Zivela je isprazno, bez osecaja ...
Jednog Dana odluci stvoriti svoj svet ... Na listu papira nacrta sebe, malu I izgubljenu ... Uzme bojice I nacrta dugu, sunce, cak I pticu u letu, Ali nije ublazila osecaj samoce ... 

Drugi Dan pogleda papir I iznenadjeno ugleda jos neke raznolike likove kako se okupljaju, prolaze, zastajkuju ... 
Bilo je TU neznih I dragih, nasmejanih I tuznih, ponekad I pokoji zao ... 
Gledala je kako se na papiru radja jedan novi svet I shvatila DA pomalo postaje dio njega ... Crtala je smajlice I placke, bas onako kako se I sama osecala ... Pronasla je I carobnu olovku I s njom udahnula dusu liku na papiru ...
 Dva sveta su se pocela pretakati jedan u drugi I s vremenom je naucila ziveti oba ... Ili Taj neki jedini, spojeni, posebni... Vise ih nije razlikovala ...
 Iz Dana u Dan iznenadjeno je gledala kako se u njoj otkrivaju osecaji za koje je mislila DA su odavno odumrli ... Mogla je voleti, mogla se smejati, mogla je zeleti ... 
Jednog Dana pojavio se neobicni lik I odmah probudio njenu znatizelju ... Osecala je nesto neobicno, nesto sto je privlacilo bas Kao sto nocnog leptira privlaci svetlost lampiona ... Stavila je stitnike za laktove I kolena, safari slem na glavu I krenula u istrazivanje ... Otkrila je DA je osjecaji nisu prevarili I DA se iza naizgled neobicnog lika krije jedna posebna, divna I topla dusa... Odbacila je stitnike I slem, nacrtala klupicu ispod starog hrasta na cijoj se grani ugnjezdila sova, nacrtala je I mesec iznad krosnje a cvece posvuda okolo ...

 I sedili su tako, svatko na svom kraju klupice I pricali ... Pricali ... Nikad se nije nikome tako otvorila ... Osetila je snagu, silnu snagu koju joj je pruzao ... Nije se vise bojala onog stvarnog sveta, jer on je bio TU, tako blizu ... Dovoljno je bilo DA zatvori oci I svetovi bi se potpuno spojili, a on bi joj poput pravog meseca ugasio tamu ... Znala je DA voli ... Neizmerno, beskrajno ... I Po prvi put bila istinski sretna ... 
A onda jednog Dana na njihovoj klupici cekalo ju je samo pismo ... Njegovo ... Znala je DA NE zeli njene suze, Ali nije ih mogla zadrzati ... I jos uvek NE moze ... Pokusala je sve, gumicom obrisati suze, cudesnom olovkom nacrtati osmjeh ... No, NE uspeva ... I sve sto zeli je DA Ga opet ugleda na drugoj strani klupice, DA skupa gledaju mesec I slusaju sovu ... I nakon svih ovih godina, njen pretoceni svet jos uvek se pretace ... 
Sada su se oko klupice prosetali neki novi ljudi, dragi, nasmjeseni Ali I tuzni, neki sa iskricama u ocima, neki samo sa suzama, Ali svi su postali deo sveta koji ona zivi ... A onda, sasvim slucajno ili NE, srela je one iste oci ... Posebne ... Prepoznala ih je isti tren ... Dotaknula usne svojim usnama ... Pretoceni svet je bio stvaran ... Osmeh nije crtala, Sam se pojavio ... I iskrice u ocima I suze u dusi ... Jer volela je vise no sto je smela ... I ponekad sretne te najlepse oci, oci pune topline, oci svog iskrenog prijatelja, svoje bezuvetne ljubavi I tada shvati koliko je bogata u svojoj dusi, bez obzira sto ce opet kapnuti suza na osamljenu klupicu ...

 On je TU, uz nju, u njenom svetu, uz maglicasto svetlo koje je obasja u nocnima satima, uz reci koje ispija Kao eliksir zivota ... A ona ciji su se svetovi pretocili, jos uvek dolazi na klupicu ispod starog hrasta ... Svaki Dan bezi OD surove stvarnosti I okruzuje svoj svet trnjem kako bi Ga sacuvala ... Jos uvek zivi u nadi DA ce se trnje jednog Dana rasiriti toliko DA njen svijet zavlada grubom stvarnoscu I na njenom licu zauvek ostavi osmeh ...