DEKA I BAKA MIRA

 Stefan Simic

Niko me nije učio odanosti, kao deda

Dok sam bio mali, gotovo da nije bilo dana, da me ne iznenadi

Ili na školskom odmoru, jedini koji čeka, da me vidi bar na minut – dva, i nešto mi donese

Ili uveče, kada se vrati sa posla, da se bar na pola sata vidimo

Da igramo fudbal, prošetamo, ili već nešto

Nije bilo dana da nije došao

I ništa mu nije bilo teško, nikada

Sve ono što nisu znali otac i majka, na trenutke isuviše kruti, odsutni

Znali su baba i deda

Svako na svoj način

Sada zbog ove situacije ne viđam dedu, u drugom je gradu

I bar dva puta dnevno ga zovem, i on mene

I srce mi zaigra kada se setim koliko mu ništa nije bilo teško za mene

Ako treba da ustane u pola noći, i dođe, nema problema

Koja je to ljubav, koja je to vera, koja je to posvećenost

Sticajem okolnosti ostao je bez nogu, vezan za krevet

A meni se vraćaju slike, svega što smo prošli

Do prošle godine je bio u Beogradu, u bolnici

I ovoga puta sam ja njega posećivao, kao on mene u detinjstvu

Isto biciklom

Isto sa nekim malim poklonom u rukama

Svaki dan

Pošto znam koliko mu znači

A i da zna da ima nekoga, da oseti da neko brine o njemu

I da sve ono što je radio nije bilo uzalud

Duša me boli za njega, posebno što znam koliko ima duše

Voleo bih da tu odanost prenesem, jednom, i na svoju decu

Da imaju na koga da se oslone, kome da veruju

Nekoga ko neće da ih izneveri

I da uvek bude tu

Ono što nisam imao sa ocem

Da idemo na bazen, gledamo utakmice, igramo fudbal zajedno

Imao sam sa njim

I tek danas shvatam da ta ljubav koju je ugradio u meni

Nikada ne prestaje

Baka Mira takođe

Kada sam je izgubio pre desetak godina, kao da sam izgubio najboljeg prijatelja

Oslonac

Na koji sam uvek mogao da računam

Ovih dana mi posebno fale

Ne samo oni, nego i mnoge drugi koje ne mogu da vidim

Neke ću uskoro moći

A neke, nažalost, nikad više

Čuvajte vaše starije

Da nije bilo njih, ne bi bilo ni nas

                                                                       

 Kada sam bio student, nisam bio u mogućnosti da kupim bicikl

Otišao sam sa dedom do prodavnice, koji je već tada bio bez jedne noge

I kupio mi je na 24 rate

Odbijalo mu se od penzije

Prošlo je dosta vremena od tada

Bicikla mi se kvarila, ali uvek sam je popravljao

Zbog dede

Imam i bolju, noviju

Ali dedinu čuvam, i dan danas je provozam

Imam utisak kao da je i on sa mnom

Kada je ostao bez druge noge, obezbedio sam mu skuter

I tako smo vozili, jedan, uz drugoga

On, skuter, koji mu je poklon od mene

A ja, biciklu, što mi je poklon od njega

Isto je i sa lap topom koji mi je kupila Baka Mira

I na kome sam napisao prve pesme i priče

Još uvek radi, prošlo je petnaest godina

Čuvam ga

Podseća me na nju

Na njemu je nastao tekst “Kada nam odlazi neko drag”

Posvećen njoj

I mnogi drugi tekstovi

Samo dela ljubavi ostaju

Stvari nemaju emocije

Ali imaju ljudi koji su nam to nešto darivali, u trenucima kada nismo imali

Emocije su ostale

U nama

I kada god vidimo nešto što su nam dali

Setimo ih se

Zahvalni

Kako tada, tako i sada

Sada možda još više

Svesni da samo dela ljubavi ostaju

Kada sredina ubije

 

   

Ne ubija čovek sebe sam, sredina ga ubija
Svaki podsmeh, svako omalovažavanje, svako odbacivanje
Završni čin je vrhunac svega
Sve do njega su mala ubistva koja se skupljaju

Rešenje je skloniti se, ne u zemlju, nego iz zemlje
Promeniti okruženje, ljude, u krajnjem i sebe

U protivnom nemaš nikakve šanse sa zlom oko sebe
Koliko god da si jak, jače je

Posle, kada se desi ono najgore na red dolaze licemeri
Koji žale, izjavljuju saučešće, a negde duboko u sebi znaju
Da je negde i njihova krivica jer nisu učinili ništa

Samo su gledali kako se neko vredan pati i zlopati
I pored svih svojih talenata i lepota
Tone

Bez da su rekli lepu reč, ili bar razumeli

Ne ubija se čovek sam, ubijaju ga okolnosti
Sve ono u šta je verovao, kada ga izda, i okrene se protiv njega
Kada nema više prijatelja
Kada nema više podrške
Kada nema više smisla
Samo patnja i bol

Kada se to desi, svi su saosećajni, ili bar glume saosećanje
A dok se ne desi, kao na kakvom strelištu

Osetljivi prvi padaju

Zato što im je stalo, zato što su drugačiji, zato što nisu mogli da se uklope
U njima je živeo neki drugi svet

Čovek bezbroj puta bude ubijen
Pre nego što sam sebi to uradi
I ko ne oseća bar delić svoje krivice
Negde je i sam presudio

Ne želeći da vidi u nekome ljudsko biće koje pati
Nego sve ono drugo

Posle nema izvini

Posle ne vrede kajanja

Kasno je

 Stefan Simic