душе илуструје сан једне младе жене. Случај њених односа с мајком служи као метафора унутрашњих противречности, изражава архетипску борбу разнородних начела психе...
Предисторија сна је оваква, уколико могу да препричам Татјанину причу: она, њен млади муж и новорођенче живели су с Татјаниним родитељима. Њена мајка је тежила да спроведе у живот своје представе о породичном животу, неприкосновено верујући да оне немају алтернативу. Кћерка је мајчину активност доживљавала као грубо мешање у њен приватни живот, у живот њене властите, мале новорођене кћерке, као и породице.
Татјанини покушаји да одбрани независност били су исмевани; осим тога, морала је да саслуша много увредљивог. Најзад, Татјана је с мужем, кћерком у колицима и мачком у торби, отишла из куће, било куда.
Мајка је била сатрвена - рушењем идеала велике породице у којој је она била домаћица, страшно опустелом кућом, кћеркиним непријатељством према њој, које се изненада открило, и равнодушношћу зета, нестанком дуго очекиване играчке - унуке.
Млади супрузи су почели да живе независно, делећи међусобно одговорност за дете и издржавање породице. Стваралачки чин ослобођења (читај: сазревања и увиђања много тога што је раније било скривено копреном инфантилне везаности за родитеље) је успео...
Управо тада је Татјана сањала сан. Морски таласи је носе стотинак метара од обале. Она види све тако као да није у води, већ стоји на површини, само што своје тело Татјана уопште не осећа. Обала представља стрму стену на којој се види огромна црна женска силуета. 'Мајка' - зна Татјана и осећа да је, иако је то само цртеж жене, она жива. Равни лик је оживљен чак некако више од људске мере оживљености. И нема никакве сличности у том портрету с њеном сопственом мајком, лице се уопште не може видети. То је једноставно Мајка.
У Татјаниној глави одзвања глас. Самоуверени баритон изговара: 'На мајку се не смеш љутити'. И одмах Татјана схвата да, кад је глас рекао, значи да је то заиста тако. Коме припада глас, о томе није размишљала, али је неоспорност истине таква као да ју је прогласио Бог.
Али изречену истину још треба прихватити - не на веру, већ у свом срцу, то јест, сложити се с њом, прожети се њом. И Татјани је познато да је то у њеном животу последњи задатак и циљ. Да ће она тако јурити овде по таласима све док не успе да то изврши.
И тако у мери у којој се Татјана савесно труди да се све више 'уживи' у смисао фразе, талас који је носи на свом врху, све више се убрзава, хитро носећи девојку на стену да би (Татјана то зна) је разбио крај ногу црне Мајке, чим дође до изненадне спознаје. Татјана се не боји, напротив, она то увиђа. То је последње што јој је суђено у животу.
Али у извесном тренутку последње истине, упркос свој Татјаниној ревности, у глави ниче друга мисао која се супротставља оној мисли коју је изрекао глас: Али ја нисам могла другачије!' (има се у виду раскид с њеном реалном мајком).
Талас се одмах одбија натраг у море и све се, и то више пута, понавља из почетка. Да ли је формула културне забране била изречена гласом Бога или савести, није важно. Важно је то да искрено прихватање покајничке улоге 'блудног сина' (блудне кћери) у датом случају води пропасти, упркос традиционалним представама. Пропасти чега? Индивидуалности, наравно, личности".[2]
Мајка која је себе некад доживела као спаситељицу живота свог детета, сраста с њим и, независно од растојања, и даље задржава невидљиву пупчану врпцу. Не чуди што таква мајка и поред хиљада километара осећа стање свог детета. Тамо се нешто догодило, и она је већ узнемирена. Њено срце осећа. Та душевна веза на тајанствени начин их међусобно спаја. Ишчупати се из тих стега је изузетно тешко. У већини случајева девојке и младићи, када одрасту, безуспешно покушавају да се цео свој живот чупају из тих мајчиних загрљаја.
Човек васпитан у атмосфери овакве привржености осећа своју неслободу и касније несвесно покушава да се ослободи других људи који га окружују: мужа, жене, пријатеља, другова и другарица, сарадника на послу. Њему се чини да и с њима има сувише зависне и неслободне односе, да се и од њих треба ослободити.
Људи који су чврсто везани за мајку једноставно не могу дубоко да се зближе с другим људима. Ма како се успостављали њихови односи с другима, крајњи резултат је то да се све то кида. У крајњем случају, односи остају дистанцирани...
Примери ове појаве могу се срести на страницама класичне књижевности. Ево разговора између мајке, трговкиње Кабанове и сина у драми Островског Олуја:
Кабанова:... Већ одавно видим да ти је жена дража од мајке. Откако си се оженио више не видим од тебе некадашње љубави.
Кабанов: Али ми за вас, мама, и дању и ноћу Бога молимо да вам Бог да здравље и сваку добробит...
Кабанова: Ма, доста, престани, молим те. Можда си ти и волео мајку док си био неожењен. Теби није до мене: ти имаш младу жену.
Кабанов: Једно другоме не смета. Жена је за себе, а према родитељки се подразумева да изражавам поштовање.
Кабанова: Да ли ћеш онда заменити жену за мајку? Никада у то нећу поверовати.
Кабанов: Али зашто да мењам? Ја обе волим.
Кабанова: Но, да, тако и јесте, само ти растежи причу! Већ ја видим да сам сметња... Видиш ти какав ти је само ум, а ти још хоћеш и да живиш по својој вољи.
Кабанов: Па ја, мама, и нећу да живим по својој вољи. Како по својој вољи да живим!
Кабанова: Зашто стојиш? Зар не знаш за ред. Наређуј жени како да живи без тебе.
Кабанов: Па она, ваљда, и сама зна.
Кабанова: Разговарај још! Но, но, наређуј! Да чујем како јој наређујеш! А затим ћеш доћи и упитаћеш је да ли је све тако извршила.
Кабанов: Слушај маму, Каћа.
Кабанова: Реци јој да не буде дрска према свекрви.
Кабанов: Не буди дрска!
Кабанова: Да не пиљи у прозоре!
Кабанов: Али тако ти Бога, мама!
Кабанова (строго): Нема ту шта да се пренемажеш! Мораш да извршиш шта ти мајка каже. Све је боље када је наређено".[3]
А ево какво сам писмо о савременој Кабанихи добио од слушкиње Божије Љубови. Оно је постало још један аргумент у корист актуелности књиге коју сам замислио још пре пет година и коју ви данас држите у рукама, задржавајући стил оригинала.
Такав је испао Промисао Божији да сам се с патолошком мајчинском љубављу у животу сукобила до крви. Не знам како да опишем колико сам препатила због тога. То је једно изузетно важно питање. Због тога се руше судбине, душе и животи. Њега треба хитно осветлити, треба отворено викати. Ја се поводом свега саветујем са својим духовним учитељем, оцем Александром. Али надам се да ћу добити подробнији одговор од Вас. Хтела бих да се о овом проблему говори у књигама ваше издавачке куће.
Почећу од моје другарице. Она је свог сина (он има 9 година, а она 44 године) обасула претераном љубављу. Касно рођено дете, болесно (има срчану ману), родило се без оца. Она је инвалид са астмом. Али је врло милосрдна, ради као медицинска сестра, Богу је ишла лагано, али, дошавши вери, сагледала је сав кошмар свог васпитања. Врло је малодушна. Сву своју љубав усмерила је на сина (мужа никада није имала). Она га претерано цмаче. Спавала је с њим до његове девете године. Дечак се, видевши овакву љубав, претворио у пород пакла (бољу реч не могу да нађем). Али то се још и може поправити. Ја сам се дуго с њим мучила, саветовала сам се баћушком. Баћушка је рекао да се он сада мора поправљати као крошња дрвета када криво расте. Треба просто ломити карактер шибама. Али то је разумљиво. Хвала Богу да је и мајка све схватила.
Недавно сам се суочила са одраслим 'маминим сином' (он има 47 година) и с његовом мамом која га обожава. Покушавала сам да с њим створим хришћанску породицу. То је био прави кошмар. Крај тог кошмара је мој уништени живот. О томе у Православљу нигде још нисам читала. Одговор на то питање нашла сам у листу Комсомолска правда. Чланак се назива 'Мамин син - то је дијагноза'.
Тамо пише: 'Одлепити се од мајке и оца својега и прилепити се жени...' А шта ако се не одлепи? Мајчина љубав код неких жена је таква да не могу ни да замисле да се њихов син ожени, оне захтевају да син воли само мајку. Оне као жрице (паганске свештенице) прождиру вољу својих синова; ниједна жена с којом син хоће да створи породицу њима се не свиђа. О мом случају баћушка је рекао кратко: 'Мајчинска љубомора'. Мајка се свугде мешала, телефонирала је у цркву и питала: 'Па јесу ли заједно отишли или је он био сам? А да ли су у цркви заједно стајали?' Она је постепено, лукаво и подмукло разбијала нашу везу. И постигла је своје.
Њему је 47 година, није био ожењен. Парохијани су ме одмах упозорили да нам мајка неће дати да живимо. Да тако нешто постоји нисам могла ни да претпоставим. Како је она слепа! Јер права мајчинска љубав је жртвена, она жртвује све ради среће свог сина. Ја такође имам сина, сада је ожењен. Увек сам желела да створи породицу, да роди децу.
А на крају овог чланка пише: Ако тако нешто приметите, одмах одлазите зато што ће мајка ипак победити - инстинкт ће победити разум'. Тако се управо и догодило. Мислила сам да ћу добити битку, али то је таква лавина (дволичност, лукавство) да просто нисам имала снагу да победим. Морала сам да се растанем.
А син? Како се он понашао у целој овој причи? Он је у свему подржавао маму, без ње и без њених савета није могао да живи. Она је гушила његову вољу, он као да и није мушкарац.
Све до данас не могу да схватим и мучим се питањима: 'Зашто и због чега по карактеру мушкарци бивају слични женама?1 Јер ни дужности, ни одговорности пред породицом он није имао и нема. У породичном буџету није учествовао. Мама му није дозвољавала да ми доноси намирнице, говорила је да свако треба да одвојено троши новац. Ти десет рубаља, она десет рубаља!, тако га је она учила. Издржавала сам породицу и хранила га тиме што сам радила неколико послова. Након посла сам вукла претешке торбе кроз цео град, трудила сам се да дођем кући на време да не би било никаквих приговора с његове стране. Једном сам морала да одем на преглед код лекара терапеута и када ме он послушао, приметио је да имам на раменима модре трагове - пруге од тих мојих торби. Доктор ме је упитно погледао, али ништа није питао. Дошавши кући испричала сам мужу, мислила сам да ће се сажалити, да ће му се пробудити савест, да ће почети да ми помаже. Али знате ли шта ми је на то одговорио? 'Даа, није у томе ствар, треба да купиш торбу-колица...'
Понекад сам заједно с мужем ишла у госте код његове мајке. Тамо су се такође до комичног догађале занимљиве ствари. Мене су остављали у дневној соби да гледам телевизор, а њих двоје су се удаљавали у кухињу да ручају или пију чај. И то се сматрало потпуно нормалним и природним. Ја за њих нисам постојала. А када је његова мајка долазила код нас у госте, доносила је своје обавезне тегле од мајонеза и тегле од пола литра са храном за свог сина. Ето какву брижну мајку има мој бивши сапутник у животу... Можда неко ко буде читао моје писмо неће поверовати у све ово. Али то је заиста, заиста било...
Једном сам на Васкрс пошла с мужем на рану службу, помолили смо се на Литургији и врло срећни и пуни одушевљења вратили се кући. Али какви су нас хладноћа и мрак запахнули од лица његове мајке која нас је чекала код куће и која је с љутњом и прекором одмах почела да га грди што је отишао на службу у време када је она журила код њега. Требало је видети то лице са осећајем кривице, његове испрекидане фразе извињавања. Пред мајком није стајао мушкарац од 47 година, већ ђак петог разреда којег грде због јединице. То је све она, она, ти си ме заменио за њу, она тебе вода по црквама...' - бесно је говорила мајка сину, чак ме не удостојивши ни погледа.
И у исто време његова мајка је верница, добра према другим људима, саосећајна...
А колико је таквих мајки само у нашем граду! А колико их је у целој земљи?!
С поштовањем Љубов Николајевна"
Надам се да ће не само Вама, поштована Љубов Николајевна, него и многим другима бити корисна ова књига, написана са осећањем дубоког саосећања према проблему који сте ви покренули.[4]
Сметња за "брижну мајку", објекат њене љубоморе и мржње може постати било која одрасла особа која ужива ауторитет код детета, био то наставник, тренер, свештеник, пријатељ, невеста (младожења) - било ко. Најсуровији, најбезумнији испади и поступци према "супарнику" у очима околине могу се оправдавати мајчином љубављу и бригом о сину који је доспео под "лош утицај". Али у стварности имамо посла с посебним случајем душевне страсти.
"Ми често мислимо да човека волимо, а њему се чини да је наша љубав ропство - пише митрополит Антоније Сурошки - Како би често он хтео да каже: воли ме мање, али ми дај да дишем! Или научи да ме волиш другачије, да твоја љубав буде за мене слобода, да не бих био заробљеник другог човека који боље од мене зна како ја треба да живим, у чему је моја срећа, какав је мој духовни или животни пут. Свако од нас то може да учини; свако од нас може да постави себи питање шта представља љубав о којој говори и коју доживљава.
Ово сам говорио много пута, али опет понављам. Онолико често колико човек говори: 'Ја те волим' - цео нагласак је на речи 'ја'; 'ти' је предмет моје љубави, а 'љубав' је онај ланац којим сам те спутао и држим те у ропству. Како се често догађа да љубав једног човека према другом претвара тог другог у заробљеника или роба. Тада 'волим' није стваралачко, животворно начело; реч 'љубав' као да представља мамац, удицу на коју је ухваћен други човек. Ако откријем да је таква моја љубав према људима или према једном, нарочито вољеном човеку, пре свега морам да постанем свестан ужаса што ја себе сматрам центром, што се све своди на мене: и догађаји, и људи - све се посматра с гледишта моје користи, моје радости, мог живота, и нико и ништа не постоји другачије до у неком односу према мени.
Ако се то схвати, ако нас обухвати стид и ужас, онда можемо почети, окренувши леђа себи, да гледамо у правцу другог човека и да покушамо да видимо његове особине, да га схватимо, да спознано његово постојање као лица одвојеног од нас, као другог, као човека који је повезан с Богом тајанствено и ван нас; и у складу с тим да се према њему понашамо".[5]
Могуће је да ће мајка покушати да трезвено анализира своје поступке да би схватила каква је њихова мотивација и шта се то с њом догађа. Ради тога она мора привремено да се "удаљи" од детета да би изгубљено истинско мајчинско осећање, разумевање нужности да поштује слободу личности детета, потиснуло нездраву психолошку приврженост.
Како се понашају младићи који су се нашли у оваквом "слатком" мајчинском ропству? Они слабији, меланхолични, улазе у игру коју им је наметнула мајка, личност мајке их потпуно гута, зарањају у свет женских доживљаја и брига, те, по правилу, одрастају као кандидати за хомосексуалце. Њихова свест, психа, здрава сексуалност неопходна за живот, мењају се под утицајем претерано заштитничког мајчиног васпитања.
Пошто се проблем хомосексуалности све упадљивије испољава у савременом животу, а савремени пастир мора да прима покајање и одговара на питања повезана са овим проблемом, размотрићемо га у контексту главне теме наше књиге.
Не постоји један узрок који је у стању да потпуно објасни формирање хомосексуалности. Али истраживачи различитих психолошких школа уочавају једну заједничку законитост: властољубива мајка и пасивни неуспешни отац јесу главне фигуре на чијој се позадини формира хомосексуалност.
Узмимо као пример ситуацију када у кући о свему одлучује само мајка. Као кормилар брода, она води свој дом у бурном животном мору, вукући на реморкеру мале чамце (мужа и децу). Она има заповеднички глас, она командује у породици, она је одлучна и частољубива у односу на будућност своје деце. Када дође до спорова, она обично истрајава на својој исправности. Други чланови породице покушавају да изнесу сопствено мишљење, али нико не може да се одупре њеној самоувереној упорности.
У другим ситуацијама њено властољубље се може испољавати не тако упадљиво. Она може деловати и лукавије, али ништа мање тирански. Крхка и нежна, она у исто време руководи кућом захваљујући својој гвозденој вољи, свом моралном лидерству (како она понекад вешто може да стави човека на његово место добро смишљеном фразом!) или чак лукавству (на пример, позивајући се у потребном тренутку на главобољу).
Али да јој не бисмо сувише брзоплето приписивали улогу главног кривца за синовљеву хомосексуалност, морамо да истакнемо да је мајка само један од лица која учествују у драми. Без подршке целог глумачког састава њој тешко да би успело да с успехом изађе на крај с главном улогом у тој болесној драми. Муж јој повлађује својим немешањем. Он зна само два начина реаговања на њене поступке: или да се извештачено наљути, или да се повуче у илегалу: телевизор, читање новина, домине, алкохол. Често велики део свог слободног времена муж проводи ван куће.
Деца у тој ситуацији могу да се понашају различито. Али лик "мајке-ментора", на којем она темељи своје понашање, по својој суштини је нездрав. Деца немају одакле да узму пример нормалних односа међу родитељима. Треба ли се надати да ће, почевши сопствени породични живот, почети да се правилно понашају у сопственој породици?
Од мноштва варијаната породичних односа једна је посебно важна. Ако мајка бира сина (или једнога од синова) као свог посебног опуномоћеника, она може поставити темеље његовог будућег хомосексуалног понашања. Али ради тога он мора да одговара оном обрасцу понашања који од њега очекује мајка.
У том случају син постаје (не у физичком или сексуалном), већ у емоционално-психолошком смислу њен муж. Особине које су недовољно изражене код њеног правог мужа мајка лукаво усађује свом сину. Не будући свестан онога што се догађа, син се учи да игра онако како мајка свира и да се прилагођава њеним расположењима.
С времена на време његова вештина да задовољава мајчине емоционалне потребе награђује се и подстиче се. Али услед тога што син никада не може дати мајци оно што она стварно (али несвесно) тражи, његова приврженост њој, на крају крајева, разочарава њих обоје. Син никада неће моћи да постане њен прави мушкарац. Он усваја навике пасивног понашања уместо да се научи активном понашању. Његова тежња да угађа мајчиним жељама никада му неће дозволити да постане слободан и независан. Његови сексуални нагони се налазе под строгом мајчином контролом. С једне стране, он се учи да сигурно испољава своју мушку истрајност ради одбране мајке, а с друге, да одбацује ту истрајност ако је она у супротности с мајчиним интересима. Он је стално везан за мајчину сукњу и због тога обоје остају губитници.
Када би младић имао јаког оца који га подржава и који му служи као пример, све би могло бити другачије. Али отац, као што се сећамо, скрива се у илегали, он је преузео споредне улоге, представљајући образац капитулације пред јаком и властољубивом женом.
Младићи с јачом вољом приликом покушаја овакве врсте манипулисања схватају да се ту не ради о мајчиној љубави, већ о жестоком диктату. Интуитивно осетивши подметање, они преврћу мајчину богату трпезу постављену мајчиним бригама, трпезу претераног старања и привржености, затварају се у себе и временом праве самосталан избор животног пута. Ово је најправилнија и најздравија реакција од стране детета! Даље туторство и брига само ће појачати његову раздражљивост која често прераста у отворену мржњу.
Одговорност за обогаљену психу детета и у једном и у другом случају сноси искључиво одрасла особа, то јест, мајка. Жена која по сваку цену тежи душевној блискости с дететом може доћи до његовог суровог понижења, може га довести до насилног смештања у психијатријску болницу. Код таквих мајки је необично развијена способност убеђивања, способност која почива на страсности и чврстини карактера. Оне лако налазе савезнике и саборце међу најразличитијим људима у својој "борби" за дете.
На разговор код психолога дошла је жена. Жали се на несаницу. Током сеансе се успоставило да она има врло тешку породичну ситуацију. Син јој је инвалид. При томе, како она каже, све се догодило њеном кривицом.
Пре пет-шест година син је без њеног знања отишао у манастир где је нашао свештеника који је одговорио на питања која су га узнемиравала. Јако је желео да постане монах. Пре тога је студирао последњу годину на престижном факултету, а пред њим је стајала блистава каријера. Мајка се бавила породичним бизнисом у прехрамбеној индустрији и видела је сина као свог наследника.
После више покушаја да "утиче на тог баћушку" преко епархијске управе мајка се одлучила на очајнички корак. Замолила је сина да узме зимске ствари које би му, наводно, предала преко кондуктера воза. Након што је син ушао у купе, двојица јаких момака су га свезала и спровела у место боравка. На железничкој станици заробљеника је чекало санитарно возило. Настојањем мајке, момка су на силу сместили у психијатријску болницу.
Изашавши из болнице, он се више не враћа у манастир, бави се аутомобилским бизнисом, не покоривши се у потпуности мајчиној вољи. Током обрачуна између криминалних банди које контролишу испоруку аутомобила, долази до експлозије и услед тога момак задобија тешку повреду лобање и мозга, али чудом остаје жив. Остаје без ока, дуго времена се налази на лечењу у најпрестижнијим клиникама. Младић је поднео мноштво тешких операција, али рањавање се показало толико тешким да остаје инвалид за цео живот.
Мајка доживљава све што се догодило као казну Божију и има дубоко осећање кривице. Има критични артеријски притисак, несаницу, болове у срцу. Она се такође врло дуго времена лечи у болницама, али лечење даје само привремено олакшање.
Мајка мисли да се сва та страдања као бумеранг враћају њој и не зна шта да ради. Боји се да иде у цркву зато што мисли да јој Бог неће опростити оно што је учинила сину.
Син јој то ниједном није пребацио, пошто је веома везан за своју мајку. Али то што се догодило нипошто није побољшало њихове међусобне односе, управо обрнуто, појавила се отуђеност. Одлазак у манастир за њега је био први самосталан избор у животу.
И ето, мама је на сеанси код психолога.
Два месеца трајале су сеансе након чега се психичко стање жене побољшало. Психолог јој је посаветовао да опрости на првом месту себи, да опрости и благослови све оне људе који су учествовали у овом случају. А пошто је жена осећала кривицу пред Богом за оно што се догодило, предложио јој је да оде у храм и поразговара са свештеником. Јер у таквој ситуацији просто је немогуће решити проблем без искусног духовног руководства.
Дете које је толико везано за маму и не наслућује колико је дубока његова зависност од "мајчине топлине" која у потпуности паралише вољу за самосталан живот. Тек ће неповратно протекло време младости проведене под "сигурном" заштитом "брижне мајке", најчешће неуспели лични породични живот, временом приморати човека да да трезвену оцену оваквих ненормалних односа и отвориће му очи за њих.
Обично деца која су одрасла у атмосфери мајчине привржености када одрасту, после смрти своје мајке доживљавају неочекивана нова осећања. Мајчина смрт као да их ослобађа од нечег. И премда се таква смрт веома снажно и драматично доживљава, ипак се касније у себи човек осећа слободним. То се кидају мајчине везе, са смрћу мајке умире њена власт.
Нема свака жена довољно храбрости да трезвено оцени узрок онога што се догађа. У поверљивом разговору пастир се може потрудити да објасни мајци (ако је она уопште способна да ишта схвати, осим својих осећања) да права љубав тражи само добро за вољену особу у оном облику у којем она себи то добро замишља, жели добро, а не поседовање, она не гуши у својим загрљајима. А апостол Павлс говори још боље: права љубав не тражи своје (Рим. 13), то јест, своје добро, своју срећу на рачун потчињавања и гушења вољеног човека, ма ко то био. Истинска љубав припрема дете као одвојену, као самосталну личност, што значи личност која живи на сопствени начин, која има свој животни пут. Истинско, скривено осећање љубави у мајци или оцу зна да се није родило моје власништво, већ посебна Богом створена личност која по свом личносном својству није "ја" и не може бити моје власништво. За мајку је важно да схвати да је њено дете одвојена личност, а не саставни део родитеља. Понекад је жени нарочито тешко да се помири с тим, а још ако има ауторитарни карактер, то је онда двоструко теже, јер дете је моје, оно што хоћу то и радим, и није важно колико има година - дванаест, двадесет три или тридесет седам" [Када је син једне мајке отишао у манастир, она је узвикнула: "Није га Бог родио, него ја"; нап. срб. прир.].
Да би се процес развоја психолошке аутономности човека завршио успешно потребно је да његови родитељи буду довољно увиђавни да свако од њих схвати неопходност да помогне детету у његовом одвајању од родитеља у одређеној етапи његовог развоја. Да би дете могло успешно да прође кроз "друго рођење", психолошко одвајање од родитеља, ови морају:
- да прихватају дете онаквим какво оно јесте, а не онаквим каквим би они хтели да га виде;
- да поштују жељу детета да самостално проучава свет око себе, да му то дозвољавају да чини;
- да подстичу изражавање независних мисли, осећања и поступака (у складу са узрастом детета);
- да буду способни да изразе разумевање и подршку када су ови де тету потребни;
- да буду пример психолошки зрелог човека који отворено изражава детету своја властита осећања;
- да јасно одреде шта забрањују детету да чини и отворено да кажу зашто, а не да прибегавају насилним методима;
- да му не забрањују да отворено изражава своја осећања, да признају и разумевају та осећања и потребу њиховог испољавања;
- да помажу и подстичу поступке детета, усмерене правилном истраживању околног света, користећи реч "да" два пута чешће, него реч "не";
- да не упадају у очајање и депресију ако дете одбије да користи вашу помоћ;
- да не покушавају да живе живот уместо детета;
- да признају у њему самосталну личност која има своја гледања, жеље и тежње.
У закључку овог поглавља навешћу још један цитат из К. С. Луиса: "Ко није видео жену како троши младост, зрелост, па чак и старост на незаситу мајку, слуша је, угађа јој, а ова, као прави вампир, сматра је непријатном и тврдоглавом. Можда је њена жртва и дивна (мада ја у то нисам убеђен) али у мајци, ма колико тражио, ништа дивно нећеш пронаћи".[6]


Нема коментара:

Постави коментар