Smak sveta izmišljen

Zašto godina po kineskom kalendaru traje samo 360 dana. Tibetanski lekari prema svom kalendaru propisuju terapiju

 

KAKO je uopšte nastao haos u računanju vremena koji traje i dan-danas i ponekad izazove čudne psihoze poput straha od smaka sveta 21. 12. 2012. godine, a prema navodnom proročanstvu Maja, koje nije ni postojalo?

U starim spisima sa Bliskog istoka, naučnici su otkrili danas još neobjašnjeni podatak da je u godini, koja se danas obeležava kao 747. pre hrišćanske ere, uveden novi kalendar. Istoričari se ne slažu u tumačenjima kako je i zašto nastao, a oni koji drže do svog ugleda, ne žele da ih eventualno pogrešno tumačenje dovede u situaciju da budu ismejani. Zbog toga se o tom kalendaru danas malo zna, a u nekoliko propratnih dokumenata kaže se, onako usput, da je „novi kalendar uveden zbog nekog astronomskog događaja“, ali sam događaj nije opisan.

Tu istu godinu, kao početak „astronomskih tablica“, pominje i Ptolomej, veliki matematičar i astronom aleksandrijske naučne škole i takođe je vezuje za neki astronomski događaj. Pozivajući se na „knjigu“ proroka Isaije, drugi istraživači potvrđuju da su se astronomske promene dogodile baš te 747. godine p.h.e., ali dodaju da su trajale još desetak sledećih godina. Zemlja se, izgleda, pre te kritične decenije okretala oko neke drugačije ose od današnje, njeni polovi su bili na drugim mestima, pa se čak i njena putanja oko Sunca razlikovala od današnje.

Naviknuti da svet posmatramo kroz sopstvenu prizmu i da ga analiziramo na osnovu znanja stečenog u školama i informacija koje posedujemo, odbacićemo takvu mogućnost kao apsurd. Postupićemo po inerciji, kakvu bi primenila većina od sedam milijardi ljudi, koliko nas danas ima na Zemlji.

Multidisciplinarni američki naučnik poljsko-jevrejskog porekla, pokojni dr Imanuel Velikovski, nije podlegao inerciji ljudskog mišljenja i zato pripada onoj retkoj grupi koja pomera granice ljudske spoznaje. On je dokazivao, a u tome nije jedini, da je pre tih desetogodišnjih kosmičkih turbulencija koje su počele 747. godine p.h.e., zemaljska godina trajala samo 360 dana. Velikovski je pokušavao da rekonstruiše izgubljene delove istorije čovečanstva analizirajući tradiciju, mitove i legende raznih naroda. Činio je to na način sličan onome na koji psihijatri, na osnovu pramenova sećanja, nastoje da obnove celokupno pamćenje čoveka koji je, kao i Zemlja svoje, izgubio u nekoj nesreći.

U Indiji se i danas čuvaju Vede - sveti tekstovi znanja koje su preci bramanskih sveštenika indo-arijevskog naroda, pre 3.500 godina doneli na indijski potkontinent sa severa, iz neke dosad precizno još nedefinisane postojbine. Vede znače mnogo bramanima, hinduističkim sveštenicima, možda i mnogo više nego što hrišćanskim znači biblijski Stari zavet.

Vede o godini govore isključivo kao o periodu od 360 dana, razvrstanih u 12 meseci, od kojih svaki ima tačno 30 dana. Kažu dalje kako Mesec prvih 15 dana raste da bi potom drugih 15 dana bivao sve manji, a Sunce se 180 dana kreće ka severu, a 180 dana ka jugu. Savremena indijska godina, odnosno godina u takozvanom laičkom kalendaru traje 365,25 dana. Međutim, u hramovima se i dalje poštuje „savana“ - godina od 360 dana.

Ne zna se kada su tačno nastali tekstovi Veda, ali je kao okvir određeno vreme od 15. do 8. veka p.h.e., odnosno baš ono omeđeno velikim nesrećama koje su pogađale Zemlju.

I drugi narodi su sačuvali znanje koje se nikako ne uklapa u danas preovlađujući naučni stav o apsolutnom miru i poretku pod kapom nebeskom, kako govore savremeni sveštenici i drugi slabo obavešteni ljudi.

Kinezi su takođe imali godinu od 360 dana i od 12 meseci sa po tačno 30 dana. Podela kruga na 360 stepeni predstavlja ostatak sistema prema kojem godina ima 360 dana, svaki stepen predstavljao je deo putanje kojom Zemlje prođe oko Sunca u toku jednog dana.

KOSMIČKE KATASTROFEManja grupa naučnika, među kojima svakako prednjači Velikovski, smatra da je godina imala 360 dana samo u periodu od 15. do 8. veka p.h.e. Prema istoj grupi naučnika, i pre 15. veka p.h.e. katastrofe kosmičkih razmera su „menjale lice sveta“, vreme i putanju obilaska Zemlje oko Sunca, okretanje i putanju Meseca oko Zemlje i okretanje Zemlje oko svoje ose.

Drevna persijska godina takođe je trajala 360 dana, a u 7. veku p.h.e. stari Persijanci su svom kalendaru dodali pet dana.

Na glinenim tablicama iz doba pre Novog vavilonskog carstva, zapisano je da godina traje 360 dana i nijedan dan više.

I stara asirska godina imala je 360 dana, a Asirci su imali još jednu meru za vreme, zvali su je sarus i ona je označavala period od tačno 3.600 dana.

Između 15. i 7. veka p.h.e. Izrailji su računali da mesec traje tačno 30 dana, a da godina ima 12 meseci.

Tibetanci, kao i brojni drugi istočni narodi, u svakodnevnom životu koriste lunarni kalendar čija godina traje samo 354 dana. Međutim, tibetanski lekari se striktno pridržavaju još kraćeg kalendara koji ima samo 288 dana i isključivo na osnovu njega određuju terapiju posebnu za svako godišnje doba, a one traju samo po 72 dana. Sredina svakog od četiri godišnja doba tibetanskog medicinskog kalendara smeštena je tačno na četiri astronomske odrednice - zimsku kratkodnevicu, letnju dugodnevicu i dve ravnodnevice, prolećnu i jesenju - za razliku od gregorijanskog u kojem godišnja doba tada tek počinju.

Tibetanski medicinski kalendar ima još jedno pravilo. Preostala 72 dana kojima se zaokružuje godina od 360, tibetanski lekari dele na osam jednakih delova i dodaju ih ispred i iza godišnjih doba svog kalendara i prema tako „dopunjenim“ godišnjim dobima određuju terapiju, za svako doba drugačiju. Ovako čudna podela i organizacija tibetanskog medicinskog kalendara posledica je pravila tibetanske medicine da pacijent za istu bolest - u četiri različita godišnje doba - dobije četiri različite verzije leka, nikad istu.

Onih pet dana, do 365, koliko je potrebno da bi se zaokružila astronomska godina, u tibetanskom medicinskom kalendaru ne postoje.

Jednostavno ih nema.

(Nastaviće se)

Izvor Vecernje novosti