Последња
недеља Христовог живота на земљи, зове се Страшна седмица. То је недеља
највеће славе и последњег, највећег страдања Господњег. Њено
обележавање почиње празником који се зове Лазарева субота.
У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет. Сестре су туговале и кад су виделе Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту, а Исусу Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до његовог гроба.
Кад су стигли тамо, Исус је рекао да гроб отворе. У то време су у Јудеји покојници сахрањивани у каменим у пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од када је њен брат умро и да већ заудара, али је Христос, не обазирући се на то, тражио да се гроб отвори. Пришли су људи и помакли велику стену којом је улаз у пећину био затворен. Христос је подигао руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао Лазара:
"Лазаре, изађи напоље."
И гле, чудо се догодило. Лазар је устао из мртвих и изашао из пећине омотан погребним платном, на светло дана. Исус је погледао у небо и захвалио се Оцу што му је услишио молитву. То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране.
На Лазареву суботу се беру младе врбове гране које се после вечерње службе освештавају у цркви и деле народу, зато се Лазарева субота зове и Врбица.
У суботу је Христос дошао у Витанију, где је пре четири дана умро Лазар, брат Марте и Марије, које су као и њихов покојни брат, биле Христове следбенице и чврсто веровале да је он Христос, син Божји, који је дошао у свет. Сестре су туговале и кад су виделе Христа рекле су да њихов брат не би умро да је Христос био ту, а Исусу Христу је било жао Лазара, заплакао се и тражио да га одведу до његовог гроба.
Кад су стигли тамо, Исус је рекао да гроб отворе. У то време су у Јудеји покојници сахрањивани у каменим у пећинама. Марта је казала да су прошла четири дана од када је њен брат умро и да већ заудара, али је Христос, не обазирући се на то, тражио да се гроб отвори. Пришли су људи и помакли велику стену којом је улаз у пећину био затворен. Христос је подигао руке к небу и усрдно се помолио Оцу, а онда је позвао Лазара:
"Лазаре, изађи напоље."
И гле, чудо се догодило. Лазар је устао из мртвих и изашао из пећине омотан погребним платном, на светло дана. Исус је погледао у небо и захвалио се Оцу што му је услишио молитву. То је видело много људи, па се вест о чуду Христовом, који је васкрсао Лазара, проширила на све стране.
На Лазареву суботу се беру младе врбове гране које се после вечерње службе освештавају у цркви и деле народу, зато се Лазарева субота зове и Врбица.
Место васкрсења Лазаревог
Тропар, гл. 1.
Тропар, гл. 1.
Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је Благословен Онај Који долази у име Господње!
Кондак, гл. 2.
Радост свих, Господ Христос, Истина, Светлост, Живот и Васкрсење свега, свима се јавио на Земљи Својом добротом, и постао образ Васкрсења, свима дајући Божански опроштај грехова.
Лазарева Субота (Јн. 11, 1 - 46 )
1. Бијаше пак неки болесник, Лазар из Витаније, из села Марије и Марте, сестре њезине. 2. А Марија, чији брат Лазар боловаше, бјеше она која помаза Господа мирисом и обриса ноге његове својом косом. 3. Онда сестре послаше к њему говорећи: Господе, ево болује онај кога ти љубиш. 4. А када чу Исус, рече: Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу. 5. А Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара. 6. Па када чу да је болестан, тада остаде два дана на мјесту гдје бјеше. 7. Послије тога рече ученицима: Хајдемо опет у Јудеју. 8. Рекоше му ученици: Рави, сад Јудејци тражаху да те каменују, па зар опет идеш онамо? 9. Исус одговори: Није ли дванаест часова у дану? Ко дању иде не спотиче се, јер види свјетлост овога свијета; 10. А ко иде ноћу спотиче се, јер нема свјетлости у њему. 11. Ово каза, и потом им рече: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим. 12. Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. 13. А Исус им бјеше рекао за смрт његову, они пак мишљаху да говори о починку сна. 14. Тада им Исус рече отворено: Лазар умрије. 15. И мило ми је због вас што нисам био ондје, да вјерујете; него хајдемо њему. 16. Онда Тома, звани Близанац, рече осталим ученицима: Хајдемо и ми да помремо с њим. 17. Када пак дође Исус, нађе га, а он већ четири дана у гробу. 18. А Витанија бјеше близу Јерусалима око петнаест стадија. 19. И многи од Јудејаца бијаху дошли Марти и Марији да их тјеше за братом њиховим. 20. Када пак Марта чу да Исус долази, изиђе пред њега, а Марија сјеђаше дома. 21. Онда рече Марта Исусу: Господе, да си ти био овдје, не би умро брат мој. 22. Али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће ти Бог. 23. Рече јој Исус: Васкрснуће брат твој. 24. Марта му рече: Знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан. 25. Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће. 26. И сваки који живи и вјерује у мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово? 27. Рече му: Да, Господе! Ја вјерујем да си ти Христос Син Божији који долази у свијет. 28. И ово рекавши отиде те зовну тајно Марију, сестру своју, рекавши: Учитељ је дошао и зове те. 29. Она, како чу, устаде брзо и отиде к њему. 30. Јер Исус још не бјеше дошао у село, него бијаше на ономе мјесту гдје га срете Марта. 31. А Јудејци, који бијаху са њом у кући и тјешаху је, кад видјеше Марију да брзо устаде и изиђе, пођоше за њом говорећи да иде на гроб да плаче ондје. 32. А Марија, чим дође гдје бјеше Исус и видје га, паде пред ноге његове говорећи му: Господе, да си ти био овдје, не би умро мој брат. 33. Онда Исус, кад је видје гдје плаче, и гдје плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди, 34. И рече: Гдје сте га метнули? Рекоше му: Господе, дођи да видиш. 35. Исусу ударише сузе. 36. Онда Јудејци говораху: Гле како га љубљаше. 37. А неки од њих рекоше: Не могаше ли овај који отвори очи слијепоме учинити да и овај не умре? 38. А Исус се опет потресе у себи, и дође на гроб. А то бијаше пећина, и камен лежаше на њој. 39. Исус рече: Склоните камен! Рече му Марта, сестра умрлога: Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу. 40. Рече јој Исус: Не рекох ли ти да ако вјерујеш, видјећеш славу Божију? 41. Тада склонише камен гдје лежаше мртвац. А Исус подиже очи горе, и рече: Оче, благодарим ти што си ме услишио! 42. А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овдје стоји, да вјерују да си ме ти послао. 43. И ово рекавши, викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље! 44. И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: Раздријешите га и пустите нека иде. 45. Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли Марији, видјевши шта учини Исус, повјероваше у њега. 46. Неки пак од њих отидоше фарисејима и казаше им шта учини Исус.
1. Бијаше пак неки болесник, Лазар из Витаније, из села Марије и Марте, сестре њезине. 2. А Марија, чији брат Лазар боловаше, бјеше она која помаза Господа мирисом и обриса ноге његове својом косом. 3. Онда сестре послаше к њему говорећи: Господе, ево болује онај кога ти љубиш. 4. А када чу Исус, рече: Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу. 5. А Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара. 6. Па када чу да је болестан, тада остаде два дана на мјесту гдје бјеше. 7. Послије тога рече ученицима: Хајдемо опет у Јудеју. 8. Рекоше му ученици: Рави, сад Јудејци тражаху да те каменују, па зар опет идеш онамо? 9. Исус одговори: Није ли дванаест часова у дану? Ко дању иде не спотиче се, јер види свјетлост овога свијета; 10. А ко иде ноћу спотиче се, јер нема свјетлости у њему. 11. Ово каза, и потом им рече: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим. 12. Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. 13. А Исус им бјеше рекао за смрт његову, они пак мишљаху да говори о починку сна. 14. Тада им Исус рече отворено: Лазар умрије. 15. И мило ми је због вас што нисам био ондје, да вјерујете; него хајдемо њему. 16. Онда Тома, звани Близанац, рече осталим ученицима: Хајдемо и ми да помремо с њим. 17. Када пак дође Исус, нађе га, а он већ четири дана у гробу. 18. А Витанија бјеше близу Јерусалима око петнаест стадија. 19. И многи од Јудејаца бијаху дошли Марти и Марији да их тјеше за братом њиховим. 20. Када пак Марта чу да Исус долази, изиђе пред њега, а Марија сјеђаше дома. 21. Онда рече Марта Исусу: Господе, да си ти био овдје, не би умро брат мој. 22. Али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће ти Бог. 23. Рече јој Исус: Васкрснуће брат твој. 24. Марта му рече: Знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан. 25. Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће. 26. И сваки који живи и вјерује у мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово? 27. Рече му: Да, Господе! Ја вјерујем да си ти Христос Син Божији који долази у свијет. 28. И ово рекавши отиде те зовну тајно Марију, сестру своју, рекавши: Учитељ је дошао и зове те. 29. Она, како чу, устаде брзо и отиде к њему. 30. Јер Исус још не бјеше дошао у село, него бијаше на ономе мјесту гдје га срете Марта. 31. А Јудејци, који бијаху са њом у кући и тјешаху је, кад видјеше Марију да брзо устаде и изиђе, пођоше за њом говорећи да иде на гроб да плаче ондје. 32. А Марија, чим дође гдје бјеше Исус и видје га, паде пред ноге његове говорећи му: Господе, да си ти био овдје, не би умро мој брат. 33. Онда Исус, кад је видје гдје плаче, и гдје плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди, 34. И рече: Гдје сте га метнули? Рекоше му: Господе, дођи да видиш. 35. Исусу ударише сузе. 36. Онда Јудејци говораху: Гле како га љубљаше. 37. А неки од њих рекоше: Не могаше ли овај који отвори очи слијепоме учинити да и овај не умре? 38. А Исус се опет потресе у себи, и дође на гроб. А то бијаше пећина, и камен лежаше на њој. 39. Исус рече: Склоните камен! Рече му Марта, сестра умрлога: Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу. 40. Рече јој Исус: Не рекох ли ти да ако вјерујеш, видјећеш славу Божију? 41. Тада склонише камен гдје лежаше мртвац. А Исус подиже очи горе, и рече: Оче, благодарим ти што си ме услишио! 42. А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овдје стоји, да вјерују да си ме ти послао. 43. И ово рекавши, викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље! 44. И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: Раздријешите га и пустите нека иде. 45. Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли Марији, видјевши шта учини Исус, повјероваше у њега. 46. Неки пак од њих отидоше фарисејима и казаше им шта учини Исус.
Литија
На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.
Народни обичаји
У данима Цветне недеље био је обичај да се народ кити врбом и копривом. Лазарева субота се везује и за српског кнеза Лазара који је мученички пострадао на Косову 1389. године. Верује се да су том приликом две Лазареве сестре кукале за братом и да су се претвориле у кукавице. Машта нашега народа је - колико због жалости за изгубљеним Косовом толико и због заједничког имена Лазар, и за библијску личност и за личност из наше историје - везала и идентификовала ова два мотива, али је библијски мотив изворан: није у питању само Лазар, него и његове две сестре које су за братом плакале, Марта и Марија, каже Црквено Предање (Јн 12). Примарно утемељење и значење Лазареве суботе јесте успомена на Христовог пријатеља Лазара који је био умро па га је Христос на овај дан поново оживео, тј. васкрсао, што значи вратио у овај непреображени свет физичко-хемијске стварности, да би наставио да живи, а онда опет да умре природном смрћу.
Врбица пада на Лазареву суботу, шесту по реду у Великом или Васкршњем посту. То је празнични дан у који се не раде тежи послови. Овога дана деца су ишла са учитељем и свештеником да наберу врбове гранчице, које су доношене у цркву где су, сутрадан, на Цвети, освештаване и раздаване присутнима који су их носили кући и као светињу држали за иконом. Врбица је дан дечје радости. Деца певају приго дне песме и веселе се уз звуке звончића које на врпцама носе ο врату. У неким крајевима се од врбових прутића плете венац и њиме кити икона.
Таковци су организовали поворке "лазарица" и "додола". Лазарице су биле удешене, чисте у новим оделима, богато искићене, представљајући долазак летњег периода. Биле су радо дочекиване по кућама и дариване храном и пићем. Групу "лазарица" сачињавају шест или више неудатих девојака од 14-20 година и то два "лазара" и четири "лазарице": две "предњице" и две "задњице". Први "лазар" је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најмање левојке. Понекад су то и девојчице и од седам година. "Задњице" су девојке које први пут учествују у "лазарицама". Оне ће наредне године бити "предњице", а затим мушки или женски "лазар". Ова поступност указује на постепено увођење девојчица у ред девојака.
Рано ујутру "лазарице" облаче свечану народну ношњу и при том им помаже "лазарова" мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу - "вуту", тзв. "перваз" са шарама у облику "кола" - ромба, појас, црне вунене чарапе и оџанке. Спреда преко "перваза" за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара "жутку". Преко леђа огрну жуту мараму са ресама. На јелеку носе "ките" од манистри у облику троуглова и кругова. У рукама носе "ћустеке" од манистри. На глави носе црвене мараме које вежу као трубан, а "лазарице" носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа.
Из куће "лазара" поворка, у којој напред иду "лазари", а за њим "предњице" и "задњице" иде прво на извор код кога, док "лазари" и "предњице" стоје у полукругу, "задњице" играју, а остале певају "Добро јутро студна водо". Затим се све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу "лазара" и док иду кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача певају песме намењене шуми, пољу, њиви, ливади... Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, а "лазарице" је љубе у руку, улазе у кућу где доручкују за софром. Кад заврше са јелом, обичај је да све одјеном баце кашике на софру. Одатле крећу по целом селу од куће до куће и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим и свим укућанима.
На Врбицу се увек држала литија изван храма, тј. у Суботу Лазареву после подне. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године за славском иконом.
Народни обичаји
У данима Цветне недеље био је обичај да се народ кити врбом и копривом. Лазарева субота се везује и за српског кнеза Лазара који је мученички пострадао на Косову 1389. године. Верује се да су том приликом две Лазареве сестре кукале за братом и да су се претвориле у кукавице. Машта нашега народа је - колико због жалости за изгубљеним Косовом толико и због заједничког имена Лазар, и за библијску личност и за личност из наше историје - везала и идентификовала ова два мотива, али је библијски мотив изворан: није у питању само Лазар, него и његове две сестре које су за братом плакале, Марта и Марија, каже Црквено Предање (Јн 12). Примарно утемељење и значење Лазареве суботе јесте успомена на Христовог пријатеља Лазара који је био умро па га је Христос на овај дан поново оживео, тј. васкрсао, што значи вратио у овај непреображени свет физичко-хемијске стварности, да би наставио да живи, а онда опет да умре природном смрћу.
Врбица пада на Лазареву суботу, шесту по реду у Великом или Васкршњем посту. То је празнични дан у који се не раде тежи послови. Овога дана деца су ишла са учитељем и свештеником да наберу врбове гранчице, које су доношене у цркву где су, сутрадан, на Цвети, освештаване и раздаване присутнима који су их носили кући и као светињу држали за иконом. Врбица је дан дечје радости. Деца певају приго дне песме и веселе се уз звуке звончића које на врпцама носе ο врату. У неким крајевима се од врбових прутића плете венац и њиме кити икона.
Таковци су организовали поворке "лазарица" и "додола". Лазарице су биле удешене, чисте у новим оделима, богато искићене, представљајући долазак летњег периода. Биле су радо дочекиване по кућама и дариване храном и пићем. Групу "лазарица" сачињавају шест или више неудатих девојака од 14-20 година и то два "лазара" и четири "лазарице": две "предњице" и две "задњице". Први "лазар" је најстарија, највиша и најлепша девојка, а задњице су најмлађе и најмање левојке. Понекад су то и девојчице и од седам година. "Задњице" су девојке које први пут учествују у "лазарицама". Оне ће наредне године бити "предњице", а затим мушки или женски "лазар". Ова поступност указује на постепено увођење девојчица у ред девојака.
Рано ујутру "лазарице" облаче свечану народну ношњу и при том им помаже "лазарова" мајка. Облаче старинску дугу везену кошуљу, јелек, старинску црвену сукњу - "вуту", тзв. "перваз" са шарама у облику "кола" - ромба, појас, црне вунене чарапе и оџанке. Спреда преко "перваза" за појас причврсте везену мараму, а са стране по једну сличну мању мараму. Око врата ставе огрлицу од златних или сребрних металних пара "жутку". Преко леђа огрну жуту мараму са ресама. На јелеку носе "ките" од манистри у облику троуглова и кругова. У рукама носе "ћустеке" од манистри. На глави носе црвене мараме које вежу као трубан, а "лазарице" носе шешире исплетене од сламе и окићене венцем од цвећа.
Из куће "лазара" поворка, у којој напред иду "лазари", а за њим "предњице" и "задњице" иде прво на извор код кога, док "лазари" и "предњице" стоје у полукругу, "задњице" играју, а остале певају "Добро јутро студна водо". Затим се све девојке умију на извору. После тога враћају се у кућу "лазара" и док иду кроз шуму, преко поља, ливада и поред оваца или орача певају песме намењене шуми, пољу, њиви, ливади... Пред кућом их дочекује домаћица и посипа житом, а "лазарице" је љубе у руку, улазе у кућу где доручкују за софром. Кад заврше са јелом, обичај је да све одјеном баце кашике на софру. Одатле крећу по целом селу од куће до куће и пред сваком играју и певају песме намењене прво кући, а затим и свим укућанима.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.