уторак, 31. октобар 2017.

L💕 vembar

         
Hoće li ovo biti mesec za pamćenje?  


  

" ...sebi dugujem još poneku šetnju
između očekivanog i neplaniranog.”






           

Свети владика Николај о Ноћи Вештица




VLADIKA-NIKOLAJ-620x330 
После пада Берлинског зида, народи на комунистичком истоку су прихватали некритички све што им се са запада сервирало. Један од нових празника који би инфериорни и људи без самопоштовања требало да прихвате је и тзв. „Ноћ Вештица“. Овај празник су стидљиво деведесетих година двадесетог века на Балкану уводиле испоставе познатог јеврејског милијардера Џорџа Сороша, да би данас овај пагански празник био уведен и у многе основне школе. Тако је блага покорност идејама јеретичког запада коју је код нас увео раскалуђер Доситеј Обрадовић ушла у своју вулгарну фазу. У следећем тексту, прочитаћете шта је о „Ноћи Вештица“ мислио свети владика Николај.
 
Као Православни Хришћани дужни смо да пажљиво испитујемо сваки облик нашег бављења световним стварима, укључујући разне забаве, празновања, обичаје и да добро размотримо да ли је наше учествовање у тим световним стварима и ванцрквеним активностима у сагласју са нашом светом Православном вером или није.
 
У протеклих месец дана све нас у спољњем свету подсећа да се ближи празник Haloween: деца у школама увелико цртају бундеве, вештице и слепе мишеве, родитељи размишљају како да набаве или сашију идеални костим у којем ће њихова деца ићи по кућама и тражити слаткише „плашећи“ комшије (trick or treating), из излога нам се кезе и цере ликови вампира, вукодлака и разних демона, који понекад изгледају „симпатично“ – шаљиво, а понекад узнемирујуће. Многи ће од нас пристати да поведу своју децу „trick or treating“ увече 31. октобра, кад зађе сунце, иако нам је тај обичај потпуно стран и у најмању руку чудан.
 
Многи ће, у жељи да се њихова деца не разликују од осталих, учествовати у овом празнику, правдајући се да је све то само забава за децу и да ту нема никаквог дубљег значења.
А ево шта је заправо позадина празника Halloween :
 
Овај обичај има своје порекло међу паганским келтским народима у Ирској, Британији и северној Француској. Они су веровали да се живот рађа из смрти , па су за почетак своје нове године узимали крај јесени, кад природа умире и када, према њиховом веровању, почиње време мрака, распадања и смрти. Тога дана су гасили ватру на својим домаћим огњиштима и свуда је владао мрак.
 
Према паганском келтском предању, душе умрлих би потпуно припале власти бога Самхаина, кнеза смрти, кога је ваљало умилостивити жртвоприношењем на дан нове године, а Самхаин би дозвољавао да тога дана душе умрлих посећују домове својих породица. Отуда обичај „маскирања“ у костуре, духове, вештице и демоне. На тај начин би живи ступали у „мистичну“ заједницу са умрлима, кроз чин подражавања мртвих и тумарања по мраку. Према веровању, душе мртвих које би долазиле у „посету“ биле су изнурене глађу и молиле су за храну, па их је ваљало нахранити – отуда обичај звани „trick or treating“. Уколико неко од живих не би угостио (treat) душе умрлих, стигла бих их освета (trick) бога Самхаина.
 
У време када су ови народи примили Хришћанство и када су заиста били Православни, тадашња Црква је установила празник „Свих Светих“ 1. новембра (на истоку се тај празник слави другог датума) управо да би се истребио овај окултистички обичај» а ноћ уочи празника Свих Светих („All Hallows eve“) служило се свеноћно бдење. Међутим, они који су остали у паганству и окултизму реаговали су тако што су појачали своје опасне ритуале, тако да је ноћ уочи Хришћанског празника постала ноћ вештица, враџбина, призивања злих духова и демона и других окултистичких радњи.
 
Чак је долазило и до крађе и скрнављења свештених предмета. Тако је пропао покушај западне цркве да се супротстави овом паганском обичају.
 
Овде је само укратко објашњено порекло и значење празника Haloween.
 
Јасно је да ми, Правословни Хришћани не можемо и не смемо учествовата у оваквој идолопоклоничкој светковини на било ком нивоу (макар то била „само“ забава за децу), јер то директно представља одрицање од нашег Господа и наше свете Православне вере. Јер, ако пристанемо да своју децу „маскирамо“ и пустимо их да иду по мраку и моле за слаткише, ми тиме својевољно пристајемо на заједницу са мртвима, чији бог није келтско божанство Самхаин, већ сам Сотона, кнез зла, а слаткиши (treats) које буду добили неће представљати безазлени поклон деци, већ принос самоме ђаволу. Подсетимо се само да су наши преци, Хришћани из најранијих векова, пре бирали телесну смрт у најгорим мукама него што би пристали да принесу жртву идолима и тиме се одрекну Христа» Бог а нашег, који нам је заповедио: „Немој имати других богова осим Мене“.
 
У данашњем духовно убогаљеном свету влада тешка чамотиња и лењост, при чему је лако убедити готово свакога да је порекло оваквих празника безначајно и да је Halloween обична, безазлена забава (fun).
 
Иза овакве тврдње налази се атеизам, удаљавање од вере и својих коренова, негација постојања како Бога тако и ђавола. Наша Света Црква нас учи да је једино Бог судија свим нашим делима, а да нашим делима служимо или Господу, или Сотони, те да нико не може служити два господара.
 
Зато, уместо да „угасимо ватру на домаћем огњишту“, тога дана упалимо кандило пред славском иконом, помолимо се Господу, да нам пода храбрости да будемо и останемо другачији, да нас обдари снагом да устрајемо на Његовом путу и да нас избави од Лукавога.
Свети Николај Жички и Охридски
 
 
 

Срећан празник и срећна слава, на многаја љета!

Српска православна црква обележава два празника - Светог апостола и јеванђелисту Луку и Светог Петра Цетињског. Срећан празник и срећна слава, на многаја љета!   



Image may contain: 1 person   

Свети Еванђелист Лука беше родом из Антиохије Сиријске. У младости он добро изучи грчку философију, медицину и живопис. Он одлично знађаше египатски и грчки језик. У време делатности Господа Исуса на земљи Лука дође из Антиохије у Јерусалим. Живећи као човек међу људима, Господ Исус сејаше божанско семе спаооносног учења свог, а Лукино срце би добра земља за то небеско семе. И оно проклија у њему, ниче и донесе стоструки плод. Јер Лука, гледајући Спаситеља лицем у лице и слушајући Његову божанску науку, испуни се божанске мудрости и божанског знања, које му не дадоше ни јелинске ни египатске школе: он познаде истинитог Бога, верова у Њега, и би увршћен у Седамдесет апостола, и послат на проповед. О томе он сам говори у Еванђељу свом: Изабра Господ и других Седамдесеторицу, и поana их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам доћи (Лк. 10, 1). И свети Лука, наоружан од Господа силом и влашћу да проповеда Еванђеље и чини чудеса, хођаше "пред лицем" Господа Исуса Христа, светом проповеђу припремајући пут Господу и убеђујући људе да је на свет дошао очекивани Месија.

У последње дане земаљског живота Спаситељевог, када Божански Пастир би ударен и овце се Његове од страха разбегоше, свети Лука се налажаше у Јерусалиму, тугујући и плачући за Господом својим, који благоволи добровољно пострадати за спасење наше. Али се његова жалост убрзо окрену на радост: јер васкрсли Господ, у сами дан Васкрсења Свог јави се њему када је с Клеопом ишао у Емаус, и вечном радошћу испуни срце његово, о чему он сам подробно говори у Еванђељу свом (Лк. 24, 13-35).

По силаску Светога Духа на апостоле, свети Лука остаде неко време са осталим апостолима у Јерусалиму, па крену у Антиохију, где је већ било доста хришћана. На том путу он се задржа у Севастији,проповедајући Еванђеље спасења. У Севастији су почивале нетљене мошти светога Јована Претече. Полазећи из Севастије, свети Лука је хтео да те свете мошти узме и пренесе у Антиохију, али тамошњи хришћани не дозволише да остану без тако драгоцене светиње. Они допустише, те свети Лука узе десну руку светога Крститеља, под коју је Господ при крштењу Свом од Јована преклонио Своју Божанску Главу. Са тако скупоценим благом свети Лука сгимсе у свој завичај, на велику радост антиохијских хришћана. Из Антиохије свети Лука отпутова тек када постаде сарадник и сапутник светог апостола Павла. To се догодило у време Другог путовања светога Павла. Тада свети Лука отпутова са апостолом Павлом у Грчку на проповед Еванђеља. Свети Павле остави светога Луку у Македонском граду Филиби, да ту утврди и уреди Цркву. Од тога времена свети Лука остаде неколико година у Македонији,проповедајући и ширећи хришћанство.

Када свети Павле при крају свог Трећег апостолског путовања поново посети Филибу, он посла светог Луку у Коринт ради скупљања милостиње за сиромашне хришћане у Палестини. Скупивши милостињу свети Лука са светим апостолом крену у Палестину, посећујући успут Цркве, које су се налазиле на острвима Архипелага, на обалама Мале Азије, у Финикији и Јудеји. А када апостол Павле би стављен под стражу у Палестинском граду Кесарији, свети Лука остаде поред њега. He напусти он апостола Павла ни онда, када овај би упућен у Рим, на суд ћесару. Он је заједно са апостолом Павлом подносио све тешкоће путовања по мору, подвргавајући се великим опасностима (ср. Д. А. 27 и 28 глава).

Дошавши у Рим, свети Лука се такође налазио поред апостола Павла, и заједно са Марком, Аристархом и неким другим сапутницима великог апостола народа, проповедао Христа у тој престоници старога света.[4] У Риму је свети Лука написао своје Еванђеље и Дела Светих Апостола.[5] У Еванђељу он описује живот и рад Господа Исуса Христа не само на основу онога што је сам видео и чуо, него имајући у виду све оно што предаше "први очевидци и слуге речи" (Лк. 1, 2). У овом светом послу светог Луку руковођаше свети апостол Павле, и затим одобри свето Еванђеље написано светим Луком. Исто тако и Дела Светих Апостола свети Лука је, како каже црквено предање, написао по налогу светог апостола Павла.[6]

После двогодишњег затвора у узама римским, свети апостол Павле би пуштен на слободу, и оставивши Рим он посети неке Цркве које је био основао раније. На овоме путу свети Лука га је пратио. He прође много времена а цар Нерон подиже у Риму жестоко гоњење хришћана. У то време апостол Павле по друга пут допутова у Рим, да би својом речју и примером ободрио и подржао гоњену Цркву. Но незнабошци га ухватише и у окове бацише. Свети Лука и у ово тешко време налажаше се неодступно поред свог учитеља. Свети апостол Павле пише о себи као о жртви која је већ на жртвенику. Ја већ постајем жртва, пише у то време свети апостол своме ученику Тимотеју, и време мога одласка наста. Постарај се да дођеш брзо к мени: јер ме Димас остави, омилевши му садашњи свет, и отиде у Солун; Крискент у Галатију, Тит у Далмацију; Лука је сам код мене (2 Тм. 4, 6.10).

Врло је вероватно да је свети Лука био очевидац и мученичке кончине светог апостола Павла у Риму. После мученичке кончине апостола Павла свети Лука је проповедао Господа Христа у Италији, Далмацији, Галији, а нарочито у Македонији, у којој се и раније трудио неколико година. Поред тога благовестио је Господа Христа у Ахаји.[7]

У старости својој свети Лука отпутова у Египат ради проповеди Еванђеља. Тамо он благовестећи Христа претрпе многе муке и изврши многе подвиге. И удаљену Тиваиду он просвети вечном светлошћу Христова Еванђеља. У граду Александрији он рукоположи за епископа Авилија на место Аниана, рукоположеног светим Еванђелистом Марком. Вративши се у Грчку, свети Лука устроји Цркве нарочито у Беотији,[8] рукоположи свештенике и ђаконе, исцели болесне телом и душом.

Светом Луки беше осамдесет четири година, када га злобни идолопоклоници ударише на муке Христа ради и обесише о једној маслини у граду Тиви Теби) Беотијској. Чесно тело његово би погребено у Тиви, главном граду Беотије, где од њега биваху многа чудеса. Ту су се ове свете чудотворне мошти налазиле до друге половине четвртога века, када бише пренесене у Цариград, у време цара Констанција, сина Константиновог.

У четвртом веку нарочито се прочу место где су почивале чесне мошти светога Луке, због исцељивања која су се збивала од њих. Особито исцељивање од болести очију. Сазнавши о томе цар Констанције посла управитеља Египта Артемија[9] да мошти светога Луке пренесе у престоницу, што и би учињено веома свечано.[10] У време преношења ових светих моштију од обале морске у свети храм, догоди се овакво чудо. Неки евнух Анатолије, на служби у царском двору, беше дуго болестан од неизлечиве болести. Он много новаца утроши на лекаре, али исцељења не доби. А када чу да се у град уносе свете мошти светога Луке, он се од свег срца стаде молити светом апостолу и евангелисту за исцељење. Једва уставши са постеље он нареди да га воде у сусрет ковчегу са моштима светога Луке. А када га доведоше до ковчега, он се поклони светим моштима и с вером се дотаче кивота, и тог часа доби потпуно исцељење и постаде савршено здрав. И одмах сам подметну своја рамена испод ковчега са светим моштима, те га са осталим људима носаше, и унесоше у храм светих Апостола, где мошти светога Луке бише положене под светим престолом, поред моштију светих апостола: Андреја и Тимотеја.

Стари црквени писци казују, да је свети Лука, одазивајући се побожној жељи ондашњих хришћана, први живописао икону Пресвете Богородице са Богомладенцем Господом Исусом на њеним рукама, и то не једну него три, и донео их на увид Богоматери. Разгледавши их, она је рекла: Благодат Рођеног од мене, и моја, нека буду са овим иконама.

Свети Лука је исто тако живописао на даскама и иконе светих првоврховних апостола Петра и Павла. И тако свети апостол и еванђелист Лука постави почетак дивном и богоугодном делу - живописању светих икона, у славу Божију, Богоматере и свих Светих, а на благољепије светих цркава, и на спасење верних који побожно почитују свете иконе. Амин.

Image may contain: 1 person, shoes   

МОЛИТВА СВЕТОМ АПОСТОЛУ ЛУКИ

О, Свети Лука, Богом изабрани и Мајком Божијом благословени, проповедниче по свој васељени Еванђеља Христовог, мучениче и апостоле, помоћниче свима који те молитвено призивају, помози и нама, непотребним слугама Господњим. Јер ми се због наших многих прегрешења налазимо у тами и сени смртној и удаљени смо од Бога безмерно далеко. А због стида који осећамо због тога, и немајући смелости да Га сами замолимо за опроштај, призивамо тебе, велики светитељу Божји, као онога који у Његовој неизмерној светлости пребиваш, да Га уместо нас молиш да се смилује на нас. Умоли Га, Свети Лука, да се поново у нама роди страх Господњи, страх који рађа љубав, а грех одгони. Јер ми смо толико навикли да грешимо свакога дана и часа, па и у сну, као да смо заборавили речи Господње: "Стражите, јер не знате часа када ћу Ја доћи". Као да нас сваког трена не може позвати из овог привременог живота у вечни. Тај страх, тај осећај, ту премудрост, како каже Псалмопевац Давид, пробуди у нама, Свети Лука. И нека се онда, твојим молитвама, у нама роде сузе покајања. Сузе које ће све закутке наше душе да очисте од греха који се наталожио на њој. Јер ми, по свом безосећају и духовној обневиделости, не можемо ни да плачемо над својим мртвацем, над самима собом, а тако много суза, потоке суза, требали би да пролијемо за безбројне грехе које учинисмо. Помози нам, неукима и неразумнима да "разумемо Писмо" које си и ти писао, јер онај ко га истински разуме, ко истински схвати речи његове, тај бежи од греха као од огња, и свим силама тежи да се приближи Богу. Јер тај схвата да је грех смрт, а Бог живот. Помози нам зато, Свети Лука, да се, то схвативши, очистимо од греха, и пређемо из смрти у живот. Да нам Бог буде све у свему. Да од сада увек будемо у Његовој близини. Нека нам, као теби и Клеопи када сте ишли за Емаус срце и душа стално трепере од Његовог присуства. Тада ће мир владати у нама, небески мир, који ће нам утврдити наду на Царство Небеско, и том радошћу ћемо добити снагу да стреле лукавога које свакога часа лете ка нама, лако одагнамо од себе. А са том надом ће љубав Божија која је у нама да нас припреми за пут ка Вечној Отачбини, где су све Силе Небеске, сви Свети, и Мајка Божија пред њима, чији си ти благи лик у икони, тобој насликаној, овековечио. Нека нам очи срца нашег непрестано гледају ту лепоту, и њоме се наслађују, како би се већ овде зацарило у нама Царство Небеско, у које нека се твојим молитвама, Свети Лука, и преселимо када нас Господ једном позове, па да онда вечно славимо Бога у Светој Тројици: Беспочетног Оца, Јединородног Сина и Свесветог Духа, кроз сву вечност бесконачних векова. Амин.



понедељак, 30. октобар 2017.

Акафист Cвятому апостолу и евангелисту Луке.

                




Sveti Luka – sneg dohuka

 
 Икона Св.Луке из манастира Хиландар, 14.век. Извор: "Пројекат Растко"


Oktobar je deseti mesec u godini. Seljaci ga vole, jer je to mesec kad se sabiraju plodovi godišnjeg mukotrpnog rada. Vole ga i građani. Naročito oni koji se sete da imaju familiju na selu. Vole ga i oni koji su se u maju zaljubili. Zato su Srbi oktobru nadenuli imena svadbar, kišni, listopad. Svima koji su se ovog meseca venčali želimo sreću, zdravlje, dugu ljubav i puno dece. Svima koji poslednjeg dana oktobra slave Krsnu slavu Svetog Luku posvećujemo nekoliko narednih redova.

Lukindan je dan posvećen svetom apostolu i jevanđelisti Luki, rodom iz Antiohije. Pisac jednog od jevanđelja živeo je u prvom veku. Posle smrti apostola Pavla, sveti Luka propoveda Jevanđelje po Italiji, Dalmaciji, Makedoniji i Grčkoj. Živopisao je tri ikone Bogorodice, a slikao je ikone apostola Petra i Pavla. Smatra se osnivačem hrišćanskog ikonopisa. Za njegove mošti veruje se da su čudotvorne i čuvaju se u Carigradu.

Za ovaj dan su kod Srba vezani mnogi običaji:  Čobanima se daje svečana, bolja užina ili im se nose pite koje u Hercegovini zovu pazarice. U srpskoj Bosni se skupi više čobana i napravi čobansko veselje. Ponegde, pre nego što puste ovnove među ovce, čobanima iznose cicvare kao što je to slučaj u hercegovačkim mestima Borča i Zagorje.

 U Srbiji ovog dana koncima opasuju torove, da vukovi ne dave stoku i još kažu Ide Luka, eto vuka!  ili Sveti Luka - sneg dohuka! jer se u vazduhu oseća miris snega i zime, kada se vukovi približavaju selima.

U južnoj Srbiji, po prvom gostu ili posetiocu, koji uđe u kuću, gataju kakva će godina, odnosno zima biti. Crnogorci kažu da je duga na nebu pojas svetog Luke. Srpski narod voli o svemu da gata i proriče. Teško mu je samo sebe sagledati. Evo nekih tradicionalnih gatanja vezanih za mesec oktobar.
        
 Iza bela oktobra ide zelen februar!
          
 Što se list duže drži, to se zima dalje pruži!
          
 Mnogo magle u oktobru, nose zimu punu snega!

Kad naiđu slave dobro dođe svake vrste recept. Zato nije naodmet podsetiti svečare na pravljenje slavskog žita. Recept je sa početka prošlog veka, a autor je počivša gospođa Mica Jovanović.
         
   Pšenica se najpre pretrebi i dobro opere u hladnoj vodi. Kilogram pšenice se dobro skuva, uz povremeno mešanje i nalivanje vode. To se radi da se pšenica ne bi zalepila za dno posude. Zatim se stavi u đevđir da se cedi dobar sat, a potom dva puta na vodenicu samelje (jednom na krupno, a drugi put na sitno). U dobijenu smesu doda se kilogram šećera, kilogram mlevenih oraha, jedna nastrugana vanila, i jedan nastrugan oraščić. Tad se sve dobro umesi i ostavi da prenoći na hladnom. Ujutru, na dan slave, pospe se šećerom u prahu i onda je spremno za goste.  



Sveti Luka, evo vuka: Kako je despot „ukrao“ mošti sveca da spasi Srbiju

   

Pojedini pravoslavni hrišćani danas obeležavaju Svetog Luku. Iako ovaj svetac u novije vreme dobija oblik prkosa zbog sve većeg upliva obeležavanja takozvane Noći veštica, on ipak nije to. To je svetac koji je jedino na ovom našem podneblju dobio i nešto veći značaj, jer je u davno vreme trebalo ukinuti višebožačku religiju na Balkanu. Tako je Sveti Luka, na neki način dobio obličje nekadašnjeg boga Velesa, ali ne samo to. Sveti Luka ima veoma jak kult u Srbiji. Saznaćete i zašto.

Pokrštavanje Slovena
Apostol i jevanđelist Luka rođen je i živeo u prvom veku naše ere u Antiohiji. Smatra se da je po poreklu bio Grk. Njegovo ime potiče od latinske reči lux, lucis (treća deklinacija 🙂 ) što znači svetlost. Luka je bio je jedan od 17 Hristovih učenika, a smatra se da je Jevanđelje napisao 15 godina posle Hristove smrti, na grčkom jeziku.

Pisac Jevanđelja koga su ubili pagani




Reč „jevanđelje“ potiče  od grčke reči „euangelion“ što znači „blaga vest„. To je hrišćanski, religijski zapis koji govori o Hristovom životu i delima. Sveti Luka je bio jedan od četvorice priznatih jevanđelista, a to su sem njega Matej, Marko i Jovan. Luka je u svom Jevanđelju opisao mnoge događaje i priče, koje drugi jevanđelisti ne spominju. Sem Jevanđelja, napisao je i „Dela apostolska“ u kojima je opisao činidbe i rad apostola posle Hristove smrti. Navodno, Luka je pisao ono što je video i čuo. Moderni teoretičari tvrde da Jevanđelje po Luki nije tako staro kao što se misli (nastalo 15 do 60 godina posle Hristove smrti), već 80 ili čak 90 godina posle Hrista, pa samim tim, nije ga pisao Luka.




Sveti Luka je prvi počeo da slika ikone. Prvi je naslikao tri ikone Presvete Bogorodice sa Bogomladencem, Gospodom Isusom. Te ikone je i sama Bogorodica videla i blagoslovila. Postoji čak slika „Ikona u ikoni„, slika koja opisuje njegov rad, a na kojoj je prikazan Sveti Luka kako silka Bogorodicu.




Posle Bogorodice, naslikao je i apostole Petra i Pavla. Sa njima se i družio. Posle njihovog pogubljenja u Rimu, on je nastavio da propoveda Jevanđelje. Putovao je po Italiji, Dalmaciji, Makedoniji i Egiptu. Navodno, činio je čuda, ali to se baš višebošcima i nije mnogo dopadalo. Vratio se u Grčku, gde je nastavio da širi propoved. Lečio je bolesne.


Dugo putovanje Svetog Luke do – Srbije

 





Skončao je kao starac od 84 godine, tako što su ga pagani mučili, pa su ga i obesili o maslinu u gradu Tebi. Pokopan je u Tevi, u današnjoj Siriji. Njegove mošti su tu ležale do druge polovine četvrtog veka kada su, za vreme vladavine Konstantina Velikog, mošti prebačene u Carigrad i položene u crkvu Svetih apostola. I tu počinje zanimljiva priča o moštima Svetog Luke koje su došle i do Srbije.


Pad Carigrada 1204.

Jedan latinski plemić Frugo je 1204. godine, posle pada Carigrada uzeo mošti Svetog Luke, natovario ih na lađu i krenuo ka zapadu. On je doživeo brodolom u blizini epirske obale. Ostavši bez lađe morao je da se oslobodi teškog prtljaga, između ostalog i moštiju Svetog Luke. Prema nekim tvrdnjama, mošti su bile predmet trgovine, a cena za prenos moštiju je iznosila 600 dukata.


Epir, jedna od obala
Mošti su ispolovile na epirsku obalu, kod grada Rogosa. Tu počinju da se dešavaju čuda. Kult Svetog Luke je vrlo brzo zaživeo. Dva i po veka kasnije, 1452. srpski despot Đurađ Branković smatraće da jedino čudo može da spasi Srbiju od svega lošeg što je zadesilo zemlju. Čudo zvano mošti Svetog Luke. Ovo se može smatrati pravim političkim marketingom u kasnom srednjem veku, pošto prvi nije sigurno!






Ovaj poduhvat je tražio mnogo truda i novca. Svetogorski monasi su despotu potvrdili autentičnost svetinje. U to vreme je Grčka bila pod vlašću Osmanlija. Zato se kontaktirao sultanov namesnik zadužen za epirsku oblast.



Despot Đurađ Branković
Poslato je poslanstvo koje je najbolje znalo da koristi diplomatiju podmićivanja kod turskog namesnika. Poneli su poklon od 30.000 dukata. Međutim, lokalno stanovništvo nije htelo da se tako lako odvoji od moštiju. Zato su srpski izaslanici pribegli klasičnoj krađi. Odmah da znate da je to bilo sasvim normalno za ono vreme. Srbi su, uz pomoć turskog namesnika, prošli kroz tajni prolaz do kule gde su počivale mošti i – odneli ih!


Patrijaršija u Beogradu
Navodno, postoje dva rukopisa iz ovog perioda  i oba govore o prenosu moštiju. Sam prenos je, zapravo, bila želja samog apostola Luke. I u jednom i u drugom rukopisu piše da je neznanac ispričao despotu Đurđu priču o moštima u Rogosi i apostolovoj želji da one promene mesto počivališta. Rukopis koji se danas čuva u Patrijaršijskoj biblioteci u Beogradu kaže da je neznanac iz priče bio prerušeni apostol. Drugi rukopis, koji se od 1881. godine nalazi u Narodnoj biblioteci u Parizu, kaziva da se apostol obratio turskom namesniku u Rogosi rečima: „Što me ne pustiš?


Gračanica

Kako su mošti putovale do Srbije, nije poznato. Mošti su prenoćile u manastiru Gračanica, kada se desilo i jedno čudo. O tom čudu piše u povelji koja se čuva u Parizu. Gračanički proiguman Jakov je sumnjao da su pred njim mošti Svetog Luke. Pošto je imao problema sa očima, on se pritisnut bolom, pomolio svetitelju i njegovim moštima. Tad je čuo glas: „Zašto mi se moliš kad ne veruješ da sam to ja?Proiguman se pokajao, a svetitelj ga je izlečio. Čuda su nastavila da se dešavaju do Smedereva i u Smederevu.


Smederevo
Litija u kojoj je bio kovčeg sa moštima prošla je kroz Smederevo i mošti su položene u gradsku crkvu posvećenu prazniku Blagoveštenja, a datum prenosa, 12. januar 1453. po starom kalendaru ustanovljen je kao praznik prenosa moštiju. Ubrzo će Sveti Luka i njegove mošti postati najznačajniji kult u Srbiji.


Osmanlije

Ispada da ni mošti nisu pomogle da Srbija ne padne pod Osmanlije. Pala je kad je palo Smederevo, 20. juna 1459. godine. Mošti su kratko boravile u Kupinovu, u Sremu. Unuka despota Đurđa, Mara Branković, se tri meseca pre pada Srbije udala za bosanskog kneza, a potonjeg kralja Stefana Tomaševića. U miraz je donela mošti Svetog Luke koje su položene u hramu u Jajcu koji nosi njegovo ime, specijalno izgrađen za njih. Pošto je i Bosna pala 1463. godine, franjevački monasi odneli su mošti u Dubrovnik. Međutim, na putu ih je presreo jedan bosanski velikaš i po vrlo visokoj ceni je otkupio mošti da bi ih dao Mlečanima. Tako su mošti došle do Venecije. Prvo su se čuvale u crkvi Svetog Nikole, na moru. Sada počivaju u crkvi Svetog Jova.


Mošti svuda po Evropi


Crkva Svete Justine u Padovi


U Padovi u 12. veku na groblju crkve Svete Justine nađen je kovčeg sa moštima za koje se takođe tvrdi da pripadaju Svetom Luki. Te mošti nalaze se u crkvi gde su pronađene. Zanimljivo je da je 1354. godine caru Karlu IV na poklon data svetiteljeva glava. Ta glava se nalazi u crkvi Svetog Vita u Pragu, gde je i danas vernici obilaze.


Manastir Kosijerevo
Smatra se da manastir Župa Nikšićka u Crnoj Gori čuva čestice moštiju Svetog Luke. Takođe u Crnoj Gori, u manastiru Kosijerevo se navodno čuva stopalo ovog svetitelja. I manastir Rajinovac u selu Begaljica pored Beograda tvrdi da čuva čestice Svetog Luke. Ruka Svetog apostola Luke nalazi se u Petničkoj crkvi blizu Valjeva.




Sveti Luka se opisuje kao „lekar duše i tela„. U hrišćanskom svetu poštuje se kao zaštitnik medicine i farmacije, bolnica i apoteka, lekara, apotekara i bolesnika. Svoje lekarske usluge pružao je besplatno. Veruje se da njegove mošti imaju isceliteljsku moć. U kalendaru Srpske pravoslavne crkve ovaj dan nije crveno slovo, već je praznik koji je od značaja za suštinu same crkvene institucije.




Sveti Luka važi za zaštitnika pojedinih zanata, pa se praznuje kao esnafska slava. U pravoslavnim crkvama, jevanđelisti se uvek oslikavaju u pandantifima ili trouglovima. Pandantifi su arhitektonski prelazak sa osnove krsta na polukružnu kupolu apside. Sveti Luka se obično oslikava kako piše Jevanđelje, a pored njega leži tele ili vo. To je zato što je on svoje Jevanđelje započeo pričom o ocu Svetog Jovana Krstitelja, Zahariju. Zaharije je kao sveštenik prinosio životinjske žrtve.

Sveti Luka – sneg do kuka




U našem narodu ovaj praznik se smatra prelaskom iz jeseni u zimu, pa se kaže: „Sveti Luka – sneg do kuka“ i „Sveti Luka, eto vuka„. Ovo je vrlo zanimljivo, jer se tu vidi sličnost sa nekadašnjim, gorepomenutim bogom Velesom sa kojim je nastupala zima i slabilo sunce, a uz Velesa je često išao i vuk. U Hercegovini postoji običaj da domaćin porani na Lučindan da pogleda u tor, da vidi kako mu stoka leži. Ako leži podvijenih nogu, biće zla zima i godina, a ako je opružila noge, biće blaga zima i rodna godina. I ovde se ogleda sličnost sa Velesom, jer je Veles „vladao“ stokom.




Na Lučindan se puštaju ovnovi da naskaču na ovce. Ako ovca ne da, kažu da će biti teška zima. Ako ovce lako primaju ovnove, veruje se da će proleće ranije doći. Čobanima se sprema svečani obrok za Svetog Luku, pite koje se u Hercegovini zovu „pazarice„.




U Srbiji se na Svetog Luku opasuju torovi da vukovi ne bi klali stoku, jer nastupa zima kada se vukovi približavaju selima. U južnoj Srbiji se po prvom gostu koji na današnji dan uđe u kuću predviđa kakva će zima i godina biti. U Crnoj Gori se kaže da je duga na nebu pojas Svetog Luke.
Istog dana, 31. oktobra, slavi se i Sveti Petar Cetinjski, mitropolit crnogorski, ali o njemu ću pisati nekom sledećom prilikom. 🙂

AUTOR: Nataša Ilić – rokselana.com

Fotografije: Wikipedia, Pixabay. com, medias.rs, kurir.rs, mojkutak.ovh, srbin.info, bastabalkana.com, wallpaperup.com, manastir-lepavina.org, spc.rs, virtuelnimuzejdunava.rs, zainoo.com, opanak.rs, blog.hr

 https://3.bp.blogspot.com/-b0gBE-iZ3U4/WfYox6TSXRI/AAAAAAAAHHA/HLQMoX3FWpMKgat1xAxYLCrj9QUOx3kQQCLcBGAs/s1600/linija%2Bza%2Bslave.gif.gif

недеља, 29. октобар 2017.

ISCELITELJ I ZAŠTITNIK LEKARA: Danas je Sveti Luka, ovu jednu stvar nikako ne smete da radite

Za vreme Isusa Hrista na zemlji, Sveti Luka se susreo sa Spasiteljem u Jerusalimu, licem u lice, čuo njegovu spasonosnu nauku i poverovao. 

On se smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa. Jedan je od najcenjenijih zaštitnika lekara i mnoge srpske porodice ga slave.

Резултат слика за Sveti Luka



Sveti apostol i jevanđelista Luka je rođen u Antiohiji, oblast u današnjoj Turskoj, i bio je, prema predanju, veoma obrazovan čovek. Izučavao je grčku filozofiju, medicinu i živopis. Po susretu sa Hristom, ubrzo je uvršćen među 70 apostola i poslan na propoved, a na putu u Emaus video je vaskrslog Gospoda.

Po silasku Duha svetoga na apostole, Luka se vratio u Antiohiju i zajedno radio sa apostolom Pavlom, s kojim je putovao u Rim, preobraćajući neznabožce u hrišćanstvo.

Sveti-apostol-Luka


Na molbu brojnih hrišćana i intelektualne elite toga vremena, Luka je napisao Jevanđelje u svojoj 60 godini života. Bibliografi kažu da Luka piše s lakoćom, veoma otmeno. Pažljivije nego ostali jevanđelisti, ukazuje na istovremenost Isusovog života i tadašnjih rimskih vladara, jer se Isus rodio za vreme cara Avgusta, dok je Jovan Krstitelj počeo da deluje u doba cara Tiberija.

Svaki jevanđelista na svoj način daje temeljne crte Isusovog lika, a za Luku je Isus prvenstveno Gospodin, odnosno gospodar, koji ljude pleni plemenitošću, lepotom, milinom, otmenošću poruke i sjajem nastupa kroz koji probija njegova božanstvenost.

Uticaj helenističke škole se vidi u Lukinom opisu, Isus je otelovljenje ideala grčkog savršenstva o kojem je sanjala grčka duša – lepote i dobrote. Dante Aligijeri je istakao da je Luka “pisac Hristove dobrote”.

Posle smrti apostola Pavla, Luka je nastavio da propoveda hrišćanstvo po Italiji, Dalmaciji, i Makedoniji. S obzirom da je izučavao živopisanje, oslikao je tri ikone Presvete Bogorodice za koje se veruje da su najverodostojnije jer smatra se da je sveti Luka lično poznavao Bogorodicu i da su ove ikone sa njenim likom najbliže njenom pravom izgledu, a poznata je i "ikona u ikoni", koja predstavlja Svetog Luku i u perspektivi ikonu Bogorodice koju svetitelj oslikava. Takođe, naslikao je ikone svetih apostola Petra i Pavla. Zato se sveti Luka smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa.
Pravoslavni vernici proslavljaju 31. oktobra sv. Luku, a prema kalendaru Srpske pravoslavne crkve, ovaj dan nije obeležen kao zavetni, već je kao "crno slovo" svrstan u praznike od značaja za suštinu crkve.

Praznik je u narodu poznat kao Lučindan i česta je slava srpskih porodica, a vernici ga slave i kao iscelitelja i zaštitnika pojedinih zanata. Kao svog zaštitnika slave ga i obrazovne ustanove, među kojima je i Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju.

I u dubokoj starosti nastavio je da putuje i propoveda na Bliskom Istoku i Grčkoj. Napisao je i Dela apostolska i to posvetio Teofilu, knezu Ahaje. Sveti Luka je imao 84 godine, kada su ga neznabožci mučili i potom obesili o maslinovo drvo u gradu Tebi.

Za vreme cara Konstancija, sina Konstantina Velikog, mošti ovog svetitelja su prenete u Carigrad gde se čuvaju i danas, a smatra se da stopalo Svetog Luke, koje se čuva u jednom mnastiru u Crnoj Gori, leči bolesti očiju.

U spisima na starogrčkom i crkvenoslovenskom jeziku sveti Luka se “opisuje” kao „pouzdani lekar duše i tela”. Apostol Pavle ga je zvao "ljubljeni lekar". Poštuje se kao zaštitnik medicine i farmacije, bolnica i apoteka, lekara, farmaceuta i bolesnika, mnogih porodica. Poznato je da je lečio besplatno. Veruje se da njegove mošti imaju isceliteljsku moć..

Običaji na Lučindan

Običaji našeg naroda sežu iz davnih vremena i u mnogim krajevima zemlje ostali su nepromenjeni, autentični kao pre više vekova i danas predstavljaju divan aktuelan spoj tradicionalnih vrednosti i vere. Tako se na na Lučindan puštaju ovnovi da skaču na ovce, a čobanima se daje svečan i bolji ručak, nose im se pite pazarice, kolači, ... Prema stadu se znalo i dal će "alaudža" na zemlju. Kada ovca "zateže", znači biće teška zima. Ako ovce lakše primaju ovnove, veruje se da će proleće ranije doći.

U većini krajeva u Srbiji, na Svetog Luku se koncima opasuju torovi da vukovi ne bi davili stoku, a govori se i: „Ide Luka, eto vuka“ ili „Sveti Luka, sneg do kuka“, jer dolazi zima i vukovi dolaze do sela.

U južnoj Srbiji se po prvom gostu koji uđe u kuću na Lučindan gata kakva će zima ili godina biti. U Crnoj Gori kažu da je duga na nebu pojas Svetog Luke. Sveti Luka moli Boga za nas!

Danas nikako ne bi trebalo da budete preki i nervozni, da se upuštate u svađe i rasprave, jer je Sveti Luka bio blag i miran i uvek pomagao ljudima!
 
Izvor: BKTVNews, A.Lukić

Sveti apostol i Jevanđelist Luka

 


Apostol Luka rođen je u Antiohiji, pa se smatra da je bio Grk i da mu je ime bilo Fotinos (svetla luča, svetlost), ali isto značenje ima i ime Luka, jer na latinskom „lucius" znači svetlost. Bio je jedan od sedamdeset Hristovih učenika, a smatra se da je Jevanđelje napisao petnaest godina posle Hristovog vaskrsenja, na grčkom jeziku.

Jevanđelje (grčki „euangelion" znači „blaga vest") je hrišćanski, religijski spis, koji govori o Hristovom životu i delima. Poznat je kao treći, od četvorice priznatih Jevanđelista (Matej, Marko i Jovan), a u svom Jevanđelju opisuje mnoge događaje i poučne priče, koje drugi Jevanđelisti ne spominju. Napisao je i „Dela Apostolska" u kojima je opisao dela i rad apostola posle Hristovog vaskrsenja. Smatra se da je pisao po onome što je video i čuo, ali i po predanju „prvih očevidaca i sluga reči". Dela je posvetio Teofilu, tj. Bogoljubu, odnosno svakom hrišćaninu koji Boga ljubi i poštuje.

Sveti Luka je poznat kao osnivač hrišćanskog ikonopisanja, zato što je prvi naslikao tri ikone „Presvete Bogorodice sa Bogomladencem, Gospodom Isusom" na njenim rukama, koje je Bogorodica videla i blagoslovila. O njegovom radu govori takozvana „Ikona u ikoni", na kojoj je prikazan Sveti Luka, a u perspektivi Bogorodica, koju svetitelj oslikava.

Kasnije je naslikao i apostole Petra i Pavla, čiji je prijatelj bio. Posle njihovog pogubljenja u Rimu, on je nastavio da propoveda Jevanđelje po Italiji, Dalmaciji, Makedoniji i Egiptu, gde je činio čuda, ali i bio progonjen od nevernika. Vratio se u Grčku, gde je nastavio da širi veroispovest, leči bolesne i rukopoloži đakone i sveštenike. Idolopoklonici su ga mučili i obesili o maslinu u beotijskom gradu Tebi, kada je imao 84 godine. Spomen na Svetog Luku slavi se 31. oktobra (18. oktobra po starom kalendaru). Za vreme vladavine Konstantina Velikog, Lukino telo je iz Tive preneto u Carigrad i položeno u crkvu Svetih Apostola.

Sveti Luka važi za zaštitnika pojedinih zanata, pa se svetkuje kao „esnafska" slava, a slavi ga i „Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju". U pravoslavnim crkvama Jevanđelisti se uvek oslikavaju u „pandantifima", trouglovima, koji prestavljaju arhitektonski prelazak sa osnove krsta na polukružnu kupolu apside. Sveti Luka se obično prikazuje kako piše Jevanđelje, a pored njega leži tele ili vo, zato što je on svoje Jevanđelje počeo pričom o Zahariju, ocu Svetog Jovana Krstitelja, koji je kao sveštenik starog zaveta prinosio životinjske žrtve.

U vreme svoje vladavine Đurađ Branković je, na ime poklona sultanu i pašama u Jedrenu dao 30.000 dukata, da bi mu dozvolili da mošti svetog Luke prenese u Smederevo. Litija sa moštima je na najsvečaniji način prošla kroz srpske zemlje i Sveti Luka je sahranjen u Đurđevoj zadužbini, crkvi Svetog Uspenja. Posle deset godina, kada su Turci su osvojili Smederevo, mošti su prenete u Kupinovo u Sremu, posle čega im se gubi trag.

U narodu se ovaj praznik smatra prelaskom iz jeseni u zimu, pa se kaže i „Sveti Luka – sneg do kuka" i „Sveti Luka, eto vuka". U Hercegovini postoji običaj da domaćin na selu porani na „Lučindan", i da pogleda u tor, da vidi kako stoka leži. Veruje se da ako leži podvijenih nogu, biće „zla zima i godina", a ako je opružila noge, biće blaga zima i rodna godina.

Istog dana, 31. oktobra, slavi se i Sveti Petar Cetinjski, mitropolit crnogorski, koji je rođen 1749. godine u Njegušima. Zamonašio se u dvanaestoj godini, a 1782. godine postao je mitropolit i vladar crnogorski. Tokom vladavine, mirio je zavađena plemena i branio zemlju od osvajača. Proslavio se pobedom nad Napoleonovom vojskom u Boki i Dalmaciji. Bio je vladar Crne Gore, ali je kao monah živeo u skromnoj keliji sve do smrti 18/31. oktobra 1830. godine. Njegove mošti se nalaze u manastiru na Cetinju.

Izvor Gtokg.org.rs


Božestveni Luka, i uman i učen,
Dragovoljno beše za Gospoda mučen.
Izbeći mogaše poruge i muke,
No svet ne bi imo velikoga Luke.
Luka mladi vide Božiju Istinu,
Predade se srcem Božijemu Sinu
Sluša Učitelja, gleda Čudotvorca,
I u Njemu pozna svog besmrtnog Tvorca,
Vide Vaskrsloga i govori s Njime,
Čudesa sotvori u Njegovo Ime .
I Hristos mu posta jedinstvena radost,
Žrtvova mu Luka um, blago i mladost.
Kad ostari Luka, mlad Hristos bejaše,
Od Hrista primaše i svetu davaše,
Pa kad svetu dade što mogaše dati
Tad mu svet, po Pismu, nemilošću plati
O maslini staroj visi starac Luka
S osmejkom na licu, prekrštenih ruka,
Sa neba se pruži ruka samog Hrista
I prihvati dušu svog Jevanđelista.
Sad u raju svetlom, s drugi Apostoli,
Za crkvu se svetu sveti Luka moli.





 

Utorak, 31.10. Sv. Luka apostol i jevanđelist

Sv. Luka apostol i jevanđelist


Sv. Luka apostol i jevanđelist


Rodom iz Antiohije. U mladosti izučio beše dobro grčku filozofiju, medecinu i živopis. U vreme delatnosti Gospoda Isusa na zemlji sv. Luka dođe u Jerusalim, gde vidi Spasitelja licem u lice, čuje NJegovu spasonosnu nauku i bude svedok čudesnih dela NJegovih. Poverovavši u Gospoda sv. Luka bi uvršćen u Sedamdeset apostola i poslat na propoved. Zajedno sa Kleopom video vaskrslog Gospoda na putu za Emaus (Lk. 24). Po silasku Duha Svetoga na apostole Luka se vratio u Antiohiju, i tamo je postao satrudnik apostola Pavla, s kojim je putovao i u Rim, obraćajući u veru Hristovu Jevreje i neznabošce. Pozdravlja vas Luka ljekar ljubazni, piše Kološanima apostol Pavle (Kol. 4, 14). Na molbu hrišćana napisao Jevanđelje, oko 60. godine. Po mučeničkoj smrti velikog apostola Pavla sv. Luka je propovedao Jevanđelje po Italiji, Dalmaciji, Makedoniji i drugim stranama. Živopisao ikonu Presvete Bogorodice, — i to ne jednu nego tri, a tako isto i ikone sv. apostola Petra i Pavla. Otuda se sv. Luka smatra osnivačem hrišćanskog ikonopisa. Pod starost posetio je Liviju i Gornji Misir. Iz Misira se vratio u Grčku, gde je nastavljao s velikom revnošću propovedati i ljude Hristu obraćati, bez obzira na svoju duboku starost. Napisao sv. Luka Jevanđelje i Dela Apostolska, i oboje posveti Teofilu knezu Ahaje. Beše mu 84 godine, kada ga zlobni idolopoklonici udariše na muke Hrista radi i obesiše o jednoj maslini u gradu Tivi (Tebi) Beotijskoj. Mošti čudotvorne ovoga divnoga svetitelja behu prenesene u Carigrad u vreme cara Konstancija, sina Konstantinovog.

Izvor 






Bila jednom jedna bajka....💕💕💕

           Фотографија корисника Talija by Luna Lu


                  



Кад љубав умре

  


Шта остаје после развода? Навика да се и даље спава на својој половини кревета иако је он целом својом топлом површином на располагању и потреба да се врховима прстију уштинемо за кожу да бисмо се уверили да је живот на различитим адресама постао реалност, а не само ружан сан кога смо управо отресли са врхова трепавица... Обичај да се у џезву за кафу сипа вода за два топла напитка која миришу на јутарњи ритуал договарања око кућне набавке за текући дан, ручак код кумова и одлазак на родитељски састанак...

Ноћи проведене у друштву госпође Тишине и у прелиставању фотографија са летовања које још увек миришу на сунце, море и лаванду и које се смењују са сликама прекривеним пахуљама и фотографијама породичних славља на којима је фотоапаратом ухваћен суви концентрат среће...

Нова свитања, која падају као капи горко-слатког парфема смућканог од мириса свих успомена из брачног живота и нови дани у којима морамо да се суочимо са пријатељима и познаницима који нам изјављују саучешће, а потом и са адвокатима који предлажу споразумни договор око поделе имовине...

Уз развод се не прилаже упутство за употребу и сваки брачни пар изабере сопствени сценарио за завршетак „петог чина” своје животне драме, али још увек нико није написао приручник за деобу непроцењивих емотивних драгоцености које се гомилају са брачним годишњицама.

Коме треба да припада апарат за кокице којима смо се гађали гледајући филмове док се боје не растопе, а коме микроталасна пећница у којој су се прво пекли „младенчићи”, а потом и ђаконије чије смо рецепте самоуверено узимали из Патиног кувара и енциклопедије Џејми Оливера? На каквом сметлишту успомена треба да заврши брачни кревет, видео-касета са меденог месеца и уље на платну на коме један заљубљени пар позира на скалинама каменог града смештеног у загрљају јадранског мора и михољског лета? Ко има право првенства на минијатурну Ајфелову кулу, венецијанску гондолу, криви торањ и остале кичасте сувенире које смо доносили из европских метропола, а ко ће у нови живот да крене са мултипрактиком и пеглом?

Несигурније од Бамбија на леду, правимо прве кораке кроз минско поље успомена, настојећи да избегавамо ресторане у којима смо се конобарима обраћали са „ти”, бутике у којима смо куповали срцолике јастуке и миришљаве свеће, цвећаре у којима смо пријатељима куповали аранжмане за крсне славе и дечје рођендане и све што нас подсећа на емотивну нуклеарну катастрофу...

„Од оноликих жетви оста шака ражи, од онакве рапсодије само шум, од ризнице искрености кусур лажи, и нема срце шта да тражи ту...”.

Ако је веровати статистици, сваки четврти брачни пар у Србији своју животну бајку на тему „и живели су срећно и дуговечно до краја живота” завршава у бракоразводној парници. Ако бисмо параграфирали поету који тврде да „поенту не треба тражити на крају драме, јер поенту крије први чин” онда треба рећи да бракови који почињу као синтеза непомирљивих разлика завршавају у тужној бракоразводној статистици.

Мит о супротностима које се привлаче важи у хемији и физици, а статистика науке о души говори да љубав није довољна да се обришу све различитости у пореклу, образовању и погледима на живот...Теорија емотивне катастрофе сведочи да најмање шансе за успех имају они бракови у којима статирају битанге и принцезе, лепотице и звери, Мазе и Луње, Пепељуге и принчеви и остали живописни карактери из Дизнијевих филмова који клинцима обезбеђују визу за царство снова. 

Политика.рс