Наше небо почиње овде

    

Иван Буњин спомиње у својој књизи „Село“ неку глувонему жену која је била добила на поклон једну раскошну свилену мараму. Жена је била прилично ограничена и жао јој је било да ту скупоцену мараму носи са лица, него је носила само с наличја, све очекујући да ће јој се некад указати прилика да је покаже свету у свему сјају. Али, као и свака ствар, свилена марама није била вечита, и она се тако с наличја искрзала и поцепала, а да је она јадница и није понела с лица. – Тако ради, пише Буњин, и већина од нас. И ми смо сви добили на поклон диван дар – живот. Међутим, многи поступају с тим даром као она неразборита жена – проживе читав живот с наличја, с његове ружније стране.

Када је Евгеније Оњегин у поодмаклим годинама погледао за собом – на свој празан, бесплодан живот, када је сагледао како је само с мало више памети све могло бити далеко лепше и далеко друкчије, он је с уздахом казао:

– А срећа је била тако близу!

Да, истински живот је често тако близу нас, а ми му неразумно окренемо леђа. Живи се после ове у некој нади: биће боље, искрснуће неко чудо; разведриће се дани; понећу и ја своју лепу мараму с лица, а не с наличја. Али живот полако одмиче без промене на боље. Пролазе дани празно, тупо, без истинског стваралаштва, без радости, без лепоте.

Крај пута којим је једном Спаситељ пролазио зеленило се смоквино дрво и Он му је пришао у намери да утоли глад, али на смокви није било плодова. И Он, који је толико благосиљао, проклео је то дрво које је само листало, а плода није имало (Мат. 21, 18- 19). Тако носи на себи печат неког проклетства и сваки живот који само споља личи на живот. Тако је, у неку руку, уклет и човек који тек само вегетира, који ради колико баш мора, тек да би се одржао, а не створи ништа што би га превазишло и од њега остало.

Истина, на сваком се послу може послужити Богу, али благо ономе ко се ода ономе што може до смрти да ради с вољом и љубављу!

Млади Јован Иљич Сергијев (потоњи отац Јован Кронштатски) је још у раној младости осетио да га је Бог позвао да буде свештеник. И одао се томе позиву с много љубави и с много племените страсти: служио је свакодневне литургије, проповедао, обилазио болеснике, молио се за њих, обилазио домове по периферији свога града Кронштата, одучавао људе од пића, мирио, учио, саветовао, тешио, помагао. Хиљаде душа је извео на прави пут, подигао, упутио, оплеменио и од душевних и телесних болести спасао.

Малог Микеланђела су родитељи били дали у граматичку школу, а он је осећао да га је Бог позвао да буде уметник и све је време проводио у цртању и обилажењу радионица сликара и вајара. На сликању и вајању су га „затицале ноћи и налазиле зоре“, како пишу његови биографи, и није осећао умор, јер је радио оно за што је био рођен, оно што је волео, оно што му је постала једина животна страст и – убројао се у највеће уметнике света.

Млади Едисон је био прво продавац новина, па трговац, новинар и штампар, док није открио да му је Бог дао проналазачки дар. А тада се тако страсно одао томе послу да је на понеком изуму радио и по двадесет часова дневно и оставио свету око хиљаду и двеста проналазака које ми и данас користимо.

А тако стоји ствар и у свима другим областима. Оно је добар занатлија који страсно воли свој занат. У онога је виноградара виноград као башта који са страшћу ради свој посао, у оне домаћице све блиста у кући која свом душом воли овој дом, уредност, чистоћу…

Ти људи који нађу своје право место у животу и који раде оно што страсно воле имају стварно плодан живот, они су „помагачи Божји“, они сарађују с Богом да у свету буде боље, они истински живе.

Други услов за истински живот јесте човеково расположење душе.

Када се један свештеник који је често мењао место службовања обратио Владици Николају за нови премештај, Владика му је рекао: „Преместио бих ја тебе кад бих био сигуран да нећеш на то ново место повести и себе са собом“.

Да ли ћемо бити мили људима и да ли ће нама бити добро међу њима много зависи од нас самих.

Јеванђеље нас учи како да живимо, па да не будемо терет другима, и како да други буду лаки нама.

Прво што нам препоручујете јесте – неистицање себе, недржање много до себе, до своје „вредности“, својих „заслуга“.

Које се биће на овој земљи могло упоредити са Господом Христом? А за њега је Бог преко пророка рекао: „Гле… , љубљени мој, који је по вољи душе моје!… Неће се свађати, ни викати, нити ће ко чути по раскршћима гласа његова. Трске стучене неће преломити, и стењка који тиња неће угасити. . (Ис. 42, 1-4; Мат. 12, 18-20). Кад би кога излечио, Господ Христос му је обично говорио: „Гледај да никоме ништа не кажеш“ (Марк. 1, 44).
Ми који радимо за то да нас други хвале и који стално истичемо своје заслуге, доживљавамо тешка разочарања.

Има у Јеванђељу једно место преко кога, док га читамо, некако олако прелазимо, а које садржи велику истину. Наиме, у светом Јеванђељу по Луци пише да Бог „разорава поносите“ ни са чим другим, него „мислима срца њихових“ (1, 51). И стварно, самољубив и поносит човек стално, и дању и ноћу, само мисли како му се не одаје довољно признања, како га људи мање цене него што он заслужује, како га вређају, понижавају, омаловажавају… Гори пакао од тих црних мисли није му потребан.

Сасвим друкчије стоји ствар са оним који ради због самога посла, који не очекује аплауз и који не мисли високо о себи. Њега мисли о увређеном поносу не прогањају и он ведро проводи дане и има мирне и спокојне ноћи.
Хришћанско расположење душе зависи још и од тога да ли волимо.

Један свештеник је, приликом обиласка своје парохије, морао преноћити у некој кући у којој је било детенце од две-три године. Када је требало да пође на спавање, дете су довели да пољуби укућане и госта. – Свештеник је у том тренутку помислио: „Боже драги, како би лепо било кад бисмо сви ми, полазећи на спавање, с љубављу помислили на оне међу које нас је Бог поставио! Како би после једног таквог пољупца у мислима била благословена и мирна наша ноћ.

У једној сиромашној породици учили су дете, кад год би добило што за јело, да прво одломи комадић и даде већи тетки или сестри иди госту… Да се из малена научи да дели с другима и не мисли само на себе!

Има прича о оном оцу који је једног јутра добио на поклон јабуку. Жао му је било да је поједе он, него је дао кћерци. Њој је било жао да је поједе она, па је дала мајци. Мајци је било жао да је поједе она, па је, не знајући од кога је јабука изјутра пошла, предала мужу када се увече вратио с посла. Благо људима међу којима владају такви односи!

Један домаћин из Левча је говорио: „Док смо били у заједници са оцем, браћом и снајама, били смо скоро најимућнија кућа у селу и имали смо свега. Али некако смо се тешко слагали. У кући су међу женама биле скоро свакодневне свађе. Кад нас је отац изделио, постали смо сиромашни: јели смо проју. Али нам је била слатка јер смо били срећни и задовољни: слагали смо се, радили с вољом, волели смо се…“
Имао је тај домаћин право. 

Само када човек с вољом ради свој посао, када га не гризе душевни бол и када истински воли, живот му није изгубљен, него на њега „пада она тиха божанска светлост, те постаје светао, леп и вредан живљења“. Јер, „наше небо почиње овде“.

Епископ Хризостом Војиновић

Светосавље.орг 

Извор .pravoslavie.ru