Happiness essential - Cчастье важно - Cрећа је важна: април 2020

четвртак, 30. април 2020.

Мање бриге а више вере и живот ће ти бити радостан и бољи

Што мање вере, то више брига. Једна од главних благодати вере јесте та што вера ослобађа човека од многих брига. Док дете зна, да има оца и да се отац брине о кући и свима пословима куће, дотле се свака његова брига брзо завршава песмом. Чим ово сазнање ишчезне, умукне и песма и сироче се осети усред роја од брига, као усред роја стршљенова. Што се човек више дреши од брига сам својом снагом, све се више заплиће у бриге. И радост замире, док од човека не остане суха кожна торба, испуњена гневом и нагнута над гробом.

На што све ваше бриге?

Ово је битно питање Спаситељево човечанству, растрзаном од брига. „Ко од вас може бригом примакнути расту својему лакат један?“ На што вам све бриге, ако се сутра ујутру сунце не роди? А Онај, ко се брине о томе, да се Сунце сутра ујутру роди у одређени секунд, заиста збринуће лако и све ваше ситне бриге. Велики Епиктет:

- Необразован се човек тужи на друге људе, што му не иде све како треба; онај ко је тек почео да се образује тужи се на себе; а образован човек се не тужи ни на себе ни на друге људе.

Образован човек је за стоичког филозофа онај, који се предао потпуно у руке Васионског Разума.

Још живље објашњава удес људски Исаија:

- Гле, слуге ће моје пјевати од радости у срцу, а ви (који сте оставили Господа), ви ћете викати од жалости у срцу и ридаћете од туге у духу (65,14).

Слуга Господњи је за пророка Исаију онај, ко ослушкује вољу Господњу и њој следи без роптања, без бриге и страха. А најлепше Господ Исус вели:

- Марта, Марта, бринеш се и трудиш за много, а само је једно потребно. А шта је то једно?

Вера:

1) да је Отац жив,

2) да Он носи главну бригу о свему и сваком и

3) да син не може ништа чинити сам од себе (Јов. 5,19).

Како онда, да се свака ваша брига не прелије у песму? Ако истински верујете у Живога и Буднога Оца, онда су све ваше земаљске бриге апсурдне. Својим безбројним бригама ви само доказујете своје неверовање у Бога. Ако пак кажете, да верујете а ипак клецате мрачно под теретом брига, ваша вера значи једну бесмислицу, наиме, као да Домаћин дома васионског не може, или неће, или не уме да води бригу о Своме дому, него је све предао најамницима. Како ће најамници спасти дом, ако га домаћин не спасе?

Ви ме поправљате: синови, а не најамници. Но ако синови, преносе све своје бриге на Оца и сву своју вољу и све своје мисли и све своје срце и безбрижно врше само вољу очеву, такви су прави синови. А друго су све најамници. Јер нико се не може назвати образованим ко не осећа на себи образ Оца небесног. Све друго је мрачно стадо, брижно и печално, било оно са великим школама, или без школе.

Вера је као хладан прст пружен становницима пакла. Све је друго усијан огањ, изузев тога једнога прста. Безумни сипају растопљено гвожђе на растопљено олово. Огњем се огањ не угаси.

Бриге су као растопљен метал, у коме се куваш. Само вера може погасити огањ. Све друго је сипање огња на огањ.

Много вере – мало брига.

Савршена вера – савршена безбрижност.

Савршена вера – савршена радост.

„Радујте се и веселите се!“

Духовне поуке Владика Николај

Kad srce zapišti, misao je kriva! Misao - Milan Rakic

Misao - Milan Rakic
Ja poimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog zivota, sa tugom i bedom,
Ja znam sta je sudba sviju ideala, -
Moje znanje vidis na licu mi bledom.
Ali znam i uzrok zasto tako biva,
Jer prosao nisam kroz zivota huku
Sklopljenih ociju i skrstenih ruku: Kad srce zapišti, misao je kriva!
Kad se spusti vece, i vrh tamnih njiva
Belicaste magle oblacci se gone,
I s tornjeva starih stane da se sliva
Zvuk poboznih zvona sto vecernje zvone.
U cas kad zavlada mir kraj mene sirom,
I suma zacuti, i zanemi vrelo,
I umorno moje namuceno telo
Zazudi za slatkim odmorom i mirom.
Misao se javi! Kao zver me zgrabi
I ponese sobom u predele suza,
Gusi me, a moji napori su slabi
Da se satre ova pohlepna meduza!
Ona gospodari! Ja sam ko Mazepa,
Privezan na konju, u dubokoj noci,
Sto gleda za stepom gde promice stepa,
Bez nade, bez daha, bez volje, bez moci.
Satrven i smozden, u ocima strava –
Razjapljena usta, ali grlo nemi –
Sam, jedina dusa ispod neba plava,
Sam na besnoj misli sto u propast stremi!
Tako vlada ona! Njen zagrljaj rane
Stvara, kosti lomi ko da su od stakla...
Smrvljenog me pusti kada zora grane
Iz crnih dubina razjapljenog pakla...

МАЊЕ БРИГЕ ВИШЕ ВЕРЕ

Ово вам казах, да радост моја у вама остане и радост ваша се испуни (Јов. 5,19).
Не иде ли Мојсеј за Богом као дете за оцем? Тако и Аврам, Исак и Јаков. Тако и Самуило и Давид. Смотрите кад је Мојсеју и Давиду било најтеже. Зар не онда, када су губили поверење у Господа и товарили на себе безбројне бриге, уздајући се у своју сопствену снагу? А Исус? Није ли он најсавршеније дете у апсолутној преданости, послушности и поверењу према Оцу?
Јеванђеље Христово је радост, а не туга; олакшање, а не бреме.
Више, дакле, вреди грам вере но товар бриге.
Хришћанин, који ово није схватио и усвојио, крштен је само водом, но не и духом.
Свештеник, који ово није схватио и усвојио, сурвава се сам низ брдо, уз које треба да подиже и друге.
Божји благослов, мир и здравље прате онога Христовог службеника, који је у стању да из све душе узвикне:
– Уистину, више се постиже вером него бригом!

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

Народна веровања за месец мај: Ево зашто се према црквеном тумачењу назива царски!

Српски народни календар има скуп мање-више неписаних правила за сваки месец у години, којих се српски народ вековима придржавао.

Фото: Тхинкстоцк

Мај месец се према црквеном тумачењу назива царски, у старој словенско – српској традицији називан је травен, а у традиционално српској цветањ или цветник. Српски народни календар има скуп мање-више неписаних правила за сваки месец у години, којих се српски народ вековима придржавао.

Тако се мај од давнина сматра месецом у ком се заљубљују чак и они који кажу да нису намеравали нити себе сматрају особом заљубљиве природе.

Фото: Профимедиа

Због тога су и особе које се роде у мају овакве. Веселе су и по природи ведра духа. Оштрог погледа, склоне ка наукама и учењу. Паметне су, па ће новац лако зарађивати, али исто тако и брзо трошити и због тога могу да имају велике невоље. Наизглед су мирне, али заправо лако плану и тада много говоре. Реч је о отвореним особама које одмах „у брк” кажу шта хоће и шта о особи мисле. Април им је баксузан месец и тада ће имати свакакве штете. Треба да се пазе болести стомака.

Мај месец се сматра границом између зиме и лета, а све ритуалне радње које се врше везане су за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. Највише магијских ритуала у предхришћанско доба вршено је око Ђурђевдана, јер је од тог дана зависило какав ће бити читав мај.

Страх и вера

„ Ако се сви и саблазне о тебе,
ја се нећу никад саблазнити“ (Мт 26,33)

Овим речима је на смео и врло директан начин Свети апостол Петар желео Христу да стави до знања да неће никада одустати од Њега. Грчки глагол саблазнити – σκανδαλίζω означава заправо и активност човека који прима неку вест или учествује у неком моменту која га разочарава или обесхрабрује, али и активност онога који узрокује ту саблазан. Она значи дакле, разочарење, обесхрабрење, губљење поверења као и уништење неке вредности код друге особе. Зашто је Свети апостол Петар изрекао ове речи? Несумњиво из разлога што је желео да Христу, кога воли, покаже да не постоји појава или прилика која би га могла натерати да одступи од Њега. Његова љубав је била на провери и та провера је моменат његовог одрицања који су описала сва четворица јеванђелиста (Матеј, Марко, Лука и Јован) и сви су без изузетка са особитом намером то учинили. Јасно је да разлог томе није да би показали напросто Петрово одступништво, због, не дао Бог, љубоморе или зависти према њему, јер би иначе јеванђелски текст био у потпуности бесмислен, него пре чини се да прикажу управо супротно – Божанску љубав. Код Светог Јована Богослова још је описан и начин на који је Господ Христос поново призвао Петра у апостолство. Тако је показао да љубав према Њему не може никада бити узалудна или бесмислена. На љубав, Господ Христос је одговарао љубављу. Свети апостол Петар је на љубав, чини се у једном моменту одговорио страхом и одрицањем. Господ је и на страх и одрицање одговорио љубављу. Веза између љубави Божије и љубави људске је била и остала веза у покајању и чежњи за сусретом са Њим.

Уколико се загледамо у човека, у свој његовој сложености, осећањима, настројењима, слабостима и промашајима, можемо рећи да је човек заиста биће које има свој циљ и смисао и да није само акцидентална – случајна биолошка појава. До таквог закључка, морамо признати, и неће бити много тешко да дођемо, јер је за рађање другог човека потребна љубав и жеља. Овај став, наравно, биће разумљив само онима који верују у Бога, или се преиспитују, а можда и делом препознају љубав и жељу као два битна елемента људскога живота.

Да ли и зашто смемо то да кажемо? Уколико слушамо противнике, који се баве генетским и сваким другим видом инжењеринга, који броје радије мртве него живе, наши искази су тешко схватљиви. Ипак, после доласка Христовог у овај свет, откривена је истина да сваки човек, сваки појединац од 7,000,000,000.00 људи није случајна појава, него да је добио посебно назначење и правац будући да је рођен у једном одређеном простору и времену са одређеним људима и да као такав има посебан задатак и циљ. Ми који верујемо у Бога рећи ћемо да је циљ и задатак свакога од нас, свакако да учини овај свет бољим, или да кажемо, да учини овај свет бољим тако што ће свој живот живети са Богом истине, вере и љубави, са Оним који Једини може обрисати сваку сузу, сваки бесмисао преокренути, и најважније победити смрт.

Читајући синаксар, (краћи текст који даје опис празновања одређеног дана), за Велику Среду, среду Страсне седмице, чујемо следеће речи:

„…Исус рече: пре него што петао двапут запева, три пута ћеш ме се одрећи, као што је и било. А када Петра беше ухватио безграничан страх, показујући Богу немоћ природе, и уједно пошто њему уручи васељену, да од своје природе немоћ схвативши, милостив буде према онима који греше; јер трократно Петрово одрицање, представљало је Богу грех свих људи. Најпре, заповест коју погази Адам, друго, гажење писаног Закона, и треће, само оваплоћење Речи; које је на крају Спас трократним покајањем исцелио; јер га је трипут упитао: Петре, љубиш ли ме? А после свега овога говори ученицима (показујући по човечански, како је за све страшна смрт)…“

Овај кратак текст, врло јасно описује неколико појава које полако али сигурно преовладавају у срцима људи, па тако и код Светог апостола Петра, у мислима, у њиховом делању. СТРАХ…СТРАХ…СТРАХ… Појава и осећање које човек доживљава када осећа суштинску угроженост, када примети да му је наметнута нужност, дакле када све око њега води у правцу смрти. Пре три дана сам чуо за несретни случај стоматолога из Новог Сада, сина свештеника, који је свој животни крст овенчао, можемо слободно рећи мученичком смрћу. Исти дан ми је стигла вест да је преминуо пријатељ мојих пријатеља од, тако кажу, корона вируса, оставивши иза себе жену и двоје мале деце. Очито да је свака вест усмерена ка томе да и мене подсети да сам и сам смртан. Шта се може породити у срцу човека који слуша о смрти својих ближњих и ближњих његових ближњих? Прво туга, а онда страх… И опет страх. Ипак на једноставан начин, горе цитирани синаксар, јасно нам открива да када је у питању страх, и то можда и безграничан, изазван је због немоћи природе. Зар није и сам Христос „показао по човечански, колико је за све страшна смрт“? Зар није и њему текла зној као капље крви? Они који траже у Светом Јеванђељу доказ о бесмислености Христа(!?) и Његове жртве, најчешће се „хватају“ за овај детаљ. Нажалост, слаба им је работа, а посао унапред осуђен на пропаст. Овде се наиме, види само још једном, да је Христос у свему сличан нама, осим у греху. Видимо дакле, да је природа суочена са смрћу, па и људска у лику Светог апостола Петра, доживела безгранични страх. Такав страх да је апостол „прогутао“ сопствене речи и одрекао се Христа, и то не једном него три пута. Страх… страх..страх… Изгони веру и удаљује људе од смисла, од Бога. Јасно је дакле да је природи људској својствено да страхује, да тужи и да пати. Посебно када се суочи са смрћу.

Међутим да ли страх може бити добар? Може ако је потребно некога преплашеног спремити на нешто или за нешто. Намерно или не, дешавају се злоупотребе, које се морају избећи. Зашто то кажем? Разлог је јасан, инсистирајући на информацији да људи непрестано умиру и да овај вирус односи животе, у људе усељавамо исти онај безгранични страх, који је доживео и Свети апостол Петар, исти онај страх који изгони веру, изгони смисао, тера људе у кулоаре свести и савести. Неко наравно може рећи: „Побогу, па морамо рећи како ствари стоје“! Нико ту врсту добронамерности не може оспорити, али када нешто радимо морамо знати који ће бити крајњи циљ нашега дела. Христос рецимо, како о томе говори Свети Атанасије Велики, можда и није морао да умре на Крсту, али се то десило из особитог разлога, а и крај умирања на крсту није СМРТ већ ВАСКРСЕЊЕ. Нестаће и ове пандемије, или можда и неће, али једно је сигурно људи већ ослабљене воље и ослабљеног духа, биће још подложнији не само манипулацијама како неки тврде, него управо истим тим болестима против којих се боримо. Страх...страх...страх… Доста!

Рецимо доста, окренимо се сви искуству Цркве, најпре ми који у њој представљамо свештенство (за неке „најзатуцанији део“ Цркве), и пробудимо се као оно када је Христос будио апостоле и осврнимо се на Његове речи: „Бдите и молите се да не паднете у искушење“! На нас ће тек бити повика… Хоћемо ли бити млаке вере или бити уз народ који страда, не више од КОВИД-а 19, него од СТРАХ-а верзија 2020, а онда и 2021 итд... Хоћемо ли бити напросто у ишчекивању времена када ћемо моћи мирно да обављамо обавезе на које смо навикнути, или ћемо данас више него икад обављати ону основну обавезу – молитвом јачати људе у вери и за веру. Овде се наравно не ради о жељи да ширимо веру прозелитизмом користећи се страхом. За то нас оптужују моћници овога света, па ваљда пошто им се чини да је „успешна“, покушавају и сами да користе ту методу! И велики и мали моћници света, па и онај из сенке, заборављају најважнију чињеницу, хришћанство тј. Црква никада није страхом ништа чинила него једино и искључиво ЉУБАВЉУ. Зато Цркви ни врата пакла не могу ништа. Зато тим истима не би било лоше да чују ону старозаветну: „чујте моћници и уразумите се, јер је с`нама Бог“ (песма из службе великог повечерја). Тај позив на уразумљење, али у љубави, упућен је свима. Свима, без изузетка. Имамо ли снаге? Имамо ли вере? Ако је до нас, тешко ће бити? Ако је до Бога све је већ речено.

И тако… У том чудесном 21. веку, двадесете године тог истог века, дешава се једна чудесна појава која чини се, незаустављиво мења слику света. И можда, поставићете питање себи на крају, какве везе има саблажњени Петар са корона вирусом КОВИД-19. Одговор је врло једноставан: хришћани су, чини се, пред овим вирусом осетили исти онај страх и спремни су да се одрекну Бога љубави како би избегли смрт, исто као и Петар пре и после Гетсиманије. Какве сличности има Петрово време са нашим? Само утолико што и једно и друго време траже човека – Петра после васкрсења – Петра пред Васкрслим Христом – који ће стамено, чврсто и непоколебљиво да сведочи своју веру, човека код ког ће љубав да изагна страх и стрепњу напоље, а да усели веру и наду! А Бог? Бог је васкрсао и ту је!

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Протојереј Јован Милановић

30 / 04 / 2020

Извор Православие. ру

Црква Уб

Сестро, не спасава нас мјесто на којем се налазимо, него спасава начин живота.
И Јуда је био уз самог Христа, Сина Божијег, па се није спасао.

(Патријарх Павле)

среда, 29. април 2020.

Свети Исак Сирин: ЉУБАВ БОЖИЈА

Душа која воли Бога налази утеху само поред Њега. Само што се ослободиш од греховних веза, срце ће се твоје привезати за Бога. Као што се бебе прво хране млеком а потом хлебом, тако и почетници у хришћанском животу прво треба да пресеку везе које их везују са светом, а затим да се сједине са Богом. Телесно делање претходи душевном. Као што је Бог при стварању човека прво створио земљано тело а затим дунуо и дао му „дах живота“, тако и у духовном. Прво ћемо почети телесним трудом а потом ћемо приступити систематском стицању врлина. Прво постављамо темељ куће а онда зидамо. Другачије не бива. Душевно делање рађа се од телесног, као што клас ниче из голог семена жита.
Трудови које чинимо ради љубави Божије, неупоредиви су са уживањем вечних добара. Труд ратара који сеје прати радост када жање. Хлеб који једе чини му се сладак јер је плод његовог зноја. Извршење заповести Божијих захтева духовни напор и много труда; но после долази радост. Зато презри све и имаћеш Бога за помоћника. Онај ко избегава сујетну славу светску осећа у души својој славу будућих добара. Док онај ко се труди да разоноди себе пролазним уживањима овога света, душевно је слеп, јер се није потпуно предао Богу. Не везуј се за злато, сребро или било које благо овога света. Навикни се да не тражиш своју правду у овом животу да не дођеш у прилику једном руком да скупљаш, а другом да расипаш. Чини милостињу од свог труда и зноја а не од неправедне зараде. Чини милостињу сиромашнима па и ако ти чине неправду и вређају. Милостиња, међутим, не може опстати усамљена као врлина, ако не постоји прво љубав према Богу. Она ће нас укрепити да не само отрпимо неправду, него да са радошћу очекујемо и неблагодарност, коју ће вероватно исказати према нама. Треба да тугујеш, да патиш, и да сагореваш када брат твој има потребе; јер тако је чинио и Христос. И ако те неко удари по образу немој се жалостити, него се радуј ради љубави Божије, и немој рећи ниједну тешку реч. Заволи молитву јер ће те много утешити у животу. Читај божанска Писма и воли сиромаштво, јер ће те то одвести Богу. Мрзи телесни одмор и удобности, јер они су смрт за душу. Смањи општење са људима и старај се више за своју душу, тако да стекнеш унутрашњи мир и тишину. Заволи целомудреност и потруди се, молитвом и подвигом, душа твоја да остане чиста од прљавих помисли. Не занемаруј труд на држању заповести Христових да се не постидиш онога дана када се нађеш пред Њим, да положиш рачун за своја дела. Чувај се ситних грешака да не упаднеш у веће. Труди се у задобијању врлине и не привезуј се за уживања и утеху које пружају страсти. Заволи скромну одећу а не ону која се сматра и изгледа лепа. Више нека те интересује лепота душе него тела. Онај ко је брбљив може ли икада стећи чист ум? Може ли икада да има смирене помисли када жели да ужива људску славу. Кад се неко пода телесним чулима, исто је као да се храни зверском храном, док када их победи, као да једе анђелску храну. Смиреноумљем малаксавају телесне страсти, док са гордошћу допушта Бог и пада се у блуд. Смиреноумље украшава душу чистотом. Саможивост ствара неред и немир у души и ум се прља нечистим помислима. Смиреноумље одводи човека Богу. Чини милостињу и старај се за друге људе који су иконе Божије, али никада не заборављај спасење душе твоје. Прво треба просветити себе, а затим друге. Немој мислити да си милостињом исцрпео своје обавезе према Богу. Потребна је велика борба да би очистио себе од страсти, јер само тако ће бити Богу угодна жртва коју чиниш за своју сабраћу. Јер, макар и чуда чинио, макар и мртве васкрсавао, ако се не стараш истовремено за своју душу, ништа ниси учинио. Како ћеш друге упућивати љубави Божијој, ако ти претходно ниси упознао Бога? Сам си болестан, а настојиш друге да лечиш. Треба да знаш, да треба најпре себе очистити а онда чистити друге. Да би неко доспео до Бога, треба да се одрекне и јела и пића и скупоценог одела и похвала и свега другог што привлачи човека у свету. Буди сиромашан са својим смирењем а не богат са својом бестидношћу. Мири људе врлином својом а не речима. Својом кротошћу и лепим начином угасићеш пожар срџбе и свађе. Изобличавај разуздане својим врлинским држањем. Ма куда да одеш, сматрај себе странцем. Тако ћеш пазити и нећеш нанети штету другима. У свакој прилици прави се да не знаш ништа, да те не надвлада егоизам. Ако те чак и осуђују, ти им праштај и не држи злобу у себи. Буди уверен да за сваку ствар имаш потребе да те поуче, а не да ти учиш друге. Никада не саветуј нешто другоме, ако то ниси претходно сам проживео у своме животу. Говори и владај се као ученик, а не као учитељ. Осуђуј себе и седај на последње место. Буди частан и уливај поштовање другима. Ако је нужно да некога поучиш, учини то са смирењем, да би твоји слушаоци имали користи. Подвизавај се молитвом, сузама и постом и избегавај да читаш јеретичка учења. Да би се сјединио са Богом потребно је много поста. Обилна и укусна јела не допуштају уму да се приближи Богу. Тајне Божије схватају се само молитвом и постом. Читај свето Еванђеље, да би се угледао на примере из Христовог живота. Колико читаш свете текстове, толико напредујеш у схватању чудесних дела Божијих. Када изучаваш Свето Писмо, буди слободан од настојања и брига житејских, да би се душа твоја напајала божанским штивом. Оно што читаш, настој да извршиш да ти душа не би остала у тами. У време духовног рата, много помаже читање светих Писама што смо чинили, јер у души постоји духовна резерва. Мед је врло пријатан. Међутим ако га неко много једе, може да изазове повраћање. Тако и у духовним стварима, не треба без расуђивања превазилазити своје могућности. Чини само оно што си кадар. То хоће Бог. Остало ће допунити Он својом благодаћу. Јер постоји опасност да паднеш у очајање читајући о узвишеним стањима до којих су достигли свети. Напредуј у духовном животу смиреноумним мислима и Бог те неће оставити. Не настој да достигнеш духовно стање које превазилази твоје моћи, јер ћеш сигурно пасти, и тај твој пад ђаво ће искористити. Високе духовне врхове много је тешко достићи. Захтевају смирење и много труда и дугогодишњу борбу. Благодат Божија не осењује лако човека, јер треба најпре да се очисти од сваке прљавштине. Тајне Божије разумеју они који су се много година подвигом и смирењем трудили. Само смиренима Бог открива тајне Своје. Ако хоћеш да се предаш молитви и бденију, треба да прекинеш сваки додир са светом и грехом. Потребно је још, трпљење и тишина. Не бој се немира које чини ђаво за време молитве. То чини, јер зна корист коју ћемо имати после молитве. Зато се труди на сваки начин да угаси светиљку молитве. Међутим молитва твоја треба да буде праћена и милостињом, да би се душа твоја испунила божанском светлошћу. На крају, колико си унутрашње миран, толико ће више ум твој схватати тајне Божије. Молитвом и изучавањем светих Писама и читавом твојом духовном борбом, брзо ћеш стићи у чистоту срца. Ружно је да љубитељи тела и стомака испитују духовне ствари, као и блудница да говори о целомудрености. И као што, тело када страда од тешке болести, избегава масна јела, тако и ум не може да достигне у божанске ствари када се бави световним. Као што ватра не може да упали мокра дрва, тако и божанска ватра не може да загреје срце које воли излежавање. Као што се блудница не ограничава само на једног љубавника, тако и душа која је привезана за многе ствари, не може јасно да разуме где су божанске истине. Као онај који није видео својим очима Сунце не може да исприча другима како изгледа његова светлост, тако и онај који није окусио сладост духовног живота, не може да говори о духовним стварима. Ако имаш вишак нечега и немаш потребе, подај брату своме; јер тако ће се срце твоје више приближити Богу. Када чиниш милостињу подај довољно, чинећи то са радошћу, „јер онога који радо даје, љуби Бог“. За хлеб који дајеш убогоме добићеш награду у другом животу. Не испитуј да ли ономе коме дајеш милостињу заиста треба или не. Ти изврши своју дужност а Бог ће да оцени правилно. Јер чинећи милостињу без размишљања, привући ћеш и тврдокорне на добро дело. Овоме нас је научио сам Господ који је јео заједно са цариницима и грешницима. Није изабрао ваљане и достојне, него недостојне, да их привуче и изазове у њима страх Божији. Тако и ти чини добро свима, било да су ти пријатељи или непријатељи. И када чиниш добро дело, не очекуј плату од људи јер ће те наградити сам Бог. Пази да не паднеш у замку и гомилаш богатство, да би тобож чинио милостињу. Милостиња има вредност пред Богом када бива не од сувишка. Колико мање имаш, толико си срећнији и врло лако можеш да се приближиш Богу. Мноштво материјалних ствари везују човека за земљу и не дозвољавају му да види вечно царство. Обиље ствари непријатељ је уздржања. Блажен је онај ко настоји да нађе тишину да би дошао у заједницу са Богом, и не предаје се многим пословима. Јер, ма колико човек живи имаће посла увек који никада неће нестати. Наравно, и рад је потребан за душевни напредак. Оци нарочито одређују почетницима у духовном животу да се више баве телесним радом, да их не би напао Сатана, али наравно да не запостављају молитву. И молитва и рад. Не занемаруј земне поклоне (метанија), јер то плаши Сатану. Знај да ћете много нападати демони када почнеш да се клањаш своме Богу. Ниједна ствар у духовној борби није узвишенија од подвижничког напора, који толико мрзе демони. Бивају опаљивани када виде да се хришћани клањају пред Распетим. Тражи милост Божију и Он ће да просвети таму срца твога и учинити да процвета у теби духовни Рај. Само, прво треба да пресечеш сваку грешну ствар која те везује за свет, а онда да се окренеш свом унутрашњем свету и да искорениш све што је труло. Ово, међутим као што ти рекох раније, није лака ствар. Да очисти неко себе од телесних нечистота, захтева велику борбу која ће трајати дуго. Ово ти говорим не да би те бацио у очајање за своје спасење, него да ти помогнем да напредујеш стално, док не окусиш сладост коју даје Бог. Јер, сладост греха је лажна и привремена. Само ћеш у близини Бога наћи истинску утеху и прибежиште. Омрзни грешна дела, и тада ће ти се приближити Бог и послаће ти Своју благодат. Близу Бога ћеш наћи мир и радост, само да Га заволиш свом душом. Близу Бога, уживаћеш вечно блаженство у Царству Небеском. Заволи Бога истински и тада ћеш бити блажен.

* * *

«Подвиг у нашем животу» Преузето са: Светосавље

Шта је то Бог?

О томе да Бог „постоји“ није потребно трошити речи. Међутим, када се упитамо: шта је Бог, долазимо у проблем шта понудити као одговор. Јер, све што се Њега тиче је потпуно неупоредиво са свим чињеницама које људски род сабира на гомилу коју називамо – знање.
Да Бог, дакле, постоји, то је очито. Али, шта је Он по суштини и по природи, то је потпуно несхватљиво и непознато. А да је бестелесан, и то је очито. Јер како, иначе, тело може бити бесконачно, неограничено, неизобразиво, те недодириво, невидиво, једноставно и несложено? Како, опет, може бити непромењиво, ако је описиво и подложно страдању (страсти)? И како је бестрасно (нестрадално) оно што је саздано из елемената и на њих се опет разлаже? Јер сложеност је узрок сукобљавања, а сукобљавање је узрок раздвајања, а раздвајање је узрок разлагања; а разлагање је у потпуности противно Богу.

Међутим, како може стајати тврдња да Бог прониче кроза све и да све испуњава, као што каже Писмо: Не испуњавам ли ја небо и земљу?, вели Господ. Немогуће је, наиме, да тело кроз друга тела проходи не комадајући их и не бивајући комадано, не спрежући се и не бивајући противположно, као што се све што је течно слива једно у друго и постаје мешавина.
Иако неки веле да постоји невештаствено тело, такозвано „пето тело“, како су га назвали неки од грчких философа, што је немогуће, оно би, свакако, било у покрету, као што је небо, јер веле да је оно то „пето тело“. Ко је, дакле, тај који то све покреће? Јер све што се креће, стављено је у покрет од стране неког другог. А ко је то, заправо? И тако до у недоглед, док не стигнемо до нечега што је непокретно, јер оно што прво покреће другога је непокретно, а то је управо Божанство. Како, међутим, оно што се креће није могуће ограничити у простору? Само је, дакле, Божанство непокретно, и том непокретношћу све бива покренуто. Према томе, Божанство треба схватити као бестелесно.
Али нити је то у могућности да представи његову суштину, као ни појмови: нерођено, беспочетно, неизмењиво, непропадиво, и све што се тиче Бога, или се о Богу говори, јер они не означавају шта Он јесте, већ шта није. Јер онај ко жели да изрази нечију суштину, треба да каже шта она јесте, а не шта није; међутим, шта је Бог по суштини, немогуће је рећи. Прикладније је о Њему говорити кроз порицање свих особина, јер Он није ниједно од бића, не зато што можда не постоји, но што је изнад свих бића и изнад самога постојања. Јер ако постоје и знања о бићима, оно што је изнад знања јесте, свакако, и изнад суштине, и обратно, оно што је изнад суштине јесте и изнад знања.
Божанство је, дакле, неограничено и умом необухвативо, а оно што је једино умом обухвативо, то је његова неограниченост и необухвативост. Оно, пак, што о Богу говоримо на потврдан (катафатички) начин открива, не Његову природу, него својства те природе. Ако кажемо да је добар, праведан, мудар, или било шта друго, не говоримо о природи Божијој, већ о својствима Његове природе. Постоји, међутим, нешто што о Богу потврдно говоримо, а што има снагу превасходног одрицања, као када приписујући Богу мрак (примрак) немамо на уму мрак, већ то да Он није светлост, него је изнад сваке светлости; а када говоримо о светлости, мислимо тиме како Он није мрак.
Свети Јован Дамаскин

Извор: Светосавље

✲«✲🍂🌾🍁 ✲🍂🌾🍁✲«✲✲«✲🍂🌾🍁✲ ✲🍂🌾🍁✲«✲

«Равнодушност је последица безверја»

Разговор са старцем Илијаном (Ноздриним)

Равнодушни однос према блиским људима, незаинтересованост за туђу невољу, апатија као уобичајено стање душе... То је готово постало норма. Зашто је равнодушност тако распрострањена данас? Шта да се ради ако и хришћанин осећа неку умртвљеност душе? Како да духовни пастир не постане сличан свештенику из приче о добром Самарићанину? И како спојити душевно саосећање, њену способност за разумевање туђе несреће и за радовање радостима ближњих, са равнодушним односом према матиријалном добру света и самом свету? За одговоре на ова питања дошли смо ка искусном духовнику – старцу схиархимандриту Илијану (Ноздрину).

–Оче Илијане, добар дан! Велико хвала што сте пристали да одговорите на питања портала „Православие.ру“. Данас бисмо хтели да попричамо са Вама о равнодушности. Нас обузима равнодушност и нема човека који се није сусрео са тим бар једанпут у животу. Откуда та равнодушност у људима?

– Такво је наше време. Ово је прелазни период: променио се наш начин живота, променила се политичка платформа. Од совјетског поимања живота ми смо се окренули ка садашњем када Русија почиње у некој мери да се усмерава на духовни план. А ето школа није престала да буде совјетска, није се променила, није прешла на тај ниво који би требало да заузме. Ми смо се окренули ка Богу, а школа?
Питање је углавном о младима. А зрелији, озбиљнији људи, они који су се обратили вери, Богу, по правилу, нису равнодушни. Они су се искрено окренули Богу, искрено схватили смисао живота, суштину живота, како да изграде свој живот. И не можемо рећи за њих да су равнодушни, индиферентни. Али млади људи су, нажалост, баш такви у садашње време.
Наши наставници су већ дубински задојени прошлим совјетским васпитањем. Чак и када они не предају сувише совјетски, и тада ипак апсолутно не пружају оно што би требало да пруже младима у овом времену, када смо се окренули нашим духовним вредностима. У данашње време наступио је тај тренутак када веома велика одговорност лежи на наставницима. А они не желе да се окрену према духовном понашању, ка васпитању, неће да предају ученицима духовне вредности. Они то потпуно игноришу. Како на факултетима, тако и у школама... И то је наравно страшно.

– Оче, почели сте разговор о образовању, на могу да Вас не питам о следећем проблему. Данас се сусрећемо са тим да се из школске лектире уклањају нека класична књижевна дела и замењују савременим – то се објашњава тиме што се они баве истом проблематиком. Рецимо уместо Ф.М. Достојевског може бити одабран неки други савремени аутор...

– Ми углавном данас ,нажалост, сву одговорност пребацујемо на наше наставнике. А већина њих ако и предају нешто ново, другачије него у совјетском периоду, ипак апсолутно не дају младима никаква схватања да човек треба да одабере за себе оно што је вредно за њега самог. Нажалост тога нема. Оно што је совјетско већ не пружају, али ни друго. Али наставници већином и нису криви за то - они сами не знају шта треба, њих треба слати на едукацију и дати им правилне оријентире. Они не знају ни о чему другом да причају осим о совјетском. А сада совјетско није у моди. Зато долази до тога да сама омладина бира – и бира оно што њој се свиди. Ето каква је сада ситуација, нажалост.
Ја не знам какви су сада програми, не могу да судим о томе шта предају на универзитетима. Наравно, сада никога не присиљавају да потврђујее оданост марксизму, али ни не пружају оно што је заиста потребно. А потребна је наравно веронаука. Због тога што, пре или касније, човек у овом животу треба да добије стварне оријентире, истините духовне вредности, да постане део Цркве, да упозна Православље, истинска духовна знања, а људи као да остају изван тога, ван предела истинске духовности. Тако долази до равнодушности. На велику жалост.

– Желео бих да поразговарамо о причи о добром Самарићанину. Како да се савремено свештенство не поистовети са тим левитом који је прошао мимо човека којему је била потребна помоћ? Како да не остави неког без утехе? Шта треба да памти савремено свештенство?

– Добар самарићанин се побринуо о човеку, палом у руке разбојника, који је упао у невољу. Наравно у причи се разоткрива пастир који је први требало да се побрине о несрећнику. Али и свештеник и левит су прошли мимо болесника. Ту се разоткривају фарисеји и садукеји који су знали Закон Божији. Господ разоткрива таквог свештеника. Он је мислио да је он виши тога, он иде да испуњава своје свештеничке обавезе и није обавезно да се побрине о човеку кога су пребили разбојници. И Господ не само овде, али и на другим местима разоткрива фарисеје и садукеје. Заједно са тим и свештенство. Али се ипак јавио оцу Јована Крститеља, исто пастиру, архангел Гаврило да би донео вест о рођењу његовог сина, што се што се тумачи кроз то што је овај пастир на правилан начин служио Богу, мада и старозаветно, како је заповеђено. Зато му се јавио архангел Гаврило да донесе вест о рођењу Јована Крститеља.

– А шта данашњи пастири треба да се сећају да би би се поистоветили са тим старозаветним јунацима? Како они треба да се поставе правилно, како да комуницирају са својом паством?

–Наравно, треба да постоји одговорност. То је јасно. Јеванђелије увек разоткрива равнодушност, окошталост. «Тешко вама књижевници, фарисеји и садукеји!» –разобличава их Господ. То се тиче и савремених равнодушних пастира.

– Оче, мало ми је незгодно да цитирам пред Вама Свето Писмо, али, да бих поставио питање, ја ћу навести цитат. Апостол Павле је рекао: «Јер ја сам се научио да будем задовољан оним што имам. Знам и понизити се, знам и изобиловати» (Флп. 4: 11–12). Како да васпитамо у себи равнодушност према стварима у којима уживамо? Како се одрећи тих добара које нас наводе на грех?

– Сада је код нас у Цркви пост, уздржавање. И сваке среде и петка треба се уздржавати од мрсног. А у нашој историји колико имамо великих подвижника, светитеља, мученика! Све то треба знати, разумевати, сећати се тога. Сећати се тога како су живели наши свеци, преци. А како су живели ми можемо да проценимо гледајући староверце који се веома строго придржавају пређашњег. Колико пута ми данас правимо по 16 поклона? Дакле код старовераца сви поклони су земни. Тако су раније радили, а они и сада тако раде. А ми сада имамо само 4 земна, остали 12 су појасни поклони. А како је било строжије некад!

– Оче, а да ли можемо назвати људе, који се не интересују духовним и религиозним животом, равнодушнима?

– Да, наравно. На велику жалост. Зато што људи неће да размишљају у чему је суштина нашег живота, његов циљ. И ово је равнодушност, незаинтересованост, занесеност нечим другим.
А шта ми да причамо о вери када има толико сведочанства! Сваки човек ако се замисли може да схвати да Бог постоји, да човек има душу, да постоји вечни живот. Он прилази томе јако близу. Наравно, пуно зависи од породице, која није дала правилне смернице, како у духовном смислу, тако и у смислу радозналости. Али човак и сам може да се замисли. Има ипак примера ревности за духовну истину, за црквени живот. А то је вечност. Речено је: «И ови ће отићи у муку вечну». Зашто "вечна мука", зато што су одустали, нису хтели добровољно да сазнају шта је суштина нашег живота. Нису прихватили истинску љубав.

– Оче, вама се обраћају многи и ви знате њихове животне приче. Да ли међу њима има много равнодушних?

– Овде, наравно, више се сусрећем са људима, који се бриближавају вери, људима са духовним усмерењем. Али дешава се и да се сусретнеш са онима, који се подсмевају вери. У совјетско време било је пуно таквих људи, који нису ничим аргументовали своја уверења осим изругивања над вером. Сада нема таквих људи који би се подсмевали вери, или они просто ћуте. Равнодушни. Наравно сада има више људи који постају верници, труде се.
Када човек сазнаје довољно о вери, када он уђе у суштину духовног живота – а такву благодат Господ даје – он, наравно, жали за својим родитељима ако су неверници, жали за својом браћом, сестрама, али жали чак и за познаницима – јер ови људи не желе себи добро, не желе живот. Зато што вера чини суштину нашег живота, јер човек има душу, Бог постоји. Постоји и постојаће! Ми знамо, како је речено, да ће бити васкрсење мртвих.
А када човек живи духовним животом, у њему је увек радост, мир, љубав ка другима. И благодат Божија одушевљава њега, способна дати подстицсај раду, мирним односима, свему доброме. И супротно, човек који удаљен од вере не може да сачува мир у колективу, а и у породици често бива лоше - и породица се распада.

– Оче, а како победити равнодушност, како је савладати?

– Како победити? Вером чврстом, животом духовним. Ако је човек устремљен ка Богу он ће увек надвладати.

– Ви сте говорили о благодати. А како не изгубити благодат? Како сачувати у себи ту мирну настројеност долазећи кући са напорног рада?

– Какву ми имамо супротност? Веру и безверије? Постоји Бог. Бог и јесте све свето. Бог је нама подарио живот. Али постоје тамне снаге, ђаво постоји. И неки богослови говоре да постоји подела између добра и зла. Добро узгаја Бог, зло – ђаво. Он покушава што је могуће више људи одвести од Бога и искушавати да би направио свађу, да би напакостио човеку. Зато човек често отпада од норме, упада у равнодушност, грех. И као резултат човек осећа, на пример, раздраженост, он губи мир у души својој. И наравно губи благодат. Зато његова душа тугује. Али човек треба да разуме одакле се појавила у души ова непријатност, туга. Због тога је код нас у Цркви и утврђено покајање, зато се ми причешћујемо у Православној Цркви.
Ето десила се нека свађа, или у породици са децом, или са колегама на послу, и човек осећа да је он изгубио тај мир у души. Његова душа подсећа да је то грех, ненормалност. Зато је код нас у Цркви утврђено покајање, причешће. Човек се припрема за причешће. А постити на Велики пост је обавезно.

– 18. априла 1993 године у Оптиној пустини било је извршено страшно убиство три монаха. Оно је потресло многе. У вези са тиме хтео бих да Вас питам, оче, како се у складу са учењем Цркве треба односити према смрти? И како ми треба да живемо да бисмо увек били спремни да се суочимо са смрћу?

Убијени (слева надесно) инок Трофим (Татарников), јеромонах Василије (Росљаков), инок Ферапонт (Пушкарев)

– За човека је смрт природна. Јасно да је он овде, у овом свету, привремено. Чак и када је у питању миран живот.
А неки просто са радошћу, са осмехом умиру. Други умиру веома страшно, у агонији. Неко умире насилном смрћу, убиством или нечим сличним. А ми смо имали много ратова, и много људи је тада погинуло.
Свеједно је, наравно, какав је одлазак из овог света у свет вечности.
Да, наша браћа јеромонах Василије, инок Трофим и инок Ферапонт... Трофим и Ферапонт су знонили у звонику, а отац Василије је ишао у скит Наравно убица је добио задатак, то није било стихијно убиство. Задатак да уплаши оне који долазе у манастир. Да ослаби Оптину пустињу. Нису хтели да се Оптина преподи. Наш комсомол (СКОЈ)... Требало је уплашити људе, уплашити малодушне...

– Оче, захваљујем Вам у име читалаца, гледалаца и редакције портала «Православие.ру» на томе што сте нам посветили Ваше драгоцено време.

Са схиархимандритом Илијаном (Ноздрином)
разговарао Никита Филатов
С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева

Извор www.pravoslavie.ru/

понедељак, 27. април 2020.

О ПОБУСАНОМ ПОНЕДЕЉКУ

"Питаш, зашто жене излазе на гробље првог понедеоника после Светле Недеље?

Да изврше један обичај, препун смисла и лепоте. После осмодневног прослављања васкрсења Христа из мртвих излазе хришћанке деветога дана на гробове својих сродника: да их спомену у молитвама, да им објаве васкрс Васкрситеља, и да им поново побусају гробове. Прво се изврши молитва за покојнике. Тиме ми изражавамо своју љубав према оним милим и драгим који су се телесно и привремено од нас одвојили.

Знај: истински те воли онај ко се за тебе у тајности Богу моли. По свршеној молитви чука се црвеним јајетом о крстачу и виче: Христос воскресе! Тиме ми поздрављамо покојнике најрадоснијим поздравом, па презирући смрт уверавамо их, да ће и њима сванути дан васкрсења из гроба. Најзад чистимо гроб од увеле траве и стављамо ново бусење, које ће се зазеленити новом травом. Тиме ми јављамо своју наду, да ће у дан свеопштег васкрсења иструлела тела покојника преобратити се у нова тела, у тела небеска. Јер по истинитом сведочанству сведока васкрсења Христова постоје тјелеса небеска и тјелеса земаљска. И још: ово распадљиво треба да се обуче у нераспадљиво, и ово смртно да се обуче у бесмртност. Кад све то сврше хришћанке се још једном помоле Богу, поклоне према истоку, и одлазе.

И тако молитвом оне изражавају љубав; црвеним јајетом и поздравом објављују веру, а обновом бусења показују наду. Љубав, вера, нада и - опет љубав. То је значај и смисао Побусаног Понедеоника.

Питао си даље, зашто тога дана само жене излазе на гробља а не и мушкарци, као о другим задушницама? Тај понедеоник је почетак седмице жена мироносица. А Мироносице су прве посетиле гроб Господњи под Голготом, и прве јавиле људима, да је Господ васкрсао. Благо матерама, сестрама и удовицама, које личе на жене Мироносице по љубави према упокојеним! осећају упокојени присуство наше на гробовима својим, осећају - те и још како! - наше молитве и жртве за њих, нашу љубав према њима. И ми ћемо то ускоро осећати - и ја и ти - с оне стране гроба, и бићемо благодарни онима који се нас сећају и за нас се Богу моле.

О брате мој, како су слабе речи људске, да искажу тајну живота и смрти, чудну и језиву тајну, о којој ангели с покојницима шапатом роморе! Добро су нам дошли хришћански обичаји, да помогну речима. Обичаји смислени и красни - да помогну слабим речима нашим!

Од Бога ти благослов и здравље."

- Свети Владика Николај Жички (МИСИОНАРСКА ПИСМА)

недеља, 26. април 2020.

Побусани понедељак

Православни верници данас обележавају Побусани понедељак, први после Васкрса када се молитвено помињу преминули и излази на гробља.
У народу је тај дан познат и као Васкрс за мртве, а обичај је да се уређују гробови, засађују бусени цвећа и траве па отуда и назив за овај празник када се са покојним прецима дели васкршња радост.
У православљу је то први дан после Светле недеље, током које није било помена или парастоса, када се поново помињу мртви, "побусавају" гробови и посебно боје јаја за покој душа умрлих.
Обичај је да се јаја стављају на гробове уз празнични поздрав: „Христос воскресе", а у неким крајевима у Србији организују се и литије за умрле и поштују обичаји као и на задушнице.
Обичај обележавања Побусаног понедељка вероватно је код Срба преузет од Руса, код којих се зове Радоњица.
Вук Стефановић Караџић у својим записима овај дан помиње под називом ружичало, који се и даље користи у неким крајевима Србије.

+++

Побусани понедељак је први дан после Томине недеље, или девети дан од васкрсења Христовог. Он спада у ред оних дана које је света Црква одредила за помињање и молитве за умрле наше сроднике, а који су у нашем народу познати као ЗАДУШНИЦЕ, тј. дани када се врше посебне молитве за упокојење душа наших умрлих (уснулих) сродника.

Овaj дан који се у нашем народу назива ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК треба одмах рећи да се тај дан држи као дан мртвих чисто по народном предању, јер црквене књиге и прописи о томе не говоре. Чак и у самом народу постоје велике разлике по питању Побусаног понедељника. У неким крајевима се држи и поштује, а у некима не. Овај обичај најпре је настао у крилу руске цркве, одакле је, вероватно, дошао и к нама. Иначе, мољење за умрле наше сроднике на тај дан врши се тако што се тога дана после Литургије иде на гробље, где се над гробовима врши литија (мали помен) за умрле и преливају гробови, као и на задушнице. У неким крајевима за прекаду гробова тога дана позивају свештеника, а у другим - то обављају сами сродници, јер у Типику и Цветном Триоду нема помена ни прописа да тога, па ни идућих дана, бивају молитве и помени за умрле.

Па ипак, иако то у књигама не пише, постоје озбиљни разлози који оправдавају ово народно предање и традицију мољења за умрле на Побусани понедељак. Ти разлози су следећи:

1) У служби Томине недеље, поред главне теме како се апостол Тома уверио у васкрсење Христово, спомиње се и славни силазак Исуса Христа у ад (величаније), где је умрлима објавио своју победу над грехом и смрћу и своје вечно прослављење (I Петр, 3,18 -19);

2) да би се радост васкрсења објавила и поделила са умрлима;

3) мољењима за умрле нема места у Великој и Светлој седмици (тачније: од Лазареве суботе до Томине недеље, сем ако падне 40-тодневни парастос), која иза тога опет почињу од понедељника Томине недеље сагласно прописима Типика.

Вук Караџић у своме речнику каже да се код Срба овај понедељак зове „Ружичало“ или „Побусани понедељак“ и да људи тога дана иду пре подне на гробље, врше обнову – уређење (=побусавање) гробова, на које засађују ново цвеће (=руже, отуда - ружичало), деле за душу, а свештеници читају молитве за мртве. Обично се, поред остале хране, за „делење за душу“ износе и фарбана (црвена) васкршња јаја, која се туцају о споменик а умрли поздрављају са: Христос васкрсе!

Овим предивним црквено-народним обичајем, који је освештан вековним предањем, ми пре свега исказујемо своју љубав, поштовање и пијетет према својим умрлим сродницима (родитељима), са којима желимо да поделимо радост васкрсења Христовог, радост победе над смрћу. Исто тако ми тиме исповедамо своју православну веру у вечни живот и у наше опште васкрсење, јер верујемо свему ономе што су божанска уста Христова о томе изговорила, а Еванђелисти записали. Тако, Христос је рекао једном приликом: „Ко држи реч моју, неће видети смрти до века“, што значи када тело умре, душа правог хришћанина остаје нетакнута смрћу. Или опет: „Ко верује у мене ако и умре (читај: телесно) живеће“. Па онда реч коју је Господ упутио Јеврејима, а која у њихову главу није могла да се смести: „Авраам, отац ваш, био је рад да види дан мој; и виде и обрадова се“ (Јн. 8,56). Може ли мртвац видети? Наравно да не може. Само жив човек може видети и радовати се. Јер Бог наш није Бог мртвих него Бог живих. Значи праотац Авраам жив је, иако је умро на хиљаде година пре Христа. А ако је Авраам жив, живи су и сви остали праоци, пророци и праведници. Живи су и апостоли и еванђелисти, светитељи и мученици; жива је Пресвета Мајка Божија и свети Јован Крститељ. Живи су и сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светога Духа и који се потом трудише да живе по вери отаца наших. Живи су и сви наши умрли сродници који у Бога вероваше, часним Крстом се крстише, и животом својим своју веру сведочише.

Свима њима ми на Побусани понедељак довикујемо сверадосни поздрав: „Христос Васкрсе“ и чини нам се да из гробова до наших срца (ако не до ушију) допире потврдни отпоздрав: „Ваистину Васкрсе“.

Останите у васкрсној радости.

Из књиге „Практична веронаука“

+++