петак, 30. новембар 2018.

Вот и декабрь наступил! Hello December! 🎄🎄🎄

Rezultat slika za декабрь

Fotografija Profesionalna Astrologija.   

Četvrta Mesečeva faza se odnosi na poslednju četvrt Meseca i predstavlja fazu oslobađanja. Šta možemo da očekujemo u ovoj fazi?
Mesec se nalazi na 7. stepenu Device na vrhu 12. kuće (na ovim prostorima) u trenutku egzaktnog kvadrata sa Suncem. S obzirom da se na tom mestu nalazi fiksna zvezda Tuban iz sazvežđa Draco, koja ukazuje na pronalazače blaga, vreme je da istražimo svoja skrivena blaga jer Mesec u 12. kući govori o svim onim stvarima koje nismo osvestili. Budući da se ova fiksna zvezda nalazi u repu Zmaja, ona govori o onome što je ostalo u našem nesvesnom biću, a čega je potrebno da se oslobodimo.
S obzirom da je Venera kao vladar Ascendenta u 2. kući, ono čega bi trebalo da se oslobodimo se može odnositi i na naša uverenja i način na koji stvari posmatramo. Simbolično, Mesec se nalazi na 7. stepenu koji je ekvivalentan 7. kući pa sve ovo sa Venerom kao vladarem Ascendenta, možemo povezati i sa poljem odnosa. Način ka koji posmatramo druge je zapravo način na koji vidimo sebe. U ovoj fazi možemo primiti neku bitnu poruku koja će otovoriti vrata za ulazak u naše polje svesnog delovanja.
Svaka faza oslobađanja je šansa da napravimo preokret u našoj svesti i putem transfromacije i puštanja starog, primimo novu svetlost u svoj život! 


Profesionalna Astrologija

Arapska priča o ljubavi

Picture  
Vjetar je sreo prelijepi Cvijet i zaljubio se u njega. Dok god je nježno milovao Cvijet, on mu je uzvraćao sa još više ljubavi, izražavajući je bojom i aromom. 

Vjetru se učinilo to nedovoljno, i   odlučio je: "Ako Cvijetu dam svu svoju moć i snagu, on će mi podariti nešto još bolje.". I on je dunuo na Cvijet moćnim dahom svoje ljubavi.
​Ali Cvijet nije izdržao burnu strast, i slomio se. Vjetar je pokušao da ga uspravi i oživi, ali nije mogao.

Picture

​Tada je utihnuo i disao na Cvijet nježnim dahom ljubavi, ali on je venuo  pred njegovim očima.

Vjetar tada vrisnu:
- Dao sam ti svu snagu svoje ljubavi, a ti si se slomio! Vidi se  da u tebe nije bilo snage ljubavi prema meni, znači da me nijesi volio!

Cvijet nije ništa odgovorio. Uginuo je. 
Onaj ko voli treba da zapamti, da se snagom i strašću ne mjeri ljubav već nježnošću i poštovanjem.


Izvor: vk.com

Prevela: Beba Muratović - bebamur.com


четвртак, 29. новембар 2018.

Свети Апостол и Јеванђелист Матеј

Молитва светом апостолу и еванђелисту МАТЕЈУ

О, свети Матеје, апостоле и еванђелисто Христа Бога, златно перо Духа Светога, неболетни орле Очеве Божанске премудрости, Анђеле који си тело људско носио, светлости света и надо наша небеска!
Ти си темељ Цркве Христове! Ти си Христу близак као мало ко од земнородних и ти имаш слободу пред Њим превелику. Због тога ти можеш што многи не могу, ти можеш чак и из пакла да нас избавиш својим молитвама. Знајући све то, припадамо пред свету икону твоју, целивајући је и сузама обливајући, просећи од тебе, апостола Христовог, друга Христовог, да се сажалиш на нас, да нас погледаш са Небеса и да нам помогнеш да се спасемо, да у Небески Јерусалим уђемо, да синови Царства Божијег постанемо.
Помози нам, свети Матеје, да испунимо оне величанствене речи Христове са Горе Блаженства и да постанемо кротки, милостиви, чистог срца, правдољубиви и миротворци и да сваку неправду и злу реч, коју нам кажу Христа ради, примамо са благодарношћу. Јер молитвом, постом и покајањем стиже се до врата Раја, али их милостиња и чисто и скрушено срце отварају.
Нека твоје свете молитве помогну да речи Еванђеља Христовог нађу пут до наших срца, како би се и у нама распалила огњена љубав према Господу. Јер ко не заволи Господа Христа у овоме свету, барем делићем љубави којом си Га ти волео, свети Матеје, ко Га не настани у своме срцу, како да се нада да ће Господ њега настанити у Царству Своме.
О, када би и ми као ти, свети Матеје, чувши глас Господњи, оставили све и пошли за Њим, не осврћући се за прошлим животом. Када би и ми имали снаге да оставимо ове сујетне бриге и трулежно благо и да уздигнемо очи ка Небесима. Јер тамо, тамо је наша Отаџбина, тамо је крај нашег пута, тамо је једини циљ нашег живота, тамо смо сви призвани да дођемо.
А знамо да смо грешни, да нисмо достојни ниједне милости Божије, па ни Царства Небеског, али и знамо да Господ није дошао због праведника, него због грешника у овај свет, па се као дављеници хватамо за спасоносну сламку твојих светих молитава. Сажали се на нас, свети Матеје, као што се Господ сажалио на тебе када те је призвао Себи и удахни у нас дах вечнога живота како би остатак земног живота проживели богоугодно, испуњавајући све заповести Еванђеља Христвог.
А на крају пута, када наступи час нашег преласка у свет духова, буди поред нас, верни апостоле и еванђелисто Христов, и проведи нас поред злих демона, штитећи нас од њихове злобе и доведи нас пред лице Господње да Му се смерно поклонимо и прославимо Његово Најсветије Име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.


 Fotografija Света Петка Ђунис.  



Свети апостол и евангелист Матеј

Fotografija Православне  ПОУКЕ.  

Свети апостол и евангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије, живљаше у Галилејском граду Капернауму. Он беше човек имућан и по занимању цариник. Једном, у време боравка Свог у Капернауму, Господ Христос пође к мору, праћен народом. Пролазећи он виде Матеја где седи на царини и рече му: "Хајде за мном!" Чувши ове речи не само телесним ушима него и ушима срца, Матеј устаде одмах, и оставивши све пође за Христом. У радости својој Матеј приреди Господу код куће своје велику част. Господ благи не одби позив и уђе у дом Матејев. Дођоше к Матеју и многи суседи његови, и пријатељи, и познаници, - све сами цариници и грешници , и сеђаху за трпезом заједно са Господом Исусом. А беху тамо и неки од књижевника и фарисеја. Видевши да се Господ не гнуша цариника и грешника, нero седи заједно с њима за трпезом, они роптаху и говораху ученицима Његовим: "Зашто учитељ ваш с цариницима и грешницима једе и пије?" - А Господ чувши такве речи њихове рече им: "He требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да дозовем праведнике, но грешнике на покајање.
Од тога времена Матеј остави св еи сва, пође за Господом Христом, и као верни ученик више се не одвајаше од Њега. Уcкоро затим он се удостоји да буде увршћен у Дванаесторицу апостола. Заједно са другим ученицима Матеј праћаше Господа на Његовим путовањима по Галилеји и Јудеји,слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса, a понекад и учествујући у њима. Наоружан од Господа чудотворном божанском силом, он са осталим апостолима хођаше к изгубљеним овцама дома Израиљева, проповедајући им Еванђеље Царства Божијег, исцељујући болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве, васкрсавајући мртве. Он беше очевидац и сведок: и Спаситељевог живота, и Спаситељеве крсне смрти, и Спаситељевог васкрсења, и Спаситељевог вазнесења на небо.

Свети апостол Матеј – Матијевдан

https://www.poreklo.rs/wp-content/uploads/2012/11/%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%BB-%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B5%D1%98.jpg   

Српска православна црква и верници 29. новембра (16. новембра по јулијанском календару) прослављају празник светог апостола и јеванђелисте Матеја, који се у народу још назива и Матијевдан. Портал Порекло честита свима који славе овог свеца, о којем је надахнуто писао свети Николај Велимировић.
 
Беше Матеј, син Алфејев, најпре цариник (тј. закупац и скупљач пореза, или митар), а као таквога виде га Господ у Капернауму и позва: хајде са мном. И уставши отиде за њим (Мат. 9,9). По том Матеј приреди дочек Господу у својој кући и ту даде повод, да Господ искаже неколике велике истине о своме доласку на земљу. По пријему Св. Духа Матеј свети проповедаше Јеванђеље у Партији, Мидији и Етиопији, земљи црначкој. У Етиопији постави за епископа некога Платона, следбеника свога, а он се повуче у молитвену самоћу у гору, где му се Господ јави. Крсти жену и сина кнеза те земље, због чега се кнез веома расрди, и посла једну стражу да доведе Матеја к њему на суд. Војници одоше и вратише се кнезу говорећи да, чуше глас Матејев али га никако не могоше очима видети. Тада кнез посла другу стражу. Када се и ова стража приближи апостолу, овога облиста светлост небеска, тако силна, да војници не могаше у њега гледати, но испуњени страхом бацише оружје и вратише се. Тада кнез сам пође. Приближивши се св. Матеју, засија од овога такав блесак , да кнез на једанпут ослепи. Но апостол свети беше милостива срца; он се помоли Богу, и кнез прогледа, – нажалост, прогледа само телесним очима али не и духовним. Он ухвати св. Матеја и стави га на љуте муке. Наиме, у два маха ложаше велики огањ на прсима његовим. Но сила Господња сачува га жива и неповређена. Тада се апостол помоли Господу и предаде дух свој Богу. Кнез нареди те и тело мучениково положише у оловни сандук и бацише у море. Светитељ се јави епископу Платону и рече му о свом телу у сандуку, где се налази. Епископ оде и изнесе сандук са телом Матејевим. Видевши ово ново чудо кнез се крсти и прими име Матеја. Затим остави кнез сву сујету светску и прими чин презвитерски, и богоугодно послужи цркви. Када умре Платон, јави се овоме Матеју апостолу апостол Матеј и усаветовага да се прими епископства. И тако он се прими епископства и би пастир добри многе године, док га Господ не позва у царство Своје бесмртно. Св. Матеј апостол написао је Јеванђеље на јеврејском језику, које је убрзо преведено на грчки, и на грчком до нас дошло, док се оно на јеврејском изгубило. За овога јеванђелиста каже се, да никада није јео месо, него се хранио поврћем и воћем.
Матијевдан је присутан као крсна слава нарочито међу српским породицама у Херцеговини.

ИЗВОР: „Охридски пролог“, Николај Велимировић


Православне ПОУКЕ

Вечерња је молитва најдрагоценија. У руке предај Господу све оно што си радио током дана, али и сутрашње бриге. Моли Га да његова рука буде над тобом док спаваш, да се добро одмориш и да те никакво зло не дохвати.

Старац Силуан Атонски

Fotografija Православне  ПОУКЕ.

понедељак, 26. новембар 2018.

Sveti Jovan Zlatousti (26Nov/13)

Audio Žitije - https://m.youtube.com/watch?v=KHs3OFPfKeg
Audio Liturgija - https://youtu.be/wCsrGcgee3o
Napisao je mnogo crkvenih knjiga, a sastavio je i liturgiju koja se i danas služi, sa malim izuzecima, svim nedeljama i praznicima, i koja se zove "Liturgija Zlatoustova".

Poznato mu je delo Šest knjiga o sveštenstvu.
Jovan je kao patrijarh na prestolu proveo 13 godina, propovedajući svojim krasnorečivim besedama i učeći hrišćane bogougodnom životu.
Slušaoci su njegove reči pažljivo slušali, a mnogi su ih i beležili, i to ne samo hrišćani već i mnogobošći. Zbog tih govora Jovan je i dobio nadimak Zlatousti.
Sastavio je oko 800 beseda i protumačio mnoge knjige Svetog pisma.
Jovan je slao svoje propovednike u udaljene pokrajine, da mnogobošće preobraćaju u hrišćanstvo, među njima i Slovene.

Фотографија корисника Svetogorac IC XC Nika

ЈОВАНУ ЗЛАТОУСТУ празнује се 13. новембра (26. новембра) и пренос моштију светог 26.јануара (08.фебруара)
Кондак 1.
Неустрашиви вођо Цркве Христове, златоречиви учитељу Јоване! Од младости украсивши себе врлинама, ти се истински потруди, и за име Христово гоњење претрпе, и у изгнанству живот оконча; зато си на небу двоструко прослављен, мудри устројитељу поретка црквеног. Тога ради ми те с умиљењем славимо, кличући: Радуј се, велики светитељу Јоване Златоусте!
Икос 1.
Ангелски лик носећи, ти поживе у телу као бестелесан, светитељу оче Јоване Златоусте; јер узимајући на себе многе трудове ради спасења браће, ти добрим делима прослави Оца небеског. Стога ти говоримо:
Радуј се, украсе Цркве православне!
Радуј се, знаменитих родитеља чедо благословено!
Радуј се, још у детињству од мајке твоје љубављу према речи Божјој запојени!
Радуј се, јер од младости ти разум свој Христу потчини!
Радуј се, јер си свесрдно Богу служио!
Радуј се, учитељу васељене!
Радуј се, хришћана свих времена наставниче у молитвама!
Радуј се, монашког живота у Цариграду обновитељу!
Радуј се, Гота и Скита просветитељу!
Радуј се, Богом укрепљени правде ревнитељу!
Радуј се, јер си ушао у радост Господа свога!
Радуј се, усрдни наш заступниче!
Радуј се, велики светитељу Јоване Златоусте!
Кондак 2.
Видећи чист живот родитеља твојих Секунда и Антусе, Господу Христу би угодно да их прослави, зато им као утеху дарова тебе, свети оче Јоване; да би верни, спомињући врлине твоје, величали праведни пар који тебе роди, и угледајући се на њега певали Богу: Алилуја!
Икос 2.
Разум обогативши учењем, а срцем измалена васпитан у побожности, ти си, Јоване, био радост и утеха мајци својој када она би лишена свога супруга и кћери. Тога ради ми ти приносимо овакве похвале:
Радуј се, дечацима звездо добродушности!
Радуј се, Ангела хранитеља радовање!
Радуј се, јер га никада ниси ожалостио!
Радуј се, љубимче ближњих!
Радуј се, јер напредан у учењу ти задиви мудраце овог света!
Радуј се, јер ти још као ђак посрами и уразуми Антимија богохулника!
Радуј се, јер ти по судовима виде горке сузе угњетаваних!
Радуј се, јер се уклони од оних који чине безакоње!
Радуј се, јер си тражио пут спасоносне незлобивости!
Радуј се, јер си се по престављењу матере своје у пустињу повукао!
Радуј се, јер си се у пустињи усрдно молио Богу за преминуле родитеље!
Радуј се, јер родитељи твоји данас, радујући се са Владичицом и Светима, величају се и славе од земнородних!
Радуј се, велики светитељу Јоване Златоусте!
Кондак 3.
Силу, да речју и делом служиш Христу, ти свети оче Јоване, као имењак светог Претече, стече у пустињи. Јер тамо, постом умртвивши страсти телесне, ти душу своју окрили молитвом, и као војник ти се обуче у свеоружје Божије против кнеза који влада у ваздуху, с надом певајући Богу крепкоме: Алилуја!
Икос 3.
Имајући кострет и појас од коже око себе, подражаваоче Крститеља Христова, ти си се, свети оче Јоване, биљем хранио у пустињи, из које си изашао као јунак пун силе. Зато ти кличемо:
Радуј се, јер си уздржљивошћу ти уподобио себе пророку Илији!
Радуј се, сиромаштва Христовог подражаваоче!
Радуј се, јер целомудријем ти укрепи немоћ тела!
Радуј се, јер богоразмишљањем ти одагна мрзовољу!
Радуј се, јер имајући на уму свезнање Божије, ти сачува срце своје непорочним!
Радуј се, јер замке демонске ти посрами бдењем!
Радуј се, јер ти сам победи искушења, па затим и друге научи томе!
Радуј се, мудри укрепитељу оних што се у духовном делању подвизавају!
Радуј се, јер пријатеља свога Теодора ти одврати од пада у грех!
Радуј се, јер пријатеља свог епископа Василија ти учврсти у служењу!
Радуј се, показивачу тихог пристаништа прогнанима од света!
Радуј се, монашког живота заштитниче!
Радуј се, велики светитељу Јоване Златоусте!
Кондак 4.
Настанивши се сам у пећини, ти победи нову буру искушења, свети оче Јоване. А када због болести напусти пустињу и дође у Антиохију, ти би од светог Мелетија постављен за ђакона и са ревношћу се посвети старању око сиротиње. Видећи то, верни радосно певаху Богу: Алилуја!
Икос 4.
Чувши од верних похвалне речи о теби, свети оче Јоване, свети Флавијан по заслузи низведе на тебе благодати свештенства. Томе се Антиохијани радоваху, и праведно ценећи твоје трудове, овако те величају:
Радуј се, јер ти одбаци свако старање о себи!
Радуј се, заклоне убогих!
Радуј се, топло прибежиште сиротана!
Радуј се, утишаваоче невоља!
Радуј се, туговаоче због људских незнања!
Радуј се, слаткогласни славитељу девственог живљења!
Радуј се, јер ти просвети многе Јевреје!
Радуј се, јер си учењем истине поучавао оне што ишту спасење!
Радуј се, јер животом својим ти не посрами то учење!
Радуј се, побожности светилниче!
Радуј се, душом једнаки са апостолима!
Радуј се, јер ти с правом би поверено пастирско старање о душама!
Радуј се, велики светитељу Јоване Златоусте!
Кондак 5.
Чувајући искупљење богопроливеном крвљу од вечне смрти, ти си, свети оче Јоване, примивши свештенички чин, дело благовесника богомудро обављао, изобличавајући, претећи, молећи са сваким трпљењем и учењем, и певајући Богу: Алилуја!
Икос 5.
Видећи беспоредак у граду, и тугујући због тога, ти не даде себи одмора, свети оче Јоване; неверне поучавајући благовешћењем, а верне освећујући тајнама црквеним и учећи тајанствима вере, ти по заслузи стече име –Златоуст– , чувши од свих ово :
Радуј се, пастиру добри!
Радуј се, јер си цркви Христовој много деце родио светим крштењем!
Радуј се, јер си тој деци помазањем мира даровао печат дара Духа Светог!
Радуј се, умилни предстојатељу пресвете трпезе!
Радуј се, јер си храном бесмртности хранио децу своју!
Радуј се, очиститељу срца покајањем!
Радуј се, венчаоче бракова у Господу!
Радуј се, исцелитељу помоћу помазивања јелејем!
Радуј се, богомудри тумачу речи Божије!
Радуј се, моћни изобличитељу јереси!
Радуј се, дубоки студенче истинитог богословља!
Радуј се, јер си задобио срца пастве, испуњена љубављу према теби!
Радуј се, велики светитељу Јоване Златоусте!
Кондак 6.
Као проповедник покајања ти се нарочито показа, свети оче Златоусте, када Антиохијани, оборивши царев кип, падоше под царев гнев. Но тешећи их милосрђем Божјим, ти си их све проповедима својим привлачио к поправци живота, да би чистим срцем певали Богу: Алилуја!
Икос 6.
Радошћу засија Антиохија, када под утицајем проповеди твојих, олакшавши безакоња своја, доби опроштај од цара. Али је убрзо покри туга због растанка с тобом; јер ти, свети оче Златоусте, би позван за архиепископа Цариграда. Стога ти кличемо:
Радуј се, јер си као Исаија невољама отачаственог града патио!
Радуј се, јер си као Јеремија неваљалство људско оплакао!
Радуј се, јер си као Језекиљ безаконике к обраћењу призивао!
Радуј се, муњо која си гордост збацила!
Радуј се, громе који си безаконо живеће уплашио!
Радуј се, користољубља изобличитељу!
Радуј се, јер си пропаст сујете открио!
Радуј се, стидног многобожја јелинског посрамитељу!
Радуј се, смућених срца умиритељу!
Радуј се, епископу Флавијану, старцу праведноме помоћниче!
Радуј се, јер си са пустињацима привео на милост царске доглавнике!
Радуј се, јер си раван Јони који је спасао Ниневију!
Радуј се, велики светитељу Јоване Златоусте!
Кондак 7.
Хотећи да Цркву Цариградску, као невесту Христову, достојно украсиш, ти си све, свети оче Златоусте, дивно уредио. Свеноћним бдењима ти си одвратио верне од аријанских зборишта и мудро си устројио чин Божанствене литургије, да ми, прожети миомирисним миром молитве, због тебе певамо Богу: Алилуја!
Икос 7.
Ново знамење милости Божије би због тебе, светитељу: јер верни свих времена, општећи са Богом помоћу молитава, постају мудри на спасење. Стога прими од нас ове похвале:
Радуј се, јер си као Давид молитвеним речима цркву божију обогатио!
Радуј се, јер си као брат Божји Јаков чин Божанствене литургије написао!
Радуј се, јер си се у томе на Василија Великог угледао!
Радуј се, обиталиште Духа Светог!
Радуј се, јер тобом Дух Свети написа речи спасоносне!
Радуј се, јер молитвама твојим, уставши од сна, благодаримо Оцу!
Радуј се, јер твојим речима, одлазећи на спавање, просимо од Духа Светог опроштај грехова!
Радуј се, јер устима твојим преклињемо Сина Божијег, да причешће Божанских Тајни не примимо на суд или на осуду!
Радуј се, слуго Божји, који понижене позиваш на Вечеру Христову!
Раду се, проповедниче Распетог на крсту за живот и спасење света!
Радуј се, јер се у твоје речи као у златне хаљине обукоше тајне вере!
Радуј се, песмотворче и дивни говорниче!
Радуј се, велики светитељу Јоване Златоусте!
Кондак 8.
Странац на земљи, ти се, свети оче Златоусте, животом својим у престоном граду показа образац смирености, уздржљивости и чистоте; јер ти тамо обитељи монашке обнови и изгради, и непорочним девојкама прописа устав монашког живота; од њих се као миомирисни тамјан узнесе Богу велика песма: Алилуја!
Икос 8.
Свом душом служећи Христу, ти ниси хтео угађати људима, свети оче Златоусте. Јер преставши да виђенијим људима приређујеш вечере, ти умножи трпезе за сиротињу, и подиже странопримнице и бесплатне болнице, те тиме побуди да се кличе теби:
Радуј се, ревносни подражаваоче светитеља мирликијског Николаја!
Радуј се, јер си смиреношћу стекао висину!
Радуј се, јер си сиромаштвом стекао богатство!
Радуј се, јер тим врлинама ти постаде образац монасима!
Радуј се, хранитељу страдалних!
Радуј се, јер си као Аврам странце примао!
Радуј се, уточиште бездомне сирочади!
Радуј се, стараоче беспомоћних стараца и старица!
Радуј се, јер си богатство своје раздао сиромасима!
Радуј се, јер си се сваком уцвељеном јављао као Ангео утешитељ!
Радуј се, јер си руке богатих отварао на доброчинства!
Радуј се, јер се дубини милосрђа твог обрадова Мати Божија!
Радуј се, велики светитељу Јоване Златоусте!
Кондак 9.
Желећи спасење сваком народу, ти си, свети оче Златоусте, Скитима, прецима нашим послао проповеднике Еванђеља из Цариграда, где си у име апостола Павла подигао храм за Готе, да би они, одбацивши Аријеву јерес, православним устима певали Богу: Алилуја!
Икос 9.
Православне проповеднике пославши к невернима, ти си сам, свети оче Јоване Златоусте, кренуо к црквама верних у Азији, и обилазећи их, ти си нерадне изобличавао, а ревносне похваљивао, и на тај начин све богомудро уредио. Стога те славимо:
Радуј се, светило Православља!
Радуј се, пастиру добри, јер си се постарао за заблуделе овце!
Радуј се, јер се данас у земљи Скитској прославља име твоје!
Радуј се, јер се у њој подижу цркве Божије у име твоје!
Радуј се, заједничару апостолске службе!
Радуј се, јер си по речи апостола Петра пасао стадо Божије!
Радуј се, јер си ово посећивао не силом него драговољно и по Богу!
Радуј се, истрајни искоренитељу подмитљивости!
Радуј се, правила црквених непристрасни чувару!
Радуј се, јер си лење слуге праведно отерао!
Радуј се, јер од тебе бише похваљени и окрепљени они што су се трудили на добро!
Радуј се, искусни руководитељу Цркве!
Радуј се, велики светитељу Јоване Златоусте!
Кондак 10.
Спасењу пастве своје ти не преста служити, свети оче Златоусте, вративши се из Азије у Цариград. А када стаде неустрашиво изобличавати неваљали живот царице и великаша, на тебе навалише многе невоље; јер они које си изобличавао, пошто не могаху да одмах јавно запуше твоја праведна уста, тајно спремаху заверу да погубе тебе, који свим срцем кличеш Богу; Алилуја!
Икос 10.
Као грудобран за невино прогоњене монахе, ти се показа, свети оче Златоусте. Због тога отворено изби огромна злоба, која се тајаше у непријатељима твојим. Улизица Теофило са царицом те на зборишту безбожно оклевета и свргну, не споменувши твоје трудове на добро отачаства. А ми, са захвалношћу сјећајући се тих трудова, говоримо:
Радуј се, јер си дивну љубав показао према отачаству земаљском!
Радуј се, избавитељу Цариграда од најезде варвара!
Радуј се, укротитељу грозног вожда Готског Гаина!
Радуј се, браниоче стародревних права, дарованих Цркви од царева!
Радуј се, јер ниси допустио моћном дворјанину Евтропију да одузме Цркви право уточишта!
Радуј се, јер си затим у овом уточишту спасао тог истог Евтропија када је био гоњен!
Радуј се, јер си због штићења Нитријских монаха кротко поднео неправде безаконог зборишта!
Радуј се, јер се на теби испуни реч Светог Писма: Љубав дуго трпи!
Радуј се, јер си забранио својима да те оружјем бране!
Радуј се, јер ниси тргнуо мач против непријатеља!
Радуј се, јер си се покорио властима и добровољно предао себе у руке војницима ноћу!
Радуј се, јер си правде ради прогнан из отаyбине!
Радуј се, велики светитељу Јоване Златоусте!
Кондак 11.
Плач пастве твоје ускоро се претвори у радосно певање, славни страдалче; јер када те вођаху у прогонство, изненада настаде грмљавина, севнуше муње, загуди олуја и земља се затресе. Видећи то, царица се препаде, раскаја се и чесно те врати, смирено кличући: Алилуја!
Икос 11.
Тебе, јарку буктињу Православља, царица убрзо двоструко омрзну, када је ти изобличи што је свој кип поставила близу храма. Због тога , осуђен по други пут, ти би, свети оче Златоусте, послат на заточење у далеко и малено село Кукуз. Зато прими од нас ове похвале:
Радуј се, јер си , по речи пророка Јеремије, од младости узео на себе јарам Божји!
Радуј се, јер си , по речи Христовој, руку своју метнуо на плуг духовни!
Радуј се, јер се до смрти ниси обазрео натраг!
Радуј се, јер си грмео против неваљале царице!
Радуј се, јер си омрзнут био од ње као Крститељ од Иродијаде!
Радуј се, јер те на невидљив начин Ангео спасе од убица!
Радуј се, јер у дому свом ти би чуван од пастве твоје!
Радуј се, од слугу неправедних судија понижавани!
Радуј се, јер си у заточење ишао кротко са смирењем!
Радуј се, од верних ожаљени!
Радуј се, за Господа распетога изранављени и шамарани!
Радуј се, јер због трпљења твог ликоваху на небу Мученици са Претечом!
Радуј се, велики светитељу Јоване Златоусте!
Кондак 12.
Благодат Божја чуваше те и у прогонству, свети оче наш Јоване, јер си тамо, као свети Павле у оковима проповедао Еванђеље Финичанима и Персијанцима, тешећи верне посланицама. И тако си напасао Цркву све до дана, када златна уста твоја изговорише последње речи: Хвала Богу на свему! ; и душа твоја би пренесена на небо од светих Ангела, који победоносно клицаху: Алилуја!
Икос 12.
Радосно певајући, верни пренесоше свете мошти твоје, блажени оче наш Јоване, у Цариград, одакле се слава твоја промиче у све крајеве земље и обиђе сву васељену, учећи све да певају теби овако:
Радуј се, путниче поклониче, јер си у небеску отаyбину ушао!
Радуј се, од свих Цркава молитвама испраћени!
Радуј се, јер си на путу у далеки Питиунт завршио путовање у Коману!
Радуј се, јер ти је свештеномученик Василиск предсказао кончину!
Радуј се, јер си од њега чуо ово: Брате , сутра ћемо заједно бити!
Радуј се, јер си се примањем Светих Тајни окрепио за узлазак у рај!
Радуј се, јер се душа твоја тихо разлучи од многонапаћеног тела!
Радуј се, јер се труљење не дотаче костију твојих!
Радуј се, јер се на њима у храмовима приноси Бескрвна жртва данас!
Радуј се, житељу небеских висина, обасјани светлошћу незалазном!
Радуј се, јер си се јавио са светим Василијем Великим и Григоријем Богословом, и научио све да те прослављају заједно са њима!
Радуј се, славо Цркве васељенске!
Радуј се, велики светитељу Јоване Златоусте!
Кондак 13.
О , велики светитељу Јоване Златоусте! Погледај са небеских висина на нас у земаљским низинама, и примивши од нас ову похвалу коју ти с љубављу приносимо, умоли Господа Бога, да излије на нас благодат своју, која слабе лечи, православне утврђује у Православљу, а отпале од цркве опет приводи у крило Цркве; која милосрђем својим допуњујући оно у чему ко оскудева, нека удостоји све да с тобом и свима светима увек певамо Господу Богу: Алилуја!
(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)


                                  Молитва светом оцу нашем ЈОВАНУ ЗЛАТОУСТУ
 
О, велики светитељу Јоване Златоусте! Многе и разноврсне дарове примио си од Господа, и као добри и верни слуга ти си ове дане ти таланте дивно умножио; због тога си заиста учитељ васељене постао, те се сваки узраст и свако звање поучава од тебе. Ти си дечацима - образац послушности, младићима - светило целомудрености, зрелим људима - наставник трудољубља, старима - учитељ незлобивости, монасима - правило уздржљивости, молећима се - богонадахнути вођа, жељнима мудрости - просветитељ ума, речитим говорницима - неисцрпни извор речи живе, доброчинитељима - звезда милосрђа, старешинама - узор мудрог управљања, ревнитељима правде - надахнитељ неустрашивости, гоњеним правде ради - наставник трпљења. Свима си био све, да како год спасеш кога. Но поврх свега овога ти си стекао љубав, која је свеза савршенства, и њоме си као божанском силом сабрао уједно све дарове у својој личности; и ту исту љубав, која раздељене измирује, ти си проповедао свима вернима тумачећи речи светих Апостола. А ми грешни, сваки имајући свој дар, немамо јединство духа у свези мира, бивамо сујетни, љутећи један другога, завидећи један другоме. Зато дарови који су нам раздељени показују нам се не на мир и спасење, него на омразу и осуду. Тога ради ми раздором витлани припадамо к теби, светитељу Божји, и скрушена срца те молимо: молитвама својим одагнај од срца наших сваку гордост и завист, које нас раздељују, да у многим удима буде једно тело црквено, да бисмо, по речи твоје молитве, заволели један другог и једномислијем исповедали Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву, сада и свагда и кроза све векове. Амин.


Svetogorac IC XC Nika  


 

недеља, 25. новембар 2018.

Валаамская Литургия св. Иоанна Златоустого. The Valaam Liturgy of St.Joh...

                       



Житије Светог оца нашег Јована Златоуста, Патријарха цариградског (први део)




 

Светило света, учитељ васељене, земаљски анђео, небески човек, ненадмашни благовесник Вечног Еванђеља Спасовог, проповедник покајања, херувимски молитвеник, свежалостиви милосрдник, христочежњиви подвижник, богонадахнути песник, богомудри философ, стуб и тврђава Цркве - свети Јован Златоуст родио се у главном граду Сирије Антиохији око 347. године, од угледних и богатих родитеља: оца Секунда војводе и матере Антусе. Но Јовану умре отац врло рано. И сва брига око детета Јована пређе на његову побожну и просвећену мајку Антусу, којој беше око двадесет година када јој умре муж. Посветивши се сва своме детету, она се не хте по други пут удавати. И васпитаваше она свога сина у хришћанском духу, учећи га да живи у светим еванђелским врлинама.

Утврдивши свога сина у хришћанској вери, Антуса га даде у школу да изучи световне науке код ондашњег чувеног софиста Ливанија и философа Андрагатија. Учећи грчку философију Јован се згади на грчко незнабоштво, и свим бићем својим усвоји веру хришћанску као једину и свецелу истину, која човеку открива вечни смисао његовог постојања и даје му божански неизмерно све што му треба за вечни живот у обадва света. И по ондашњем обичају Јован би крштен у зрелијим годинама од патријарха Антиохијског Мелетија. Даровит и ревносан Јован показа изванредан успех у наукама, тако да је његов учитељ Ливаније, у то доба најчувенији ритор, упитан на самртном часу кога сматра најдостојнијим за свога наследника, рекао: "Јована, да нам га хришћани нису отели".

После тога Јован отпутова у Атину ради усавршавања у наукама. Учећи се тамо, он убрзо превазиђе своје вршњаке и многе философе, пошто изучи све грчке књиге и науке, и постаде мудар философ и красноречиви говорник. Ho у Атини он имађаше веома завидљивог противника у личности философа Антимија. Завидећи доброј слави Јовановој, Антимије мрзијаше Јована, рађаше против њега и оговараше га. Међутим Јован га пред свима надговори богонадахнутим речима и убеди премудрим разлозима, и тако Антимија приведе вери Христовој, и многе са њим. А то се догоди на следећи начин. Када Антимије у спору са Јованом поче говорити хулне речи на Господа нашег Исуса Христа, тада изненада нападе на њега нечисти дух и стаде га мучити. Антимије паде на земљу грчећи се и превијајући се и пену бацајући. Видећи то, присутни се страховито уплашише, и многи од страха побегоше. Остали пак стадоше молити Јована да се смилује на бесомучника и да га исцели. Јован одговори: Ако се он не покаје и не поверује у Христа Бога неће се исцелити. - А Антимије тог часа повика говорећи: Исповедам да ни на небу ни на земљи нема другога Бога осим Онога кога премудри Јован исповеда. - Када Антимије то рече, нечисти дух изиђе из њега, и Антимије устаде здрав. Видећи такво чудо, сав присутан народ викаше: Велики је Бог хришћански! Он једини чини чудеса! - Тада Јован, запретивши Антимију да не хули на Сина Божија и научивши га истинитој вери, посла га к епископу града Атине; и крсти се Антимије са свим домом својим. Заједно са Антимијем повероваше такође у Христа и крстише се многи угледни грађани. Епископ пак, дознавши да ово обраћење незнабожаца ка Христу би преко Јована, донесе одлуку да Јована рукоположи за свештеника, и да га задржи у Атини, да би после његове смрти, пошто већ беше веома стар, Јован заузео архијерејски престо. Међутим блажени Јован, осетивши то, отпутова тајно из Агине у своју постојбину Антиохију.

Презирући ништавну славу овог сујетног света и све почасти светске, христочежњиви Јован реши да прими смирени монашки живот и да у ангелском чину служи Богу. На то га подстицаше и присни пријатељ његов Василије, такође рођен у Антиохији. Они из детињства беху другови: заједно су се учили код истих учитеља, и имали велику љубав један за другога, пошто беху сродних душа и истих схватања. Тај Василије, најпре сам примивши монашки чин, саветоваше и вршњаку свом Јовану да изабере монашки живот. Послушавши добар савет његов, Јован хтеде да се одмах повуче у манастир и замонаши, али би задржан од мајке. Јер она, дознавши за Јованову намеру, стаде му са сузама говорити: Чедо! радост моја са оцем твојим не беше дуга, јер са смрћу његовом, по промислу Божјем, ти постаде сироче a ja удовица. Но никаква мука не узможе ме приморати на други брак, те да другог мужа уведем у дом оца твога. Са Божјом помоћу ја сам стрпљиво подносила олују мука и огањ удовиштва, налазећи велику олакшицу и утеху у честом погледању на твоје лице, које ме подсећа на лице оца твога. При томе ја не истраћих имање оца твога, него га сачувах цело за потребе твога живота. Стога те молим, чедо, немој ме бацати у друго удовиштво, и немој одласком својим поново обнављати у мени тугу за оцем твојим, него почекај до моје смрти, којој се ускоро надам. А када ме сахраниш крај костију оца твога, тада уради како желиш. Сада пак остани поред мене, и остани још мало са мном док сам у животу.

Под утицајем оваквих молби материних Јован остаде са мајком код куће. Али оставши код куће, он своје светле хаљине замени убогима и стаде водити пустињачки живот, проводећи време у молитви и изучавању Светог Писма. У то време он се зближи са светим по животу архиепископом Антиохијским Мелетијем, који произведе Јована за чтеца. У тој дужности Јован проведе три године; и при томе свестрано изучаваше Свето Писмо под руководством учитеља: Картерија и Диоскора, епископа Тарсијског.

Утом сконча Јованова мати Антуса. Сахранивши матер, Јован одмах раздаде све имање невољнима, дарова слободу робовима и робињама, па оде у манастир, и замонаши се. И служаше Господу дан и ноћ у многим трудовима и подвизима, под руководством старца. У манастиру монах Јован написа књигу "О свештенству", "О скрушености срца", и "Посланицу паломе Теодору".

Христољубиви Јован имађаше од Бога дар поучавања и благодат Светога Духа која је делала у апостолима. To би откривено монаху Исихију, који се подвизавао у том истом манастиру. Стар по годинама и савршен у врлинама, Исихије имађаше дар прозорљивости. Једне ноћи када он не спаваше и мољаше се, он би узнесен умом и виде овакво виђење. Два дивотна мужа, 
обучена у беле хаљине и светли као сунце, сишавши с неба, уђоше к блаженоме Јовану када он стајаше на молитви. Један од њих држаше исписани свитак, а други кључеве. Угледавши их, Јован се уплаши, и хитно им се поклони до земље. A они ухватише Јована за руку и подигоше га говорећи му: Имај поуздања и не бој се! - Јован их упита: Ко сте ви, господо моја? - Они му одговорише: He бој се, муже добрих жеља, нови Данило; у теби, ради чистоте срца твога, благоволи живети Дух Свети. Ми смо послани к теби од Великог Учитеља и Спаса нашега Исуса Христа. - Ово рекоше, и одмах први пружи руку своју и даде Јовану свитак говорећи: Прими овај свитак из моје руке. Ја сам Јован који на Тајној Вечери леже на прси Господа, и одатле поцрпе Божанска откривења. А Господ дарује и теби знање свих дубина премудрости, да би ти хранио људе непропадљивом храном учења Христова и својим устима запушио уста јеретика и Јевреја, који говоре хуле на Бога. - Тада други, пруживши руку своју, подаде Јовану кључеве говорећи: Прими ове кључеве, јер сам ја Петар, коме су поверени кључеви Царства. Господ и теби предаје кључеве светих цркава, да кога ти свежеш буде свезан, а кога развежеш буде развезан. - Тада блажени Јован поново преклони колена своја и поклони се јавившим се апостолима говорећи: Ко сам ја, грешни и гори од свих људи, да се усудим примити и носити тако велику и страшну службу? - Но свети апостоли га поново узеше за десну руку и подигоше говорећи: Устани на ноге своје, буди јунак, јачај себе, и твори што ти се наређује, не скривај дар дани ти од Господа нашег Исуса Христа на освећење и утврђење људи Његових, ради којих Он проли крв Своју да их спасе од прелести. Јављај реч Божију без двоумљења; сети се Господа који је рекао: He бој се, мало стадо! јер би воља Оца вашега да вам да царство (Лк. 12, 32). Тако се и ти не бој, јер Христос Бог наш благоволи да преко тебе освети многе душе и приведе их познању Бога. А наићи ће на тебе многе невоље и муке правде ради, но ти их претрпи као тврди дијамант, јер ћеш на тај начин наследити Царство Божије. - Рекавши то, апостоли осенише Јована крсним знаком, и давши му целив у Господу отидоше.

Преподобни Исихије исприча ово виђење неким искусним у подвизима браћи монасима, и они се дивљаху и слављаху Бога који има тајне слуге Своје. При томе им Исихије запрети да не причају другима о томе, да не би Јован, сазнавши за то, отишао од њих, и они били лишени присуства тако великог угодника Божијег.

Блажени пак Јован, ревносно радећи на своме спасењу, труђаше се делом и речју. Подвизавајући се добро сам, он и друге подстицаше на подвиг и лењиве побуђиваше да хитају к небу умртвљујући тело своје и потчињавајући га духу. Богоугодно трудећи се у манастиру, блажени сатвори многа чудеса у то време.

Један житељ Антиохије, богат и високог порекла, боловаше од силне главобоље, тако да му од тога испаде десно око и висијаше на образу. Много имања потроши он на вичне лекаре, али му они ништа не помогоше. Чувши за светог Јована, он оде к њему у манастир, приступи му, паде пред њега, загрли му ноге, и целивајући их мољаше светитеља за исцељење. Свети Јован му рече: Такве болести сналазе људе због њихових грехова и маловерја. Зато, ако свом душом верујеш да је Христос у стању да те исцели, и ако одступиш од грехова својих, онда ћеш видети славу Божију. - Болесник одговори: Верујем, оче, и учинићу све што ми наредиш. - Рекавши то болесник се ухвати за хаљину блаженога Јована и метну је на своју главу и на болесно око. И одмах престаде болест, и око се врати на своје место, и човек постаде здрав као да никад боловао није. И отиде кући својој славећи Бога.

Тако и други човек, по имену Архелај, старешина града Антиохије, који имађаше губу на челу свом, дође к светом Јовану молећи га за исцељење. Пошто га поучи колико треба, препободни Јован му нареди да омије чело своје водом коју братија пију у манастиру. Болесник то учини, и тог часа очисти се од губе, па оставивши свет постаде монах.

Неки Евклије, од детињства слеп на десно око, дође у манастир где живљаше блажени Јован и замонаши се. Преподобни Јован му рече: Бог нека те исцели, брате, и нека просвети твоје душевне и телесне очи. - Тек што светитељ изговори те речи, десно око Евклијево изненада прогледа и он гледаше на њега јасно. Видећи то чудо, братија се дивљаху и говораху: Јован је заиста слуга Божији, и Дух Свети живи у њему.

Једна жена, по имену Христина, беше крвоточива и мољаше свога мужа да је одведе к светом Јовану. Муж је посади на магарца, крену у манастир, па дошавши до манастира остави жену пред манастирском капијом, а сам уђе к светитељу и стаде га молити да му исцели жену од болести. Свети Јован рече томе човеку: Кажи својој жени да промени своју рђаву нарав и престане бити сурова према својим робовима и робињама, опомињући се да је и сама створена од истога блата од којега и они. И нека се она побрине о својој души, делећи милостињу сиротињи и не остављајући потребне молитве. Исто тако уздржавајте и чувајте себе чисте у празничне и посне дане, па ће Бог подарити жени твојој исцељење. - Муж изиђе и каза жени све што чу од светитеља. Жена од свег срца даде обећање да ће до последњег даха свог држати све што јој је наређено. Муж се врати к светитељу и каза му за обећање женино. Светитељ му онда рече: Иди с миром! Господ је већ исцели. - Повративши се к жени, муж је нађе исцељену. И они се с радошћу вратише кући својој, славећи Бога.

Догоди се у то време да се у крајевима недалеко од манастира, у коме се подвизаваше блажени Јован, појави веома опак лав који јурећи по путевима сатираше људе и стоку. Много пута се житељи околних насеља скупљаху и са оружјем и стрелама вребаху звера да га убију. Али им то не пође за руком. Јер излазећи из шуме, звер је бесно и силовито нападао на њих, те једне убијао намртво, друге изуједао да су једва могли побећи, треће односио живе у своје легало и тамо их прождирао. О томе оближњи сељаци известише светог Јована и молише га да им помогне молитвама својим. Он им даде древни Крст и нареди им да га пободу на месту одакле се појављује звер. Они поступише по светитељевом наређењу, па се разиђоше. Пошто прођоше неколико дана а звер се не појављиваше, сељаци се скупише и одоше до Крста, и тамо угледаше лава где мртав лежи. Избављени од такве беде силом Крста и молитвама светога Јована, они се обрадоваше и прославише угодника Божјег.

Христочежњиви Јован проведе у том манастиру четири године. Затим, желећи већу усамљеност и потпуно молитвено тиховање, он тајно напусти манастир и оде. у пустињу. Тамо нађе пештеру, настани се у њој, и проведе две године живећи сам о Богу. Но након тог времена он се разболе од неисказаних подвига, а нарочито од опаког назеба, тако да себе више сам не могаше гледати. To га примора да остави пустињу и врати се у Антиохију. А то би no Божјем провиђењу и промишљању о Цркви, да такав светилник не буде сакривен у пустињи и пештери као под лонцем, него да светли свима. Господ и допусти да Јован западне у болест, изводећи га том болешћу из борављења са зверима на заједничко живљење са људима, да би био од користи не само себи него и другима.

Када блажени Јован дође у Антиохију, свјатјејши патријарх Мелетије прими га с радошћу и смести га код себе. Ускоро затим патријарх га рукоположи у чин ђакона. У овој служби он проведе пет година, украшавајући Цркву Божију својим врлинским животом и душекорисним списима. Као ђакон он написа следеће списе: "Утеха подвижнику Стагирију", у три књиге: "О скрушености", у две књиге; "О девству"; "Младој удовици". "О непонављању брака"; "Против Јулијана".

У то време свети Мелетије отпутова у Цариград ради постављења за патријарха светог Григорија Богослова. Тамо он убрзо сконча у Господу. Чувши за смрт свога патријарха, богочежњиви Јован остави Антиохију и оде у манастир, у коме првобитно борављаше. Монаси се веома обрадоваше његовом повратку, и приредише духовно славље, примајући од њега уобичајене поуке. Угађајући Богу у молитвеном тиховању, блажени Јован проведе тамо три године.

По престављењу светог Мелетија, на престо Антиохијске цркве ступи Флавијан. Када он једне ноћи стајаше на молитви, њему се јави ангел Господњи и рече му: "Сутра отиди у манастир у коме пребива угодник Божји Јован, доведи га отуда у град и постави за презвитера, јер је он изабрани сасуд Божји, и Бог хоће да преко њега приведе многе људе к Себи". - У то исто време анђео се јави и светоме Јовану када он по своме обичају вршаше у келији ноћне молитве, и нареди му да иде с Флавијаном у град и прими од њега посвећење.

Када се раздани, патријарх дође у манастир; њему у сусрет изиђоше сви монаси заједно са блаженим Јованом, и поклонивши му се узеше благослов од њега, па га са дужном почашћу уведоше у цркву. Одслуживши свету литургију и причестивши све Божанским Тајнама, патријарх даде мир братији, па узе са собом Јована и оде у град. Монаси пак неутешно ридаху због растанка са светим угодником Божјим Јованом.

Сутрадан би извршено посвећење Јована за презвитера; када патријарх положи руку своју на главу његову, изненада се појави бео светао голуб који летијаше над главом светога Јована. Патријарх Флавијан и сви што се налажаху у храму видеше то, и запрепашћени дуго се дивљаху. Глас о овоме чуду пронесе се по свој Антиохији, околним градовима и целој Сирији. И сви који чуше говораху: Шта ће бити Јован? Јер ето у самом почетку јави се над њим слава Господња.

Као презвитер Јован се стаде још усрдније и брижније старати о спасењу душа људских. Једном или двапут у недељу, а понекад и сваки дан, он је поучавао народ у цркви, са амвона произносећи проповеди. Догађало се да је после поучења у једној цркви одлазио у саборну цркву где је служио патријарх; и патријарх му је, изражавајући жељу свих, налагао да и ту изговори поуку народу. За време свога презвитерства свети Јоваи је одржао мноштво проповеди. И то већином у саборној цркви, патријарашкој. При томе он је у облику беседа дао ненадмашна тумачења Светога Писма, првенствено Новога, па онда и Старога Завета. Црква у којој је служио и проповедао презвитер Јован свагда је бивала препуна народа. Сви су га слушали са дивљењем, узбуђењем и усхићењем. Свака реч његова била је пуна небеске силе, васкрситељског даха и апостолског замаха. Није било муке која може снаћи човека у овом свету, а да му богонадахнути учитељ не покаже спасоносни излаз из ње; није било греха који може снаћи човека, а да чудесни благовесник не пружи човеку еванђелску силу да савлада тај грех; није било пакла у који човека може ринути страст, а да богомудри проповедник чудотворном силом благодатне речитости своје не извуче из њега човека. Силом богодане речитости своје он је људе отимао од ђавола и приводио Богу, изводио из пакла и уводио у рај, спасавао од греха и смрти и предавао врлини и бесмртности. Због тога се у храму често чуо плач и вапај, а одјекивала и бурна одобравања и радосна пљескања. Антиохијане је нарочито удивљавало то што њихов даровити проповедник није читао своје проповеди него их је говорио усмено, вадио их из свог препуног срца, и просто водио живе усмене разговоре са својим слушаоцима. Нигда се то раније у Антиохији није ни видело ни чуло. И очарани Антиохијани нису се могли ни нагледати ни наслушати свога слаткопојног славуја еванђелске животворне речитости. Зато су многи брзописци записивали у цркви проповеди богоречитог Јована, па их преписивали, и преписе давали а и продавали многобројним желатељима. О његовим проповедима говорило се свуда; оне су читане и на гозбама и на трговима; многи су их и напамет учили. Када би се чуло да ће ботосилни беседник говорити у цркви, сав град је захватало узбуђење: трговци су остављали своје радње, занатлије своје послове, адвокати суднице, чиновници канцеларије, и сви хитали цркви да чују омиљеног учитеља свог, који и као небески громовник кара и као Еванђелски родитељ милује: кара и осуђује грех, милује и исправља грешнике. Чути богомудрог Јована, сматрало се за изузетну срећу; не чути га - за изузетну штету. Одушевљени, слушаоци су га свесрдно величали и од све душе хвалили; једни су га називали: "Божја и Христова уста", други - "слаткоречиви", трећи - "медоточиви".
Дешавало се да дубокомисаони благовесник Јован, нарочито у почетку свога презвитерства, говорећи у проповедима својим о најтајанственијим истинама хришћанске вере, зарони у такве богословске дубине, да га простији слушаоци нису могли пратити ни много шта разумети. У једној таквој прилици нека проста жена, не могући схватити смисао милозвучних речи проповедникових, подиже глас свој усред народа и повика к њему: "Учитељу духовни, или боље да речем: Јоване Златоусти, студенац твога светога учења је веома дубок, а ужа нашег ума кратка, и не могу да досегну дубину његову!" - Народ прихвати овај женин назив и рече: "Кроза уста ове жене сам Бог тако назва Јована; зато нека се он од сада назива Златоуст". - И стварно, од тога времена до данас сва Црква назива светог Јована Златоустом.
Овај догађај не остаде без утицаја на самог светог Јована. Размисливши о томе, он дође до убеђења да није од користи за народ говорити му "виспреним речима". И од тада он се стараше да своје беседе не украшава префињеном красноречивошћу већ простим и морално-поучним речима, да би и најпростији слушалац разумео и користи имао.

Но свети Златоуст бејаше муж силан не само у речи него и у делу: јер чињаше чудеса, исцељујући болне силом Христовом. - Тако, жена нека по имену Евклија имађаше сина јединца који, тешко болестан од врућице, беше на самрти. Она замоли светог Златоуста да јој исцели сина. Светитељ узе воду, осени је трипут крсним знаком у име Свете Тројице, и покропи њоме болесника. И ватра тог часа остави болесника, и он уставши здрав поклони се светитељу. - Бејаше у Антиохији епарх, заслепљен маркионтиском јереси, који чињаше многа зла православнима. Његова жена паде у опаки недуг, и никакво је лекарство не могаде излечити. С дана на дан болест се опасно погоршаваше; епарх призва у свој дом јеретике и моли их да помогну његовој жени молећи се за њено здравље. И они се са великим усрђем мољаху за њу непрестано, по три и више дана, али јој ништа не помогоше. Потом рече жена своме мужу: Чујем за неког презвитера Јована, који живи код епископа Флавијана, да је ученик Христов, и што год заиште од Бога, Бог му даје. Молим те, води ме к њему да се он помоли за моје исцељење, јер чини многа знамења. Од маркионита пак немам никакве помоћи; то и показује да је њихова вера рђава; јер када би им вера била истинита, Бог би услишио њихово мољење. Муж послуша своју жену, одведе је к православној цркви, али се не усуди да је унесе унутра, пошто беше јеретик, него је положи пред црквеним вратима. Онда извести епископа Флавијана и презвитера Јована да је донео своју тешко болесну жену, да се они помоле Господу Исусу Христу за њено здравље. А епископ, изишавши к њима с Јованом, рече: Ако се одречете своје јереси и присаједините светој саборној апостолској Цркви, онда ћете добити од Христа Господа исцељење. - Они од свег срца обећаше да ће то учинити. Тада нареди Јован да донесу воду, и моли епископа Флавијана да ту воду осени крсним знаком. Када то би урађено, Јован нареди да болесницу полију том водом, и она одмах устаде здрава као да никада није боловала, и узнесе благодарност Богу. Видевши то чудо на својој жени, епарх се заједно с њом одрече маркионитске јереси и присаједини светој Цркви.

И би велика радост због епархова обраћења. А јеретици се силно пометоше, и гневљаху се на Јована, и сејаху на све стране хуле и клевете против њега називајући га мађионичарем и чаробњаком. Но Бог им убрзо запуши лажљива уста, навевши на њих љуту казну. Јер у Антиохији се догоди велики земљотрес, и сруши се јеретички храм у коме се јеретици скупљаху. Том приликом погибе у рушевинама храма огромно мноштво јеретика. Од православних пак за време тог земљотреса нико не би повређен. Видећи то, не само преостали јеретици него и незнабошци познаше у томе силу Христову; и рушећи своја идолишта, они се поукама светога Златоуста обраћаху к истинитоме Богу.

Године 387. пред Велики пост због новог великог војничког пореза, разрезаног царем Теодосијем I, букну у Антиохији народна побуна. У разјарености својој светина изврже руглу и полупа статуе цара и цареве породице. А кад побуњеници дођоше к себи и видеше шта су урадили, њих обузе страх и ужас од последица које их могу снаћи због увреде нанесене цару. Епарх града одмах предузе строге мере против побуњеника: тамнице се напунише, судови се нагло запослише. А ојађени духовник свети Златоуст, узбуђен и тужан, обиђе сужње по тамницама и кривце по судницама. И од великог бола, као некада пријатељи Јова, он седам дана ћуташе, преживљавајући својим самилосним родитељским срцем муке своје пастве. А онда ридајно проговорише златна уста из богомудрог срца: "Шта да кажем или о чему да говорим? Сада је време суза а не речи, ридања а не говора, молитве а не проповеди. Учињено дело је тако страхотно, рана је тако неизлечива, несрећа је тако тешка, да је изнад сваког лекарства и захтева небеску помоћ. Ћутао сам седам дана, као пријатељи Јова; дајте ми сада да отворим уста и оплачем ову општу несрећу. Ко нам је пожелео зла, мили моји? Ко нам је позавидео? Откуда таква промена? Ништа не беше славније од нашега града; а сада ништа жалосније од њега. Народ тако тих и кротак, одједном је побеснео и починио такве лудости, да је стидно и говорити о њима. Плачем и ридам сада, не од страхотности могуће казне, него због крајњег безумља учињеног дела..." - У цркви се проломи јаук и плач, нарочито жена и деце; заглушујући потресне речи светог Златоуста. Тада уцвељени духовни отац стаде тешити паству своју, отирати јој горке сузе, храбрећи је надом на милосрђе Божје и подстичући је да се у свему и свагда ослања на Бога. "Хришћанин се мора одликовати од неверних, и, соколећи себе надом на будућност, стајати изнад нападаја људских зала. Зато, мили моји, престаните очајавати. Ми се сами толико не старамо о своме спасењу, колико се о нама стара Бог који нас је створио".

Утешен, народ се са олакшањем у срцу разиђе кућама. A престарели патријарх Флавијан, да би отклонио од своје пастве и свога града Антиохије могућни гнев царев, одлучи да лично отпутује к цару у Цариград и посредује за помиловање. Светог пак Златоуста он остави у граду да теши и лечи напаћене душе. Утом настаде Велики пост, за Антиохијане ваистину време покајања, туге и суза. И свети Златоуст се сваки дан обраћаше народу са црквеног амвона својом силном речју утехе и поуке. Херувимски неболетан, он је душе људске, мучене у земаљском паклу с радошћу узносио у небеске висине и рајске милине. Час је подржавао у народу веру и њену неустрашиву храброст; час бодрио на покајање и његову преображајну силу; час запаљивао еванђелску љубав и распаљивао је у неугасив пожар; час изобличавао пороке суграђана, њихов тврдичлук, расипништво, лицемерство, неосетљивост, несаосетљивост, сујеверје; час позивао на самопрегорно бичевање себе, гажење себе, распињање себе, васкрсавање себе, преображавање себе. Никада Велики пост није држан са таквом строгошћу, са таквим покајничким расположењем, са таквим потребним умилењем, и то од стране свих житеља Антиохије. Народ је у масама хрлио цркви и жудно слушао речи свога светог благовесника, христочежњивог Златоуста, и купао срце своје у светлости благодатне љубави његове. А за то време брижни архипастир, свети Флавијан је превалио огроман пут од Антиохије до Цариграда, потресно и самилосно изложио пред царем грех своје пастве, и молио за милост, за помиловање. И измолио. Добри и мудри цар је опростио грех, помиловао грешнике. Ту дивну благодат донео је свети Флавијан пред сами Ускрс. И на први дан Ускрса свети златоусти Јован објави народу ту радостну вест, рекавши на крају: "Радујте се духовном радошћу! благодарите Бога не само што је прекратио наше муке него и што нам их је био послао". - Јер их је послао да нас пробуди на покајање и побуди на обновљење духовног живота.

После смрти Цариградског патријарха Нектарија, који беше наследник светог Григорија Богослова, дуго нису могли наћи човека, достојна патријаршиског престола. Тада упозорише цара Аркадија на светог Јована Златоуста, јер се слава његова беше пронела свуда. Цар одмах посла грамату патријарху Флавијану са наређењем да Јована пусти у Цариград. Народ пак Антиохијски, сазнавши за то и горећи љубављу к Јовану, сабра се сав код цркве. He желећи да буде лишен таквог учитеља, сав се народ успротиви царевим изасланицима, нити хтеде послушати Свога патријарха, и не даде да Јована одведу. А и сам угодник Божји, смирени Јован, сматрајући себе недостојним таквога чина, није желео ићи у Цариград. Дознавши за то цар се зачуди, и још више пожеле да Јована види, и да га има на патријаршиском престолу. Због тога цар нареди царском намеснику Истока Астерију, да кришом од народа изведе Јована из Антиохије, што и би учињено. А кад се Јован приближаваше Цариграду, њему у сусрет изиђе сав град, са мноштвом велможа послатих од цара. Цар са свештеним сабором јерараха и народом свечано дочека светог Јована; и сви се радоваху таквом светилнику Цркве. Једино се томе не радоваше Александријски патријарх Теофил са својим једномишљеницима. Он завиђаше слави Јована, и ненавиђаше га, јер је помишљао да на патријаршиски престо доведе свог презвитера Исидора. Но то није сметало да се сабор сазове, и на њему свети Јован би изабран за паггријарха.

Блажени би узведен на патријаршиски престо 26. фебруара 398. године. Дође цар и с њим кнезови и велможе, желећи узети благослов од новопостављеног патријарха Јована Светог. A он, сатворивши молитву за цара и народ, благослови их све, па отвори своја богоглагољива уста и изговори душекорисно поучење, у коме саветоваше цара: да се неодступно држи Православља, да се клони јеретика, да често иде у цркву, и да буде правичан и милостив. Притом говораше: Нека зна твоја побожност, да се нећу бојати, када буде потребно, говорити поучења и изобличења корисна по душу твоју, као што се и пророк Натан не побоја изобличавати грехе цара Давида. - Саветоваше златоусти патријарх и све духовне и мирске властоносце, као и све њима потчињене, да сваки савесно обавља своју дужност. И ова дугачка поучна реч његова беше свима велика духовна наслада. И док он тако говораше божанске речи, једног бесомучног човека који беше међу народом нечисти дух изненада стресе и баци на земљу, и он језивим гласом зајаука, те све што беху у цркви спопаде ужас. Блажени Јован нареди да бесомучника приведу њему, сатвори над њим крсни знак и, истеравши нечистог Духа, учини човека здравим. Видевши то, цар и сав народ обрадоваше се и прославише Бога, који им подари тако велико светило, лекара душе и тела.

Примивши црквену управу, свјатјејши патријарх Јован стаде ревносно пасти словесно стадо Христово, искорењујући код људи свих звања, нарочито свештеничког, рђаве обичаје, нечистоту, завист, неправду, и истребљујући свако небогоугодно дело. При томе он засађиваше чистоту, љубав, правду, милосрђе, укорењиваше сваку врлину, и својим златним језиком упућиваше све на покајање. Људска зла дубоко потресаху самилосног и човекољубивог благовесника, а искрено покајање грешника чињаше те он са сузама радосницама све прашташе.

He само у Цариграду него и у околним градовима и покрајинама свети угодник Божји се веома много стараше о спасењу душа људских. Из средине својих клирика он шиљаше искусне, богобојажљиве и свештене мужеве да прогговећу речи Божје утврђују Православље, истребљују безбожје и јереси, и изводе заблуделе на пут спасења. Он у Финикији, која у то време још беше један од главних бедема незнаооштва, до темеља поруши древне храмове идолопоклоничке. Келтски народ, заражен аријанским зловерјем, он мудро излечи и обрати к Православљу, јер изабраним презвитерима и ђаконима наложи да изуче келтски језик, па их посла међу Келте да им на њиховом народном језику проповедају православну веру. На такав начин он просвети и Ските. Он одагна марионитску јерес из источних покрајина, и учењем својим озари сав свет.

Свети Златоуст се нарочито стараше о сиротињи и болесницима, хранећи гладне, одевајући наге, збрињавајући сирочад и удовице. Он подиже многе болнице и странопримнице, за неГовање болесника и збрињавање бескућника и намерника, који немаху где главе склонити; све их издржаваше и снабдеваше сваком потребом; даде им лекаре и послугу; а за надзорнике одреди два богобојажљива свештеника. Само у две своје болнице у Цариграду свети Златоуст издржаваше редовно седам хиљада седам стотина сиромаха. У то исто време христољубиви светитељ се веома ревносно стараше о црквеном управљању, добре љубећи и утврђујући, а рђаве саветујући и изобличавајући.

У време патријарховања светога Јована Златоуста у Цариграду бејаше још много аријанаца, који несметано исповедаху своју јеретичку веру и вршаху своја богослужења. Блажени патријарх размишљаше на који би начин очистио град од те јереси. И једном, улучивши згодну прилику, рече цару: Благочестиви царе, ако би неко међу драго камење што је на твојој круни метнуо камен прост, таман и нечист, не би ли тиме осрамотио целу круну? - Цар одговори: Несумњиво да би. - Светитељ продужи: Тако је осрамоћен и овај град, који иако православан, још има у себи неверне аријанце. И као што би се ти, царе, разгњевио за срамоћење твоје круне, тако се и свемогући Бог гњеви за овај град, оскврњен аријанском јереси. Зато ти треба или да јеретике присајединиш православној вери, или да их протераш из града.
После ових светитељевих речи, цар нареди да му одмах доведу све аријанске вође и заповеди им да пред патријархом исповеде своју веру. А они говорише речи, пуне зловерја и хуле на Господа нашег Исуса Христа. Тада цар издаде наређење да их протерају из града.
Након неког времена аријанци, имајући на царском двору међу великашима помоћнике и заштитнике, почеше поново долазити у град недељом, идући са литијом ка своме саборном храму и певајући своје јеретичке песме, којима хуљаху Пресвету Тројицу. За то дознаде свјатјејши патријарх, па бојећи се да неко од простог народа не стане учествовати у тим аријанским литијама, нареди своме клиру да праве литије по граду, носећи часне крстове, свете иконе и упаљене свеће, и певајући у славу Пресвете Тројице богохвалне песме, састављене против аријанских богохулних песама. У тим православним литијама учествовала је и царица Евдоксија. Понекад се те литије сусретаху на путу, и биваху велике свађе међу правовернима и аријанцима. Свечане литије православних одвлачаху народ од аријанских јавних богослужења, која они приређиваху на трговима. Разгневљени тиме, аријанци једном приликом нападоше такву православну литију и изазваше тучу. У тој тучи погабе неколико људи и на једној и на другој страни, а царском евнуху Врисону, који бејаше у православној литији, разбише главу камењем. Када за то дознаде цар, разгњеви се веома на аријанце и забрани им вршити литије и у град улазити. На тај начин јеретичко богохулство би коначно прогнано из престоног града.
У Цариграду живљаше неки војвода Гајина, варварин пореклом, храбар у ратовима, и веома поштован од цара, али прелашћен аријанском јереси, он усрдно моли цара да аријанцима да неку цркву у граду. Цар не знајући шта да му одговори, јер није желео да га одбијањем огорчи, пошто се бојао да Гајина, човек зле нарави и свиреп, не изазове неку буну у грчкој царевини, извести о Гајиновој молби светог патријарха Јована Златоуста. Светитељ рече цару: Позови ме у време када Гајина буде тражио од тебе цркву, па ћу му ја одговорити за тебе.

Идућег дана, када патријарх би позван у царске палате и сеђаше с царем, Гајина стаде молити од цара цркву у Цариграду за аријанце. И то искаше као природно уздарје за муке које је он поднео у ратовима и за показану храброст. А велики Јован на то примети Гајини: Ако цар хоће да је богобојажљив, онда он нема права да располаже црквама Божјим, у којима постоје духовне власти постављене од Бога. А ти, Гајина, ако хоћеш да се молиш у цркви, уђи у коју год хоћеш, и моли се; јер знај, све су цркве у граду отворене теби. - Гајина рече на то: Али ја сам другог вероисповедања, па због тога желим са мојим једноверницима да имамо засебан храм у граду. И молим цара да ми испуни молбу. Јер сам ја много мука поднео, ратујући за грчку царевину, проливајући крв своју, и полажући душу за цара. - Патријарх одговори: За твоје трудове и муке ти си добио награду: велико поштовање од цара, славу, чин н дарове. Треба да помислиш шта си био раније, а шта си сада: раније си био убог и неславан, сада си богат и славан; у каквом си чину био живећи с оне стране Дунава, a y каквом си сада; тада си био један од простих и убогих сељака, одевен у бедну одећу, и једва си имао хлеба и воде као храну, а сада си уважен и прослављен војвода, обучен у скупоцене хаљине, имаш много злата и сребра и безбројна имања; и све си то добио од цара. Ето какву си награду добио за трудове своје! Стога буди благодаран и продужи верно служити грчкоме царству, а божанске награде за световно службовање не ишти.

Постиђен оваквим речима Гајина умуче, и престаде од тада тражити цркву. А цар се удиви премудрости патријарха Јована, који са мало речи узможе запушити уста осионом и необуздано свирепом варварину.

Годину дана после тога Гајина се одметну од цара, сабра велику војску и крену у поход на Цариград. А цар, немајући готову војску, забрину се; и замоли светог Јована Златоуста да отиде код Гајине и да га благим речима укроти. Свети Јован, нако свестан да је разљутио Гајину спречивши му да у граду има аријанско састајалиште, но ипак готов да душу своју положи за овце, отиде код гордог варварина. И Бог поможе слузи Своме, и златоусти патријарх златним речима својим укроти звероликог човека, од вука преобрази га у овцу, и помиривши га са царем врати се.

Потом, у зиму 401. године, свети Златоуст, без обзира на своје слабо здравље, отпутова у Maлy Азију да среди тамошње црквене прилике. Тамо многи златољубиви епископи продаваху благодат Светога Духа, узимајући паре за хиротонију. Такав бејаше митрополит Ефески Антоније. Свети Златоуст свргну овог митрополита и шест епископа које он беше за новац посветио, и на њихово место постави новог митрополита и епископе. Исто тако он поступи и са многим другама који беху криви за симонију; у Лидији свргну седморицу епископа; лиши дужности како оне који су посвећивали за новце, тако и оне који су посвећени; и место њих постави достојне. Три месеца проведе свети Златоуст у Малој Азији сређујући црквене прилике. И кад заведе поредак, он се врати у Цариград.

Живећи усред света у тако високом звању, блажени Јован никада не напусти своје прве монашке подвиге, него све време, слободно од црквених послова, он провођаше или на молитви или у читању божанствених књига, затворивши се у својој усамљеничкој келији. Његов пост беше свагда строг, и уздржање неизмерно: јер он јеђаше само јечмени хлеб и воду; и спаваше врло мало, и то не на постељи већ стојећи. На гошћења и гозбе он никуда не иђаше. Сав ум свој он посвети упознавању и изучавању Светог Писма; притом нарочито љубљаше Посланице светог апостола Павла, чију икону имађаше у својој келији. У то време он објашњаваше народу апостолове Посланице: Колошанима, Филибљанима, Солуњанима и Јеврејима.

Пишући тумачења на ове Посланице, у светог Златоуста се појави недоумица, и он питаше себе: Ко зна да ли је ово угодно Богу? Јесам ли ја схватио силу овог светог Писанија или нисам? - И он се стаде молити Богу да га обавести о томе. Бог убрзо услиши слугу Свога, и даде му следеће обавештење. Једном ноћу, затворивши се у келији, свети Златоуст при запаљеној свећи писаше Тумачења. У то време келејник његов Прокло, на молбу неког човека коме је била потребна помоћ светог Златоуста, хтеде да уђе к светом Златоусту; али претходно он провири кроз кључаоницу да види шта патријарх ради. И виде патријарха где седи и пише, а за његовим леђима стоји неки човек стар и веома величанствен, и нагнут тихо говори на уво патриjapxy. Taj човек no свему беше сличан апостолу Павлу, изображеном на икони, која је пред светим Златоустом висила на зиду његове келије. Видевши то, Прокло се силно зачуди, и не могаше објаснити себи ко је тај човек што разговара с патријархом, и како је ушао, када су сва врата закључана. И Прокло стаде чекати да тај човек изађе. Међутим настаде време да се клепа за јутрење, и тај човек постаде невидљив. Тај исти призор Прокло виде и у току две наредне ноћи. Онда се усуди запитати самог патријарха: Владико, ко је оно што разговара с тобом ноћу? - Свети Златоуст одговори: Код мене није било никога. - Тада му Прокло исприча подробно како кроз кључаоницу виде старог уваженог човека, који му шапташе на уво када он писаше. При томе Прокло описа изглед и лице тога човека који се јављао. Слушајући то, свети Златоуст се чуђаше. Међутим Прокло, погледавши на икону светог апостола Павла, рече: Такав бејаше онај кога видех.

Тада светом патријарху би јасно, да је Прокло видео самог светог апостола Павла. Уверивши се на тај начин да је рад његов пријатан Господу, христочежњиви патријарх паде на земљу и дуго се са сузама мољаше Богу и благодараше My. Од тога времена он са још већим усрћем и ревношћу писаше божанствене књиге, које он остави после себе Цркви, као скупоцену ризницу.

Велики учитељ васцелога света, свети Јован Златоуст без икаквог колебања изобличаваше све неправде и кривде, а цара и царицу саветоваше да никоме не чине неправду него да поступају праведно и правично. Велможама и високим достојанственицима, који отимаху туђа имања и злостављаху сиротињу, он прећаше судом Божјим. Зато многи стадоше негодовати против њега, како клирици тако и световни властоносци. Клирици негодоваху против светог патријарха зато што он захтеваше од њих да живе свето по светом еванђелском закону. Световни властоносци устајаху мржњом против шега, не желећи да се окане својих порока, које је свети патријарх непопггедно шибао. У непокајаним срцима њиховим запали се гњев, који се постепено распаљивао у пожар мржње против светог угодника Божијег. Необуздани ненавидници стадоше на све могуће начине оговарати светитеља, клевећући га како он, тобож, у својим проповедима не поучава него вређа, не саветује него укорава, не васпитава него хули чак и самог цара и царицу и све власти. Још га и немилосрдним назваше, са следећег разлога.

У царском двору бејаше неки евнух Евтропије, старешина царских постељника. Умешан, он се додвори цару, и постаде царев љубимац. Он наговори цара да изда закон којим се укида древни обичај, по коме обичају: човек, осуђен због извесне кривице од грађанских власти на смрт, побегне ли у цркву, као некада Израиљци у град уточишта,спасава се од смртне казне. 
Укидањем овога обичаја дало се грађанским властима право да осуђенога на смрт, побегне ли у цркву, силом извуку из цркве и предаду на смрт. Укидање овог обичаја веома заболе светог Златоуста, и изобличаваше Евтропија због таког насиља над Црквом. Али након немного времена сам Евтропије паде у јаму коју он ископа за друге, и закла себе оним мачем који наоштри за друге. Због неке важне кривице цар се веома разгњеви на Евтропија, и Евтропије би осуђен на смрт. Тада Евтропије побеже у цркву и сакри се у олтару под престолом. А блажени Јован, строги ревнитељ црквених права и обичаја, одржа проповед у којој осуди неправедни закон Евтропијев, који се ето сада с правом примењује на самог Евтропија, човека који је тај закон измислио и прописао. А непријатељи светог Златоуста, ухватише се ових његових речи, и стадоше га међу народом осуђивати као немилосрдног и нечовекољубивог. На тај начин они постепено навијаху срца многих људи против светитеља Божјег и испуњаваху их гњевом против њега. Но свети патријарх, угађајући не људима већ Богу, продужи мудро и ревносно управљати Црквом Божјом.

Међу онима који беху незадовољни светим угодником Божјим налажаше се и не мало клирика. Уопште, њега веома љубљаху добри, а ненавиђаху рђави. Нарочито неки од клирика који вођаху порочан живот, не љубљаху светитеља, јер он изобличаваше њихова зла дела, и неке од цркве одлучиваше. И они се због тога силно гњевљаху на њега. Но нарочито их раздражи поступак ђакона Серапиона. Овај ђакон, благоверно служећи патријарху и живећи побожно, једном у присуству свих клирика рече светитељу: Владико, не можеш све исправити, ако их све не потераш жезлом.

Ове ђаконове речи разљутише и раздражише многе, и они стадоше рђаво говорити у народу о светом патријарху, грдећи њега који беше достојан сваке похвале. Незадовољство и непријатељство према светом Златоусту нађе места и код високих представника Цркве. У кругу тих епископа бејаше и неки Севиријан, митрополит Гевалски. Спочетка он уживаше љубав светог Златоуста, који, одлазећи у Малу Азију ради сређења тамошњих црквених прилика, повери њему управу над својом паством. Управљајући Цариградском црквом у одсуству угодника Божијег, Севиријан стаде радити против светог Златоуста и сејати незадовољство против њега. Помоћу сплетки он и на двору нађе присталице за то незадовољство према светитељу Божјем, надајући се да на тај начин заузме место светог Златоуста. Уједно с тим он прекорачи своју власт и допусти у управи неке нереде. Вративши се из Мале Азије свети Златоуст сагледа нискост и лукавство Севиријаново и за учињени неред хтеде да га удаљи из престонице. Но за Севиријана се заузе царица Евдоксија, и на њену молбу свети Златоуст му опрости и помири се с њим. Међутим Севиријан остаде исти у души, и продужи тајно радити против светог Златоуста.

Иако је знао за пакоснички и клеветнички рад својих непријатеља, свети Златоуст не обраћаше пажњу на то. Штавише, уколико га они више клеветаху и оговараху, утолико више растијаше и шираше се слава о њему: он се прочу и у далеким земљама, и многи долажаху издалека да виде светитеља и да чују учење његово.

При такој слави светога Златоуста, злоба свих непријатеља његових не би била опасна за њега, да се међу њима није налазила и сама царица Евдоксија. Она беше најопаснији и најупорнији непријатељ светог угодника Божијег. Све речи о среброљубљу и о отимању туђег, које свети Златоуст у проповедима својим упућиваше свима, царица сматраше да су упућене само њој, и да то њу он изобличава и осуђује. Јер она беше веома среброљубива и ненасито златољубива; и многима учини неправду, отимајући им имовину. љута због тога на блаженог угодника Божјег, она стаде смишљати на који би га начин збацила са патријаршијског престола.

У то време бејаше у Цариграду један угледан човек, по имену Теодорих, по звању патриције, који поседоваше велико богатство. Завидећи му и желећи да се докопа његовог имања, царица се пашташе да му нађе неку кривицу, због које би му могла одузети имање, али не нађе, јер Теодорих беше човек добар и праведан. Пошто не могаше напаковати кривицу Теодориху, царица измисли овакву подвалу. Она позва Теодориха код себе, и рече му: Теби је познато како се свакодневно много троши из царских благајни на издржавање царске војске и на прехрањивање безбројних људи. Са тог разлога наша се благајна налази сада у оскудици, па зато дај царској благајни у зајам један део од своје имовине. Тиме ћеш задобити наше благоволење; а у своје време добићеш натраг оно што нам будеш дао сада.

Теодориху би јасно да царица хоће његовом имовином не да напуни царске благајне него да задовољи своје ненасито среброљубиво срце. Зато он оде к блаженом Јовану, исприча му шта царица хоће од њега, и са сузама мољаше светитеља да му помогне и да га заштити од царице. Свети Златоуст одмах написа царици писмо, саветујући је благим и кротким речима да не чини неправде Теодориху. Царица, иако љута на патријарха, ипак овога пута поступи по његовој жељи: јер се постиде премудрих речи његових, и обећа да Теодориху неће учинити никакво зло.

После тога Теодорих, слушајући златне речи светог Златоуста о милостињи и о сабирању себи блага не на земљи, где га рука завидљиваца може отети, него на небу, где нико неће ни завидети ни отимати, донесе одлуку да своје богатство да Цару Небеском. Оставивши себи мали део своје имовине за издржавање своје породице, он сву осталу огромну имовину своју поклони црквеној гостопримници за издржавање странаца, убожјака и болесника. Чувши за то, царица се веома огорчи и noana блаженом Јовану овакву поруку: "По твоме савету, свети патријарше, ја ништа не узех од патриција Теодориха за потребе нашега царства, а ти си приграбио његово имање ради свога обогаћења. He би ли било приличније да смо то узели ми а не ти, пошто се Теодорих обогатио на царској служби? Зашто се ти ниси угледао на нас? Као што ми ништа не узесмо од Теодориха, требало је да и ти не узмеш његову имовину".
На ову поруку свети Златоуст отписа царици овако: "Сматрам, познато је твоме богољубљу да ја, ако бих желео богатство, ништа ме спречило не би да га имам: јер моји родитељи беху веома богати, високородни, високи достојанственици, веома имућни. Али се ја добровољно одрекох богатства. Зар сада не би било стидно да иштем оно што сам оставих, и друге учим да то презиру? Ти тврдиш да сам Теодорихово имање узео ради свога обогаћења. Но знај, Теодорих ништа није дао мени; и да ми је давао, ја не бих примио. Своје богатство он даде Христу, чинећи милостињу ништима и убогима. И добро је урадио, јер ће стоструко примити од Христа у будућем веку. Ја бих желео да и ти, угледајући се на Теодориха, сабираш себи имања на небу, да би, када осиромашиш, била примљена у вечне обитељи. Ако пак имаш намеру да од Христа узмеш оно што My je Теодорих дао, шта ми ту можемо? Јер, као што ћеш сама увидети, ти ћеш увредити не нас већ самога Христа".  

СПЦ.РС  



ПОСЛЕДНЯЯ НЕДЕЛЯ НОЯБРЯ...

✲«✲🍂🌾🍁🍂🌾🍁✲«✲  


Резултат слика за ПОСЛЕДНЯЯ НЕДЕЛЯ НОЯБРЯ







субота, 24. новембар 2018.

Срећан празник драга браћо и сестре Свети краљ Стефан Дечански! Срећна слава, на многаја љета!

Син краља Милутина и отац цара Душана. По наређењу необавештеног оца у младости је ослепљен, а по наређењу лакомисленог сина у старости удављен. Када је ослепљен, у храму на Овчем пољу јавио му се Свети Николај, који му је показао његове очи: „Стефане, не бој се, ево твојих очију на моме длану; у своје време ја ћу ти их вратити“. Бачен је у заточеништво у манастир Пантократора у Цариграду. Подвигом и мудрошћу, кротошћу и благочестивошћу, трпељивошћу и благодушношћу Стефан је надвисио не само све монахе у манастиру, него и сав Цариград. Након пет година, поново му се јавио Свети Николај и – он је прогледао. Из благодатности Богу, саградио је Високе Дечане. Мученички је скончао 1336. године.

Fotografija Света Петка Ђунис.  

 Молитва Светом великомученику Стефану Дечанском

О Свети царе и христољубиви Великомучениче, од раног детињства волео си Господа Христа и страдања за Њега, - научи и нас многогрешне волети Њега и радосно страдати за Њега, јер би нас то обновило, очистило, осветило, и за Царство Небеско припремило. Греси наши одбацише нас далеко од Бога нашег, но ти нас богопријатним молитвама својим приведи Богу, што пре приведи, да нам се душе не угуше у гресима и страстима. Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, - научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола.

Твој живот на земљи, свети царе, био је - молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше - од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивосги наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћу својом: у Еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смиреносги, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивосги, и у сваком добру еванђелском.

О, богочежњиви царе, ревновао си за Исгину Хрисгову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба - мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа = Вечне Свеглости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва свега.

Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне - од маловерја, нас полуверне - од полуверја, нас кривоверне - од кривоверја, нас неверне - од неверја, и утврди на с у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју.

Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима, и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом знамо и осећамо, да је Он: вечна радост наша - Радост изнад свих радости; вечна Истина наша - Истина изнад свих исгина; вечна правда наша - Правда изнад свих правда; вечна љубав наша - Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш - Живот изнад свих живота; вечно блаженство наше - Блаженство изнад свих блаженстава. За Њега живети, за Њега по хиљаду пута на дан умирати, - о! дај нам те ревности, тог усхићења, тог умилења, христољубљени царе и христочежњиви Великомучениче! Њега моли, Њега умоли, да се и у нама, твојим многогрешним потомцима, врши Његова свега Божанска вола, сада и увек и кроза све векове. Амин.

 Fotografija Света Петка Ђунис.  

Мошти Светог великомученика краља Стефана Дечанског


Свети мученик Стефан Дечански краљ српски


Мучен и прогоњен свети краљ Дечански


Муке и гоњења поднесе хришћански,


И кад се чињаше од свију побеђен


Он победник беше, силан, неповређен.


Свог оца победи дугом трпљивошћу,


А Кантакузена дубоком мудрошћу.


Симониду јетку победи ћутањем,


А Шишмана цара богопоуздањем.


Од свог Силног сина он силнији беше —


Увек су силнији они што не греше.


Земаљска се сила свршава без сјаја,


А небеској сили нигде нема краја.


Стефан краљ Дечански, кротак и умилан,


Од небеске силе он бејаше силан,


Од Христа му беше и сила и слава,


Од Христа му живот, престо и држава.


То увиде Стефан, и то исповеди,


Зато све душмане на крају победи.


Помоли се за нас, о чудесни краље,


Да нам Бог спасење и милост пошаље. 


Fotografija Света Петка Ђунис.  


Тропар Стефану, глас 4.

Царство на Земљи си добро водио и порфиру си носио, страдалче. Смирено си стекао мудрост, сиромашне посећујући и свима хлеб раздајући. Зато те божанска Света Тројица овенча заједно и венцем мучеништва и Царства Небеског.
 
Fotografija Света Петка Ђунис. 
 
Манастир Дечани

Обитељ дечанска данас боголепно прославља у теби име Христово, телесни дом предивнога Стефана страдалца.
Не остави и нас који ти вапимо и верно ти послужисмо, угодниче Христов, о Стефане, но у молитвама својим непрестано помињуј и нас сва чада своја.
Ангели и сви Архангели, са светим царем Стефаном, будите нам заступници пред Спасем, да нас спасе од замки вражјих.

Кондак Стефану, глас 4.

Као другог Константина стече те Црква, побожношћу, кротошћу, правдом и милошћу, блажени, али и као великомученика и истинитог страдалца. Зато и они који се тобом поносе, кличу: Стефан је моја похвала и утврђење!