субота, 08. децембар 2018.

Преподобни Алимпије Столпниk

 

Слуга Христов Алимпије рођен је у Адријанопољу граду Пафлагонијском. Господ га изабра Себи на службу још од утробе матере. Јер као трудна и пред сам порођај мати његова имаде ноћу овакво виђење: учини јој се да она држи на рукама веома лепо јагње, које на роговима својим имађаше две запаљене свеће. - А када дође време да се роди Алимпије, јака Божанска светлост испуни собу: то беше предзнак будуће светлости врлина његових, пошто је он имао постати светилник света. А када по порођају мати његова заспа, она у сну имаде овакво виђење: сви житељи града стичу се у њену собу и окружују новорођенче певајући псалме и све штене песме. - Ова виђења мати запамти, слажући их у срцу свом и питајући се: Шта ли ће бити од овога детета?

Кроз неко време њој умре муж, и она се не хте поново удавати, него удовиштво своје стаде проводити у посту и молитви, живећи Христу у чистоти и предајући себе и сина промислу Његовом, јер је Он Отац сирочићима и удовицама. А кад одгаји свога сина, она га, - као некада Ана Самуила -, одведе цркви и предаде на службу Багу уручивши га Адријанопољском епископу, блаженом Теодору. Духом провидевши благодат Божију која беше у дечаку, епископ га силно заволе и поче га учити Светоме Писму. А када Алимпије одрасте, он превазиђе своје врснике мудрошћу и знањем; и беше вољен од Бога и од људи због доброг владања свог и велкких врлина својих. Алимпије беше пун страха Божија, смирености и кротости; и у младим годинама својим показиваше мудрост старости и беспрекорно живљење. Због тих врлина он би постављен за црквеног економа, затим и за ђакона рукоположен; и служаше беспрекорно Богу.
После извесног времена у Алимпија се појави жеља за усамљеничким животом: да живи у молитвеном тиховању, усрдно служећи јединоме Богу и наслађујући се непрестаним. 

богомислијем. Ову жељу срца свога он откри праведној матери својој, која, слично пророчици Ани, не одлажаше од цркве, постом и молитвама служећи Богу дан и ноћ; јер она давно све своје имање раздаде сиромасима, и уневести се Христу, и би постављена за ђаконису. Тој богоугодној слушкињи Господњој, а матери својој, свети Алимпије каза своју намеру, рекавши јој: Хоћу да идем на исток, јер чујем да тамо, у пустињама, живе у молитвеном тиховању многи свети оци; настанићу се с њима, и постараћу се, уз помоћ Божију, да подражавам њихове врлине. А ти, мати моја, моли се за мене, да Господ управи пут мој по Својој светој вољи и да My угодан буде овај мој потхват.

Ни најмање растужена због растанка са сином, мати подиже к небу руке своје, усрдно се помоли Богу за њега, па га онда благослови и отпусти с миром.

He рекавши никоме сем матери, блажени Алимпије напусти Андријанопољ, и запаљен божанственом жељом хиташе путем као јелен на изворе водне. Вест о његовом одласку силно ожалости епископа Теодора, клир и мирјане, јер се лишише тако доброг сажитеља који примером свог врлинског и равноангелског живљења украшаваше Цркву Божију и беше од велике користи вернима побуђујући их на подвиг. Епископ одмах разасла људе на све стране да траже блаженог Алимпија, и након много дана пронађоше га у Евхаиту о празнику светог мученика Теодора. Али га са великом муком, нешто молбама нешто претњама, једва успеше вратити у отачаство. Јер Богу не беше угодно да се Пафлагонија лиши таквог светилника свог, којим се многи извођаху из таме и греха на светост богоугодног живота. Вративши се к својима, блажени Алимпије силно туговаше што му путовање би ометено и што му се жеља не оствари. Али Бог сваке утехе утеши његову тугу једним божанским виђењем. Јер неки диван човек, боље рећи - анђео Божји, јави се блаженоме Алимпију и рече му: He тугуј, Алимпије, што си враћен са жељеног пута. Добро знај: свето је свако место које човек који љуби Бога изабере да побожно и богоугодно живи.

Утешен овим виђењем, Алимпије преста туговати и продужи свој монашки живот усрдно се подвизавајући и служећи Богу. Ипак њега не напушташе жеља да се повуче и усамљенички живи у неком пустињском месту. Због тога он много пута одлажаше из келије и обилажаше околне горе, поља и шуме, иштући место, згодно за богомислије. И једном, попевши се на гору, јужно од града, он нађе на њој високо и живописно место, удаљено сасвим од градске вреве, и оно му се веома допаде. Затим он донесе алат за копање, и ископа бунар. При томе он, не толико копајући мотиком колико Богу се усрдно молећи, изведе из земље воду. Пошто заврши тај посао, блажени Алимпије оде к епископу и моли га да му допусти живети тамо и цркву подићи. Но епископ, ма да не беше против те жеље његове, ипак тајно посла слуге да бунар затрпају камењем и заспу земљом. Јер епископу се није хтело да блажени Алимпије живи на том месту, пошто гора бејаше врло висока, усто далеко од града, и скоро неприступачна за свакога који би хтео да посети угодника Божјег. Епископ је желео да се Алимпије настани ближе граду и на згоднијем месту. Међутим, када блажени Алимпије виде да је његов бунар затрпан, он напусти ту гору и стаде тражити себи друго место у околини града.

Пред самим градом налажаше се једна пустиња, пуна древних гробова незнабожачких; притом насељена легионима нечистих духова. Због тога се сви бојаху тога места и "ико није могао проћи туда услед страхота, чињених од стране демона. Видећи да сви избегавају ту пустињу, блажени Алимпије се настани тамо у једном гробу незнабожачком; на врху пак тог гроба бејаше стуб, и на стубу идол. Разбивши идола, као иловачни суд, преподобни постави на његовом месту часни крст. И тако, не бојећи се демонских страшила и нападаја, он поче живети тамо, оружјем крста и стрелама молитава својих одгонећи далеко од себе пукове демона.

Једном у сну преподобни Алимпије виде нека два чесна мужа, обучена у свештеничке ризе; и они му рекоше: "Зашто си нас, човече Божји, оставио да те тако дуго чекамо овде? Ако си ти тај Алимпије, који је од Бога предзначен да освети ово место и умножи на њему славословље Божије, онда одмах отпочни тај посао који треба да обавиш". - Пренувши се из сна, преподобни се зачуди речима јавивших се мужева, не знајући ко су они, и шта он треба да чини на овом месту, да би се умножило славословље Богу.

Ускоро потом ваљало је епископу Адријанопољском Теодору путовати неким послом к цару, и блажени Алимпије беше дужан да га прати као клирик. Покоравајући се вољи свога архијереја, Алимпије пође и против своје жеље, и праћаше га све до Халкидона, где је епископ намеравао да се укрца у лађу и отплови у Цариград. За то време Алимпије уђе у једну цркву на обали морској, и помоливши се задрема. И гле, њему предстаде у виђењу нека прекрасна девица, сијајући као сунце и рече му: Устани брзо, Алимпије! - А он, дивећи се њеној лепоти, упита је: Ко си ти, госпођо, и зашто ми наређујеш да брзо устанем? - Ја сам Ефимија, слушкиња Христова и мученица, одговори она. Устани, и ако хоћеш хајдемо у твоје отачаство! Воља је Божја да ти будем сапутница и помоћница.

Када света мученица изговори те речи, Алимпије се пробуди, и не виде никога пред собом, само срце своје нађе препуно духовне радости. И њему би јасно да Бог хоће да се он врати у своје усамљеничко молитвено тиховање. Стога, оставивши епископа, он се врну у своје отачаство, имајући као сапутнике невидљиву помоћ и молитве свете великомученице Ефимије, чији лик и слатку беседу он сво време чуваше у срцу свом и радоваше се духом.

Дошавши у Адријанопољ, на своје усамљеничко пустињско место он намисли подићи на том месту цркву у име свете Ефимије. Али он не имађаше потребна средства за то, јер, раздавши све своје имање и следујући осиротелом нас ради Христу, он као убожјак није имао ни злата, ни сребра, ни бакаруша у појасу своме. Тада он замоли своје знанце међу грађанима и суседима да му помогну. А они, дознавши његову жељу, даваху му ревносно и усрдно све што беше потребно, и за кратко време међу незнабожачким гробовима би подигнута црква у име свете великомученице Ефимије. А кад копаху темељ, светом Алимпију се поново јавише она два гореспоменута мужа у јерејским одеждама. Један од њих држаше у руци Кадионицу и кађаше темељ, означујући тиме како ће ту бити велика црква, а други певаше: "Осана месту овом!"

Ко беху та два мужа, не зна се. Али након извесног времена тамо бише обретене нетљене и миомирисне мошти та два мужа, који се двапут јавише преподобном Алимпију у виђењу. И по његовом наређењу те свете мошти бише положене у цркви, њиме подигнутој.

Још пре освећења цркве легиони демонски, видећи да ће старањем светог Алимпија, њихово обиталиште постати насеље светаца, и да о"де где беху њихови привиди и страшила сада почиње наступати Божја благодат, јурнуше са страховитом виком и дреком на новоподигнуту цркву и светитељеву келију, желећи да до темеља сруше грађевину и да, уплашивши светог Алимпија, отерају га одатле. У своме бесу демони викаху разним гласовима, као разјарене звери или као помамљени ратници; но Христов војник одмах стаде на молитву, наоружа се њоме као непобедивим оружјем, и тог часа победи привидну силу демонску, те демони побегоше са стидом, као прах развејан ветром.

Пошто црква би освећена, почеше из града долазити људи да славослове Бога и слушају душекорисна поучења светитељева. Тада преподобни Алимпије, наоружавајући се још силније против невидљивих непријатеља, узиђе на столп (= стуб), слично светом Симеону, првом столпнику, и стаде као на стражу, издалека примећујући наступајуће пукове демона, и јуначки се борећи с њима дан и ноћ. Но демони, иако свагда биваху побеђивани од њега, ипак не престајаху са својим безочним нападима на њега.

Једном ноћу зли дуси почеше се камењем бацати на светог Алимпија, задајући му тешке повреде. Трпећи то каменовање, светитељ говораше демонима: Шта је вама до мене, човеконенавидни и пагубни демони? Што се узалуд узбуђујете, и пакосно устајете на слуге Божије? Ово камење које ви бацате на мене, сведочиће пред Христом у дан другог доласка Његовог о вашој бестидној дрскости и злоби. Знајте да ја ни у шта не рачунам ваше бацање камења на ме, и сматрам то као дечју играчку. Ево, ја ћу склонити ове танке дашчице што ми служе као кров над главом, да бих несметано примио од вас каменовање и претрпео ради Господа оно што претрпе свети првомученик Стефан. Ви њега убисте рукама Јевреја, и са тим Јеврејима наследићете пакао огњени. - Чувши ове речи и схвативши да је непобедиви страдалац готов претрпети све ради Бога, демони се разбежаше са тог места на све стране.

To чуше неки људи који те ноћи пролажаху туда, а видеше и демоне који у разним обличјима бежаху са тог места ридајући, запомажући и вапијући: "Алимпије нас истера из нашег обиталишта! Куда да се денемо? Нама нигде нема места!"

Преподобни Алимпије скиде са стуба малу настрешницу која беше над његовом главом, и стајаше имајући небо као свој покривач, и јуначки трпећи зиму и врућину, дажд и град, снег и мраз, и све промене ваздушне. И би он добровољни мученик не једно време него педесет три године, страдајући на своме стубу, као прикован на крсту. И стицаше се к њему многи народ: људи и жене, младићи и старци, да слушају корисне поуке његове и да се исцељују од својих Душевних и телесних бољки. А многи од њих изабраше да остану и живе поред њега. Зато светитељ нареди да се устроје два манастира, мушки и женски, један с једне стране столпа, а други с друге. Сам пак стајаше на столпу у средини, као свећа на светњаку, просвећујући оба манастира и учењем својим и примером ангелског живота свог, и заштићујући их молитвама својим. Преподобни им даде законе и уставе монашког живота, наредивши им да будно чувају себе од демонских замки. Притом он женама нарочито заповедаше да се никада не показују мушкарцима на очи.

У женском манастиру живљаше и мајка блаженог Алимпија са својом ћерком а његовом сестром Маријом, и друге врло угледне жене града Андријанопоља, и међу њима неке Ефимија и Евула, које оставише сва имања своја, децу, сроднике и пријатеље, и сву таштину и сласти овога света, и обукоше се у ангелски образ, и живљењем својим уподобише се самим ангелима.

Мати преподобног Алимпија беше у чину ђаконисе, и ма да живљаше по монашки, она ипак не хотијаше да се обуче у монашки чин, говорећи: "Једно је и исто бити ђакониса или монахиња". Међутим син је често мољаше да се обуче у монашки лик; но она га не послуша у томе, док не би упућена на то једним виђењем, поводом кога она сама моли сина да је замонаши. У том виђењу она виде необично лепе палате, из којих се чуло преслатко и преумилно појење и слављење Бога. А када она хтеде да уђе тамо, забрани јој неки честан и лучезаран човек, који стајаше и стражараше на улазу у те палате. Притом јој он рече: "Ти не можеш ући тамо, јер тамо блаженствују слушкиње Господње, које My послужише у монашком чину. Међутим ти немаш на себи монашку одећу, стога и не можеш ући тамо и узети удела у њиховој радости".

Ове речи веома посрамише светитељеву мајку, и она, пробудивши се из сна, стаде молити сина да је постриже у монашки чин. После пострига она удвостручи своје подвиге, додајући труд труду И тако се много година подвизавајући у монаштву, она веома угоди Господу, и отиде к Њему. Син пак њен, преподобни отац наш Алимпије, толико угоди Богу, да још за живота на земљи биваше обасјаван небеском светлошћу: много пута јављаше се над његовом главом огњени стуб који досезаше до облака и озараваше сво место оно. A TO се догађало често, некада по дану, некада по ноћи, већином по ноћи; и када се дешавала грмљавина и севање муња, тада се та небеска светлосг јављала над светитељем изнад столпа његовог. Многи од верујућих и свето живећих удостојаваху се видети то; а други, којима се догађало да ту светлост посматрају издалека, мишљаху да светитељев столп гори стварним огњем. Достојни пак јасно гледаху то неисказано знамење небеске славе. Тако Бог прослављаше угодника Свог.

Свети Алимпије учини многа чудеса благодаћу Христовом: он болне исцељиваше, ђаволе из људи изгоњаше, будућност предсказиваше. На четрнаест пак година пре смрти, ноге његове бише поражене љутом болешћу, те за све то време он не могаше стајати већ до самог престављења свог лежаше на једну страну. И када ученици његови хотијаху да га понекад окрену на другу страну, он им то никако не допушташе него трпљаше као други Јов, благодарећи Бога, ка коме и отиде с радошћу. По престављењу пак његовом многа се исцељења даваху болесницима од светих моштију његових, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин.

Тропар, глас 1. – Био си стуб трпљења и ревновао си угледајући се на Праоце, свети, јер био си сличан Јову у страдањима, Јосифу у искушењима, и анђелима си био подобан у телу, Алимпије оче наш: Моли Христа Бога да спасе душе наше

Кондак, глас 8. – Као узрок врлинаи похвала испосника, Црква те данас и у песмама слави, свети Алимпије. Твојим молитвама подај онима који са љубављу поштују твоју доброту и подвиге, опроштај од великих грехова, као истоимени.   

СПЦ,РС

|

✨🎀🎁🎊🎄🎊🎊🎄🎁🎀🎁🎈🎉

KONAČNO 👏👍posle niza meseci u kojima smo imali jako teške tranzite i aflikCije, tokom leta užasno retrogradno kretanje Marsa, nakon toga dug hod Venere kroz znak Škorpije i to retrogradan od 6tog 10, do 17-tog.11, na šta se nadovezao retrogradan hod Merkura od 16-tog.11. 

KONAČNO 😘💝🎈🎉i Merkur kreće direktno, konačno se oseća da se stvari pokreću, da se pomeramo iz mrtve tačke. Ostavljamo polako za sobom ovu jako tešku godinu , astrološki gledano jednu od najtežih u poslednje vreme
🎀🎁🎊🎄🎊🎊🎄🎁🎀🎁🎈🎉

Radujte se dolasku 2019,  i KONAČNO dišite punim plućima jer vam planete to sada omogućavaju .   

Dijana Lukic Astro   


Fotografija Parohija Svetе Trojicе, Roterdam.

петак, 07. децембар 2018.

Briga i nervoza od ranog jutra: Zabrinutost pobedi i kreni odmah

    
Brigu Gospod nije stvorio. Zabrinutost ne predstavlja onaj stvaralački bol koji nas izbavlja, koji nam Gospod šalje i dopušta da ga preživimo. Zabrinutost je mučno stanje koje smo sami sebi smislili, zahvaljujući kojoj starimo pre vremena, kidamo sebe i druge. Probaj, nateraj svoj um da radi, zadrži svoje fantazije, one su krive za sve scenarije koje izmišljaš, slikajući u svojoj glavi događaje koji se još nisu dogodili. … Sve se ovo događa jer nemamo istinsku veru.

Ako stvarno veruješ u Boga, onda te neće mučiti briga o onome što se može dogoditi sutra ili prekosutra. … Gospod nam daje samo ono što možemo da podnesemo i ne želi da u nama stvara zabrinutost. … Ako te svaki dan koji proživiš približava Bogu, onda – šta god da se dešava, neka se dešava. … Ako naša duša postane tako gipka da smo u stanju da spokojno, bez tvrdoglavosti, menjamo svoje planove, svoje odluke, tada ćemo naučiti da šta god da se dogodi, prihvatamo to spokojno, govoreći: „Odlično, to mi je Gospod poslao! Želeo sam jedno, ali mi je Gospod dao drugo. Znači da je tako bilo ugodno Bogu“.

Kada je potrebno, ti požuri, ali zatim budi spokojan. Nije stvar u tome da li se spolja žuriš ili ne, glavno je da ne dopustiš da to jurcanje postane deo tvoje duše.  

Beogradskiportal.rs

уторак, 04. децембар 2018.

Срећан празник ВАВЕДЕЊЕ Пресвете Богородице! Срећна слава, на многаја љета!

Молитва ВАВЕДЊУ Пресвете Богородице у храм

О, Пресвета Дјево, Царице небеса и земље, пре свих векова изабрана Невесто Божија, Која си у последња времена дошла у храм законски, ради обручења са Небеским Жеником! Ти си напустила народ Свој и дом оца Својега, да би Себе принела Богу као жртву чисту и непорочну, и прва дала обећање свагдашње девствености. Подари и нама да се у све дане живота свога сачувамо у девствености, целомудрију и страху Божијем, да будемо храмови Духа Светога, и изнад свега, помози свима који у обитељима живе и који су се обручили на служење Богу да Те подражавају, да своје животе проводе у чистоти девствености, од младости носећи благи и лаки јарам Христов и чувајући своје свето обећање. Ти, Пречиста, Која си све дане Своје младости провела у храму Господњем, далеко од саблазни овога света, у непрестаном молитвеном бдењу и у сваком уздржању, душевном и телесном, помози и нама да одбијемо сва искушења непријатељска која долазе од тела, света и ђавола, долазећи на нас од младости наше, и да их победимо молитвом и постом. Ти, Која си у храму Господњем с ангелима обитавала, украсила си се свим врлинама, а посебно смирењем, чистотом и љубављу и достојно си се одгајила, како би била спремна да телесно у Себе примиш несместивог Логоса Божијег. Удостој и нас, захваћене гордошћу, неуздржањем и лењошћу, да се обучемо у свако савршенство духовно, да сваки од нас уз Твоју помоћ припреми брачну одежду своје душе и јелеј добрих дела, како не бисмо наги и неспремни пошли у сусрет нашем Бесмртном Женику и Твом Сину, Христу Спаситељу и Богу нашем, него да нас са мудрим дјевама прими у рајске обитељи, и да нас тамо удостоји да са свима светима увек славимо и прослављамо свесвето Име Оца и Сина и Светога Духа и Твоје милосрдно заступање, сада, и свагда, и у векове векова. Амин.   




Молитва друга ВАВЕДЊУ Пресвете Богородице у храм

Коме ћу завапити, и коме ћу у својој невољи притећи, ако не Теби, Царице Небеса? Ко ће чути мој плач, и уздахе моје примити, ако не Ти, Пренепорочна, Надо хришћана и Уточиште нас, грешника? Ко ће нас, осим Тебе, у несрећама нашим заштитити? Услиши јецаје моје и приклони ухо Своје ка мени, Владичице и Мајко Бога мојега! Не презри онога што тражи Твоју помоћ, и не одбаци мене грешног, Царице Небеска! Научи ме да извршавам вољу Сина Твојега и подари ми жељу да свагда следим Његове заповести. Не одступај од мене због мог роптања у болести, раду и недаћама, него остани Мати и Покровитељка мени, малодушном, Царице моја Преблага и Усрдна Заступнице! Својим заступањем покриј моја прегрешења, заштити ме од видљивих и невидљивих непријатеља, умекшај срца оних, што ми смишљају зло и загреј их љубављу Христовом. Мени пак немоћном подари Твоју свемоћну помоћ да победим своје грешне навике како бих, очишћен покајањем и следећи врлински живот, у заједништву са светом Црквом провео све остале дане мог земног туђиновања. Стани испред мене, Надо свих хришћана, у часу окончања мога и укрепи моју веру у тешком и самртном часу. Приликом мог одласка узнеси за мене, многогрешног у овом животу, Твоје свемоћне молитве, да би ме Господ оправдао и учинио причасником Својих бесконачних радости. Амин. 



Fotografija Света Петка Ђунис.   



Срећан празник драга браћо и сестре Ваведење Пресвете Богородице!

Тропар, глас 4. Данас се у храму Божјем светло јавља Дјева и свима предсказује Господа Христа, праслику Божије милости и проповед људског спасења. Зато јој и ми громогласно ускликнимо: Радуј се, испуњење Божијег промисла!

Кондак, глас 4. Најчистији храм Спаситељев, најскупљи дворац и Дјева, свештена ризница Божије славе, данас се уводи у дом Господњи, уводећи заједно благодат која је у божанском Духу. Њу песмама славе Божји Анђели, јер је она стан небески.
 Fotografija Света Петка Ђунис.  

Ваведење Пресвете Богородице

Велики празник слави данас сав православни хришћански свет. Благоволењем преблагог Бога на данашњи дан отпочело ј е искупљење целог човечанског рода. Данас је у храм божији доведена дева Марија и тиме је предназначен и скори долазак Спаситеља света, па зато нека се радује данас небо и земља, јер ево је Господ помиловао народ свој. Царица анђела и људи, госпођа света, слава мученика и Апостола, данас је уведена у свјатаја свјатих и посвећена Богу на службу.

Чудесно је зачеће деве Марије, свето је њено рођење но од свега је чудеснији и несравњено светији, њен спасоносни улазак у свјатаја свјатих јерусалимског храма. Трогодишња дева као чисти брилијант, добровољно се приноси Богу, који ју је позвао још пре створења света и ово је највећа жртва која је дотле принесена Богу. Соломонов храм, у коме је пречиста дева посвећена Богу био је најдивнији храм у свету, но шта је његова красота и величина, шта његово богатство и велељепије према слави и достојанству деве Марије, која се удостојила да буде храм Спаситеља света, Сина Божијег, оваплоћеног Бога?

У храму Соломоновом било је девет ствари, које су биле најсветије. Прво је био седмокраки свећњак са 7 осветљења; друго трапеза освећених хлебова; треће златно кадилиште, са кога се тамјан палио; четврто златни суд, у коме је била мана; пето две таблице, које је Мојсеј добио на брду синајском и на којима су биле десет заповести; шесто жезал Аронов који је чудесно процветао; седмо кивот у коме су биле таблице; осмо Херувими који су осветља вали место где су се приносиле жртве умилостивљења и девето најсветији део храма, који се звао светиња над светињама . Сви ови предмети, били су праслика Богомајке, јер онај је седмокраки свећњак седам дарова Светога Духа, са којима је од ране младости светлила. Она је животодавна трпеза, хлеб живота. Она је златно кадилиште, које је хранило у себи огањ божанства. Она је златни суд од мане, у којој је била небеска мана - Христос Спаситељ. Она је таблица закона, која је носила оваплоћени закон, Слово Божије. Она је чудесно процветани жез а л који је цветао цветом бесмртности. Она је кивот, који је богомајка, тј. светиња над светињом, у којој је обитивао Господ сваке светиње!

Према томе, дева Марија јесте одушевљени и живи храм живога Бога. Као дете од три године она ј е имала толике светлости, да је већ била достојна да уђе у све т ињу над светињама, у коју је само Архијереј улазио и то једанпут у години! У тим малим годинама она је својом светлошћу надвисила све праведнике и пророке, па је у потоњим годинама надвисила не само и све Апостоле и мученике, него и Херувиме и Серафиме, па с тога јој црква и пева.

Кад је Пресвета Богомајка у својој трећој години удостојила се да уђе у светињу над светињама храма Јерусалимског, сад је заиста у светињи над светињом самога раја тј. на престолу божанске славе, што је и пророк предвидео.

Богомајка је дакле била пуна благодати на земљи па је пуна славе и на небу!

Нека је слава и хвала Богомајци, која је данас као живи и одушевљени храм Божији ушла у цркву Господњу у великом спроводу невиних девојчица, које су носиле упаљене свеће и певале побожне песме. Са топлим срцима браћо а одушевљени побожношћу славимо и ми преславно ваведење у храм пресвете Богомајке. Амин.

Текст преузет из књиге:

Архимандрит Фирмилијан,  


Fotografija Света Петка Ђунис.   




Срећан празник браћо и сестре ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ! Срећна слава славарима и Храмовима посвећеним Ваведењу! (грч: Εισόδια της Θεοτόκου)

Непокретни велики празник који прославља догађај у коме је Пресвета Марија постала прва заветована девица у историји Хришћанства. На овај дан извршен је у Јерусалиму свечани чин завештања њеног девичанства. Девица се заветовала пред Богом и људима, а чин је обавио првосвештеник Захарије, отац светог Јована Претече. По бројности свечара на четрнаестом месту слава код Срба.

Пошто су Св. Јоаким и Ана били без деце, заветовали су се да ће дете које им Бог подари посветити Њему на службу. Када су добили кћерку Марију, са три године сазову сву своју родбину и више девојчица, припреме доста свећа и свечано пођу у Јерусалимски храм. Напред су ишле лепо обучене девојчице са запаљеним воштаницима, за њима Јоаким и Ана, водећи за ручице своју кћерчицу, а за њима остали пратиоци. Беше се окупило и доста света да виде ову лепу и чудновату пратњу. Кад су се приближили цркви, изашли су им у сусрет свештеници, а сам првосвештеник беше изашао да дочека девојчицу Марију на црквеним вратима. Црква је била уздигнута од земље и требало је прећи петнаест степеника до улаза. Родитељи доведоше девојчицу до степениша, пустише је, а она сама, слободно и усправно пређе све степенике, ни једном се не осврнувши на своје родитеље, већ весело гледаше право у цркву. Првосвештеник узе девојчицу за руке, уведе је у цркву и поведе је право пред олтар, који се звао Светиња над светињама.
И данас у олтар женска нога не сме ступити, а у део Јерусалимског храма, који се звао Светиња над светињама, није смео ни обичан свештеник да уђе, већ само првосвештеник и то једном у години, кад је приносио жртве. У тај олтар уведе првосвештеник девојчицу Марију и посвети је на служење Богу. Тиме је предображено да ће она постати истинска Светиња над светињама у коју ће се сместити несместиви Бог. Томе догађају чудили су се не само људи, већ и Божији Анђели, који су невидљиви у пратњи учествовали. Родитељи Маријини принесоше прописне жртве, те се са сродницима вратише кући, а малу Марију оставише при цркви, и увек су је, док су били живи, с времена на време обилазили. Богородица је у храму остала до своје дванаесте године.

Установљење празника

У спомен на догађај кад је Света Марија доведена у Јерусалимски храм и посвећена Богу, установљен је празник Ваведење, који се празнује 21. новембра. Претпоставља се да се овај празник празнује од четвртог века, а прве забелешке ο њему имамо тек из VIII века. Статус великог празника добија у XI веку. Химне за овај празник написали су Георгије, Митрополит никомидијски, магистар Лав Вардалис, Сергије Агиополит, из IX века, Василије Пагариот, Архиепископ кесаријски, из X века, и Јосиф Химнограф. Празник има четири дана попразништва.
На икони се овај догађај представља призором у коме првосвештеник старозаветне цркве, Захарија, на вратима храма дочекује Пресвету Дјеву Марију као девојчицу, коју спроводе друге девојчице са запаљеним воштаницама, и остала пратња.
Ваведење је слава манастира Хиландара.

Народни обичаји

Ваведење славе сточари да би им Богородица заштитила стоку од звери. У Србији на овај дан престају свадбе. У неким таковским селима био је обичај да се тог дана остане после службе код цркве и да се ту први пут појаве све младе које су се удале те јесени. Младе се за ту прилику свечано одену и заките цвећем из венчаних венаца. Овај обичај одржавају и Поповци, који се окупе око манастира Ваведење у Завали. У селима јужног Поморавља све жене које не могу да имају децу одлазе у манастир Црковицу, где проведу читаву ноћ у молитвама да би добиле порода. Последњи вашар у години, у Гламочком пољу одржава се на Ваведење. 



понедељак, 03. децембар 2018.

ТАЈНА ПРАЗНИКА: Ваведење Пресвете Богородице

                         



Сутра је Ваведење Пресвете Богородице: Обичаји, пракса и грешке на сутрашњи дан

   


Има ли шта лепше од Мајке Божије, самог имена те светиње над светињама. Пресвета Богородица у народу позната као брзопомоћница, мајка Господа Исуса Христа заслужује свако поштовање. Старац Пајсије је говорио „Благо ономе ко воли и поштује Богородицу, увек ће га чувати на путу земаљском“.

Није поштовање само овај или онај обичај. Поштовање је када пазимо на дела своја да не посрамимо ни Господа ни Мајку Божију. Тако их на првом месту поштујемо, није био лак овоземаљски живот дјеве Марије. Гледала је како неправедници муче њеног праведног сина, ниједној мајци овог света то није лако, а замислите тек њој која је знала кога је родила.

Сутра славимо Ваведење Мајке Божије (ко слави, трпеза мора да буде посна) и молимо се да њеним покровом стане и изнад нас и заштити нас свих невоља.

Ваведење Пресвете Богородице

Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благолепним одећама и украсима, како и приличи кћери царевој, невести Божјој.

За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше 15 степена. Родитељи дигоше Деву на први степен, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац светог Јована Претече, и узевши је за руку уведе је не само у храм него у Святая Святыхъ у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Свети Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет“ када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дома, а Пресвета Дева оста при храму.

И пребиваше она при храму пуних 9 година. Док јој беху родитељи живи посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку 12 година би дата свети Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Хрисотвој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.

Београдскипортал.рс 


 Срећан Вам овај предивни празник! Нека Вас чува Мајка Божија!