среда, 20. септембар 2017.

Sutra je Mala Gospojina: Slavite rođenje Bogorodice Marije!



Mala Gospojina (Rođenje Presvete Bogorodice ili Roždestvo Presvete Bogorodice) je crkveni i narodni praznik kojim se slavi rođenje Bogorodice Marije.

Sutrašnji dan se ubraja u 36 velikih praznika u crkvenom kalendaru obeleženih – crvenim slovom.

Bogorodica je rođena u Nazaretu, od ostarelih i pravednih roditelja Joakima i Ane. Po ocu i njegovim precima, bila je od carskog roda Davidovog, a po majci i njenim precima, od roda prvosvešteničkog. Ana je kao starica rodila ćerku Mariju, po blagoslovu Božijem. Ovaj dan se praznuje kao Mala Gospojina ili Mala Bogorodica.

Obeležava se 21. septembra svake godine.

Na ikoni se događaj rođenja Svete Djeve Marije predstavlja tako da majka Ana leži na postelji, novorođena Marija u kolevci, a okruženi su mnogim srodnicima.

 U narodu se ovaj praznik slavi i uz živopisne običaje, posebno posvećene rađanju.

Jesenje svadbe u Srbiji, od davnina, počinjale su od Male Gospojine. U poljoprivredi, Mala Gospojina je označavala vreme kada se počinjalo sa oranjem i setvom ozimih useva. U to vreme, priređivane su i razne stočarske svečanosti.

Veruje se da bilje ubrano između Velike i Male Gospojine ima posebna lekovita svojstva, a da jaja iz toga perioda mogu cele godine ostati sveža pa se zato ostavljaju za nasad; pilići izleženi u ove dane biće dobre nosilje. Mnoge porodice slave Malu Gospojinu kao svoju Krsnu slavu.

Mala Gospojina u Šumadiji smatra se velikim praznikom i slavom. Domaćini koji ne slave slavu, odlaze sa porodicom svečano obučeni na raznorazne i mnogobrojne sabore i vašare, koji se održavaju oko crkava, odnosno u crkvenim portama. Ovaj dan je dobar za održavanje svadbi i veridbi. U Glamočkom polju održava se veliki stočni vašar. Najveći vašari u Srbiji su u Negotinu i Šapcu, s tim što vašar u Negotinu ima vrlo dugu tradiciju.

Veruje se da će jesen i zima biti blagi, bez mnogo hladnih dana, ako na Malu Gospojinu bude vedro bez oblaka i ako se vidi sunce veći deo dana.

Na Malu Gospojinu, isto kao i na Veliku Gospojinu, prema narodnom verovanju, postoje i određene zabrane.

Žene tako ne bi trebalo da spremaju kuću, peru veš i obavljaju druge slične poslove.

Postoji verovanje da na Malu Gospojinu ništa ne treba raditi od poslova koji se rade rukama.

Na ovaj dan navodno nije dobro ni započinjati nikakve nove poslove, već to treba odložiti za neki od narednih dana.





https://2.bp.blogspot.com/-JamevyuttZU/WcA6HsaLQyI/AAAAAAAAG8U/MfLcGVpsFoUQn-Qm6A-0mdso0PKuEOEUQCLcBGAs/s1600/linija%2Bza%2Bslave.gif.gif   

уторак, 19. септембар 2017.

Pismo od sreće

Picture  
Zdravo, ja sam - sreća.
Ako čitate ovo pismo, znači da sam već došla do vas. A sada ću početi da prigovaram, jer postoji i razlog! Boli, shvatate li ...

Ja imam dosta godina - sama se ne sjećam koliko. Najvjerovatnije oduvijek postojim. Zato se u meni nakupilo mnogo zapažanja kod čovječanstva.  


Nikad nijeste pokušali da postavite sebe na moje mjesto? Beskorisno! Veoma je korisno i spoznajno...

 Evo svi kažu: "Sreća, sreća ..." jure u potrazi, traže, sanjaju o meni. A ja se, između ostalog, nigdje  i ne krijem! I ne odlazim! Sve vrijeme sam tu i samo čekam da me primijete.
Ali kako da me primijete, kad većina i ne pretpostavlja, kako izgledam? To je smiješno, traže, a sami ne znaju šta!
Najčešće, me ne primjećuju, jer me svi na različit način zamišljaju. Za nekoga sam - piroška sa kremom, za nekoga - opštenje sa prirodom, za nekoga - svjetska slava i bogatstvo a za nekoga kada je kod drugog nesreća. Nažalost, i takvi postoje!
Uzgred, takođe nemam određeno mjesto prebivališta, lutam svijetom, tražeći utočište. Rado bih se nastanila kod nekoga, kucam na sva vrata redom, ali me ne puštaju uvijek. Nesreću svi odmah prepoznaju, a mene - iz nekog razloga, ne!
Znam da me mnogi sami traže, ponekad me prosto nosom dodiruju, ali najčešće prolaze mimo mene, ne primjećuju me. Ili ne prepoznaju? Ili možda samo traže tamo gdje nijesam. Na primjer, mnogi traže sreću u braku. Ili u poslu. Ili u djeci. Naravno, ja slijed pratim! A kada se desi da vam oduzmu brak, ili posao, ili djecu, ja ću nestati zajedno sa njima i vi ćete biti nesrećni? To je pogrešno! Sreća je prirodno čovjekovo stanje, tako da znate.

Mnogi prebivaju u prošlosti: "To su, kažu, bila srećna vremena!". A ako se prisjete kako su se tada osjećali - to nije istina! Oni su i tada u ta srećna vremena bili nezadovoljni cijelo vrijeme, za sreću je uvijek nešto nedostajalo. Samo tokom godina su shvatili da sam to bila ja! Da, samo prekasno. Pa sjede, i prepuštaju se sjećanjima.

A drugi maštaju o tome šta im za sreću nedostaje. Nekome stan, nekome auto, nekome milion dolara, nekome idealna ljubav. Pa, ja ću vam reći, čovjeku uvijek nešto, nedostaje! Date mu odmah sve ono što je tražio, nedelju ili dve, će se radovati, a potom se privikne i ponovo počne da želi nešto, da bi mu potpuna sreća došla.

 Oh, teško je mene sa vama ljudima! Koliko ste oko mene svakakvih besmislica nagomilali! "Sreća - je biti potreban ljudima". Iako je lijepo rečeno, to nije istina. Potreban ljudima: A sebi? I podijelite sebe, zrno po zrno, a sreću ne spoznate. Brinuti o drugima je - dobro, ali i sebe ne treba zaboraviti! Kada je sreća u vama, tada se oko vas svjetlost sreće širi! Toliko da već možete da me darujete???

Ili: "Moja sreća je u djeci.". Porasla djeca, stvorili svoje porodice, gnijezdo savili, a majčica stalno bdi nad njima, miješa se, vrijeđa što je otišla u drugi plan. Zašto? Zato što sam sa djecom i ja otišla, jer me je ona od početka u njima smjestila. A kako se sada osjeća, bez te sreće? Zato i kažem - prava sreća ne smije da zavisi ni od koga...

Još govore: "Ne bi bilo sreće, da nesreća nije pomogla.". Ali, o čemu to vi ljudi? Zašto treba obavezno da se ciglom po glavi lupite, da bi shvatili, da je to bila sreća, bila je, a vi je nijeste primijetili?

Ne ljutite se što prigovaram, već sam vas upozorila da mi je dogorelo: Bolje poslušajte, svoju sreću, uvidite, šta je korisno i primite k znanju.

Kad bi samo znali, koliko često ja stojim uz uzglavlje, kada čovjek već odlazi, a suze naviru! Tek tada shvata, da je to bila ona - sreća, dešava se da je previdio, nije vidio, nije primijetio! 
 
Evo penje se čovjek na planinu, na sami vrh, penje se, zadihan, prsti krvlju obliveni. A zbog čega? Da bi se popeo na vrh i osjetio sreću! Pa, za mene, to je srećan trenutak! Polet duše! A onda, ipak će morati ponovo da ide. Da se spusti da bi se ponovo popeo. Vječna potraga za srećom ... A nikada vam nije palo na pamet, ljudi, da dok se negdje penjete, ja sam vam iza leđa, u ruksaku! Ili džepu. Ili samo letim blizu, šapućući: "Stani, prijatelju! Pogledaj sa svih strana! Ja sam ovdje, tvoja sreća. ". Ali, to - malo ko čuje...
 Otkriću vam svoju glavnu tajnu: Ja sam vezana za vrijeme. Nema me u prošlosti - to su samo srećne slike. I u budućnosti me nema - to su samo slatki snovi. Ja sam uvijek u sadašnjosti! Jeste li čuli pjesmu: "Postoji samo tren, za njega se drži"? Evo, ovo je upravo o meni! Svaki vaš trenutak je sreća. Naravno, ako u tom trenutku nijeste otišli u prošlost ili budućnost. Zbog prošlosti obično žale, zbog budućnosti - brinu. A tamo gdje je žaljenje ili briga, ja ne živim - mi nijesmo kompatibilni, šta se tu može!

Evo šta ću vam reći! Ako čitate sada ovo moje pismo - onda imate oči i one vide. Zar to nije sreća? Ako ste slijepi, a neko vam je pročitao pismo naglas - znači da imate prijatelja! Kakva sreća! Disati, hodati, voljeti, gledati, osjeti i mirisati - da sve je to sreća! Žuto lišće poletjelo - ljepota, sreća! Snijeg pao na zemlju - svijetlo, čisto, sreća! Potoci potekli, trava nikla - zar to nije sreća? A kada su jagode i pečurke porasle i u rijeci se može kupati - to je prosto uživanje!

Samo vas jedno molim, ljudi: ne držite se za mene! Ne hvatajte me za krila! Ja se krećem, letim! Ako me lišite leta, ja ću se pretvoriti u uspomenu. Kako taj osušeni list, koji je vaša baka 1968. godine donijela iz Jevpatorja. Naravno, on dušu raduje, ali kada je to bilo! Bolje se prisjetite: " Srećni sati se ne gledaju!". A zašto? Jer je u njihovom svakom trenutku - sreća, zašto bi gledali na sat? Nema ni prošlosti, ni budućnosti u njima, postoji samo trenutak!

Uopšte, obraćam se vama, ljudi: Pusti me unutra, umorila sam se od lutanja po svijetu bez doma. Pustite da živimo po zakonu: "Čovjek je sam vlasnik svoje sreće!". Ja samo o tome i sanjam, da nekome dođem i da ga usrećim do kraja života. Samo se zaustavite na trenutak, zaustavite svoj vječni bijeg, pogledajte okolo - i odmah ćete me vidjeti.

Ako želite kažite o meni vašim prijateljima, onima koji su vam posebno dragi. Neka i oni čuju moj očajnički krik! Vi ćete učiniti dobro djelo, a oni će se obradovati. A  onda, gledaš, osluškuješ, osmatraš ... i mene na kraju primijetiš.     


Neka bude sreća sa svima nama! :)

​Autor - Irina Konstantinova Seminova
Izvor: http://www.elfikarussian.ru/pismo-schastya/
Prevela: Beba Muratović
Tekst preuzet sa Bebamur.com

понедељак, 18. септембар 2017.

Чудо Архангела Михаила 6 19) сентября

             




Спомен чуда светог Архангела Михаила у Хони



 
У Фригијском граду Колоси,[1] близу града Јерапоља, над извором чудотворне воде бејаше храм светог Архистратига Михаила. Од воде овога извора болесници добијаху многа исцељења, више него од бање Силоамске.[2] У бању Силоамску само једном у години силажаше Анђео Господњи и узмућиваше воду, а овде свагда беше присутна благодат Војводе анђелског. Тамо оздрављаше само онај који први улажаше пошто се замути вода, а овде оздрављаху сви, и први и последњи, који год долажаху с вером. Тамо беху неопходни тремови ради боравка болних који дуго чекаху на исцељење, пошто понеки добијаше исцељење после тридесет осам година а овде за један дан, или за један час, болник добијаше исцељење.
O пореклу овог извора прича се ово. Када сва васељена бејаше помрачена тамом безбожног многобоштва, и људи се поклањаху твари а не Творцу, - у то време у Јерапољу многобошци почитоваху једну огромну и страшну гују, којој се сва такрајина, ослепљена демонском прелешћу, поклањаше. Незнабожни људи држаху ту гују закључану у храму, подигнутом у њену част; и приносећи јој многе и различне жртве, они храњаху ту отровну и опасну гују. А једини истинити Бог, желећи просветити свет светлошћу Свога познања и заблуделе људе извести на пут истине, посла у све земље Своје свете ученике и апостоле да проповедају Еванђеље свој твари. Двојица од њих, свети Јован Богослов и свети Филип, дошавши један у Ефес а други у Јерапољ, труђаху се тамо у проповедању Еванђеља Христова.У то време у Ефесу се налажаше диван храм и чувени идол незнабожачке богиње Артемиде.[3] Са њеним служитељима и поклоницима свети Богослов дуго вођаше борбу духовним мачем речи Божије, и победи их: јер силом имена Христова он учини те паде и храм и идол и претворише се у прах, и сав град приведе вери у Христа. После тога свети Јован Богослов пође из Ефеса у Јерапољ да помогне своме сатруднику, светом апостолу Ф и липу. У то време тамо се десише свети апостол Вартоломеј и сестра Филипова Мариамна, те заједно с њима свети Богослов послужи спасењу људи. Најпре се они наоружаше против гује, којој безумни људи приношаху жртве имајући је као бога, и молитвом је убише, а њене поклонике обратише јединоме истинитоме Богу, Творцу неба и земље. Стојећи пак на једном месту званом Херотопа, они прорекоше да ће на њему засијати благодат Божија, и да ће то место походити Војвода Небеских Сила, свети Архистратиг Михаил, и да ће се ту збивати чудеса.Све се то убрзо и зби. Јер када свети Јован Богослов отиде у друге градове на проповед, и свети апостол Филип пострада од незнабожаца, а Вартоломеј и Мариамна разиђоше се у друге земље, - на том месту провре чудотворна вода, као што прорекоше свети апостоли. И тако се испунише речи Светога Писма:У пустињи ће проврети воде и потоци у земљи сасушеној; и сухо ће место постати језеро, и земља сасушена извори водени;тамо ће бити весеље птицама, и биће трава, трска и сита. И тамо ће бити пут чист, и назваће се светим путем (Ис. 35, 6-8).

К томе извору стадоше долазити многи, не само верни него и неверни, јер чудеса која биваху тамо, као громогласна труба призиваху туда све; и сви који пијаху и умиваху се из тог извора исцељиваху се од својих недуга, и многи, добивши оздрављење, крштаваху се у име Свете Тројице.  




У то време живљаше у Лаодикији[4] један јелин, чија кћи јединица беше нема од рођења. Због тога отац њен силно туговаше и веома се труђаше да је исцели од немила, али без успеха. Зато овлада њиме тешка потиштеност. Но једне ноћи када он заспа на својој постељи, он виде анђела Божјег који је сијао као сунце. Ово виђење би њему, не што га он бејаше достојан, него да би преко тог виђења дошао у познање истине и друге привео к Богу. Угледавши анђела он се уплаши, али у исто време чу од њега ове речи: "Ако хоћеш да се одреши језик твоје кћери, ти је одведи на онај мој извор у Херотопи близу Јерапоља, и напој је од те воде, па ћеш видети славу Божију". - Пробудивши се из сна тај се човек зачуди виђењу, и поверовавши речима које му беху речене он одмах узе кћер и журно оде на чудотворну воду. Тамо он затече мноштво људи који захватаху од те воде и крштаваху се у њој и добијаху исцељења од својих болести. Он их упита: Кога призивате мијући се том водом? - Они му одговорише: Призивамо име Оца и Сина и Светога Духа, а призивамо у помоћ и светог Архистратига Михаила. - Тада човек тај, подигавши очи и руке к небу, рече: "Оче и Сине и Свети Душе, Боже хришћански, помилуј нас! Свети Михаиле, слуго Божји, помози и исцели кћер моју!" И захвативши од воде са извора он је са вером ули у уста своје кћери, и одмах јој се језик везан немилом одреши на словословље Божије, и она проговори јасно кличући: "Боже хришћански, помилуј ме! Свети Михаило, помози ми!" - И сви што беху тамо дивљаху се сили Божијој, и слављаху Свету Тројицу, и величаху помоћ светог Архистратига Михаила. Јелин пак тај, видећи исцељење своје кћери, веома се радоваше, и одмах се крсти са својом кћери и са свима домашњима својим који беху дошли с њим. У знак пак своје благодарности он подиже над чудотворним извором прекрасну цркву у име светог Архистратига Михаила, Војводе Небеских Сила. И украсивши цркву сваким благољепијем, и довољно се помоливши у њој, он се врати дому свом.

У деведесетој години после саграђења ове цркве дође тамо из Јерапоља десетогодишњи дечак Архип, син хришћанских, родитеља, васпитан у побожности, и стаде живети при овој цркви светог Архистратига Михаила вршећи дужност црквењака. Он постави себи овакво правило живота: откако стаде живети при тој цркви служећи Богу он не окуси ништа од световних јела и пића: ни меса, ни вина, чак ни хлеба није јео, него се хранио нскључиво пустињским зељем, које је брао и варио и једанпут недељно јео, и то без соли, а пиће му је била вода у врло малој количини. Таквим уздржањем он умртви своје тело, и у таквим врлинама неизменљиво проведе од младости своје па све до старости, сав се сједињујући с Богом и уподобљавајући се животу Бестелесних Сила. Одећа његова беше врло бедна: имао је само два кострета: један је носио на телу, а другим је покривао своју постељу која беше засута оштрим камењем. Постељу је покривао костретом, да они који улазе у његово обиталиште не би видели да он спава на оштром камењу; а као узглавље му је служио мали јастучић, напуњен трњем. Таква беше постеља овог блаженог подвижника. А његов сан и одмор састојали су се у следећем: када је осећао потребу за сном, он би легао на камење и оштро трње, те његов сан бејаше више бдење нега спавање, и његов одмор - више мучење него одмарање. Јер какав је одмор телу - лежати на тврдом камењу; и какав сан, када почива на оштром трњу? Архип је сваке године мењао своју одећу: кострет који је годину дана носио на телу, скидао је и њиме покривао своју постељу; а одевао кострет којим је његова постеља била покривена годину дана. По истеку године он је опет мењао те исте кострете. Тако он не имађаше одмора ни дању ни ноћу, умртвљујући тело своје и чувајући душу своју од замки вражијих.

Проходећи тесни и тужни пут, Архип се мољаше Богу говорећи: Не допусти ми, Господе, да се сујетном радошћу обрадујем на земљи, и нека блага овога света не изађу пред очи моје, и нека ме ништа временско не весели у овом животу, него испуни, Господе, очи моје сузама духовним, скруши срце моје, исправи путеве моје, и дај ми да потпуно умртвим себе и да тело моје потчиним духу. Јер шта ми користи тело ово, од блата саздано? Оно сада постоји, а ускоро га неће бити; као цвет, оно се ујутру расцвета, а увече увене! Стога ми дај, Господе, да се усрдно трудим око онога што души користи и обезбеђује живот вечни.

Тако се молећи и тако се поучавајући блажени Архип постаде као анђео Божји, проводећи небески живот на земљи. И брињаше се он не само о своме спасењу него и о спасењу других, јер многе неверне он обраћаше ка Христу и крштаваше их. Гледајући то, безбожни многобошци стадоше завидети блаженоме Архипу и, не подносећи славна чудеса која биваху од свете воде, омрзнуше овог светог мужа који живљаше тамо. Они често нападаху светог Архипа, вређаху га, чупаху му косу и браду, обараху га на земљу и гажаху ногама, и злостављајући га на разне начине изгоњаху отуда. Али блажени Архип, тврд душом као дијамант, јуначки трпљаше све то од идолопоклоника и не одступи од светога храма, служећи Богу у светости и незлобивости срца свога и бринући се о спасењу душа људских.

Сабравши се једном, незнабожни јелини говораху међу собом: Ако не заспемо земљом онај извор и не убијемо оног човека, одевеног у кострет, онда ће сви богови наши бити потпуно унижени од оних који се исцељују тамо. - И огромно мноштво њих крену да заспе земљом чудотворну воду и да убије невиног човека, блаженог Архипа. Приближивши се к светоме месту они се раздвојише у две групе: једни појурише к цркви и извору, а други похиташе к обиталишту слуге Божјег Архипа да га убију. Но Господ који се брине о судби праведних и не да их у руке грешника, сачува слугу Свога од тих убица: јер наједном њима се укочише руке, те их они не могаху ни подићи на преподобнога. Од воде пак показа се необично чудо: када се незнабошци приближише извору, тог часа изиђе из воде пламен огњени и устремивши се на безаконике одагна их далеко од извора. И тако безаконици ови побегоше са стидом од чудотворног извора и од преподобног Архипа, не причинивши им никакво зло. Међутим они се не уразумише ни тим чудом, него шкргућући зубима они се хваљаху да ће уништити тај извор и цркву, и служитеља црквеног. На том месту беше река, звана Хрисос, која течаше с леве стране цркве. Безаконици намислише да ту реку наврну на свето место, да би свети извор, помешавши се са речном водом, изгубио своју чудотворну силу. И када они стадоше приводити у дело своју злу намеру навраћајући ток реке ка извору, да би га река поплавила, тада по наређењу Божјем река даде својој води други правац, те потече с десне стране цркве. И тако се незнабошци опет посрамљени вратише кућама својим.

Тамо се налажаху још две друге реке које тецијаху са истока и приближаваху се овом светом месту на растојању три стадије; једна се река називала Ликокапер, а друга Куфос. Обе ове реке, састајући се у подножју велике планине, образоваху једну реку која скреташе надесно и течаше у Ликијску страну.[5] Свелукави ђаво убаци злим људима у срце злу намисао: да обе те реке наврате на чудотворно место, да би на тај начин разорили храм светог Архистратига Михаила, поплавили водом свети извор и утопили преподобног Архипа. А тај предео беше врло подесан за навраћање воде тамо, јер те реке силажаху са врха планине, а црква се налажаше у низини. Договоривши се, незнабошци се у огромном броју слегоше из свих градова те покрајине у насеље Лаодикију, и упутише цркви. Близу пак црквеног олтара бејаше огромна стена; од те стене они почеше копати дубок и широк ров све до саме планине под којом се реке састајаху. Затим они с великим трудом ископаше ров, којим би вода могла бити пуштена на цркву, и зајазише обе реке да се накупи што више воде; десет дана трудише се незнабошци у том узалудном потхвату свом. Видећи тај потхват њихов, преподобни Архип паде у цркви на земљу, и са сузама се мољаше Богу и призиваше у помоћ усрдног заштитника, светог Архистратига Михаила, да сачува од потопљења своје свето место и не допусти да се обрадују непријатељи који се старају да униште светињу Господњу. И говораше блажени Архип: Нећу отићи из овог светог места, нити ћу изаћи из цркве; и нека и сам умрем овде, ако Господ допусти да ово место буде потопљено.

По истеку пак десет дана када се вода веома накупи, незнабошци прокопаше оно место којим је вода требала да се сјури у припремљени ров, па пустише реке на свети храм Архангелов у седам сати увече, а сами се попеше на једну узвишицу с леве стране желећи да посматрају потапање светог места. Вода, јурећи страховитом брзином, захуча као ломњава громова. А преподобни Архип находећи се у цркви на молитви, чувши хуку воде, још усрдније завапи к Богу и к светом Архистратигу Михаилу просећи милост и помоћ да не буде потопљено свето место, да се не би узвеселили већ посрамили безбожни непријатељи; а да се прослави име Господње, и да се узвелича Архангелска сила и помоћ. И запева он псалам Давидов: Подигоше реке, Господе, подигоше реке глас свој, подигоше реке вале своје. Од ујања воде многе и силне, од вала морских силнији је на висини Господ. Дому твоме припада светост, Господе, на дуго време (Пс. 92, 3.4.5).

Када блажени Архип певаше ово, он чу глас који му наређиваше да изађе из цркве. А кад изађе из цркве он угледа чувара и усрдног заштитника рода хришћанскога, светог Архистратига Михаила у облику предивног и пресветлог човека, као што се некада он беше јавио пророку Данилу. Не будући у стању гледати на њега, блажени Архип од страха паде на земљу. А Арханђео му рече: Не бој се! устани и приђи к мени овамо и видећеш силу Божју на водама овим. - Блажени Архип устаде и прилазећи са страхом к Војводи Небеских Сила заустави се по његовом наређењу с леве стране, и угледа огњени стуб од земље до неба. А када вода дође близу, Архистратиг подиже своју десну руку и прекрсти воду говорећи: Заустави се тамо! - И одмах вода удари назад. Тако се испуни реч пророчка: Видеше те воде, и устрепташе (Пс. 76, 17). Вода стаде као камена стена, и подиже се у висину као превисока гора. Одмах затим Архистратиг се окрену ка храму, удари у огромну стену која се налазила близу олтара и нацрта на њој крсни знак. И тог часа настаде страховита грмљавина, земља се затресе, и стена се раседе на двоје образовавши огромну раселину. Тада рече свети Архангел Михаил: Нека се овде сатре свака противничка сила и нека овде добијају избављење од свакога зла сви који са вером долазе овамо!

Рекавши то свети Архистратиг нареди блаженом Архипу да пређе на десну страну. А када пређе на ту страну, свети Арханђео громко викну к води: "Ући у ову провалију!" И одмах јурну вода с хуком у раселину, и од тога времена стално је текла тим путем кроз стену. А непријатељи који стајаху на левој страни и жељно очекиваху да виде потопљење светога храма, скаменише се од страха.

Пошто на тај начин сачува од потопљења свој храм и преподобног Архипа, свети Архистратиг узиђе на небо, а блажени Архип узнесе благодарност Богу поводом овог преславног чуда и величаше великог чувара, архистратига Михаила, због његове помоћи. Противници се постидеше, а верни се испунише велике радости, и долазећи к Архангеловом храму и к чудотворном изверу узношаху хвалу Богу са преподобним Архипом. И од тога времена установише празновати онај дан у који се догоди чудо Архангеловим јављењем. Преподобни Архип поживе много година на том месту усрдно служећи Богу, и мирно се престави ка Господу у седамдесетој години свога живота. И би погребен од стране верних на том истом светом месту, које се због споменутог чуда назва Хони, тојест погружење, понирање, зато што се вода погрузи у стену.

Треба у овај дан споменути и друга чудеса светог Архистратига Михаила, добротвора рода хришћанскога.

Између Јадранског Мора и планине Гарган налази се град Сипонт, удаљен од ове планине дванаест хиљада стопа. У томе граду бејаше један богат човек, чија стада пасијаху под планином Гарган. Једном залута од стада један во. Господар га је са слугама тражио и најзад га пронађе на врху планине крај отвора једне пештере. љут и уморан од дугог тражења, господар подиже лук и стрелу и пусти је на свога вола, са намером да га убије. Но стрела се изненада врати натраг и погоди самога стрелца. Видевши то, они што беху с њим уплашише се, и не усуђујући се приближити се тој пештери они се вратише у град и испричаше шта им се догодило. Дознавши за то, епископ тога града се помоли Богу да му открије ту тајну. И јави му се у виђењу свети Архистратиг Михаил и саопшти му да је то место он изабрао себи, и чува га, и жели да га често посећује и помаже људима који буду с молитвом долазили тамо. Епископ обавести о овом виђењу људе и целом граду наложи тродневни пост. После тога епископ са клиром својим и са целим народом пође ка тој планини. Када се попеше на њу, они нађоше у стени пештеру са тесним улазом, и не усудише се ући унутра, него обавише молитве пред улазом. Од тога времена стадоше тамо често одлазити људи, узносећи своје молитве Богу и светом Архистратигу Михаилу.

Једном Неапољци, који још беху незнабошци, сабравши своју војску, неочекивано падоше под град Сипонт, са намером да га узму и разоре; и грађани бише у великом страху. Тада епископ нареди грађанима пост: да три дана не окусе хране, и да се усрдно моле за избављење од непријатеља који их је опсео. Уочи дана у који су непријатељи хтели свим силама да ударе и заузму град, Војвода Небесних Сила, Архистратиг Михаил јави се у виђењу епископу и рече: "Сутра у десет сати пре подне нареди својим грађанима да се наоружају и изађу из града против непријатеља, и ја ћу вам доћи у помоћ". - Уставши од сна, епископ исприча свима своје виђење, и људи се веома обрадоваше обећаној победи над непријатељима. А када настаде десет сати проломи се страховита грмљавина, и подигавши очи људи угледаше велики облак где силази на гору Гарган. У исто време појавише се, као некада на Синају, огањ, дим, муње и громови; те се сва гора тресијаше и облацима покриваше. Видевши то непријатељи се силно уплашише и нагоше бежати; а грађани, разумевши да им је дошао у помоћ добри чувар и брзи помоћник, свети Архангел Михаил, са својим небеским војницима, отворише градске капије и стадоше гонити непријатеље секући их као пруће. И док их они гоњаху отпозади, свети Архистратиг Михаил их с висине поражаваше громом и муњама, те погибе шест стотина људи од грома и муње. Грађани Сипонта гонише непријатеља све до Неапоља, и победивши их потпуно помоћју Војводе Небеских Сила они се победоносно вратише у свој град. Од тога времена Неапољци, познавши снажну руку свемоћнога Бога, примишс свету веру.

Сипонтиски пак грађани, сабравши се сви са еиископом и с клиром, пођоше ка гори, на којој би страшно јављење, желећи да тамо узнесу благодарност Богу и своме помоћнику, светом Архистратигу Михаилу и свима Небеским Силама. Када се они приближише к улазу оне пештере, нађоше на мермеру траг мале стопе људске, добро отиснуте као на блатњавој земљи. И говораху међу собом: "Гле, заиста свети Архистратиг Михаил остави овде знак своје посете, јер сам он бејаше овде избављајући нас од непријатеља наших". - И поклонивши се они целиваше те стопе, и обавивши богослужење радоваху се што имају таквог покровитеља и бранитеља, и узношаху благодарност Богу. И том приликом решише да на том месту подигну цркву у име светог Архистратига Михаила. И када се припремаху да приступе грађењу, свети Архистратиг се опет јави епископу и рече: "Не треба да се трудите око грађења цркве, јер ја без вашега труда уготових тамо храм себи; само уђите у њега. Ти пак другога дана одслужи у њему свету литургију и причести верне Светим Божанственим Тајнама".

После овог виђења епископ нареди свима људима да се припреме за причешће Светим Тајнама, и пође с њима творећи молебна пјенија. А када дођоше на оно свето место где свете стопе беху изображене на мермеру, нађоше у камену истесану малу цркву, у виду пећине; зидови њени не беху глатки, а висина јој бејаше различита: негде си могао главом додирнути свод, а негде га ни руком ниси могао досегнути. - Из тога би јасно људима, да Бог хоће у цркви не скупоцено камење већ чисто срце. - Престо у овој цркви беше покривен пурпурним покривачем; епископ изврши на њему свету литургију и причести верне Пречистим Тајнама. У олтару на северној страни протече вода - чиста, укусна, врло бистра и чудотворна; пијући је, болесници добијаху здравље; а ту воду пијаху људи после причешћа Светим Тајнама; и безбројна чудеса биваху у тој цркви, и сви се недузи исцељиваху молитвама светог Архистратига Михаила. Епископ сагради при цркви келије, и смести тамо свештенике, ђаконе, певаче и чтеце, да би се у њој свакодневно вршило црквено правило у славу Бога и у част светог Архистратига Михаила.

Споменућемо још и чудо које се десило на Атонској Гори. У дане благочестивих царева бугарских живљаше један богат и знаменит човек, по имену Дохиар, царски великаш. Једном он, дошавши у страх Божји, пожеле да буде монах. И узевши мноштво злата из својих ризница, он крену у Свету Гору да посети тамошње манастире и да потражи себи погодно место за живљење. Обишавши многе манастире и раздавши много милостиње, он иђаше од лавре блаженог Атанасија обалом морском, и нађе врло лепо место са укусном водом и врло обилним растињем, а на коме нико не живљаше. Ово му се место веома допаде, и он намисли да се ту насели и сагради манастир. Прионувши усрдно на посао, он убрзо оствари своју жељу. Најпре подиже дивну цркву у име светог Николаја Чудотворца, а затим сагради манастир и огради га каменим зидовима. Пошто уреди све како ваља, он се и сам обуче у иночки образ. Међутим, зидајући многе зграде он потроши све своје злато, те тако му нестаде пара да цркву украси како треба. Но положивши наду на Бога он говораше: Ако Господ Бог усхтедне прославити ово место, Он ће на неки Свој начин промислити и о украшењу цркве. Нека буде воља Његова!

Према Светој Гори налази се острво, звано Луг, удаљено дан путовања морем. На том острву живљаху пастири и пасијаху стоку, јер беше дивне паше у изобиљу. А на једном пустом месту тога острва беше постављен један веома висок камени стуб, и на стубу идол са оваквим натписом на грчком језику: "Сваки који ме удари по глави наћи ће мноштво злата". Због тога многи покушаваху да дознају је ли то истина, и бијаху идола по глави, али ништа не налажаху. А догоди се у то време да један јуноша пасијаше волове близу тог стуба; беше јуноша паметан и писмен. Прочитавши натпис на стубу, јуноша удари идола по глави, као што су то и други радили, али ништа не нађе. Онда он помисли да је злато, можда, сакривено у земљу, и при заласку сунца обрати пажњу где се завршава на земљи сенка тога стуба, и на месту где се завршавала сенка од идолове главе он стаде копати земљу тражећи злато, али и ту не нађе ништа. После тога он при рађању сунца опет мотраше где се завршава сенка стуба, и тамо стаде копати. При копању на том месту он зачу некакав звук, и схвативши да се благо налази ту негде, поче још марљивије копати и наиђе на огроман воденични камен који он не могаше подићи. Провукавши руку кроз рупу тога камена он нађе много злата и беше у недоумици шта да ради. И мишљаше у себи: ако коме кажем за злато, бојим се да ме не убије због злата.

Међутим Бог, услишавајући молитве гореспоменутог старца и промишљајући о украшењу светога храма, стави јуноши мисао у ум, да иде у Свету Гору у један од манастира и да исприча игуману о наћеном благу. Јуноша тако и уради. Узевши неколико златника као доказ пронађеног блага, јуноша оде у село близу мора и тамо најми човека да га превезе у Свету Гору. По промислу Божјем он се заустави у пристаништу новоподигнутог манастира, названог по имену његовог оснивача "До хиар". Превозач се врати у своје село, а јуноша оде у манастир. Нашавши игумана он му подробно исприча о пронађеном благу. Познавши у томе дело Божије, игуман позва три инока, исприча им оно што чу од јуноше, па их са њим посла да пронађено злато донесу у манастир. Они хитно чамцем кренуше ка острву, и када дођоше до оног стуба одвалише воденични камен и нађоше под њим котао пун злата, чему се веома обрадоваше. А л и ненавидник добра, ђаво, убаци једноме од та три инока злу мисао у срце, и он рече другоме иноку: Брате, каква нам је нужда да нађено злато носимо к игуману? Бог нам посла ово злато, да сами себи саградимо обиталиште и подигнемо манастир. - А кад му овај примети: "Како ћемо сакрити ово злато?" он одговори: То је у нашој вољи: ми можемо овог јуношу бацити у море, и неће бити никаквих сведока против нас.

Договоривши се тако, они своју намеру саопштише трећем иноку. Но овај пун страха Божјег, рече им: Не, браћо, не усуђујте се то урадити: не погубљујте јуношу, а уједно и душе своје злата ради. - Али они, не слушајући његове савете, дуго га примораваху да пристане на њихову одлуку. Најзад му рекоше: Ако не пристанеш уз нас, ми ћемо и тебе погубити заједно са јуношем. - Видећи њихову непоколебљиву злу намеру, брат се овај уплаши да и њега не погубе, и рече им: Ако сте тако решили, онда радите што хоћете, а ја вам се кунем именом Божјим, да никоме нећу причати о томе, . и ни злата не тражим од вас.

И тако, потврдивши реч своју заклетвом, он ћуташе. А они, узевши злато и онај камен којим злато беше покривено, унеше у чамац, и севши у њега заједно са јуношем запловише ка манастиру. А када беху посред пучине они нападоше на јуношу и стадоше му везивати камен о врату. Видећи шта хоће да учине са њим, јуноша их поче с плачем и ридањем молити да га не погубљују, али тиме ништа не успе: јер ти несрећни црнорисци, имајући окамењено срце и златољубиву душу, не убојаше се Бога, не дарнуше их јуношине сузе и не услишише усрдну молбу његову, него дохватише јуношу с каменом га бацише у море, и он одмах потону. А беше ноћ када ови безбожни људи обављаху овај злочин. Но милосрдни Бог, који са висине посматраше горко ридање јуноше и гледаше његово утопљење, посла чувара рода људског, светога Архистратига Михаила, да узме утопљенога са дна мора и однесе га жива у цркву. И би тако. Јуноша се изненада обрете у цркви близу свете трапезе, са каменом обешеним о врату његову. А када наступи време за јутрење, еклисиарх уђе у цркву да упали свеће и клепа за јутарње богослужење. Утом он чу у олтару као глас човека који уздише, и силно се уплаши, па отрча и извести игумана о томе. Игуман га назва плашљивицом и слабодушним и нареди му да опет иде у цркву. Отишавши по други пут у цркву, он опет чу исти глас, па поново оде к игуману. Тада игуман пође с њим у цркву и, чувши глас, уђе у олтар и угледа јуношу где лежи близу свете трапезе са каменом о врату и вода му цури са одела. Познавши га, игуман га упита: Шта се то десило с тобом, чедо? и како си допао овамо? - А јуноша, као пробудивши се из сна, рече: Они лукави иноци, које ти посла са мном по нађено злато, привезаше ми овај камен о врат и бацише ме у море. Потонувши на дно, ја угледах два светла човека који сијаху као сунце, и чух како разговарају међу собом. Један говораше другоме: "Архангеле Михаиле, однеси овог јуношу у манастир Дохиар". Чувши ово, ја се онесвестих, и не знам како се обретох овде.

Саслушавши казивање јуношино игуман се веома удиви и прослави Бога који твори дивна и преславна чудеса. Затим рече јуноши: Чедо, остани ти овде на овом месту до сванућа, док злоба не буде изобличена. - Онда изишавши игуман затвори цркву, и запрети еклисиарху да никоме ништа не прича о овоме, а односно јутрења нареди да се одслужи у паперти. При томе он скрену пажњу еклисиарху: Ако неко упита, зашто се јутрење служи у паперти а не у цркви, ти одговори да је тако наредио настојатељ.

Када се раздани убице се приближаваху манастиру, а злато беху сакрили на другом месту. Угледавши их игуман им са осталом братијом изиђе у сусрет, и упита их: Шта је то, јуче вас оде четворо, а сада се враћате троје? где вам је четврти? - А они, као да су срдити, одговорише: Оче, онај јуноша превари и тебе и нас рекавши да је нашао благо; он нам ништа не показа, јер и сам ништа не зна; због тога се постиђен сакри од нас, и ми га дуго тражисмо али га не нађосмо, па се сами вратисмо к теби. - Игуман рекавши на то: "Нека буде воља Божја", уђе с њима у манастир. Онда их одведе у цркву где онај јуноша лежаше, са чијег се одела још цеђаше вода, и показа им га питајући их: А ко је ово? - Угледавши јуношу они се препадоше, и стајаху као избезумљени, не будући у стању дуго време ништа одговорити. Но најзад и не хотећи признаше свој злочин и казаше где су сакрили нађено злато. Тада игуман посла највернију братију и они донесоше злато у манастир.

Ово преславно чудо рашчу се по свој Светој Гори, и стекоше се иноци из свих манастира да виде то чудо. Саставивши сабор они променише име тој цркви у име светог Архистратига Михаила, а у име светог Николаја Чудотворца подигоше другу цркву. Ону пак двојицу лукавих убица проклеше, и пошто им лица жигосаше, изгнаше их из обитељи. А оног трећег инока, који не пристаде на утопљење јуноше и уклони се од злочина, огласише невиним. Избављени пак из мора јуноша обуче се у иночки образ, и постаде добар подвижник и искусан инок. А игуман донесеним златом дивно украси сву цркву и подиже сасвим нов врло леп притвор. Камен пак са којим јуноша би бачен у море, игуман узида у зид, да сведочи свима о чуду. Када се игуман престави, на његово место би постављен за игумана избављени из мора инок. Поживевши богоугодно, и он пређе ка Господу, ношен рукама светог Архистратига Михаила, као што раније беше њиме пренесен из мора у цркву.


Због свега тога прославимо Оца и Сина и Светога Духа, и величајмо вавек светог Архистратига Михаила.




Архангел Михаило спасава грешне – 18/19. септембар!


arh-mihailo-cudo-1

 Помаже Бог, браћо и сестре!
 
Молите се за празник Архангела Михаила у поноћ 18. на 19. септембар (Чудо у Хони), јер Архангел Михаил за свој празник ноћу одлази у Ад и спушта своје крило у гену огњену, која се за то време гаси.
Молите се те ноћи и Он ће услишити молитву, у којој питате да упокојене (по крштеним именима), избави из Ада. Помените крштена имена ближњих, пријатеља и рођака, додајући при том „и сроднике по телу до Адамова колена“.

АРХАНГЕЛ МИХАИЛО СПАСАВА ГРЕШНЕ

Реч, произнесена оцем нашим Тимотејем, патријархом Александријским, поштовања достојним. Он је саставио ову реч поводом празника Чуда Светог Архангела Михаила (6/19. септембар), да би показао велику милост, даровану од Бога људима.
,,Мир Божији нека сиђе на вас, браћо хришћани. Послушајте, браћо, шта се догодило са мном, Тимотејем, слугом Исуса Христа. Једном сам се упутио ка светом животворном Крсту и Гробу Господњем и ка свим местима, којима је ишао Господ наш Исус Христос. И тако сам доспео у дом светог Прохора, љубљеног ученика јеванђелисте Јована Богослова. После дуготрајног тражења, нађох књигу коју је Прохор написао. У тој чудесној књизи прочитах следећу велику утеху Јована Богослова:

Једном сам ишао у пратњи ангела Божијег који ми је објашњавао небеске тајне о људима. И чујем тада шум, сличан шуму многих вода које падају са велике висине. Када са ангелом дођох ближе, видех огромно језеро и страшни казан пун непокајаних грешника. Ја упитах мог пратиоца: ‘Објасни ми, зашто је та јама толико дубока?’ Угледао сам огњену лаву са великим димом; она је кључала и са хуком се подизала на триста метара у висини, и некакви црви, величине змије, гмизали су по телима грешника у том језеру-базену. ‘Оче Јоване, пријатељу Божији, мучење које сада гледаш страшније је од сваке казне. Ово језеро може да прими у себе сав свет, дубина његова је бесконачна, змије и црви који гризу тела грешника бране им да се спусте у дубину језера током триста дана, а затим им забрањују да се подигну са дна уз помоћ колца за који грешници као да су привезани.’ И Јован горко заплака због погибије грешника. ‘Не плачи, оче Јоване, пријатељу Божији, не плачи. Ускоро ћеш угледати велику радост, захваљујући архангелу Божијем Михаилу. Велика је љубав Божја према архангелу Божјем Михаилу.’ Тада угледах у чудесној лепоти самог архистратига Михаила у необичној лађи од херувима и серафима, у пратњи многих ангела и светих, великих пророка и мученика, како се приближавају огњеном језеру. Сви су они украшени неописивом лепотом. Тако се архангели приближише грешницима предатим на мучење. Истога часа угаси се огањ, пламена лава престаде да се подиже, животиње се изгубише. Када се све утиша, архангел Михаило потопи своје десно крило у језеро, изведе их на чврсту земљу. Затим он поново спусти то исто десно крило по други пут и извади из језера још више душа него први пут. Тада херувими и серафими падоше ничице пред њим и стадоше да га моле да и трећи пут потопи крило. Он упути свој добри молитвени глас ка Господу, принесе молбе за спасење и погрузи своје крило и трећи пут у језеро и изведе на свом милосрдном крилу још веће мноштво душа. Тада ангели и свети, узевши их, омише те душе водом благодати и помазаше их миром радости и поставише их редом пред лице Божије. Тог часа иза завесе Господње изађе глас који рече: ‘Заступништво архангела Михаила и Мајке Моје Пресвете Дјеве и свих мојих ангела изабраних, који су на земљи испунили вољу Оца Мога, уведе душе у рај блаженства, вечности и покоја.’


arhangel-mihailo-2


При овом дирљивом призору свети Јован се удиви састрадавању Архангела Михаила. Анђео му рече: ‘Знај Јоване, пријатељу Божији, да се чудо које си ти видео понавља сваке године 6. (19.) септембра на дан празновања у част Архангела Михаила, јер га је Свевидећи Бог одредио за вођу небеске војске због велике победе коју је он извојевао над силама сатане.

Када су јудејци непоштедно приковали Спаситеља на крст, Архангел Михаило био је толико огорчен, да су небо и земља потамнели, не могавши да поднесу његову велику тугу и жалост. Када је Спаситељ устао из гроба, он је одвалио камен, донео благу вест женама мироносицама, и задржао сатану, одузео му оно што је имао. Бог је дао архангелу Михаилу велику силу и власт, да чак спасава оне који пребивају у мукама. 

Господ га је прогласио вођом небеских сила и допушта му да сваке године 6. септембра извози лађу од херувима и серафима, да се у пратњи светих ангела приближава душама осуђеним на мучење. Архангел Михаило помаже да се спасу они који су чинили милостињу у име његових мученика и светих. Архистратиг Михаило предстоји за оне који су претрпели жалост и страдање за име Господње и заувек их ослобађа од казне. Архангел Михаило неће престати да дејствује на дан 6. септембра до скончања света. Тог значајног дана, 6. септембра, он пада приклонивши колена, пред завесом Божијом, клањајући се ничице, и моли се за душе које се налазе у страшним мукама све дотле док Бог не помилује људе и све који живе на земљи. 

Шестог септембра сви ангели сакупљају се око Михаила и завесе Божије. По благослову Бога Сведржитеља, архангел Михаило прилази одевен у одежду благости и милосрђа, и навешћује свима да се Бог умилостивио над светом и подарио људима разум весеља.

Ти си сад видео, Јоване, како ће бити срећан онај човек који учини дело милосрђа у име архангела Михаила, исто као и онај који се потруди да препише ову књигу, где се налази тај опис, и ако буде читао речи ове повести или принесе на дар цркви ово свето казивање, или ко постави свећу или упали светилник, кандило или тамјан, учини какав частан принос у име аргангела Михаила, он тога неће заборавити и наградиће благочестивог. Ако неко укаже милостињу сиромашнима, према својим моћима, а након смрти, због свог греховног живота, буде бачен у пакао, тада Господ неће заборавити његово добро и посредством архангела Михаила спасиће га. Ако неко пожели да запише ове речи, тада овај запис треба чувати у кући у чистоти и тада том човеку у дом неће ући ни рана ни глад, ни друго што слично; ни метак, ни змија, никаква вражја сила неће моћи да науди човеку или дому његовом: ни црв, ни скакавац, никакав гмизавац неће моћи да нанесе штету врту и башти његовој. Овај мали запис биће њему као оружје и штит који ће га оградити од свих невоља. Никакав противник неће се приближити кроз њих, јер је сила ових речи велика и чудесна. Нека вас чува Господ и архистратиг Михаило!’
Ето шта ми је испричао свети анђео Божији. Затим ме је одвео на гору Елеонску, а онда, оставивши ме, узлетео на небо. Ја сам се много удивио и прославио Бога и архистратига Михаила.

Таква је прича коју сам нашао у дому Прохора, ученика Јована Богослова. Сада чувши велико откровење јеванђелисте Јована Богослова, ми не треба да занемарујемо наше спасење, не престајући да се трудимо у молитви, бдењу, коленопреклоњењу, и да чинимо, не слабећи у добродетељи, милостињу у име Христа и у име архистратига Михаила, да би смо избегли вечне муке и нашли милост у Бога.

 Ако желиш да се заштитиш од свих недаћа и искушења, ако желиш да своју трпезу учиниш благословеном, тада напиши по свим угловима свога дома, како унутрашњим тако и спољашњим, име архистратига Михаила, и благодат и милост Божија сићи ће на трпезу у име архистратига Михаила. Амин.”

Текст у целости преузет са сајта Стање ствари