уторак, 17. октобар 2017.

СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА

  

Јелеосвећење или свештање масла јесте света тајна у којој се хришћанину, помазивањем извесних делова тела освећеним јелејем (уљем), невидљиво даје благодат Божја, која исцељује душевне немоћи — грехе, а понекад и телесне болести.
Ова света тајна води порекло од самог Спаситеља, јер су Његови ученици, по Њеgовој заповести, „мазали уљем многе болеснике и исцељивали их”.Црква је употребљавала ову свету тајну од најранијих времена. То се види из речи светог апостола Јакова који каже: Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ, и ако је грехе учинио, опростиће му се. У овој светој тајни читају се седам Апостола и седам Еванђеља; после сваког Еванђеља свештеници помазују болеснике јелејем који је помешан са вином, и то помазују чело, ноздрве, образе, уста, прса, и руке на обе стране, при чему се изговара молитва.


Посуда са кандилом, уљем, пшеницом и свећама за јелеосвећење


Ову свету тајну врше седам свештеника, у недостатку три, а у случају потребе и један. Током свог земаљског живота Христос је учинио мноштво исцељења. Он је често питао оне који су му се обраћали за помоћ: Верујете ли да могу то учинити? Исцељујући тело од болести, Он је исцељивао и душу од погубног греха – неверовања.


Током савршавања тајне јелеосвећења чита се један канон, пева се више тропара различитим светима и потом се чита седам одељака из Апостола и из Јеванђеља. Затим следи читање седам молитви. Сво ово чудесно свештенослужење показује преобилну милост Господњу према верујућој болесној браћи. Ову свету тајну свештеник може вршити над сваким болесником који са вером затражи помоћ црквених старешина, према препоруци Апостола Јакова. 


Извор Светосавње.рс

СВЕТА ТАЈНА БРАКА

  

Брак је света тајна у којој се од стране свештенослужитеља благосиља добровољна брачна веза двоје супружника, мушкарца и жене, и даје благодат Божја која освећује њихов брачни живот ради узајамне помоћи у њиховом еванђелском животу и ради законитог рађања и хришћанског васпитања деце.
Брак има за циљ да помоћу благодати Божје учини да живот супружника у својој духовности, чистоти и узвишености личи на однос Спаситеља Христа према Цркви. Ο тој светој тајанствености брака говори свети апостол Павле: Оставиће човек оца свог и матер, и прилепиће се жени својој; и биће двоје једно тело. Тајна је ово велика, и ја говорим за Христа и за Цркву.
 
Обред венчања у Православној Цркви, у православном храму

У Новом Завету, као савршенству и пуноћи сваког времена, прво чудо које је Господ Исус Христос учинио јесте чудо у Кани галилејској. У малом палестинском граду, у скромном окружењу, Спаситељ са својим одабраним ученицима показује почетак своје мисије и својих чудеса претварајући у току свадбене гозбе воду у вино. Значају брака се овим чудом придаје тумачење и још један свети карактер – да се у том дивном првом чуду огледа преобажај природе, а потом и људске стварности у Царству Божијем. Осим тога, у „требнику“ – црквеној књизи, у току Светог чина се каже: „Благословен си Господе, Боже наш; ти на свети начин вршиш тајанствени и чисти брак, а за телесни постављаш законе…“
Брак је, са човечанског гледишта, такође једна од најсуптилнијих институција, где све почива на најдубљој љубави и поверењу двоје људи различитог пола. У Цркви се дефинише да двоје супружника постају једно тело (једна плот). Овде се свакако има у виду телесно сједињење мушкарца и жене, полни чин, што нам говори да хришћанство благосиља полно општење између мушкарца и жене у оквирима брачне везе, нарочито ради стварања породице и рађања деце. И она, тј. Црква,  првенствено, има задатак управо брачне супружнике уздизати у моралу, поверењу, радости и сваком добру. Брак бива послушност у љубави, покајање у љубави, пожртвованост у љубави. Ако је друга његова дефиниција по Св. апостолу Павлу „брак путовање, а циљ Царство небеско“, онда он подразумева раст, љубав, али и труд, па и страдање. Нарочити благослов у хришћанском браку је однос брема деци, тј. дар деце као најлепши дар у брачној заједници. Овде је потребно рећи да за супружнике који немају деце не сматра се да су брачно промашени. Али ако се дођу деца, за чији се долазак на свет усрдно моли Црква на обреду венчања, онда је дар деце и дар родитељства заиста дар Божји и потреба за брачном слогом још је значајнија – правећи кроз дужност и обавезе породични круг и слику небеске породице.
Највећа димензија брака изражена је код Св. апостола Павла, где он младожењу поистовећује са Христом, а младу са Црквом: Телом и тајном Христа и тајном Цркве (Ефесцима Посланица 5, 32), где је женик, младожења, одан љубављу својом невести и где се он стално угледа на Христа, а жена се мистично, такође љубављу, «уребрује» – уткива у њега.
Услови за црквени брак
У црквени брак се ступа промишљено, али и у складу са одређеним правилима и дужностима. Поред поменуте небеске, постоји и земаљска димензија, која је увек у спрези са том вишом мером и димензијом. Земаљска мера је, између осталог, означена научним оквирима и облашћу која се зове црквено право. У њему је јасно дефинисано ко и када може ступити у брак. Време у коме се не може склапати брак су постови и посни годишњи дани, као и посни празници. Место је свети храм. Али постоје могућности снисхођења, где надлежни епископ, када процени, од случаја до случаја може преиначити одлуку црквених правила.
Три темељна правила за црквено-православни брак су: да у брак ступају две особе различитог пола, да постоји слободна воља и да су изјаве дате у назочности младенаца, али и брачних сведока или родитеља (а могу, изузетно, и једни и други), за разлику од Римокатоличке цркве, где постоји могућности да једна особа може лично, а друга преко заступника (per procuratorem) да изјави своју вољу за ступањем у брак. Сведоци морају бити пунолетни, крштени и православне вере, а постоје одређене забране ко не може бити кум на венчању (видети Чл. 67, Брачна правила). Брак између православне особе и особе друге вероисповести може се склопити уколико особа друге вероисповести потпише изјаву пред одређеним сведоцима да свога будућег брачног друга православне вере неће обраћати од православног исповедања вере нити ће му сметати у вршењу његових верских дужности. У истој изјави треба да стоји да ће деца из мешовитог брака бити крштена и одгајана у православној вери. Овај се брак мора склопити у православном храму, а све се савршава по одобрењу и благослову надлежног епископа. На првом месту се истиче да брак мора бити образ слободног избора брачног друга, и то без страха, интереса, нижих побуда итд. Младенци не смеју бити у духовном и крвном сродству до одређених брачних ступњева. Веома је важно младенце упознати са светињом брака, и то се чини раније, а проверава на брачном испиту пред свештеником.
Из молитава из богослужбене књиге (требник), која у себи садржи поредак Свете тајне брака, најбоље се види које су то све димензије брака. Први се део зове оглашавање, где се још једном пред свима младенци испитују о својој дефинитивној одлуци за предстојећи брак. У символици „обручења“, рука се даје као целост, прстен је печат верности и чврстине у одлуци, а венци су истодобно знамења царског достојанства, али и трновитог венца – мучеништва, тј. спремности да се заједнички поднесу животна искушења.
Теолог Јован Мајендорф дефинише брак следећом реченицом: ”Хришћанин је позван да већ у овом свету стекне искуство новог живота, да постане грађанин Царства (Божјег), и ово је за њега могуће у браку… Брак је јединствен савез два бића у љубави, два бића која могу превазићи своју људску природу и бити сједињена не само једно са другим, већ и у Христу.”
Венчању претходи заручење за време којег младожења и невеста треба да посведоче добровољан карактер свог приступања браку.


Свадба у Кани галилејској, православна икона  

СВЕТА ТАЈНА ПОКАЈАЊА (ИСПОВЕСТИ)

  

Покајање је света тајна у којој хришћанин исповеда своје грехе пред свештеником, и преко њега добија невидљиви опроштај грехова од самога Господа Христа, и од саме Цркве. Ову свету тајну установио је сам Спаситељ Христос ради опроштаја грехова, учињених после крштења. Установио ју је после свог Васкрсења, када је рекао својим ученицима:
Примите Духа Светога! Којима отпустите грехе, отпустиће им се; и којима задржите, задржаће се. Да би заиста добио опроштај грехова кроз ову свету тајну, хришћанин је дужан да се искрено и скрушено каје за грехе своје, да их смирено исповеди свештенику, да има одлучну намеру да исправи своје понашање и да буде уверен у безмерно милосрђе Спаситељево. Пост и молитва су одлична средства еванђелска која помажу и утврђују човека у  покајничком расположењу


.
Православни хришћанин исповеда се код свештеника

Дакле, тај духовни лек под називом покајање у Православној Цркви се назива Света Тајна Покајања или исповести. У овој Светој Тајни човек се чисти од оних грехова које је учинио после крштења. У светлости до сада реченог јасно је да бити прави хришћанин, значи бити искрени покајник, значи имати стално пред очима мноштво својих сагрешења, и непрекидно осећати покајничко расположење. На то је човек позван пре него што постане хришћанин. “Покајте се и верујте Еванђеље” рекао је Господ Христос у почетку своје проповеди, и тиме показао пут како се постаје следбеник Христов. Тај пут је – покајање. Покајање је уствари буна човека против себе самога, каже Свети владика Николај Велимировић, у смислу – против себе онаквог какак човек не жели да буде и труд да се постане бољи, онакав какав човек жели да буде. То је буна против старог човека, човека који се налази у гресима и страстима и тиме удаљеног од Бога. Јер сваки грех удаљује од Бога, а човек који се непокајан налази у гресима губи способност за духовну реалност. Да би такав човек постао “нова твар”, по апостолу Павлу, мора прво “доћи себи”, попут блудног сина, и покајати се. Почетак томе је буђење из летаргичког сна греха, због чега свети Апостол и довикује успаваним у гресима: “Устани ти који спаваш, васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос” (Ефесцима Посланица 5,14). Када човек, пробудивши се, сагледа своје грехе, успротиви им се и омрзне их, то је почетак покајања. Тек тада моћи ће да осети право покајање и да са смелошћу пред духовником, свештеником, исповеди своје грехе, да искаже немоћи  душе своје пред њим и Господом својим, који невидљиво присуствује и прима исповест, да покаже све ране душе своје, и да са надом на милост Божју завапи: “Господе, погледај, моја душа је немоћна! Помози и опрости.”
Право покајање не може бити ствар тренутне загрејаности. Оно мора бити стално расположење душе, јер такав смисао и имају речи светог апостола Павла упућене Коринћанима: “Ако бисмо себе осуђивали, не би осуђени били” (1 Кор. 11,31). Тако су покајање схватили и свети Оци и подвижници који не виде краја покајању. Зато што “много пута грешимо сваког дана”, зато и морамо увек осећати себе грешним и кајати се. А Свети Јован Лествичник, који је истрајавао у небочежњивим подвизима саветује: “Ми нећемо бити окривљени, браћо, ако нисмо чинили чуда, ако нисмо благовестили, ако нисмо достигли виђења, него ако се нисмо кајали и плакали за грехе наше”. О сталној потреби покајања говори и чувени руски подвижник, епископ Игњатије Брјанчанинов, следеће: “Браћо, да би се поверовало у Господа нашега Исуса Христа – потребно је покајање; пребивати у тој спасоносној вери – потребно је покајање; успевати у њој – потребно је покајање; наследити Царство небеско – потребно је покајање”.
 

Но право, истинско покајање може човек осетити и доживети једино у Цркви Христовој, која има сва средства да човека на њега покрене и да га у њему укрепи. Кроз свету Тајну Покајања Црква води верне из благодати у благодат, док сви не достигну у човека савршеног, у меру раста висине Христове (Еф. 4,13). Ова власт опраштања и неопраштања грехова људима, која је од Господа Христа предата светим Апостолима преносила се даље, заједно са Светим Духом, на апостолске наследнике – епископе и свештенике – у светој Тајни свештенства до дана данашњег, и преносиће се до свршетка века. Тако је свемудри Господ уредио, да и поред опште греховности свих људи, спасење ипак буде приступачно и остварљиво за све посредством свете Тајне покајања.

На крају износимо Христову еванђеоску причу-параболу која на метафоричан начин показује како је велика љубав Божија према покајаном грешнику. У причи отац који се спомиње јесте Бог, а блудни син јесте изгубљени грешник који се на крају враћа у наручје свог оца:


Јеванђеље од Луке 15, 11-32.


” И рече (Исус): Човјек неки имађаше два сина, и рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми дио имања што припада мени. И он им подијели имање. И послије неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудијевати.И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше.
А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.
 

А отац рече слугама својим: Изнесите најљепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој бјеше мртав, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се. И стадоше се веселити. А син његов старији бијаше у пољу и долазећи, када се приближи кући, чу пјевање и играње.  И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? А он му рече: Брат је твој дошао; и отац твој закла теле угојено што га је здрава дочекао. А он се расрди и не хтједе да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповијест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено.
А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав бјеше, и оживје; и изгубљен бјеше, и нађе се.”  


Извор Светосавље.рс

СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА – ЕВХАРИСТИЈА

  

Свети програм и свети подвиг свете тајне крштења остварује се најсавршеније у светој тајни Причешћа, односно Евхаристије: потпуно охристовљење, обогочовечење. Ту се благодатно доживљује сав Богочовечански домострој спасења: од Оваплоћења до Вазнесења Христовог, као живот живота нашег и као душа душе наше. Причешће је света тајна у којој хришћанин, под обликом хлеба и вина прима само Тело и Крв Господа Исуса Христа, сједињује се с Њим, добија опроштај грехова и залог вечнога живота.
Ову свету тајну установио је сам Спаситељ Христос на Тајној вечери. Узео је хлеб, благословио га, преломио и дао својим ученицима, рекавши: Примите, једите — ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова. Затим је узео чашу, захвалио Богу Оцу, и дао им говорећи: Пијте из ње сви, јер је ово Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива, на отпуштење грехова. Ово чините у мој спомен. Ова света тајна, због своје неизмерне важности, сачињава суштину најбитнијег хришћанског богослужења, свете Литургије. На њој се принесени хлеб и вино призивом (епиклезом) и дејством Светога Духа освећују и претварају у Тело и Крв Господа Христа. Светој тајни Причешћа може приступити сваки члан Цркве Христове Православне, сваки православни хришћанин, јер се у њој људско биће сједињује са самим Спаситељем.


Причешће у православном храму

Сједињен са Спаситељем Христом, човек живи Њиме и Његовим вечним животом. Имајући у виду свето Причешће, Спаситељ назива себе: Хлебом Божјим који силази са Неба и даје живот свету. Пошто у светој тајни Причешћа причасник прима само пресвето Тело и саму пречасну Крв Господа Христа, неопходно је и потребно да се причасник припреми за ову свету тајну. Припрема се врши постом и молитвом, јер пост и молитва очишћују душу од сваког греха и нечистоте.
Према учењу Православне Цркве једини прави служитељ Евхаристије у чијем делу се и врши Причешће јесте сам Христос који је невидљиво присутан у храму и дејствује преко свештеника. За православне хришћане Евхаристија као део Литургије на којој се врши претварање посвећеног хлеба и вина у Свето Тело и Свету Крв Христову као и само Причешће верника Телом и Крвљу Христовом, самим Христом, дакле, Евхаристија је уистину сама Тајна Вечера коју Христос поново служи и која у Цркви траје непрекидно од оне пасхалне ноћи када је Христос био на Тајној на вечери са својим Апостолима. ”Прими ме данас Сине Божји, за причасника (учесника) Тајне Вечере Твоје”, говори онај који приступа Причешћу.




Причешће дечака-стихароносца. За децу није потребан припремни пост, али ни оним верницима који редовно посте све постове прописане црквеним уредбама. То значи да се изван редовних постова, сваки хришћанин који живи у Цркви побожним животом и који редовно пости може причестити на свакој литургији.

Сједињење верника са Христом у Причешћу није симболично него је истинско, реално и свецело. Као што Христос прожима посвећени хлеб и вино исуњавајући их својим Божанством, тако се Он усељава у човека, испуњавајући његово тело и душу Својим животворним присуством и Божанском енергијом. Према речима Светих Отаца Цркве у Причешћу ми постајемо ”сутелесници” Христа који се усељава у наше личности обожујући нас и чинећи нас сличним Себи који је Извор живота и бесмртности. Ту се јасно види веза између Причешћа и обожења. Услед овакве посебности Светога Причешћа Црква овој светој Тајни придаје нарочити значај у делу спасења човека. Изван Причешћа нема обожења. Због тога су Свети Оци саветовали хришћанима да се никада не одвајају од Литургије и да се причешћују колико је могуће чешће. ”Трудите се да се чешће окупљате ради Евхаристије и слављења Бога”, написао је Свети Игњатије Богоносац. ”Ми се не смемо одвајати од Господњег Причешћа због тога што осећамо да смо грешници. Још је потребније похитати Њему ради исцељења душе и очишћења духа, али ипак са таквим смирењем… сматрајући себе недостојнима такве благодати” такође је написао Свети Јован Касијан. Ми смо недостојни, али нас Христос из љубави своје зове ка Себи, те можемо рећи да нас Он својом љубављу, будући недостојне, ”удостојава” Причешћа. Света тајна Причешћа, света тајна Евхаристије нам и показује и даје васцелог Господа Христа у овом чудесном богатству Његове Богочовечанске Личности и Његовог Богочовечанског тела, које је Црква. Јер свето Причешће, то је само Божанско Тело Његово, то је сама Божанска Крв Његова, то је сав Он у Цркви Његовој, у неисказаној пуноћи свога Божанства и свога Човечанства — свога Богочовечанства. И такав Богочовечански савез Бога и човека остварен је на сву вечност чудесним Богочовеком и Господом Христом и Његовом Богочовечанском Црквом. 

Извор Светосавље.рс

СВЕТА ТАЈНА МИРОПОМАЗАЊА

  

Миропомазање, се даје ради Богочовечанског подвига Јединог Човекољубца — Господа Христа и оно је по преимућству и значају тајна Светога Духа, треће божанске Личности у Светој Тројици. Заправо, света тајна Крштења и света тајна Миропомазања су двоједна тајна. Учлањен светим Крштењем у Богочовека Христа, у тело Његово — Цркву, хришћанин у светој тајни Миропомазања прима „печат дара Духа Светога”, односно божанско освећење и помазање и укрепљење благодаћу Духа Светога. Јер у светом Крштењу, по речима богомудрог Кавасиле, црквеног учитеља из византијске епохе, хришћанин добија своје ново биће и уопште постојање по Христу — το είναι και δλωs ύποότηναι, а у светом Миропомазању њему се дарују све охристовљујуће благодатне силе и дарови и енергије Светога Духа за нови живот у Христу, живот богочовечански. У светом Миропомазању човечја личност бива помазана Духом Светим по обличју и подобију Божанског Помазаника — Богочовека Христа. У овој светој тајни продужује се Света Педесетница, која у Цркви Христовој никад не престаје.




Миропомазање је света тајна у којој се кроз помазивање светим миром извесних делова тела у име Светога Духа дају крштеноме нарочити дарови Светога Духа, који га крепе, просветљују и усавршавају у духовном животу. Ови дарови Светога Духа испуњују сву душу, просветљују је и оспособљавају за правилно разумевање главних истина вере и за живљење у њима. Ο томе Свети апостол Јован говори хришћанима: ”Ви имате помазање од Светога и знате све. Не писах вам као да не знате истине, него што је знате, и знате да ниједна лаж није од истине”. У светој тајни Миропамазања хришћанин се испуњује силом Светога Духа и запечаћује у новом духовном животу. Зато апостол Павле и вели: Бог нас утврди у Христу, и помаза нас, и запечати, и даде залог Духа у срца наша. Отуда смо ми: запечаћени и потврђени Светим Духом. На то указују речи које се изговарају при вршењу тајне миропомазања: „Печат дара Духа Светога”.
У овој светој тајни помазује се: чело – ради освећења и просветљења ума, прса – ради освећења и просветљења чула, руке и ноге — ради освећења и просветљења целокупне делатности и владања хришћаниновог.




Помазање се врши светим миром. То је густа течност, састављена из чистог јелеја, вина и многих миришљавих састојака, и освећена од епископа. Право освећења мира припада само епископима, а право вршења свете тајне миропомазања припада епископима и свештеницима. Миропомазањем се, дакле, добија дар Светога Духа. У том смислу је говорио и Свети Серафим Саровски да је циљ хришћанског живота ”стицање Духа Светога”. Божији Дух смо добили као залог и Он треба да у нама донесе плод: ”А плод Духа (Светога) јесте љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање” како нас учи библијска Посланица Галатима из Светог Писма Новог Завета.

Извор Светосавље.рс

СВЕТА ТАЈНА КРШТЕЊА

  

Крштење је света тајна охристовљења, обогочовечења, и кроз то отројичења: крштавани се васцелим бићем својим облачи у Господа Исуса Христа, доживљујући Христов земаљски живот и васкрсење: сав се предаје Господу Христу и прима васцелог Господа Христа, постаје сутелесник Христов, уцкрвењује се и оцрквењује се, и све Богочовеково Црквом постаје његово. Боголико биће човеково у светом крштењу добија сав бесмртни програм свога живота: живети у Господу Исусу Христу и вечно доживљавати себе као христолико биће, и непрекидно испуњавати себе божанским силама
 

Богочовековим.



Од тренутка крштења почиње хришћанинов живот у Цркви, живот уцрковљења и оцрковљења, живот благодатно добровољног охристовљења себе помоћу светих тајни и светих врлина. Сав потоњи живот хришћанинов је умножавање таланата, дарова, добијених у светом крштењу. Крштењем се постаје живи храм Пресвете Тројице; сав живот се одвија од Оца кроз Сина у Духу Светом. У хришћанину раде све благодатно-врлинске силе, које охристовљују, отројичују, оцрквењују његово биће, те човек, тај богоздани потенцијални богочовек постаје кроз Богочовека у Цркви благодатни богочовек. Свe и у свему – Христос,  Христос у нама и са нама и ми у Њему и са Њим, то је циљ и програм хришћаниновог живота и у времену и у вечности.


Крштење је света тајна у којој се човек кроз троструко погружење у води у име Оца и Сина и Светога Духа очишћава од свих грехова, престаје да живи за грех и грешни живот и поново се рађа у духовни, свети живот и почиње да живи за Христа, ради охристовљења и отројичења. Крштењем се људско биће уподобљава Господу Христу (постаје сличан Господу) у 
Богочовечанском телу Цркве и постаје хришћанин. По речи Спаситељевој: Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије. У светој води крштења човек се очишћује од свега грешног и препорађа Духом Светим. Ако је дете, очишћује се од прародитељског греха; ако је пак одрастао, очишћује се и од личних грехова.
 

Тајну крштења установио је сам Спаситељ Христос када је по Васкрсењу Свом дао апостолима заповест: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Он је примером Својим осветио крштење, примивши га од Јована Крститеља. Тајна крштења се може извршити над сваким човеком који има веру, а каје се за своје грехе. То се види из речи самога Спаситеља и светог апостола Петра. Спаситељ вели: Који узверује и крсти се, спашће се, а апостол Петар: Покајте се, и да се крстите сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова: и примићете дар Светога Духа. Зато одрастао кандидат за крштење исповеда при крштењу своју веру читањем Символа вере. Α када се крштавају деца која нису у стању да исповеде своју веру, онда то уместо њих, и за њих чини кум читајући Символ вере. Зато кум и прима на себе обавезу да своје кумче, када одрасте, научи истинама вере и побожном животу.
У обреду тајне крштења најважнија је радња троструко погружавање у воду онога који се крштава, при чему свештеник изговара речи: Крштава се слуга Божји (каже се име које је кум наменио) у име Оца — амин, и Сина — амин, и Светога Духа — амин. Ово погружавање означава сахрањивање старог и васкрсавање новог човека, јер претставља Спаситељеву смрт и васкрсење. Крштење се не понавља, јер је оно духовно рођење; и као што се човек једанпут рађа, тако се једанпут и крсти. Зато је и речено у Символу вере: Исповедам једно крштење. Новокрштавани исповеда и своје прихватање Исуса Христа као Цара и Бога, као Спаситеља и Месију.
 

Право да врше свету тајну крштења имају епископи и свештеници, као наследници светих Апостола. У крајњој потреби (када је нека особа у невољи) крштење могу обавити ђакони па и лаици, тј. верници. У таквом случају, крштавани се трипут погружава у воду, при чему се изговарају речи: Крштава се слуга Божји (име) у име Оца — амин, и Сина — амин, и Светога Духа — амин. Ако овако крштена личност остане у животу, свештеник допуни крштење вршећи цео обред крштења сем троструког погружавања.

Крштење је, дакле, сама Спаситељева заповест и препорука, потиче од најранијег времена историје Цркве и представља улазак у Цркву, духовни живот у Христу и предукус живота у будућем Царству Божијем.

Извор Светосавље.рс

СВЕТЕ ТАЈНЕ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

  

Када говоримо о Светим тајнама уопште, морамо прво да говоримо о једној Светој тајни, која све тајне наше Цркве уоквирује, а то је тајна Христова, о којој говори и Свето Писмо. Каже тамо у Светом Писму, да је велика тајна побожности, да се Бог јавио у телу, каже апостол Павле. Да бисмо ово разумели , да би смо разумели ову светајну, ову тајну која уоквирује све оне тајне Цркве морамо да направимо један краћи увод.





Према библијском и светоотачком схватању, Бог је створио свет са жељом да тај свет постоји вечно, да постоји и живи у заједници са Богом. Да би постојао вечно свету је потребно да прими силу и енергију за вечни живот и ту силу и енергију за вечни живот свет може добити само од вечног Бога. Зато је било потребно да се оствари заједница света и Бога, да би свет могао вечно да постоји у заједници љубави са Богом.  Господ наш је желео да та заједница између Бога, света и човека буде слободна, а не да свет и човек буду приморани да буду у заједници са Богом, Господ је желео да буду свет и човек слободни, односно да заједница са Њим, Господом, Створитељем свега што постоји, буде заснована на слободи. Управо то је дакле била жеља, то је био циљ Божији када је створио свет, та вечна заједница Његове творевине са Њим, са Творцем. Међутим, то је подразумевало слободу, односно дао је Бог могућност човеку да заједницу са Богом оствари, или пак да је одбије, јер слобода подразумева и могућност тога негативног одговора, и управо се то и догодило, о чему имамо забележену приповест у књизи Постања, да први човек, први људи Адам и Ева заправо одбијају заједницу са Богом. Они својим поступком као да кажу да желе да извор своје вечности имају у створеној природи, хоће вечно постојање, али сами за себе, без Бога, из ове природе која нас окружује и из наше сопствене. Међутим, природа људска, природа творевине, будући да је створена, не може сама себи обезбедити вечно постојање. За тај задатак је човеку потребан Онај који га је створио – Бог. Будући да је то тако, природа људска и природа овога света не може да пруже вечно постојање без Бога, зато је смртност кроз Адамов грех, која је дотле била само могућност, постала Адамовим грехом трагична реалност. Човек се разболео од ”смртности” и потребан му је Спаситељ. Али, Господ који је створио све што постоји није желео да допусти да свет овај ишчезне у небиће, да пропадне, да нестане, него је одлучан био да свој домострој, односно своју бригу и љубав о овоме свету и човеку испуни и у времену које ће доћи. И заиста, онда када се време испунило, када је то било угодно вољи Бога Оца у садејству Духа Светога, друга божанска Личност Свете Тројице, Син Божији – вечни Логос Божији оваплотио се, постао човек, постао један од нас, остајући Бог. Зашто је то било потребно? Било је неопходно да Бог  буде тај који ће да превазиђе јаз, који ће да превазиђе провалију између човека и света са једне стране и Бога са друге, и управо се то догодило у делу, у чину оваплоћења Сина Божијега, у догађају када је Господ Исус Христос постао савршени човек – Богочовек. Вечни Син Божији пребродио је ту провалију, постао је један од нас, да би, да тако кажемо, Он био мост којим можемо да се сјединимо поново са Богом Оцем и достигнемо бесмртност и вечно постојање које нам је Бог услед своје вечне љубави наменио.
 

У неколико речи то би било оно што називамо Тајном Христовом, та општа тајна спасења. То сведоче Апостоли, први Исусови ученици у Светом Писму Новог Завета, да су имали истиниту заједницу са Богом кроз Господа нашег Исуса Христа: ”Што руке наше опипаше, што очи наше видеше то сведочимо” . Дакле, заједницу са Богом који је сада био видљив, који је сада био опипљив, који је био људима приступачан, то је оно ново под Сунцем у ствари на земљи настало, то је оно што је људима понуђено, то је та тајна Христова. Међутим, приликом Вазнесења Господњег, четрдесет дана након Васкрсења Његовог, видимо да одлази Господ на небеса. Узнео се пред Апостолима на небо, а они као да траже од Њега и кажу, ” Господе немој нас напустити ” , али Господ одлази Оцу и каже , ”Ако ја не будем отишао онда Дух Свети неће сићи ”. Било је, дакле, неопходно Вазнесење Господа нашега Исуса Христа, било је неопходно управо због тога да би могла да се оствари тајна, тајна Цркве. Наиме, десет дана касније, десет дана након Вазнесења Господњег, Дух Свети, трећа божанска Личност у Светој Тројици, је сишао на апостоле. Тај догађај је описан у Светоме Писму. Света Евхаристија, односно Литургија, је централни део хришћанске духовности. Знамо да је Господ наш Исус Христос на Тајној вечери преломио хлеб, дао га својим ученицима и рекао ”примите и једите, ово је Тело моје које се за вас ломи на отпуштење грехова”. Исто тако и чашу по вечери говорећи, ”пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета која се за вас и за многе излива на отпуштење грехова”. Управо дакле Света Евхаристија, Света Литургија, представља централну тајну. И онда нам је Бог показао многе тајанствене ствари, дакле, показао нам је да ту остварујемо заједницу са Њим, са Господом, али нам је такође показао да ту заједницу не можемо да остваримо сами за себе, показао нам је да до Бога можемо да дођемо једино заједно са другим људима и једино једни са другима. И то се веома добро види када присуствујемо Светој Литургији. Да би свештеник или епископ служили Свету Литургију, неопходан је и народ Божији, неопходни смо једни другима. Потребно је да постоје различите црквене службе које омогућавају да литургија буде служена. У Православној Цркви није нам својствено да, рецимо, свештеник или епископ сам служи Литургију, а да нема других људи присутних, него увек мора макар неколико људи да буде присутно, а најбоље је, и пожељно да нас буде што више. Јер постоје у Цркви различите службе. Прва служба је служба епископа, епископ је тај који раздаје дарове, он је у ствари тај који раздаје благодат Духа Светога, који поставља људе на различите службе. Са друге стране презвитери који окружују епископа, представљају збор Апостола који такође сведоче истину да је епископ овде на месту Христовом. Ту су ђакони који изображавају анђеоске силе и народ Божији, лаос Божији, који је такође присутан и који активно учествује у богослужењу са својим ”да” , са својим ” амин ” , са својим, ” Господи помилуј ” . Управо зато у Православној Цркви никада не може да се служи Литургија ако нису чинови, ако нису службе црквене присутне. Показује нам то да можемо да се спашавамо једино ако смо у заједници, да је заједница, дакле, предуслов нашег спасења. На овим основама можемо да разматрамо и да погледамо праксу православне Цркве када су у питању остале Свете тајне.
 

Иако смо рекли да је Божије Оваплоћење једна велика тајна побожности, током историје, Црква је за своје вернике истакла Седам светих Тајни које су основ активног хришћанског живота у црквеној заједници, живота који узводи до Бога и вечног постојања у заједништву са Њим:
  1. Света Тајна Крштења,
  2. Света Тајна Миропомазања
  3. Света Тајна Причешћа
  4. Света Тајна покајања, исповести
  5. Света Тајна свештенства
  6. Света Тајна Брака и
  7. Света Тајна Јелеосвећења.
Свака од Светих Тајни има своје сопствено значење и смисао о чему ћемо детаљније говорити у наредним страницама. Оне су потребне у хришћанском животу, јер представљају свештене радње у којима долази до сусрета Бога са човеком и најпотпунијег, колико је то могуће у земаљском животу, остваривања јединства са Богом.

Извор  Светосавље.рс

Свете Тајне

20160427_172143

Обично кажемо да у Цркви има седам Светих Тајни, јер број седам означава савршенство. Међутим, у Цркви су безбројне свете тајне: све је у њој Света Тајна, цео њен благодатни богочовечански живот. И освећење водице је Света Тајна, и монашење и освећење храма или иконе; и освећење домова, и бунара и освећење сваке ствари. И свака молитва је света тајна јер њоме силази на нас и на наше дарове и на створења иста Божија Сила, иста благодат Духа Светога.

Сваки, и нечујни, призив Духа Светога и сусрет са Њим, прераста и претвара се у Свету Тајну општења са Христом, који је неописива и неизрецива Светајна живота и свемира.

Митрополит Амфилохије, Епископ Данило - Нема лепше вере од хришћанске

Света Тајна Крштења

КРШТЕЊЕ (грч: Βάπτισμα или Χριστιανισμός) односно Света Тајна Крштења јесте једини начин да се уђе у Цркву Христову, заједницу народа Божијег коме је глава Христос. У одељку из Светог Јеванђеља које се чита у току чина Крштења, између осталог, налазимо и заповест Христову: "Идите и начините све народе мојим ученицима, крстећи у име Оца и Сина и Светога Духа." (Мт 28,19)Изво

Рађање за нови живот могућ је само у Крштењу, јер "ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божјег." (Јн 3,3) Када је народ после Педесетнице чуо проповед Св. Петра упитао је: "Шта да чинимо? Α Петар им рече: покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, те ћете примити дар Духа Светога." (Дап 2,37-38)

Крштење значи умирање старог човека и ново рођење у Христу. То лично искуство Васкрсења дато је сваком човеку, стварна могућност да се умре и да се "роди одозго." Управо о томе говори Свети апостол Павле у посланици чији се одељак чита на крштењу и каже: "Или зар не знате да сви ми који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт смо крштени? Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо, као што је Христос васкрснут из мртвих Очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер кад смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења." (Рм 6,3-5)

Крштење се у Светом Писму назива разним именима: бањом поновног рођења (Тит 3,24), просвећењем (Јев 10,32), крштењем (Гал 3,24), сахраном (Рм 6,4), Христовим обрезањем (Кол 2,11), распећем (Рм 6,6). Зато је Крштење основно хришћанско искуство, најважније стање за читав хришћански живот. Све у Цркви има свој задатак и смисао у Крштењу, јер све у Цркви потиче и живи по Васкрсењу Христовом.

У старој хришћанској Цркви, када су крштаване одрасле особе, кандидати, који су називани катихуменима, припремани су за крштење наставом која је трајала од једне до три године, а такође и молитвама Цркве, што се задржало и у данашњем чину Пређеосвећене Литургије (почевши од средопосне среде Васкршњег поста сваке године). Катихумени су постепено увођени у црквени живот посебним молитвама, тумачењем Светог Писма и Символа Вере, а такође и беседама.

Кандидате за Крштење, у старо доба, приводили су Епископу, који је у исто време био и парох и учитељ, осведочени Хришћани који су јемчили да кандидати прилазе светом Крштењу са чистим намерама. Пријем кандидата био је у почетку Васкршњег поста, испит пред Епископом на Велики Петак, а Крштење на Литургији на Велику Суботу. Будући да се данас у већини случајева деца Крштавају, катихетска настава изостаје, и оставља се за касније, када деца порасту.

Иако је Спаситељ рекао Никодиму: "Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божије" (Јн 3,5), Никодим га није разумео. Зашто водом? Зато што се живот не може замислити без воде, која символизује свет као космос и живот. Такође символизује уништење и смрт. Сетимо се само фараона и његовог потопа у Црвеном мору. Погружавањем у воду, новокрштени доживљава у исто време смрт и погреб, васкрсење и живот. Ο томе говори Св. Павле када каже: "Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо као што је Христос васкрснут из мртвих очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер кад смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења." (Рм 6,4-5)

После призивања Светог Духа ради освећења воде, и самог чина освећења воде, освећује се уље, које се назива уљем радовања, ради помазивања онога који се Крштава. Помиње га Иполит Римски (235) као благословено уље којим се помазивала глава уз изговарање речи: "Дајем ти помазивање благословеним уљем у име Господа Бога, свемогућег Оца, Исуса Христа и Светога Духа." Помазивање уљем помиње Серапион, Епископ тмуитски, и даје у свом Евхологиону молитве приликом помазивања катихумена и после помазивања. Молитва приликом помазивања уљем оних који се Крштавају сачувана је и у седмој књизи Апостолских установа.

Са усхићењем, благодарношћу и радошћу свештеник излива освећено уље у воду, трипут, у знаку крста и сваки пут говори: "Алилуја", а неофит је спреман да прими дар новог живота у Светој Тајни Крштења, просвећење, силу и снагу. Исповедајући као сведок свега тога, свештеник говори: "Благословен је Бог који просвећује и освећује сваког човека који долази на свет (Јн 1,9), сада и увек и у све векове", а учесници све ово потврђују радосним гласом: "Амин."

Приликом помазивања прво се знаком крста помаже чело, прса, леђа, уши, руке и ноге, а потом цело тело. Некада је гранчица маслине, коју је голубица донела Ноју, била символ измирења и опроштаја после потопа, а сада, помазивање онога који ћe се крстити знак да ћe се он водом и Духом ослободити робовања греху и измирити са својим Створитељем. После помазивања освећеним јелејем (уљем), свештеник крштава неодевено дете на тај начин што га трипут погружава у воду говорећи при првом погружењу: "Крштава се раб Божји (раба Божја - име) у име Оца - амин", при другом, "и Сина - амин", и при трећем, "и Светога Духа - амин."

Погружењем новокрштени умире за овај свет и одмах се рађа Васкрсењем Христовим за нови, вечни живот. После Крштења новокрштени се облачи у белу хаљину, која се помиње у сведочанствима о овој Светој Тајни из III века. Облачењем се символички представља добијање нове људске природе чији живот треба да буде чист и светао. После једне прелазне молитве прелази се на чин Свете Тајне Миропомазања. Новокрштени се на Светој Литургији први причешћује Светим Даровима.

Шта је крштење

Света Тајна Крштења је прва Света Тајна. Свете Тајне су радње које врши свештеник, где се на видљиви начин добија невидљива благодат Божија. На првом месту међу Светим Тајнама стоји јер овим чином новог рођења новокрштени постаје члан Цркве, улази у Цркву Христову. Крштење је почетак духовног живота, духовно рађање за вечност. Крштење се врши само једном – као што се физички рађамо једном, тако се рађамо и духовно. Крштење је услов нашег спасења. Православна вера се не добија наслеђивањем, већ се у њу улази крштењем. Онај који није крштен не може бити достојан да прими ни остале Свете Тајне. 

 Припреме за крштење 
 
  • КАТИХЕЗА – ПОУЧАВАЊЕ У ВЕРИ. То је упознавање са основним тајнама хришћанске вере кроз веронауку, разговоре са парохом/духовником и читање књига са благословом СПЦ. Особа која се припрема за крштење би требало, пре чина крштења, да познаје Символ вере , кроз који се исповеда вера и и сажима Предање Цркве, као и да савлада Оче наш, молитву коју нам је оставио сам Господ Исус Христос.
 
  • УЧЕШЋЕ У ЦРКВЕНИМ МОЛИТВАМА. Озбиљна намера да се духовно родимо за вечност подразумева одлазак у цркву барем недељом и празником на Свету Литургију, где се упознаје са Јеванђељем као Речи Божијом, као и да чује проповед свештеника.
 
  • ПОСТ ОД НАЈМАЊЕ ТРИ ДАНА ПРЕ ЧИНА КРШТЕЊА. Пост подразумева уздржавање од мрсне хране (хране животињског порекла), од рђавих мисли, жеља и дела, што је основа за очишћење тела и душе за чин крштења, као обнављање свих телесних и духовних сила и очишћење од сваког претходног греха.
  Крштење деце и кумство 

За крштење деце није потребна посебна припрема самог детета јер се деца крштавају по вери кума, који у Светој Тајни Крштења постаје духовни родитељ кумчета јер га духовно рађа за Бога и вечност. Кум води своје кумче кроз његово духовно узрастање до пуноће мере Христове, те он, уз родитеље, има велику одговорност за хришћанско васпитање детета, носећи на души како врлине, тако и грехе кумчета, као његов главни духовни васпитач. Зато је неопходно да, при избору кума, родитељи детета врло озбиљно размотре колико ће овај трећи родитељ бити у могућности да дете прати и усмерава током читавог живота. Кумство не треба раскидати, нити олако схватати јер оно подразумева озбиљну, обострану одговорност и поштовање. Кума не треба бирати међу крвним сродницима. Кум мора да буде крштени православни хришћанин. И кум мора да зна Оче наш и да је барем упознат – а најбоље би било да зна напамет – са Символом вере, који ће читати током крштења. Крштење детета се не сме одлагати, а нарочито не заузимати став да дете треба о томе самостално да одлучи када одрасте. Крштење је услов човековог духовног опстанка и развоја. У раној Цркви, родитељи који су, због немарног и неодговорног односа према крштењу детета, дозволили да оно умре некрштено, сматрани су убицама своје рођене деце. Зато крштењу деце треба приступати док су још бебе, без чекања да се за то стекну ма какви материјални или животни услови. Што се дете раније крсти, раније ће примити и снагу новога живота у Христу. Мајка не присуствује чину крштења само ако се оно обавља у првих 40 дана од рођења детета, након тога је њено присуство обавезно, будући да га је она физички родила, па треба да учествује и у његовом духовном рођењу. 

 Чин крштења 

За Свету Тајну Крштења основна материја је вода, па оно почиње освећењем воде. Вода је симбол очишћења, а погружавање у воду је израз очишћења и покајања. Упаљена свећа представља светлост Христову јер новокрштени прелази у светлост новог живота са Христом и постаје син светлости. Кађење објављује Светињу Духа Светога. Крштавање се врши трократним погружавањем у воду, уз свештениково изговарање формуле крштења: "Крштава се чедо Божије (име) у име Оца...", кум каже: "Амин", свештеник: "и Сина...", кум одговара опет са: "Амин", свештеник: "и Светога Духа", кум потврђује све са: "Амин". Тада се новокрштени облачи у чисту нову кошуљу – крсницу, добијену од кума, или се прекрива комадом белог платна, од кога се касније може сашити кошуља или јастучница. Бела кошуља симболише чистоту душе новокрштенога, са које је спран сваки грех, као и чистоту вере православне.  

 Миропомазање

 У непосредној вези са Светом Тајном Крштења је Света Тајна Миропомазања. Ове две Свете Тајне врше се заједно. Миропомазање је Света Тајна у којој се нарочитом материјом, Светим Миром, врши помазивање свих делова тела кроз које примамо овај свет: чела, очију, ноздрва, уста, ушију, прса, рамена, руку и ногу. Свето Миро је уљана материја, справљена од скупоцених миришљавих биљака, коју освећује Патријарх на Велики Четвртак и разашиље Свештеницима по епархијама и парохијама. Свештеник помазује наша чула изговарајући формулу: "Печат дара Духа Светога", док кум потврђује: "Нека тако буде". Као што је новорођенчету за телесни раст потребна храна, тако је и духовном новорођенчету ради узрастања, потребна духовна храна – благодат Божија. Крштење је духовно рођење, а миропомазање духовна храна новокрштенога. Миропомазањем свих чула, цео човек је учињен Храмом Божијим. После миропомазања следи литија – опхођење три пута око крстионице, уз певање стиха из Посланице Апостола Павла Галатима (3, 27): "Ви који се у Христа крстите, у Христа се обукосте, Алилуја". Овим опходом је начињен круг коме нема краја, круг који симболизује вечност, вечно јединство крштенога и миропомазанога са Христом. После читања Апостола и Јеванђеља, обавља се омивање (брисање) светог мира, како би се оно сачувало од обесвећења и пострижење косе. Пострижењем косе човек дарује плод свога тела као жртву и заветује се Богу.  

Шта кум треба да припреми за крштење? 
 
  • СВЕЋА. Треба купити свећу од чистог воска, у цркви где се обавља крштење, а никако на улици и по продавницама јер су само у храму Божијем оне освештане, а тиме се и помаже опстанак цркве. Величина и боја нису од пресудног значаја, а најмање је важно стављати розе траке за девојчице и плаве за дечаке јер то нема никаквог значаја за сам чин крштења.
 
  • БЕЛО ПЛАТНО. Потребно је да кум набави довољно материјала да новокрштени буде потпуно покривен током крштења.
 
  • ДАРОВИ. Уобичајено је да кум поклања крстић који ће дете (кумче) касније носити око врата. Могу се поклањати и иконе, бројанице, духовне књиге, Свето Писмо..., а најважније је то да духовни дарови од тог чина имају предност над материјалним.  

ПЕЧЕНЬЕ С ПРЕДСКАЗАНИЯМИ

           

Biti sam sa sobom

Picture  

Sve je počelo od razgovora u frizeraju.
​Frizirala me je efikasna i tužna 28-godišnja žena. Tek što smo se upoznale, lako smo prešle na lične i važne teme.


O čemu ljudi pričaju  tokom friziranja? Ja - o ljubavi i gubitku.

Prije naše seanse moja frizerka je izašla iz odnosa koji je trajao četiri godine. Zašto? Umorila se od toga što je partner nije cijenio.

​Rekla je: "Hitno moram da nađem nekog boljeg."
Uzela sam je za ruku ( ni sama to nijesam očekivala od sebe) i rekla veoma samouvjereno: "Obećaj da ćeš provesti sama sa sobom barem pola godine! Obećaj da nećeš ući u novu vezu, bez dugotrajnijeg prekida. "

Ona me je pogledala sa nevjericom i rekla:
"Ali biće mi dosadno. Pola godine da sama gledam TV, kao usedjelica? Šta može biti gore od toga. "

Znam mnogo gore situacije. Recimo, kada nađeš partnera isključivo zbog toga da ne budeš sama sa sobom. I iz nekog razloga on te(što iznenađuje!) ne cijeni. A ti ostaješ s njim, jer ti je užasno da budeš sama.

Ispričala sam joj svoju teoriju: samoća čini da čovjek u praksi bude sam sa sobom. Uči ga da prevaziđe iskonski straha od samoće! Ona nas ne ubija, već je čak u nečemu lijepa i korisna.

Nedavno sam razgovarala sa ženom od skoro 50 godina, ona mi je priznala da ne želi da raskine sa mužem. On je tuče, ali ona ne želi da se razvede, jer "kako onda da ide u restoran ili u goste? sama? ".
​Dragi moji, u nekom trenutku moramo da naučimo da idemo u restoran ili u goste sami. U suprotnom ćemo se naći u odnosima sa slučajnim ljudima. U suprotnom, donosićemo odluke isključivo zbog straha od samoće. Nama je potrebno da umijemo da trpimo sebe i da ne bježimo u veze. Tokom vremena, možemo čak i zavoljeti sebe. Možda ćemo i poštovati sebe, kada bolje upoznamo sebe.


Dugo sam se trudila da ne budem sama sa sobom. Izlazila sam iz jedne veze i ulazila u drugu - bilo mi je nepodnošljivo da budem u tišini. Nijesam birala sa kim ću biti, već metodično popunjavala prazan prostor u svom životu.
Sjećate li se knjige " Jedi, Moli se, Voli ( Eat, Pray, Love)"? Dok sam je pisala, imala sam malo vremena da bude sama sa sobom. Na tom putovanju, čula sam sebe.

Prešla sam granicu, na kojoj je ležalo obećanje: "Ja ću se brinuti o sebi, kao što se nije brinuo o meni nijedan partner. Ja ću slušati i čuvati sebe. Ja ću sebi pokazati nevjerovatno lijepa mjesta u svijetu. Ja ću hvaliti i tješiti sebe. Ja ću hraniti sebe lijepom hranom i kupiti sebi prelijepe knjige. Ja ću pitati sebe svaki dan: Šta mogu da uradim danas za tebe, draga? ".

Moji odnosi sa sobom ispostavili su se nevjerovatni, iako sam se u početku bojala da ih uspostavim.

Nekoliko godina kasnije upoznala sam partnera koji se odnosio prema meni tako brižno i pažljivo, sa istim takvim ushićenjem i ljubavlju, kao ja sama. Tokom te dvije godine sam se navikla na takav odnos prema sebi. Da nijesam tada posvetila dvije godine samoći, ja bih do sada skakala iz jedne neugodne veze u drugu.

Treba dati sebi vremena da bi shvatio šta je dobro za tebe. A kada  shvatiš, tada nikada više nećeš pristati na manje.  




Dogovorila sam se sa frizerkom da boravi u samoći pola godine. Najmanje pola godine. Obećanje smo sklopili rukovanjem. Sigurna sam da se neće razočarati. Naučiće da preživi momentalni strah da bi izašla na zreo odnos sa sobom? Pola godine celibata je vrijedno toga.



Naravno, među nama postoje i oni koji su navikli da budu sami sa sobom - i rade to već godinama. Oni, suprotno, imaju strah od bliskosti, strah da rizikuju sopstvenu slobodu. Njima ne treba moj savjet. Ali, ako ne možete da podnesete život u samoći, kao ja nekada (ili kao moja frizerka), tada razmislite o mojim riječima.

Nemojte se bojati sebe. Nemojte se plašiti da budete sami sa sobom.

Preživjećete prvo vrijeme, a zatim ćete sami uvidjeti koliko je to korisno umjeće.


© Liz Gilbert

Prevod teksta:  econet.ru

Prevela Beba Muratović - bebamur. com

Imala sam nešto više od četrdeset godina kada sam saznala da na pitanje: "Šta radiš?" može se odgovoriti ... Uživam u životu!

Picture  
Imala sam nešto više od četrdeset godina kada sam saznala da se na uobičajeno pitanje: "Šta radiš?" može odgovoriti: "Uživam u životu." 

Ovaj izraz prvi put sam čula u Izraelu. Njegov bukvalan prevod je: "pravim život".
Gradski kafe. Podne je. Za susjednim stolom sjedi stariji par. On i ona. Ne, nijesu muž i žena. Najvjerovatnije, stari poznanici ili prijatelji. Opušteno razgovaraju, malo flertuju, piju kafu. Iznenada telefonski poziv. Neko na drugom kraju linije pita ga: "Šta radiš?" A on: "Uživam u životu".

Uživam u životu
Ne rešavam probleme, ne zarađujem novac, ne tražim odgovore na pitanja, postavljam ciljeve i postižem ih, ne gubim na težini, na kraju krajeva, ne! Samo uživam u životu.

Ova igra riječi doslovno me je okupirala, i shvatila sam da i ja želim da naučim to "samo".

Prvu lekciju mi je dao vlasnik prodavnice kućnih ljubimaca, kada sam rano ujutro došla kod njega za hranu za pse. Tek je otvorio radnju, još nije uspio da se razbudi, zato je polako raspakivao svoju robu. Ja, radeći godimnama po moskovskoj navici, počela sam da mu objašnjavam da mi to treba brzo i hitno.

Na to je vlasnik prodavnice izvadio iz kaveza malog zeca i stavio ga u moje ruke. U tom trenutku sam shvatila: šta je to - uživam u životu!

Vrijeme se zaustavilo za mene. Željela sa da milujem toplog zečića satima. I da gledam, gledam fascinirano na spori rad prodavca.

Zatim je bilo mnogo drugih lekcija, od kojih mi je svaka donosila sreću.

Na primjer, danas znam tačno gdje pripremaju najukusniju kafu.

Najukusnija nije zbog ukusa, ne. Samo na tom mjestu se okupljaju takvi ljudi sa takvim nevjerovatnim psima! Posmatrajući taj svijet, polako pijem kafu - to je za mene uživanje u životu.

Ili. Nikada nijesam znala da je hranjenje konja uživanje. Taktilno, iskreno. Od djetinjstva sam se bojala da im priđem. Ali, vlasnica štale prelijepih konja sa osmijehom, mi je ponudila da pokušam da prevaziđem strah, davajući konju jabuku.

I širom otvara ogromna usta sa jakim zubima, on ili ona spusta glavu na moju drhtavu ruku i veoma nježno, samo sa toplim vlažnim usnama i toplim jezikom liže sa dlana jabuku. U tom trenutku, moje reči su zamrle.

Ali najvažniju lekciju uživanja u životu sam naučila prije dvije godine na putu.

To se dogodilo u trenutku kada sam pokrila ćerku svojim tijelom. Sonja i ja smo se vraćale kući kolima i čule zvuk sirene. Događaj se desio u ljeto 2014. godine, bila je operacija "neuništiva stijena", a mi smo upale pod raketnu vatru.

Nakon uputstava, zaustavila sam automobil, izvadila dijete iz sjedišta, stavila je na put i pokrila je sobom. Još uvijek se jasno sjećam talasa eksplozije od izbačenog projektila, koji prolazi kroz moje tijelo i šapata ćerke: "Mama, ti me sada lomiš." Tako sam je čvrsto "pokrila".

Nakon ovog slučaja, svijet za mene je počeo da igra u potpuno drugačijim nijansama. Konačno sam zaista shvatila šta znači: "Uživati u životu ovdje i sada!"

Autor - Jevgenija Šustikova


Picture 
Bogatstvo - to nije to, kakvu bundu nosiš, kakav automobil voziš i kakav ti je telefon u rukama!
Bogatstvo to su živi roditelji, zdrava djeca, pouzdani prijatelji i snažno rame voljenog čovjeka!

Ako ste u stanju da vidite, hodate, govorite, volite i ustajte svako jutro - vi ste bogat čovjek!

Žaleći se na život, pomislite na one koji su ​​rano otišli iz njega.

Žaleći se na svoju neposlušnu djecu, pomislite na one koji se svakodnevno mole Bogu da ih dobiju. Cijenite ono što imate.

Postoje tri zamke koje kradu radost i mir: žaljenje zbog prošlost, briga zbog budućnosti i nezahvalnost za sadašnjost.
​Rađamo se sa plačom, umiremo sa uzdasima. Preostaje nam samo da živimo sa smijehom.

~ Viktor Igo

Izvor: http://www.cluber.com.ua/lifestyle/samorazvitie-lifestyle/2017/10/osim-haim/

Prevela: Beba Muratović - bebamur.com
 

недеља, 15. октобар 2017.

Jupiter u Škorpionu (Intro za 2018. godinu)

  

Mandat Jupitera u Vagi je završen. Doneo je nove predsednike, gazdinstva i vlade širom sveta koje su onakve kakav je i svet. Kako je Jupiter izašao iz Device (koja brine o okolišu i zdravlju) i ušao u Vagu, aktivizme usmerene na klimatske promene i ekološku svest munjevito su sa #1 na top listi gurnuli nešto niže gender-pokreti i trendovi, praćeni ekspanzijom feminističkih struja. I Holivud je prigodno učestovao u 2017. sa “Wonder Woman”. Kako je glavno obeležje ma kog aktivizma kao takvog njegovo objavljivanje i tekstom i slikom, njegovo raspričavanje, pokazivanje, izloženost javnosti – Jupiter u Vagi je doprineo da ma čemu da su se ljudi priklonili – to sada i masovno obeleže kao svoj imidž. Od majica sa opaskama ili sloganima, preko šolja, tetovaža, grafita, do jutjub videa, tvitova, fotografija koje su verodostojno potvrdjivale pripadanje odredjenoj grupi . Definitivno je 
Jupiter u Vagi aktivizam pretočio u novu modu, pop kulturu, neki novi rokenrol i definiciju šta je danas super cool – a to je biti aktivista. A kako to obično biva, “dvoje su se tako i smuvali”. Dakle, malo više zabava, poziranje, samopotvrdjivanje kroz prilagodjavanje aktuelnom i popularnom, a malo manje suština.

Iako sam prilično ubedjena da danas nema čoveka koji svojim uverenjima ne zastupa i uverenja nekog pokreta jer se svet vidljivo razvukao do ekstrema (za i protiv) Jupiter u Vagi je omasovio one koji su trend. Otuda je medju pripadnicima bilo i onih koji do pre godinu dana ni najmanje nisu marili za prava koja su potom svim srcem zastupali i branili. No suština Jupitera u Vagi u pogledu toga kako vidimo svet i uz kakva uverenja i vrednosti stojimo je ta da je on borac ZA.

Jupiter u Škorpionu se više bori protiv (jer nema tu pozitivističku i estetsku ideologiju koju nosi Vaga-lala land (a ko drugi da dobije Oskara za vreme Jupitera u Vagi) a ako se bori za, onda je to tamo gde se do sada ćutalo. Gde je tema tabu, više kao duh čije se ime ne spominje. Pa ako je već došao do teme, onda će doći i do imena. Tako da je Jupiter u Škorpionu nameren da ispostavi svoju listu i krene da proziva. Redom i poimence. Nikada nije bio pristalica generalizacija a naročito zamenica “oni”, “ovi”, jer čemu to sve kada postoje imena, vrlo živi konkretni akteri. To razbijanje tabua i izvlačenje krivaca ili šokantnih, nekada zastrašujućih informacija iz anonimnosti medjutim, ne tiče se samo njegove hrabrosti. Taj epski osećaj da je istina put kojim se redje ide ali koja prati srećom hrabre (jer Jupiter je i sreća) tiče se mnogo više nego hrabrosti, njegovog ličnog pakta koji je napravio sa samim sobom da sebe neće izdati čak i da bude morao da prođe vilajete poput korupcije, laži, nemorala, poroka. Da sve na ovom svetu postoji da bi nas razorilo, uništilo, sakatilo nam volju i snagu i na kraju – ubilo. Život nas ubija, život nas kvari, kvarimo se poput svega živog što trune, što na sebi nosi lepljive i vlažne tragove vremena, kvare nam se ideali, kvare nam se zubi, kvare se principi, govor, društva u celini, igre dečije su se pokvarile, ljudi se kvare, sve truli i propada a Smrt… e samo Smrt je ta koja može vratiti motivaciju i želje, pogotovo želje da sve uradimo ponovo i ovog puta hrabrije i ispravnije, sasvim drugačije. Koliko smo samo puta čuli tu priču dok neko na postelji izgovara da bi toliko toga menjao. I verujemo mu, iako znamo da neće imati verovatno prilike. To je taj pakt izmedju smrti i ovog Jupitera koji se ne moli za dobra niti zdravlja u životu, već za dobru smrt, kad joj vreme dodje. Bez kajanja, bez žaljenja.

Zato i sve male smrti u životu kao što su gubici, urnišući bolni rastanci, ostajanja bez nečega vitalnog, važnog, sve bankrote i beznadja, duge muke i mučna osećanja, nemanje izlaza i rešenja, vizije ni spasa, tu pustoš koja nekada čoveka snadje jedino smatra važnom i potrebnom za rast. Ti grozničavi trenuci nespokojstva, mahniti bezuspešni pokušaji da se održimo u igri poput koprcanja na suvom, svi ti krici iz mračnih vilajeta duše i podsvesti kada nas uznemiruju neprestano jer nemamo ni moć ni kontrolu nad životom, zastranjivanje od okrutnosti do ravnodušnosti i nazad zbog životne situacije u kojoj smo, sva pustoš kada nas uvuče u sebe gde se osećamo i apsolutno sami, odbačeni, ostavljeni, zaboravljeni, nebitni, ali i kada otrovi sumnji, strahova, gneva, osvetničkih poriva, težnje da na silu sebi vratimo moć preko noći (bezuspešno) lipte kroz naše duše i um i ne daju nam čak ni to da možemo makar mirno uz neku filozofijicu koja pruža ‘duševni komoditet’ (kako je to nazvao Ivo Andrić) svoju sudbinu da prihvatimo, već se u neverici šta nas je snašlo tresemo jer strahujemo da povratka nema. Da smo gurnuti daleko od glavnog puta koji bi nas vodio u rajsku budućnost. Baš kao da smo progonjeni od sebe samih u životu iz kog se tada osećamo izgnano; dakle sve takve životne momente jedino za njega imaju smisla u svom ostalom ništavilu i dramaturgiji. To su jedini trenuci kada ćemo jasno videti kakvi smo. U dobru smo svi slični i lako je biti optimista punog stomaka sa krovom nad glavom. No lako je tada i najlakše čak grešiti. Osudjivati i odbacivati sve one koji i bez potvrde da je išta u životu pravedno i dobro, a kamoli optimistično – žive i opstaju. Otuda je dubina neophodna u narednoj godini, dubina uvida, kopanje do motiva i prapočetka. Do najvećeg straha i najvećeg bola. Do onih perioda koji su davno prošli ali koji su nas izgradili. Za koje smo oduvek znali da bi mnogi na našem mestu tada lako odustali, poklekli pred lakoćom i komforom samo da ne budu više u sosptvenoj koži. Posrnuli i izdali sebe pristajući da postanu šta god samo da se instant spasu, dok smo mi pristajali i na Ništa jer je Sve bilo već u nama. Vremena kojima smo večito zahvalni što smo ostali na svom putu, jedina osoba kojoj smo stvarno dužni da uvek i svuda za nju budemo – smo mi sami.


“There is nothing that can take the pain away. But eventually you will find a way to live with it. There will be nightmares. And every day when you wake up, it will be the first thing you think about. Until one day, it will be the second thing.” (Blacklist)

Zato ovaj Jupiterov tranzit mora biti poseban i važan za svakoga od nas. Sigurna sam da će nepogrešivo skenerski zaroniti koliko god da treba duboko i pronaći naše najstarije strahove i ožiljke koje je život (a ne mi) ostavio na nama. I ako smo od tada krenuli pogrešnim putem, bilo putem korupcije, dominacije, kriminala, zla, manipulacije drugima, putem laži ili izdaje, prevarili sebe u ma kom smislu daje nam priliku da se na isti način – dakle, padom, sunovratom do onog istog beznadja sada spasemo i ovog puta krenemo dalje ne strahom od života i gradjenjem imperije kako bi od života bili nedodirljivi (jer od smrti svakako nije niko), već da krenemo bez straha od gubitaka, smrti i beznadja u intenzivnu borbu za život, za sebe, za ono u šta verujemo a što nas čini spokojnim i oslobadja nas stida od sebe. No bez pada i kriznog nihila – to će biti nemoguće jer jedan taj u nama mora umreti da bi se drugi rodio. I to je ta duboka, jedino ispravna transformacija. Zato ovaj Jupiter i veruje da se ljudi ne menjaju lako. Mnogo je snage, volje i hrabrosti potrebno da bi se čovek u istom životu usudio da krene isponova. Tašta je ljudska priroda isuviše, a pogotovo kada je okruženjem ili duhom vremena kao danas čovek podržan da u svojoj iskrivljenoj i često iskvarenoj manifestaciji opstaje da bi se tek tako svega tog odrekao i sve čega se odavno gadi do ravnodušnosti odbacio u ime novog rodjenja. Takvi životi se prepoznaju po izostanku uzbudjenja sobom, i neophodnosti za uzbudjenjem koje dolazi od spolja u vidu preskupih materijalnih dobara koje sebi pribavljamo, grčevitom držanju za titule, statuse, funkcije, čak i seksualnost više nije protočna već treba dodatni stimulans porno industrije da bi smo se uzbudili. Kao da sama želja, pohota, sam libido nemaju snagu da “seme života” (kako je seks nazvao Filip Rot u jednom svom romanu kao “istinski dokaz volje za životom”) budu dovoljni. Možda nismo ni primetili kada smo upali u hibernaciju, kada smo se umrtvili i životi nam postali dosadni i tupi, a i mi isto. Zbog toga sve te industrije i korporacije puno zaradjuju, jer znaju da je medju nama mnogo živih mrtvaca kojima treba privid da su živi.
Ova transformacija će dotaći i sve one koji sada prolaze kroz teške periode, patnje, gubitke, egzistencijalne drame i daće im Jupiter šansu da život promene. Onima koji su prepoznali neke svoje godine u ovim redovima, kada su kao na vetrometini i potpuno sami rešili kojim će putem dalje, a nisu se pokajali, njih ovaj Jupiter testira, vodi ponovo do ivice, izbora, lakih primamljivih ponuda, lukavo ih iskušava jer mu se čini da su se i oni malo uspavali. Postali previše ljubazni spram svih i pitomi, malo čak i lenji, kao da im fali uzbudjenja, a rekoše onda da je pitomost za kukavice. No ima i onih koje neće dirati, nagradiće lojalnost i karakter koji su u tim godinama izgradili, donevši im za ova vremena još veće odsustvo straha i slobodu kojih moguće je nisu ni svesni ali koje će se vrlo jasno videti kroz njihove postupke, dela, na šta su i te kako spremni.


b6994868d8d58336a67377f25cc16f09
Jupiter u Škorpionu je onaj koji razume i vidi gotovo odmah sve devijacije, anomalije, poremećaje, nedostatke, felere, mane, unakaženosti, jalovoti i slabosti. (Diana Arbus ga je recimo imala tu u horoskopu) Njegova misija je da zahvalan ostane samo onima koji su ga napustili, povredili, prevarili, dotukli, i da zahvaljujući njima postane snažniji, ono što ni sanjao nije da bi mogao postati jer, niko tako nešto ni ne sanja sve dok mu se ne dogodi, dok ne predje sopstvene granice. Nije ni čudo da ga baš tu ima Marina Abramović ili ga je imao Džek London, čiji Zov divljine ko nije, sada bi mogao da pročita zbog istine kako nas život kroz preokrete pune propasti, bola i beznadja – zapravo čeliče i iz nas izvlače ono što nismo ni slutili da imamo. Skoro pa kao kod samog Londona, koga otac nikada nije priznao, ali je zato dobio priznanje celoga sveta.


“I don’t care what you’ll do, but stay scared as hell. You will never be able to experience everything. So, please, do poetical justice to your soul and simply experience yourself.”

— Albert Camus, Notebooks

Obavijen apsurdom, Jupiter u Škorpionu mnogo daje i mnogo uzima. A ko gubi i ko dobija, nema baš nikakvu logiku, uglavnom je sve vezano za ovaj znak – apsurdno. (Kami je bio Škorpion i zato ga je tema apsurda toliko fascinirala). Ideja da će nas (moralno) dobro spasiti takodje može doživeti svoju najdublju krizu. Kriminal će verovatno da buja, korupcija još i više, ratovi da se razbuktaju jer ovo je profitiranje od zla, stradanja, rušenja, zavadjenja, smrti. A od smrti ne profitiraju samo Topalovići, već i jake sile i vlasti koje bukvalno kreiraju nemire i ratove, svi koji stoje iza svesnog žrtvovanja nedužnih zarad lične dobiti ili opet, rušenja, puštanja otrova ka suparničkom taboru. Na individualnom planu to su otrovna ogovaranja i informacije koje manipulativno nekada ljudi plasiraju da bi izazvali dramu, aferu, skandal, propast.
E, zato je Jupiter u Škorpionu tajanstven.

Njegov svet je underworld, svet skriven od Sunca i naroda. Otuda on ne poteže za mobilnim da bi uslikao ambijent, okoliš, ljude sa kojima je. On poštuje svačiju privatnost i tajnu – od privatnosti te osobe preko puta do privatnosti tog ostrva, kuće, zabačene taverne na kraju sveta ili skrivene u centru Londona svejedno je, on nema nameru da je izda. Da izda njenu borbu da se opire upravo onome što je boravkom u Vagi željan pokazivanja i popularnosti svima pokazivao i skupljao lajkove. On nije public person, isključivo je private. Isto tako neće izdati ni sebe, neće govoriti puno o sebi, samo ako odmeri da je potrebno i koliko priliči datoj situaciji. Uvijeno možda u duhovitost ili sarkazam, ali ne puno. Tek malo da druga strana više ne postavlja pitanja.

Zato u današnjem svetu i vremenu gde su socijalne mreže i socijalni inžinjering uticali da ljudi zaborave na privatnost i gotovo sve o sebi rado dele sa drugima, Jupiter u Škorpionu će prigodno s vremena na vreme kazniti. Stalkeri, hejteri, maliciozni komentatori daće se u posao i uspešno izazivati osećaj bespomoćnosti kod druge strane koja se nije zaštitila, nije unapred razmišljala o mogućim posledicama već naivno i zavedeno sebe nesvesno izložila i potencijalnoj opasnosti. No ta prava o zaštiti privatnosti i postoje u zakonu zbog toga što je prirodno pretpostavljeno da će biti kršena. Ukratko, kažnjavaće naivnost i opiranje odrastanju, zrelom pogledu na sebe i svet za koji je potrebna oštrina, britkost uma, informisanost, dubina poznavanja ljudskih patologija, kao i ranjivosti svih sistema u celini. Sve ostalo preoptimistično i pozitivističko on vidi kao površnost, jednu tipičnu detinjastu ideologiju pohranjenu u potrebi da se vratimo u najbezbrižnije vreme života iz koga smo zapravo davno iščupani.


Marina-Abramovic-Carrying-the-Skeleton-I-2008 copy
 

Generalno kada astrolozi govore o Jupiteru i njegovom uticaju u odredjenoj godini, to znači da ćemo u toj godini biti zapravo svedoci (direktno ili indirektno) mnogih (ako ne svih) scenarija koji su upravo zato tog Jupitera učinili takvim. Koja je to škola što je Jupitera u Škorpionu učinila da bude to što jeste? To je škola nepravdi, iskonskog straha, apsurda, paradoksa, svega što ne može da se objasni ni moralom, ni religijom/duhovnošću, ni naukom. I najbolji lekar može da napravi grešku zbog koje pacijent ne preživi. I dobri ljudi stradaju nepošteno. Ili kada devojka zatrudni pri prvom seksualnom odnosu. Ili dobije sidu. Kada već spomenuh na početku aktiviste, Jupiterov aktivizam bi mogao da u tom pravcu zaživi. Čemu to ne posvećujemo dovoljno pažnje kao da ne postoji, a vrlo je alarmantno? 

Prva AIDS kampanja je inače bila pokrenuta osamdesetih, upravo na Jupitera u Škorpionu, a 1994. (isto kada je Jupiter bio u ovom znaku) Tom Henks dobija Oskara za ulogu u filmu “Filadelfija”. i verujem da će se i u 2018. seksualno prenosivim bolestima posvetiti mnogo, mnogo više pažnje i dati prostora, a posebno sidi. Razlog zašto prethodnih par godina nije taj aktivizam postavilo na mesto broj #1 već su to očuvanje prirode i feminizam jeste što je trebalo dočekati da Jupiter ušeta u znak dovoljno surov, kako bi se i ono što ljude plaši i sa čime se retko suočavaju jer im stvara nelagodu – počne pojavljivati na Fejsbukovom feedu svakodnevno. Upravo to, NELAGODA, jedna je od omiljenih reči i izazvanih osećanja ovog Jupitera. Drugi aktivizam bi mogao biti usmeren na narkomaniju, iako će isti ovaj Jupiter ugovarati pozamašne tone i tone heroina narko dilerima. Treći aktivizam je vezan za trgovinu ljudima. Za trgovinu decom, za trgovinu organima i tako dalje.
On nije sada tu da bismo se mi osećali komforno. Nelagodu voli jer probudjuje želju za opstankom, za trajanjem, za životom. Baš kao i strast, seks, bogatstvo, moć.

Što se seksa tiče – da, njega će biti jer će libida biti. Biće i prirodnom željom pokrenute strasti, ali i one druge već pomenute gde su stimulacije neophodne od preparata za potenciju i onih na baterije za dodatno uživanje do čipke, zastora i noir art vizuelnih stimulacija (Bettie Page ga je ovde imala kao i Mata Hari). Jupiter ovde rasplinjava erotsku maštu i fantaziju koja osim što otvara nove hot line-ove i seks šopove zapravo nas crno na belo vodi dvesta spratova niže da utvrdimo svoju ulogu. Da li dominiramo ili smo submissive? Potčinjeni. Da li vodimo ili nas vode. Koja je naša uloga u životu, ona prava koju želimo svesni toga bili ili ne, seks će potvrditi bolje od terapije. Šta je to što nas privlači a što obuzdavamo? U ulozi seksa kao prirodnog puta za začeće – Jupiter u Škorpionu je velika podrška, tako da verujem da će biti dosta što željenih što neželjenih trudnoća.

Kako je sve u Škorpionu sklono vezivanju, bondingu otuda je i najveći strah ovog znaka vezan za poverenje i bliskost. Zna da ako u svoj život nekog pusti da udje, da će se vezati, dakle rizikovati jer će toj osobi biti dovoljno izložen. Strah od izdaje, sumnja u slabosti drugih ljudi da su površni, prolazni, neozbiljni lako probudi sumnju i anksioznost, nervozu, nemir. Jupiter ovde zato najpre podstiče nepristupačnost za vezivanje i ističe ličnu slobodu, jasno distanciranje, podgrevanje do usijanja ali isključivo seksualno kroz libido koji buja i preplavljuje telo, dok u momentu kada ste pomislili da će vaš nov partner (vi ste ga tako nazvali) biti tu jer imate temperaturu 40 – njega prosto nema. Ukida brigu da ne bi dao dvostruku poruku i da bi ostao jasan, dosledan nevezivanju. Daleko od toga da nije brižan, ali uslov je da voli. Da mnogo voli. Da smrtno ozbiljno voli i tada on može pola sveta da prevari ili sruši da bi jednu osobu do koje mu je životom stalo zaštiti. Otuda ili jeste ili nije. Nema sredine, nema čitanja izmedju redova iako vam on o svojim osećanjima puno ne govori. Zato će parovi generalno imati više neverbalnu komunikaciju ove godine praćenu onomatopejom režanja i siktanja, ali njega to ne uznemirava, on takve parove najviše sada hrabri duhom i tera da istraju. Koji se ne trude da budu bolji, ni da budu lepši, ni da se dopadnu ni da budu otpadnici. Koji su možda nekada takvi bili pa su zahvaljujući drugoj osobi pred kojom mogu biti i najgora verzija sebe – odustali. Koji ne glume ni porok ni svetinju, koji nisu replika već original, makar i sasvim običan i drugima nezanimljiv. Hrabri ih da istraju da prebrode muke, krize, nezadovoljstva odnosom jer su već mnogo prešli, mnogo zaronili i neopisivo se promenili. Prešli lične granice više puta i svaki put zaticali jačeg sebe, sigurnijeg, nalazili moć da ostanu onda kada su bivali jako slabi i želeli da pobegnu.


“And when you choose a life partner, you’re choosing a lot of things, including your parenting partner and someone who will deeply influence your children, your eating companion for about 20,000 meals, your travel companion for about 100 vacations, your primary leisure time and retirement friend, your career therapist, and someone whose name you’ll hear about 18,000 times.


Intense shit.”
To su veze u kojima nema pravila, u kojima nema medjusobnog poštovanja na formalni, diplomatski način, već prirodama se prilagodjavaju i grade odnos. Ili kroz opiranje prilagodjavanju i lakom prihvatanju kao u jednoj borbi za moć. Dobrovoljno su dali drugoj osobi da ih muči ponekad. Pristali na patnju kao i na radost, na dirljivu nežnost i životnu strast. Jer, za ovog Jupitera je ljubav i gubljenje slobode jer onaj ko voli, mora da deli sudbinu onoga koga voli.” (Bulgakov, “M&M”), deliti njegove strahove, mane, nesigurnosti, njegove loše dane i jako jako loše dane.. Pa to nisu zašećerene romantične ljubavne priče, to nisu fensi selebriti parovi kojima svi zavide na lepoti, bogatstvu ili sreći (njihova godina je upravo prošla), to nije zalazak sunca ni osmeh u jutarnji čas. To je psovka odmah s jutra i gundjanje pred ručak, ćutanje dugo i snažno i nekada kroz zube, ali i smeh do suza, hiljadu internih šali, povezica, pogleda kojim se razumeju bez reči. To su oni za koje svet kaže “mnogo toga su oni prošli.” To su Tommy i Gina iz Livin’ On a Prayer. (“We’ve gotta hold on to what we’ve got/It doesn’t make a difference if we make it or not/We’ve got each other and that’s a lot/For love we’ll give it a shot.”) To je ljubav koja se radja u muklom času ili kada je sve na ivici, teško, ili u fajtu dok idemo kroz život, ili dok se borimo za posao, za stan, u borbama su njihove intimnosti srasle, pa strahovi jednog postaju i strahovi drugog, misle ili kažu isto, izmešale su im se ličnosti do neprepoznavanja šta je više tu čije, te bi razlaz/raskid doneo mučan i težak proces razdvajanja i deljenja. E otuda je teško da se ode.

To su odnosi koji su romantični koliko i pesma Riblje čorbe “Nemoj srećo, nemoj danas”. (“Dan je tmuran, ja mamuran / nemoj srećo nemoj danas / da ispravljaš krive drine / možeš doći do istine / pusti ladje neka tonu / daj mi sodu bikarbonu…”) Zato je dubina odnosa, prožimanje suprotnostima i kroz frustracije, krize, lomove, a ne samo kroz ugodne i lepe stvari važna ove godine. Kakvi smo u konfliktima, da li prekidamo čim nam ne prija, da li odlazimo čim se osetimo izdominirano jer druga osoba ima veću profesionalnu slobodu, više je srećna, ili makar duže spava nedeljom. Jupiter u Škorpionu (poput već pomenute Marine Abramovic) tu poručuje: Istraj, prezupči, ne budi slab, koliko god da je ponekad teško, strašno, mučno, iscrpljujuće.  Biti intiman potpuno, biti ogoljen, izložen, neobuzdan i slobodan, biti pronadjen, oslobodjen od ideala i očekivanja, nametnutih kriterijuma i lažnih obećanja upakovanih u kvazi istine – da, to znači odustati od iluzija da je ljubav isključivo prijatno osećanje do kog se lako dolazi. To znači da smo odrasli i zreli za pravu ljubav. To što nam treba duboko živi negde u nama, a to je neko da nas razoružavajućom nežnosti čuva i od sveta i od nas samih.
Jupitera u Škorpionu još imaju (ili su imali): Stiven King, Hičkok, Mata Hari, Salman Rušdi, Dejvid Bouvi, Beti Pejdž, Dijana Arbus, Karl Sagan, Terens Mekena, Madam Pompadur, Dćek London, Edvard Munch, Vinsent Prajs, Elfride Jelinek, Al Kapone, Igi Pop, Kevin Spejsi, Žulijan Asanž, Hemfri Bogart, Alister Krouli, Elvis Prisli.

tekst u celosti preuzet sa sajta Sanja Peric