уторак, 27. јануар 2015.

Свети Сава

Из књиге "Живот Св. Саве" владике Николаја Велимировића -
  Немања и његова супруга Ана имали су два сина и неколико кћери. Онда су престали да добијају децу дуго времена, иако су желели да их још имају. Почели су да се усрдно моле Богу да их обрадује и трећим сином. И Господ Бог, по величини своје доброте, подари им мушко чедо. Оно је заиста било чудо од детета, лепо и бистро. На крштењу му дадоше имe Растислав, скраћено Растко. Што је Растко више растао све је више био вољен, не само од својих постаријих родитеља, већ од све уже родбине и целе државе. Срећни родитељи гледали су дете са нежном љубављу и светачким поштовањем, као да га нису они родили већ као да је послато са неба. Посетиоци и многи други говорили су о њему: "Ово ће дете бити нови знак свету". 

 Свети Сава
..
. Сава одлучи да се врати у Србију. Учинио је то тешка срца. Двадесет година је прохујало од када се повукао од света и нашао духовни мир на Светој Гори. Иако страна земља, она му је прирасла за срце више од земље својих предака. Али он не беше човек који угађа себи, него Богу. Имајући на уму Христове речи: "Благо онима који мир граде јер ће се синовима Божјим назвати" и обећање дато оцу да ће његово тело пренети у Србију, Сава прикупи сву снагу да поново гази узбурканим таласима света. Само за кратко време, мислио је он.
Када отворише Симеонову гробницу, осам година после смрти, нађоше његово тело цело, сачувано од трулежи. Сава позва неколико најпознатијих отаца Свете Горе да пођу са њим. Узеше ковчег са моштима и кренуше на напорни и далек пут за Србију.
Обавештен о овом, велики жупан Стефан изађе на грчку границу да сретне Саву. Пратили су га његови синови, рашки епископ са много свештенства, племства и државних великодостојника. Браћа падоше у наручје један другоме са нежним осећањем и сузама. Онда се Стефан поклони пред Савом и ковчегом свога оца, као и пред Савиним уваженим пратиоцима, изљуби им руке и замоли благослов. Светогорски оци, навикнути на скромност само међу собом, били су изненађени кад ту исту скромност видеше и међу светским великашима. Због тога су још од првог сусрета заволели Стефана, старијег брата њиховог путовође Саве.
На капији Студенице поворку је дочекало свештенство са игуманом Дионисијем, кога је још Немања поставио на ту дужност. После заупокојене литургије, прослављено тело Светог Симеона сахрањено је у мермерној гробници, коју је он још за живота припремио, приликом градње Студенице. Принц Вукан, са својим синовима и унуцима био је такође присутан. Он је поздравио Саву са великим поштовањем, не као свога брата, већ као свога духовног оца и господара.
После краћег одмора Сава отпоче служење свечаних литургија свакога дана, са усрдним молитвама за покајање и јачу љубав међу браћом. На свакој служби је проповедао, опомињући, упозоравајући, поучавајући и тешећи велике и мале. Светогорски оци су му помагали у овим службама. Они су били одушевљени величином и лепотом мраморне цркве Студенице и очарани љубазношћу и гостопримством српских монаха и народа. По Савиној жељи они су разговарали са српским монасима у свакој згодној прилици о светоме животу који води у спасење и вечни живот. У Студеници се задржаше до следеће славе - Светог Симеона.
У међувремену Сава је разговарао са својом браћом, Стефаном и Вуканом, приватно. Биограф описује резултате тих разговора овако: "Кроз Савино присуство", каже он, "два брата се ујединише у великој љубави". Слушајући светитеља, Вукан се осећао постиђеним, јер се огрешио о заповест свога оца. Он је уверавао, да побуна није била по његовој жељи, већ по наговору његових велможа. Тако престаде непријатељство међу браћом и завађени народ задржа их у успомени као помирену браћу, и наставише да живе у љубави. 

 Немањина црква  

... У Србији, као и у Византији, цареви и краљеви који су подигли манастир, ако то желе, имају право, да наименују старешину тога манастира. Немања је то своје право користио у Студеници, својој главној задужбини. А записано је у повељи Студенице, да то право припада и његовом наследнику. Користећи ово наслеђено право, Стефан наименова архимандрита Саву за старешину Студенице не само зато што је он био најдостојнији за тај положај, већ вероватно, што је тиме желео да га што више веже за Србију. Сава преболевши носталгију за Светом Гором баци се свом снагом на посао. Нова околина постаде му врло брзо домаћа и присна.
Пре свега, мора да је био одушевљен ненадмашном лепотом беле мраморне цркве у вечито зеленој јеловој шуми. Он је ту цркву сада први пут видео, јер ју је Немања подигао неколико година по његовом одласку из Србије, а на Светој Гори таква црква није постојала. Студеница је била већа и виша од Хиландара; мешавина византијско-далматинског стила. Поред тога, Немања је завештао многа имања, што је омогућавало духовни и економски развој манастира и издржавање великог братства. И најзад, што је најважније, ту са њим беше и његов свети отац, духовно живи, који је чинио чуда, и са љубављу пратио Савин рад, упућивао га и помагао из другога света. Бела црква стајаше пред њим као прекрасно живо тело, које је дисало духом и светошћу светог Симеона. Присуство оца, дочараваше му присуство целе Свете Горе.
Сава одмах заведе у Студеници хиландарски типик са малим изменама. Он привуче велики број искушеника, како српских племића, тако и оних из сељачког сталежа, који су желели да живе монашким животом. Задржао је у Студеници и неколико угледних светогорских отаца, да би му помагали у припреми нових генерација монаха, да поучавају, исповедају, пишу и преписују књиге, да живопишу цркве и сликају иконе. Прописао је, такође, правило живота за све становнике манастира, госте и посетиоце. То није дисциплина касарне, већ поредак праве Божје духовне породице. Средио је манастирску економију и развио производњу. Вина, меда, рибе и стоке било је довољно не само да би се нахраниле стотине монаха, него и за хиљаде поклоника, ученика, посетилаца и болесника. Тако Студеница постаде најчувенија светиња целе нације. Ништа на свету не може да тако неодољиво привуче људске душе као истинска светиња. Народ је из свих крајева државе хрлио Студеници да се Богу моли, да учи, да тражи опроштај грехова и лека болестима, да види монаха - принца Саву, да присуствује његовим продуховљеним литургијама, да чује његове речи, да прими свето причешће и благослов из његових руку и да буду помазани миром светог Симеона. Многи дођоше да виде нешто што је сасвим необично - како чак и богати могу да уђу у Царство Небеско.
Врх стране
Са благословом игумана манастира Студенице | Задужбине Немањића

Tekst u celosti preuzet sa http://www.zaduzbine-nemanjica.rs/ 

 

Нема коментара:

Постави коментар