недеља, 17. децембар 2017.

Ruski naučnici dokazali da je molitva lek: Obnavlja ceo organizam, smanjuje stres i pruža sigurnost

Naučnici su dokazali da vernik udubljen u molitvu potpuno isključuje moždanu koru, a to označava potpunu sigurnost i odsustvo stresa.

 

 
Po definiciji, molitva je oblik obraćanja Bogu, uz uspostavljanje odnosa sa Bogom ili kakvim božanstvom, odnosno boginji, bogu ili bogovima. Pravoslavci i katolici se obično mole i svecima, Mariji i anđelima čuvarima.
 
Nedavno su ruski naučnici sa St Petersburškog univerziteta materijalno dokazali da su čudesna izlečenja povezana s duhovnošću istinita te su otkrili mnoge telesne i duševne promene koje čovek može da doživi u trenutku molitve ili verskog obreda.
 
Naučnici su dokazali da vernik udubljen u molitvu potpuno isključuje moždanu koru, a to označava potpunu sigurnost i odsustvo stresa.

 


Molitva lek protiv negativnog razmišljanja
 
Profesor Slezin uspeo je izmeriti moć molitve te je ustanovio da monah koji moli potpuno isključuje moždanu koru što je zabeleženo još jedino kod dece do tri meseca koja su sigurna u blizini svoje majke. Kako ljudi rastu, osećaj sigurnosti se sve više smanjuje, a povećava se moždana aktivnost. Aktivnost se smanjuje jedino tokom dubokog sna i molitve, a to dobro utiče na ljude.
 
"Molitva je snažan lek te ne samo da reguliše sve procese u ljudskom organizmu, nego i obnavlja uništenu strukturu svesti", tvrdi Valeri Slezin, direktor Laboratorije za neuropsihofiziologiju na Institutu za istraživanje i razvoj psihoneurologije u St Petersburgu.
 
Većina bolesti uzrokovana je tako negativnim situacijama i umno potenciranim problemima koji se tokom molitve povlače ili čak potpuno nestaju. Naučnici su dokazali da se nakon mise i drugih verskih obreda normalizuje krvni pritisak i druge vrednosti izmerene u krvi.
 
Navodno je dokazano i da zvuk zvona ubija viruse, a sveta voda menja svoja svojstva izlečenja zavisno o stepenu verovanja vernika što je zapravo samo dodatak na teoriju o "pamćenju vode".

  

Izvor  Stil.

Molitva Svetom Nikoli: Velikom čudotvorcu, iscelitelju i pravedniku treba da se obratite ovako!

Uoči jednog od najvećih hrišćanskih praznika, svecu se treba obratiti sa tri molitve

 

 
Pravoslavna crkva i njeni vernici 19. decembra obeležiće najveću slavu i veliki hrišćanski praznik - Svetog Nikolu.
 
 
Uoči i na ovaj veliki dan, pravedniku, čudotvorcu, iscelitelju, zaštitniku moreplovaca, dece i ribara treba da se obratite sa ove tri molitve:
 
Molitva prva Svetom Nikoli
 
O, svehvalni i svečesni arhijereju, veliki čudotvorče, svetitelju Hristov oče Nikolaje, Božji čoveče i verni slugo, željeno biće, sasude izabrani, čvrsti stube Crkve, presjajni svetilniče, zvezdo koja obasjavaš i osvetljavaš svu vaseljenu. Ti si pravednik, uzrastao si kao palma posađena u dvorima Gospoda svog, živeo si u gradu Miru, mirom si zamirisao i izlivaš nepresušno miro blagodati Božje. Svojim putovanjem, presveti oče, more si osvetio, kada mnogočudotvorne mošti tvoje putovahu u grad Bari, da od istoka do zapada slave ime gospodnje. O, prekrasni i predivni čudotvorče, brzi pomoćniče, usrdni zaštitniče, predobri pastiru koji duhovno stado spasavaš od raznovrsnih opasnosti, tebe proslavljamo i tebe veličamo kao nadu svih hrišćana, izvor čudesa, pokrovitelja vernih, premudrog učitelja, hranitelja gladnih, radost uplakanih, odeću nagih, lekara bolesnih, krmanoša moreplovcima, osloboditelja sužnjima, staratelja i zaštitnika udovica i sirotih, čuvara celomudrija, krotkog vaspitača dece, okrepljenje staraca, nastavnika postnika, odmor trudbenika, izobilno bogatstvo ništih i ubogih.
 


 
Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

Usliši nas koji ti se molimo i pod okrilje tvoje pribegavamo, zauzmi se za nas pred Višnjim, i svojim bogoprijatnim molitvama izmoli nam sve što je korisno po spasenje duša i tela naših. Pomoću tvojom sačuvaj od svake nevolje svetu obitelj ovu, svaki grad i selo, i svaku hrišćansku zemlju, i ljude što u njima žive, jer znamo, znamo da molitva pravednoga može mnogo pomoći na dobro, a posle preblagoslovene Djeve Marije mi tebe pravednika imamo kao zastupnika pred svemilostivim Bogom, i tvome usrdnom posredništvu i zastupništvu smireno pribegavamo.
 
Preblagi oče, ti nas, kao budni i dobri pastir, sačuvaj od svih neprijatelja, pogibije, zemljotresa, grada, gladi, poplave, požara, pokolja, najezde tuđinaca. I u svim našim opasnostima i nevoljama pružaj nam ruku pomoći, i otvori nam vrata milosrđa Božjeg, jer smo zbog mnoštva nepravdi naših nedostojni gledati visinu nebesku, okovani smo okovima greha, te nikada ne satvorismo volju Stvoritelja našeg, niti održasmo zapovesti Njegove.
 
Toga radi preklanjamo pred Tvorcem našim kolena skrušenog i smirenog srca našeg, i prosimo tvoje očinsko posredovanje pred Njim, pomozi nam, ugodniče Božji, da ne izginemo sa bezakonjima našim, izbavi nas od svakog zla i od svake napasti, uputi um naš, i ukrepi srce naše u pravoj veri, da bismo tvojim posredovanjem i zauzimanjem ostali nepotamanjeni ni ranama, ni opasnostima, ni pomorom, niti ikakvim gnevom Sazdatelja našeg. I da tako u miru proživimo ovdašnji život, i udostojimo se videti dobra na zemlji živih, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednog u Trojici slavljenog i obožavanog Boga, sada i uvek i kroza sve vekove, Amin.
 
 

Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

 
Molitva druga Svetom Nikoli
 
O, svesveti Nikolaje, prekrasni ugodniče Gospodnji, naš usrdni zastupniče, i svuda u nevoljama brzi pomoćniče, pomozi meni grešnom i utučenom u ovom sadašnjem životu, umoli Gospoda Boga da mi oprosti sve grehe moje koje od mladosti svoje počinih u celom životu mom, delom, rečju, mišlju i svim čulima svojim, i pri ishodu duše moje pomozi meni kukavnom, umoli Gospoda Boga, Sazdatelja svih tvari, da me izbavi vazdušnih mitarstava i večnih muka, kako bih svagda proslavljao Oca i Sina i Svetoga Duha, i tvoje milostivo posredovanje, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.
 


Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

 
Molitva treća Svetom Nikoli
 
O, sveblagi oče Nikolaje, pastiru i učitelju svih koji sa verom pribegavaju tvome zastupništvu, i usrdnom te molitvom prizivaju, brzo pohitaj, i izbavi stado Hristovo od vukova koji ga rastržu, i svetim molitvama svojim ogradi i sačuvaj svaku hrišćansku zemlju od pobuna, zemljotresa, najezde tuđinaca i međusobnog rata, od gladi, poplave, požara, pokolja i iznenadne smrti, i kao što si se smilovao na tri čoveka što su bili u tamnici, i izbavio ih od careva gneva i posečenja mačem, tako se smiluj i na mene koji sam u tami grehova umom, rečju i delom, i izbavi me od gneva Božjeg i večne kazne, da bi mi, zbog tvog posredovanja i pomoći, i zbog Svoga milosrđa i pomoći, Hristos Bog podario da tih i bezgrešan život proživim u ovom svetu, i da me izbavi stajanja s leve strane, a udostoji sa svima svetima stajanja s desne strane. Amin.
 


Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock  

Izvor Stil.kurir.rs
 
 

To je ljubav...

Picture  

Jedna žena razvela se od muža. Zbog glupsti. Nije je sreo na aerodromu. Kao da je mala ili šta? Može naručiti taksi i prelijepo doći do kuće. Ima novac.  

​Ima li smisla ići tako daleko, trošiti novac i vrijeme, ako je pogodnije uzeti taksi i stići? Ova dama je tako i učinila. Ušla je u stan, muž je sjedio ispred kompjutera; okrenuo se i rekao: "Stigla si? Zdravo!", i ponovo se okrenuo prema ekranu. Da li je igrao igrice ili radio, teško je reći, uvijek je bio za kompjuterom. Ili na trosjedu sa tabletom. Ili na posao. 
I sve je bilo normalno, čak i dobro, i hipoteku su otplaćivali, i ponekad išli u bioskop. Sve je bilo normalno! Ali ona je otišla. Niko nije mogao da razumije u čemu je stvar. Ona nije mnogo objašnjavala.

A tako je važno kada nas sreću. I voz konačno stiže na peron, polako, polako. A svi gledaju kroz mutne prozore, pomjeraju zavjese - gdje su moji? Gdje čekaju? Tako se bojiš da nećeš vidjeti svoje u gomili - a na peronu je gomila, neki čak sa cvijećem. Svi idu - trče za sporim vozom, takođe gledaju u prozore - da vide svoje. I radosno se sreću.

Potom mogu opet, da počnu prigovori ili male uvrede, pitanja, razgovori ni o čemu; ali trenutak susreta - je najsrećniji. To je trenutak ljubavi kada vidiš voljeno lice. I poželiš da glasno kažeš saputniku - i mene sreću, vidiš? Muž ili majka, ili otac ili djeda sa bakom! Ili prijatelji. Vidi! Evo ih!

I iz aviona izlaziš i iz navike gledaš u masu ljudi koji čekaju - tražiš svoje. Iako si im sam rekao da ne čekaju - zašto da se muče? Uzeću taksi i sam ću doći. Šta zar sam mali ili šta?

To je malo sretanje. Kao kada se rađamo - tako i sreću. Sa malim buketom, srećnim licima, novim kolicima ... Oni stoje, čekaju, sa noge na nogu se premještaju - čekaju, znači. To je ljubav. Kad nas sreću, to je ljubav, čista i nesebična. Tako rijetka.


Picture  
 

​I ta žena je shvatila da nije voljena. Nije voljena kako treba. Sa svim srcem i dušom. Oni samo žive zajedno ... I otišla je. I udala se za drugog čovjeka koji ju je sretao. I ona je njega sretala, iako je to problematično i nerazumno ...

Mislim, i tamo, na drugom svijetu, da nas takođe sreću. Kao na peronu, naši dragi i voljeni. I odmah ih prepoznamo - među nepoznatim ljudima. I približimo im se, i zagrlimo, pođemo negdje kući, ćaskamo i pričamo novosti. To je ljubav.


Anna Kirjanova
Izvor: vk.com 

Prevela: Beba Muratović - Bebamur.com

Ne opraštajte čovjeku tek tako

Picture  
Kao stručnjak, reći ću vam čudnu stvar ... Ne opraštajte čovjeku tek tako. Naročito - muškarcu. 

Svima već manje-više razvijenim ljudima je pozanto da se oprošaj i traženje oproštaja je - blago. To čisti dušu, ukalanja uvrijeđenost, zavisnost, pomaže u obnavljanju međusobnog razumevanja, harmonizuje svoj sopstveni život. Na kraju krajeva, ne dozvoljava razvijanje destruktivne psihosomatike.

​Tokom mnogih godina, iskustva psihotehnika, meditacije i drugih radova na sebi i svojim emocijama, kao i praćenjem klijenata i njihovih priča, stekla sam jasno uvjerenje - ne treba čovjeku oprostiti, ako nije ništa za to učinio, nije zatražio, nije učinio nikakv postupak. Naročito - muškarcu. To kvari. To uči da je sve dozvoljeno.

​To ukazuje na odsustvo vaših ličnih granica i daje čovjeku pravo da tako postupa sa vama. Tražiti oproštaj i opraštati - to je duhovno, ali radi samo sa onima koji imaju isti nivo vrijednosti i razvoja kao i vi.

U svim drugim slučajevima, tražite oproštaj od Boga, molite za sebe i čovjeka, tražite oproštaj u sebi za to što ste dozvolili negativ u odnosu prema sebi, što ste bijesnjeli, ljutili se. To zbog toga da bolest ne navučete na sebe. A od čovjeka se udaljite: "Bog će mu oprostiti."

Zašto muškarcima posebno? Jer su ih od djetinjstva učili da se hvaliti i kritikovati muškarac može samo za dejstva, a ne za stanja. Za njih, normalna logika je - učini nešto da bi ti oprostili.

Ako žena to radi tek tako, to se ne uklapa u mušku sliku svijeta. To je slično kako da se kaže dječaku: "Ti si lijep". Prijatno, ali zbunjuje. I nije jasno šta dalje da radi sa tim. 
 
U principu, tražite oproštaj od Boga, oprostite sebi, a onome ko vas je uvrijedio - Bog će oprostiti. Dok sam ne priđe vama.
Lilija Akhremčik

Prevod teksta: http://www.cluber.com.ua/lifestyle/lichnaya-zhizn/2015/11/ne-proshhayte-cheloveka-prosto-tak/

Prevela: Beba Muratović  - bebamur.com

субота, 16. децембар 2017.

Budi jaka, kad svi očekuju da ćeš biti slaba

Picture  

Puzi, dok ne mogneš ići, idi dok ne mogneš trčati, trči dok ne mogneš letjeti.  

Budi jaka, kada ljudi odlaze. Ne gubi sebe kad ljudi gube tebe, već nalazi sebe. Nađi ljepotu u svojim crtama, otkrij u sebi ono što drugi ne vide, nađi u sebi snagu, jer kada je ti nađeš, više ti je niko drugi neće moći oduzeti. Budi jaka, kada je cio svijet protiv tebe. Stoj direktno ispred oluje, čak i ako te vjetar obara sa nogu. Normalno je - padati, doživjeti udar, ali nije normalno ostati na  tlu, nije normalno ostati razbijen, nije normalno dozvoliti svijetu da te učini slabom. Svijet zapravo želi da te učini jačom, provjeravajući koliko možeš da izdržiš.
Budi jaka, kada ne možeš izaći iz kreveta. Kada koljena klecaju, kada je na srcu teško - puzi. Puzi, dok ne mogneš ići, idi dok ne mogneš trčati, trči dok ne mogneš letjeti. Počni od nečega. Ustani iz kreveta. Probudi se, jer je to tvoj život i tvoja borba. To je borba sa tim, što ne možeš kontrolisati.

Budi jaka, jer tvoja snaga, to je tvoj štit. Tvoja snaga je tvoj vodič. Tvoja snaga, to je tvoja svjetlost.

Iako je lakše reći nego uraditi, ipak to je moguće učiniti. Iako su potrebne godine napora, ti to možeš uraditi. Iako je za to potrebno dati svu sebe, to će ti se vratiti.

Budi jaka, zato što ćeš tako spriječiti ljude da te slome. Budi jaka, jer si jača, nego tvoja iskustava, nego tvoji problemi, nego tvoj bol.

Budi jaka, jer tvoji problemi neće se riješiti sami, tvoji demoni neće nestati preko noći. Ne možeš se boriti sa sobom kada se cio svijet bori s tobom.

Budi jaka, jer si borac, borci ne pobjeđuju uvijek, ali nikad ne prestaju da se bore, nikad ne prestaju da pokušavaju i nikada se ne predaju.


Budi jaka, jer će jednoga dana ljudi gledati na tebe kao na inspiraciju, kao na onu, koja se borila, koja se trudila i koja je izvojevala pobjedu.
Budi jaka, jer tvoja snaga čini druge ljude jačim.


Prevod teksta: http://www.cluber.com.ua/lifestyle/lichnaya-zhizn/2017/12/ostavaysya-silnoy-kogda-vse-zhdut-chto-tyi-budesh-slaboy/

Prevela: Beba Muratović - Bebamur.com

Варица

Српска православна црква данас слави Свету Варвару, хришћанску мученицу и светитељку

Varvara11

Живела је у 3. веку, у време римског цара Максимијан. Отац јој је био по имену Диоскор. Био је многобожац и врло строго је васпитавао своју кћер. Али једном приликом, када је хтео да зида купатило, он заповеди да се направе два прозора, а Варвара је затражила три, за Оца, Сина и Светога Духа. Када је ово чуо, њен отац је био саблажњен што му је кћерка хришћанка. Одвукао ју је код старешине области, где девојка храбро призна да је хришћанске вере и да се никада неће поклонити идолима.
Због таквих њених речи, ставише је на муке, најпре је истукоше, палили су јој ребра и груди, а на крају су је свукли до гола и тако градом провели. Сам отац Диоскор је својој кћери одсекао главу. Тако се ова млада девојка жртвовала за Христа, а њеног оца је стигла заслужена казна – једном га је погодио гром и скончао је у мукама.
На икони се св. Варвара представља у обичном тадашњем женском оделу са крстом и митром у руци. Отац ове славне следбенице Христове, која се од раних лета уневести Христу, по имену Диоскор, беше знаменит положајем и богатством у граду Илиопољу Мисирском, а у вери незнабожац. Своју ћерку јединицу, мудру умом и красну ликом, затвори Диоскор у кулу високу, окружи је свим угодностима, даде јој слушкиње на службу, постави идоле за клањање, сазида јој купатило с два прозора. Посматрајући кроз прозор куле земљу доле и звездано небо горе, Варвари се отвори ум благодаћу Божјом, те познаде јединог истинитог Бога Творца, иако немаде никога од људи за учитеља у томе. А када се њен отац једном удаљи из града, она изиђе из куле и, по Божјем Промислу, срете се с неким хришћанкама, које јој јавише истину вере Христове. Срце се Варварино распламти љубављу према Христу Господу. Она нареди, те се просече и трећи прозор на купатилу, да три прозора буду символом Свете Тројице; на једној стени у купатилу прстом нацрта крст и крст се удуби у камен као гвожђем урезан; из њене стопе на поду купатила прокључа извор воде, која доцније многима причини исцељење од болести. Узнав Диоскор веру своје ћерке, изби је сурово, истера из куле и појури за њом да је убије. Стена се једна раступи и сакри Варвару од суровог оца. Када се поново јави, отац је одведе началнику Мартијану, коме предаде ћерку на мучење. Невину Варвару разденуше и шибаху, док јој цело тело не би покривено крвљу и ранама. У тамници јави јој се сам Господ с ангелима и исцели је. Видевши то, нека жена Јулијанија, и сама пожели мучеништва. И беху обе страшно мучене и с поругом по граду вођене. Одсекоше им груди женске, и крв многа из њих истече. Најзад их изведоше на губилиште, где сам отац закла ћерку своју, а војници Јулијанију. Тога истог дана удари гром у кућу Диоскорову и уби и њега и Мартијана. Пострада света Варвара 306. године. Мошти јој се чудотворне налазе у Кијеву. Прослављена у Царству Христовоме, она се много пута јављала до дана данашњега, понекад сама, понекад у пратњи Пресвете Богородице.


VARA 

На дан Св. Варваре кува се Варица

Варица или варварица се у неким нашим крајевима припрема тако што се пшеници, која преовлађује, додају зрна свих житарица са наших поља и тако заједно скувају. Негде је варица кувано жито без течности, негде подсећа на чорбу са куваним житом. Све ове варијанте варице кувају се на исти дан, 17. децембар и то тако да зрна остану цела, несамлевена.
Варица је једноставно јело које се састојало од зрна пшенице, кукуруза, јечма и понеког зрна пасуља. Све то би се усуло у један лонац, долило са водом и ставило на ватру да се кува око 3 сата. Варица се спремала два дана прије Никољдана, тј. на дан Св. Великомученице Варваре. Следећег дана Преподобног Саве ово јело је требало одстајати. На дан Светог Николаја први пут се јело кушало и трошило све док га у лонцу тече. Лонац се стално налазио на шпорету, да се Варица не би потпуно охладила, а и да је увјек мало топла, онако таман, кад ко зажели да је једе. Из лонца се узимао по један до два паљка скуване смјеше, и сипало у шољу или тањир. По жељи, Варицу је било потребно засолити или пошећерити. Дјеца и млађи су шећерили а старији најчешће солили. У недостатку осталих посних намирница, Варица је представљала и добар посни оброк, а и посластицу за изненадне госте, дјецу и прелџије, којих је у тим дугим ноћима, било на све стране. Због празничних дана у мјесецу децембру кад се ово јело припремало, у народу је постојала узречица Варица вари, Савица хлади, Николица куса. У садашњем времену поста и савремених дијета, вјерујем да ће ово јело добро доћи свима онима који одлуче да га припреме и испробају, да на неком савременом прелу евоцирају успомене на родни крај и обичаје наших старих. Тако спајајући угодно са корисним и Варицу ћемо сачувати од заборава.


ŽITO

На овај дан сеје се жито у коме се на Божић пали кандило. Домаћица у један плитки тањир сеје жито без земље или било каквих других додатака које се доста залива само водом.
У средини тањира ставља се једна чаша тако да средина остане не попуњена житом да би се на дан Божића могло поставити кандило.
Жито треба држати на топлом месту и често га заливати. Када почне са растом повремено треба и да се шиша да би расло равномерно.
На дан Божића израсло жито се лепо обреже, увеже се тробојком траком и у средину се стави чаша до пола напуњена водом а од пола уљем и стави се фитиљ па се тако запали и гори цео дан Божића.


rana.lykoss.com 

Dva dana pred Nikoljdan

Zasadite sami Božićnu pšenicu: Običaj počinje na dan Svete Varvare!

Iako se pred Božić može kupiti gotovo svuda, ukoliko ste od onih koji vole da poštuju običaje, zasadite svoje Božićno žito sami
 
 
 
 Rođenje Isusa Hrista je praznik koji se proslavlja sa porodicom u domu, kao i odlaskom na crkvena bogosluženja.
 
Uz sve običaje, okupljanje cele porodice oko bogate trpeze je centralni događaj. Obavezno se pali kandilo i lomi se česnica. Ali, na stolu je još jedan od velikih simbola najradosnijeg hrišćanskog praznika - Božićno žito.
 
Iako se pred Božić može kupiti gotovo svuda, ukoliko ste od onih koji vole da poštuju običaje, zasadite ga sami!
 
Da bi izraslo do Božića treba ga na vreme posaditi. Treba da je zeleno i bujno, jer će takvi biti i usevi tokom godine, kaže staro verovanje.
 
Pšenica se sadi na praznik Svete velikomučenice Varvare, 17. decembra kod pravoslavaca, a  kod katolika 13. decembra, na dan Svete Lucije.
 

Foto: Wikipedia / Sveta velikomučenica Varvara
Foto: Wikipedia / Sveta velikomučenica Varvara

Za sadnju vam je potrebna šaka pšenice i tanjir ili posuda u koju će se posaditi.
 
U plitku posudu stavite zemlju, pa na nju poređajte pšenicu, koja je stajala u vodi preko noći. Odozgo prekrijte zrna sa još malo zemlje, koju ćete svakodnevno kvasiti, odnosno prskati vodom na sobnoj temperaturi.
 
Pšenična zrna se mogu staviti i bez zemlje. Samo se rasporede po dnu posude, tako da je u potpunosti prekriju.
 
Ostavi se do ivice bar 1 cm, jer će se pšenica nicanjem raširiti. Zalivati umereno. Najbolje je samo prskati vodom jednom do dva puta dnevno.
 
Može se u sredini posude ostaviti prostor u koji će doći sveća. Uzeti plitki tanjir po želji, u sredinu staviti manju čašu (za rakiju). Nasuti zrna pšenice oko čaše do ivice tanjira.
 


Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

 
Pšenicu koju ste posadili možete prekriti pamučnom tkaninom natopljenom vodom. Stavlja se preko, da bi zrna ravnomerno bubrila i da bi dobijala dovoljnu količinu vlage za to. Kada se pojave prve klice, tkaninu treba skloniti da bi pšenica nesmetano nicala.
 
Pre nego što se stavi na sto, žito se ošiša makazama da bude ravno, jer retko kad samo izraste ravnomerno.
 
Na Badnji dan stavite sveću u sredinu, a žito po sredini vežite crvenom mašnom ili trakom u vidu trobojke (zastave).
 

Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

Saveti
 
Dobro je pšenicu natopiti u vodu dva dana ranije da isklija. Zrna se zamotaju u mokru krpu i ostave dan ili dva da nabubre i puste klice. Ako zakasnite, samo stravite na toplije i dobro osvetljeno mesto da brže izraste.
 
Slobodno možete ošišani deo žita upotrebiti za jelo, na primer, da dekorišete salatu. Isklijano žito je veoma zdravo i koristi se u ishrani.
 
Upozorenja
 
Pšenica ne treba da stoji na jako toplom mestu, blizu radijatora ili peći. Više joj odgovara da sporije raste na sobnoj ili nižoj temperaturi. Ne treba staviti previše pšenice, da ne bi izraslo previše gusto. Dovoljan je jedan red zrna.
 
Ne zalivati preterano, bolje je često prskati, odnosno orošavati. U tanjiru se ne sme zadržavati previše vode. 


Foto: Shutterstock  

Izvor Stil

Срећан празник Свете великомученице Варваре! Срећна слава, на многаја љета!

СВЕТА ВЕЛИКОМУЧЕНИЦА ВАРВАРА

Света великомученица Варвара рођена је у граду Илиопољу мисирском у незнабожачкој породици пребогатог и знаменитог Диоскора. Варвара је била изузетно лепа и мудра девојка и отац је, у жељи да је сачува, затворио у кулу свога дворца окружену богатством, удобностима и слушкињама.
У тој усамљености Варвара је својим блиставим умом досегла до сазнања о Творцу и Господу иако је нико није имао томе поучити. Када је једном успела да побегне из куле, Божјим промислом срела је неке хришћанке од којих је сазнала оно што је и сама наслућивала. Вратила се у кулу и у свом купатилу просекла и трећи прозор као симбол Свете Тројице, а прстом, као гвожђем издубила крст у каменом зиду. Из њене стопе на поду купатила прокључао је извор живе воде која је лечила многе болести.
Када је све ово сазнао сурови отац, пријавио је ћерку начелнику Мартијану. Бацили су је у тамницу и мучили је заједно са још једном хришћанком – Јулијанијом. Одсекли су им груди и за поругу водили их по граду. На крају, Варвару је заклао рођени отац, а Јулијанију војници. Одмах потом, ударио је гром у Циоскорову кућу и убио и њега и Мартијана.
Света Варвара скончала је 306. године, а њене чудотворне мошти налазе се у Кијеву.
    
 
Молитва светој великомученици ВАРВАРИ
О, света и свехвална великомученице Варваро! Сабрани су данас у храму твом божанственом људи, да би се моштима твојим поклонили и са љубављу их целивали: страдања, пак, твоја мученичка и у њима самог Страстоположника Христа, Који ти је дао не само у Њега да верујеш већ и да Њега ради пострадаш, похвалама величамо, и молимо те, поуздана заступнице наших жеља: моли се са нама и за нас Богу Који се може умилостивити ради милосрђа Свога, да милостиво услиши и нас, који преклињемо за његову доброту и да нам не одузме молитве нужне за живот и спасење, да дарује хришћански крај животу нашем, да се без болести и у миру причестимо Божанственим тајнама, и да свима онима којима је на сваком месту у свакој жалости и свакој околности потребна Његова човекољубива помоћ дарује Своју велику милост, да би благодаћу Божјом и твојим топлим заступништвом, увек били здрави телом и душом и славили Дивног у Светима Својим Бога Израиљевог, Који никада своју помоћ не удаљује од нас, увек, сада, стално и у векове векова. Амин.
 
Кондак Варвари, глас 4.

Побожно певајући Светој Тројици, следила си Бога, мученице, уништивши идолске светиње. Страдајући, усред подвига, Варваро храбра, мучитељевих претњи се ниси уплашила, него си непрекидно клицала велегласно: Поштујем Свету Тројицу, Једино Божанство!

Тропар Варвари, глас 8.

Поштујемо Свету Варвару, јер демонске замке разруши и као птица се избави од њих, помоћу оружја Крста, свеславна.
 
 
 Радуј се, Варвара, прекрасна невесто Христова!
 
 

Господ испуњава наше молбе само ако ми имамо несумњиву веру

  

Ако хоћеш молитвом да измолиш за себе неко добро код Бога, тада се пре молитве припреми за несумњиву, јаку веру и предузми благовремено средства против сумње и неверја. Није добро ако твоје срце за време саме молитве клоне у вери и поколеба се у њој, тада и не помишљај да ћеш добити оно што си молио од Бога сумњајући, зато што си увредио Бога, a онима који Га вређају Бог не даје Своје дарове! И све, рекао је Господ, што узиштете у молитви вјерујући, добићете (Мт. 21, 22), што значи: ако замолите са неверицом или са сумњом, нећете добити. Ако имате вјеру и не посумњате, још каже Он, можете и горе премештати (Мт. 21, 21). Значи, ако посумњате и не поверујете, нећете учинити то. Али нека иште (сваки човек) с вјером, не сумњајући ништа, каже апостол Јаков... нека не мисли дa ћe примити шта од Бога. Човјек двоједушан непостојан је у свим путевима својгш (Јак. 1, 68). Срце које сумња у то, да Бог може да дарује мољено, кажњава се за сумњу: оно болесно пати и стешњава се од сумње. Не гневи свемоћног Бога ни сенком сумње, посебно ти, који си искусио на себи Божију свемогућство много пута. Сумња - то је хула на Бога, дрска лаж срца или угнежденог у срцу духа лажи противу Духа истине. Бој се ње као змије отровнице, или не, шта ја говорим, презри је, не обраћај на њу ни најмању пажњу. Имај на уму да Бог за време твоје молбе очекује потврдан одговор на питање које ти је Он изнутра поставио: вјерујеш ли да могу то учинити?

И ти си дужан из дубине срца да одговориш: верујем, Господе (ср. Мт. 9, 28). И тада ће бити по твојој вери. Твојој сумњи или неверици нека помогне следеће расуђивање: ја молим од Бога 1) постојеће, а не само замишљено, ни маштарско, ни фантастично добро, јер све постојеће је од Бога постало, зато што без Њега ништа не постаде што је постапо (Јн. 1, 3) и значи, да све што бива не бива без Њега, а све је или од Њега постало или по Његовој вољи или допуштењу и дешава се преко сила и способности које је Он дао творевини и у свему постојећем и оном што бива Господ је пуновласни Владика. Осим тога, Он зове непостојеће као постојеће (Рим. 4, 17); значи ако бих молио и не постојеће Он би могао да ми да створивши га. 2) Ја молим могуће, а за Бога и наше немогуће је могуће; значи, и с те стране нема препрека, зато што Бог може да учини за мене чак оно што је по мојим схватањима немогуће. Несрећа је наша, што се у нашу веру меша кратковиди разум, тај паук, који лови истину мрежама својих расуђивања, закључака, аналогија. Вера одједном захвата, види, а разум заобилазним путевима долази до истине; вера то је средство општења духа са духом, а разум духовно-чулног са духовно-чулним и просто материјалним; она је дух, а он тело.

Наша нада да ћемо добити оно зашта се молимо за време молитве темељи се на вери у доброту и дарежљивост Божију, као Бог милости и дарежљивости Он је и Човекољубац, и при томе ми се присећамо безбројних ранијих сведочанстава доброте и милости, како на другим људима (у Св. Писму и у житијима Светих), тако и на нама. Зато је ради успеха молитве потребно такође, да је онај који се моли, већ раније добио тражено и у то чврсто веровао срцем. Често ми добијамо после своје молитве тражено, посебно молитве за спас душа наших; то треба приписати управо Господу, Његовој благодати, а не било каквом случају. Где је могуће дати место случају у Царству сведржитељног Бога? Без Њега заиста ништа не постаје, као штобез Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3). Многи се не моле, зато што им се чини, да они наводно нису добили од Бога молитвом никакве дарове, или сматрају молитву непотребним делом; Кажу: Бог све зна пре наше молбе, и заборављају, да је речено: иштите и даће вам се; тражите, и наћи ћeme; куцајте, и omeopuћe вам се (Мт. 7, 7). Наше молбе (молитве) потребне су баш због јачања наше вере, којом се једино и спасавамо: бпагодаћу сте спасени кроз вјеру (Еф. 2, 8); о жено! велика је вјера твоја (Мт. 15, 28); Спаситељ је због тога и приморао жену да се усрдније моли, да би побудио њену веру и појачао је. Такви људи не виде то, да они немају веру најдрагоценије наслеђе хришћана, које је неопходно као живот, да неверјем граде лажом (1. Јн. 1, 10) Бога a у суштини су чеда ђавоља, недостојни било каквих милости Божијих, да су они ти који гину. Потребно је, такође, да срце у току молитве гори жељом за духовним благом, љубављу к Богу, Кога срце јасно созерцава у свој Његовој бескрајној благости према роду људском, и Који је спреман да слуша са очинском љубављу све његове молитве. Када, дакле, ви, зли 6ydyћu, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ћe више Отац ваш небески дати добра онима који My ишту (Мт. 7, 11)?

Молећи Господа или Пречисту Мајку Божију, или Анђеле. или Светитеље, треба имати такву веру, какву је имао капернаумски капетан (Лк. 7, 6 и даље). Он је веровао, да као што су њега слушали његови војници и испуњавали његове речи, тако ће, тим пре, по свемогућој речи свеблагог Господа, бити испуњена и његова молба. Ако су створења својом ограниченом снагом извршавала оно шта је он од њих тражио, па зар неће испунити и Сам Владика Својом свемогућом силом молбе слугу Својих, који се Њему са вером и надом обраћају! Зар неће Бог и, снажне благодаћу и заступништвом пред Њим, верне слуге Његове, Пречиста Мајка Божија, Анђели и Свети људи, испунити наше молбе које приносимо, са вером, надом и љубављу! Заиста, и ја верујем са капетаном, да ако будем молио како треба и шта треба било ког Светитеља: дај ми ово и даће; дођи ми у помођ и доћи ће, учини ово и учиниће. Ето какву једноставну и снажну веру треба имати!

Молећи се, треба тако веровати у снагу речи молитве, не одвајајући саме речи од самог дела, које оне изражавају; треба веровати да за речју као сенка за телом, следи и дело, зато што су код Господа реч и дело нераздељиви: јер Он рече, u постадоше; Он заповеди, и саздаше се (Пс. 148, 5). И ти исто тако веруј, да што си рекао у молитви и за шта си замолио, то ће и бити. Ти си славословио и Бог је примио твоје славословље, захваљивао си Господу и Бог је прихватио твоју захвалност у мирису миомира духовнога. Несрећа је што смо маловерни и одвајамо речи од дела, као тело од душе, као форму од садржаја, као сенку од тела, и на молитви смо, као и у животу, тјелесни, који Духа немају (Јд. 1, 19), због тога су и наше молитве без плода.

Призивај несумњајући, у простоти срца, Господа Бога, такође и Анђеле и Свете, који по благодати

Божијој и по заједничарењу или јединству са Богом и простоти свога бића изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божијој, наше молитве.

Када се молиш за било шта Господу, или Пресветој Богородици, или Анђелима и Светима молећи њихово заступништво за себе или за друге пред Богом, тада речи, које изражавају твоју молбу, твоје потребе, сматрај за саме предмете, за саму стварност, које ти молиш од Господа, и веруј, да ти већ имаш верни залог за добијање предмета твојих молби у самим речима, којима се означава тај предмет. На пример ти се молиш за своје здравље или за здравље неког другог: реч здравље узми за саму стварност, веруј, да га ти већ имаш по милости и свемогућству Божијем, јер сама реч, назив, у трену код Господа може да постане дело, и обавезно ћеш добити тражено ради своје непоколебиве вере. Иштите и даће вам се (Мт. 7, 7). Све што иштете у својој молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам (Мк. 11, 24).

Молећи се Господу, или Владичици, или Анђелима, или Светима, не задај никакву тешкоћу Господу, Владичици, Анђелима и Светима да испуне твоју молбу или молбу оних који верују, но веруј, да како је теби лако да мислиш на некакво добро, тако је и Господу лако и једноставно да га дарује људима Својим, исто као и молитвама Пречисте Своје Мајке, Анђела и Светитеља. Осим тога, како је Бог обилно изливајућа, бесконачна Доброта, Он и жели и тражи свагда заједницу Своје доброте са створењима Својим, само да би се са вером, надом и љубављу обраћали Њему, као деца Оцу, сазнавајући своју грешност, беду, сиромаштво, слепило, немоћ без Њега.

Молитви, пред иконама или без њих, треба увек приступати са пуном надом у добијање траженог, на пример избављење од туге, душевне болести и греха, зато што је и раније хиљаду пута била добијана очигледна милост од Господа или Владичице, и не надати се у добијање мољенога или сумњати у испуњење молитве било би крајње безумље и слепило.
Зар ми узалуд свакодневно читамо по неколико пута "Трисвето" и "Оче наш" и друге молитве јутарње и вечерње? Зар се не очишћујемо посредством њих од наших грехова, нечистоте наше, зар се не избављамо од искушења, беде и напасти? Зар је узалудно изображавање крсног знамења? О, не: нарочито свештеничко благосиљање непрестано делује благотворно на нас и на оне, на којима се са вером изображава. И тако, славићемо непрестано милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа, Који се стара о нама и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога светога.

Не одустајмо никада од имена Исусовог

  

И што год заиштете од Оца у име моје то ћу учинити, да се прослави Отац у Сину. И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити. (Јн. 14, 13-14)

Чујмо браћо и сестре! Чујмо Бога над боговима и Господа над господарима. Чујмо и обрадујмо се! Чујмо и заблагодаримо Богу на толикој Милости према нама - грешним људима! Чујмо али и практикујмо! Чујмо али и иштимо од Господа све што нам је потребно за Вечни Живот и спасење, као и све што нам је потребно за живот на земљи! Чујмо и иштимо од Бога Оца у име Исусово, у име Савечног и Сабеспочетног Сина Његовог; иштимо упорно и са смирењем. И онда не бринимо за наше спасење, јер тада, и само тада, Господ Исус Христос, брине све наше бриге и ратује за нас и уместо нас против свих демонских сила. И што год заиштете од Оца у име моје то ћу учинити ... Какве свемоћне речи! Каква свемилостива утеха! Каква неописива радост! Какав свепрожимајући оптимизам! Каква сигурна нада у њима! Каква Божанска сила! Каква једноставна победа! Какво Васкрсење из сваког очајања и сваког бесмисла!
 
И ако шта заиштете у име моје, ја ћу учинити. Зашто се онда људи брину? Зашто се муче дан и ноћ не налазећи одговоре на безбројна питања живота? Зашто траже лекове и одговоре тамо где их нема, код демонских слугу – врачара, гатара, биоенергетичара, будистичких гуруа и хоџиних лажљивих записа ...? Откуда онда очајање? Зашто толико патњи? Зашто људи на свих пет континената очајно лутају по беспућима света и живота, напасајући своје душе на грешним њивама глади? Зашто, када је све тако отворено и доступно у Цркви Христовој?

Зато, драга браћо и сесте, јер људи не верују у Њега. Зато што огромна већина људи на земљи уопште не призива Њега у помоћ. Зато што људи не знају моћ имена Његовог, па га и не призивају у невољама. Јер Лекар Небески помаже у свим приликама само оне који верују у Њега и призивају Га упорно. Лечи, умудрује и спасава само оне који верују да је Он Свемоћни и Свемилостиви Спаситељ света и да ... нема другог Имена под небом данога људима, којим би се могли спасити (Дап. 4, 12) – осим имена Исусовог. А где нема вере, нема ни исцељења. Где нема вере, нема ни чуда. Јер «вера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих (Јев. 11, 1)», а невереје је темељ сваке несреће, пролазне и вечне. Није ли тако било и за време земаљског живота Исусовог? Гле, шта читамо у Новом Завету: И не учини Исус онде чудеса многа због неверја њиховог ... (Матеј 13; 58).

Ето дијагнозе сваке људске трагедије, и оне времене и оне вечне. Кукају људи дан и ноћ за милионе невоља које их стижу сваког дана, али не обратише се Богу да им помогне, јер не вероваше људи да им Он може помоћи, и да је Исус Свемоћни Бог Који чује и испуњава молитве грешника; да је Он Господ који је дошао да нам буде мелем на сваку нашу рану, и лек за сваку нашу болест. И гле, Он опет понавља ... Ја ћу учинити ... И тако као да нам говори: «Ваше је само да заиштете у име Моје, у име Исусово, али иштете упорно и постојано. Нека вам Моје име буде стална храна души и светлост лицу, дан и ноћ. Позивам вас – тражите, јер само у Мени наћи ћете опроштај за све грехе ваше. Зовем вас - куцајте на врата Мога срца, ја имам љубави за сваког од вас. Али Ја се нећу никоме наметати јер Сам ја Вечна Љубав, а Љубав се никада и никоме не намеће. На вама је да одговорите на мој позив, и да упорно и смирено иштете ... а све остало ... Ја ћу учинити».

Ето, дакле, браћо и сестре, Он обећава да ће нам помоћи у свему светом и честитом, а пре свега да ће нам даровати Живот Вечни, и свако добро у свим световима. Јер, не говори ове речи пролазни земаљски „мудрац“, нити ово икада рече било који човек, нити то каза неки учени научник који се није научио основној и најважнијој лекцији живота – вери у Истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, и нади једино у Њега! Не! Ово говори Безгрешни, Свечовекољубиви, Свемилостиви и Свемоћни Богочовек Исус Христос. Ово благовести Син Божији, Који је ради нас и ради нашега спасења, чинио и чини безборјна велика и мала чуда, Који је за нас пострадао на Крсту, Васкрсао из мртвих, Вазнео се на Небо, основао Цркву! Чему онда страх! Зашто онда патње и очајање? Откуда онда самоубиства? Одакле безнађе? Због неверја вашег, одговара Господ! ... (Матеј 13; 58).

И заиста, неверје људско, маловерје човечије, безверје милиона, кривоверје милијарди. Ето узрока и темеља свих наших падова и мука. Али, авај, оно често царује и код нас, људи у Цркви! Откуда то смртоносно неверје у нама? Одакле тај змијски отров у нашим срцима и нашим умовима? Која је то страст духовна посејала овај коров на земљи наших душа? Који је то луди ветар развејао у нама чврсту, јаку и непоколебљиву веру у Господа Христа? Да, погађате! То је исти онај луди ветар, који је и Деницу са Неба свргнуо у дубине ада, и зове се - гордост. Од жеље за људском славом, од гордости и сујете људске, рађа се неверје наше, јер људи више заволеше пролазну славу људску, него вечну славу Божију. Не каже ли зато и сам Господ Христос: Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу која је од Јединога Бога не тражите? (Јн. 5, 44).

Јесте, јесте, драга браћо и сестре. Не лажимо се! Више заволесмо празно траћење времена на оговарања, осуђивања, сплеткарења, на вести и информације, на празну знатижљу, на угађање телу, на трошење времена на испразне земаљске страсти и пролазне демонске страсти, на сујету и гордост овога света. А молитва? Где је ту време за царицу свих врлина – свету и васкрсавајућу молитву? Где време за призивање најслађег имена Исусовог? Где део дана за молитву Пресветој Богородици и свима светима? Где време да нахранимо гладне и осакаћене наше душе, именом Исусовим и Благодаћу Његовом? Где осећај да смо ојађени и сиромашни ако увек нисмо са Јединим Богатим – Богом? Где сазнање да смо у великој опасности сваки секунд нашег живота и да смо вапијуће немоћни ако стално не призивамо у помоћ Господа Христа кроз Његово Велико, Свемоћно и Свето име Исус? Јер, гле, чак и свети Велики Апостол Павле у немоћи вапије, «ко ће ме избавити од тела смрти ове (Рим. 8, 24)», а Првоврховни Апостол Петар у страху виче, «Господе, спаси нас, изгибосмо (Мт. 8, 25)»! Но, и сви апостоли заједно, видећи своју језиву немоћ да одрже и увећају своју веру мољаху заједно Господа ... Господе дометни нам вере !(Лк. 17, 5)». Где је, на крају крајева, наше сећање на речи Исусове «Бдите и молите се да не паднете у напаст (Мт. 26, 41)»? Зар смо заборавили колико смо слаби и немоћни; колико смо, без сталне Божије помоћи, подложни сваког греху и сваком злу?

Питао је пре петнаестак година знаменити и нама савремени руски владика Тихон (Шевкунов), старешина Сретењског Манастира у Москви, два света и блаженоупокојена руска старца – архимандрита Јована (Крестјанкина) и протојереја Николаја Гурјанова: Који проблем у животу Цркве, виде данас као главни? Отац Јован је одговорио - „Неверје. – „Како неверје“, зачудио се владика Тихон? Можда ви имате у виду мирјане почетнике? А какав је главни проблем код свештеника?“ – „И код свештеника такође“. После неколико дана био је владика Тихон на острву Залит, у посети код чудесног и светог протојереја Николаја Гурјанова, и поставио му исто то питање. Одговор великог старца је био исти: „Маловерје и неверје“. Таква једнодушност двојице стараца је владику Тихона тада веома запањила.

Али, ми као да имамо времена за све, осим за честу молитву Исусову, која у сваком моменту помаже ономе који се моли. Чиме помаже? Помаже управо Њиме, Господом нашим, Његовом Божанском Силом, Његовим Светим именом. Молећи се Исусовом молитвом ми свакодневно ојачавамо своју веру, крепимо наду, учврћујемо љубав, и непрекидно добијамо нове Силе Божије, како би смо не само имали јаку веру, већ како би смо могли чинити и добра дела, достојна имена - Хришћанин. Зато наш Спаситељ и каже „без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5)“, а богопросвећени апостол Павле наређује: „Молите се без престанка“ (I Сол. 5, 17). Зашто се онда не молимо дан и ноћ, ако ништа не можемо истински добро учинити без Бога, ако ни веру ни истински добра дела не можемо задобити, одржати и умножити, без Њега и Његове помоћи? Зашто онда све стављамо на прво место а молитву на последње? Да, да ... Будимо искрени! Немојмо се лагати! ... Тако често ћемо радије лутати по интернет џунгли и дуго гледати ТВ, неголи време посветити Богу, Који ће нахранити наше грехом ојађене душе! Радије ћемо смарати наша срца најновијим вестима из политике, а не просвећивати вестима из Царства Небескога, које нам се шаљу кроз Читање Светог Писма и поуке светих отаца! Пре ћемо, у недељу ујутру, преспавати и занемарити Свету Литургију, него што ћемо на време устати и помолити се! Попричаћемо о Јанку или Марку, и њиховим умишљеним или јавним гресима, а себе ћемо фарисејски издавати за некакве праведнике, док нам душе заударају од греховних рана, и точе духовни гној дан и ноћ. Шибаћемо језиком по скоро свакоме, а себе нећемо погледати у Огледалу Лица Христовог! Оговараћемо комшилук и колеге са посла, и трошићемо сате на дотеривање тела и одела, али молитву ћемо оставити за крај. А где је ту Бог? У који запећак свога срца смо Га одгурнули? Гле, Он, Једини Човекољубац, Исус, и Његово Преслатко и Свеспасоносно име, остављено је на последње место нашега живота. Има ли од тога веће трагедије за било ког човека на земљи? И како онда да свака греховна страст не буја у човеку? Како онда да нас валови житејске сујете не бацају на оштре хриди недаћа и искушења?

Али Лек и Лекар постоје? Где је Лек? Ко је Лекар? Ако имамо вере, колико и зрно горишичино, видећемо да се Лекар преобукао у Просјака Небеског, и куца на врата нашега срца. Куца и смирено моли, да Га нахранимо нашим спасењем, нашим добрим мислима, нашим добрим осећањима, нашим добрим речима, нашим добрим делима. Ево Свемоћног Лекара! Ево Савршеног и Вечног Бога! Ево Савршеног Човека! Ево Богочовека Исуса Христа, Спаситеља света! Зар не осећамо Ко је Лекар? Зар не видимо да је Он Небески Хлеб и Небески Лек, Који сиђе са Неба, да нас спасе од сваке смрти и сваке патње? Зар заборависмо на Његово Свемоћно и Свеспасавајуће име – Исус? Стога нека нам не дотужи да сатима, и данима, и годинама, и цео живот, понављамо Његово Преслатко име! Да нам не досади понављати свемоћну и кратку Исусову молитву ... Господе Исусе Христе помилуј ме ... јер управо Он обећава ... шта год заиштете у име моје Ја ћу учинити. Али не само једном замолити и потом по старим и злим обичајима наставити. Не! То није пут који води у Живот Вечни, јер име Исусово и молитва Њему, не сме хришћанину бити споредно већ кључно и главно занимање. Нека нам призивање имена Исусовог буде најважније дело, од раног јутра до касне вечери! Зато Господ и говори да не требамо да се бринемо, већ само треба истрајно да се молимо ... Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се“ (мт. 7, 7-8).

Шта то чујемо? Зар и после свега реченог, неко и даље очајава? Зар нисмо чули Његове речи ... шта год заиштете у име моје, ја ћу учинити? Зар Син Божији није постао Човек и оставио нам Себе у Цркви до краја света и века; оставио нам све Свете Тајне и све богочовечанске врлине! Нека стога одступе све демонске мисли! Нека нестане свако неверје и маловерје! Свака сумња! Одлучно одбацимо тегобно и смарајуће безнађе и чврсто пригрлимо свеосвежавајуће, свеваскрсавајуће и преслатко име Исус.

Кажеш, молиш се некако суво, па мислиш и очајаваш, да то Бог не слуша. Не, не и по ступа не! То је опасна заблуда! Бог чује сваки наш уздах! Он зна сваку нашу мисао и пре него смо је помислили, а камоли да не чује твоје молитве упућене Њему. Велики руски монах Светогорац, Преподобни Силуан Атонски говорио је: Сад из искуства знам да Бог, по Милости Својој, слуша и чује молитве грешника! Како? Зашто? Зато што је он Апсолутна Љубав и Безмерна Милост! Зато, моли се и не одустај. Моли се ма како, али не одустај. Моли се и суво, али не одустај. Моли се и ако још немаш пажњу, али не одустај. Само не мисли високо о себи, већ смирено. И само, не одустај! И онда се не бој! Ни мало не страхуј! Ти дај Богу оно што у том тренутку можеш дати. Дај му бар количину молитве, па макар та молитва била слабашна и на штакама, али не одустај! Како мудро кажу свети оци Православне Цркве – количина молитве и упорност, по Милости Божијој, родиће квалитет и пажњу. И стога не брини, даће ти Бог све и у своје време, кад Он одреди по свемудрости Његовој.

И ако суза нема, не бој се! И ако немаш пажње, опет се не бој! И ако ти је вера почела слабити и видиш да никакво добро немаш, опет се не бој! И ако дела блага отсуствују, и ако љубави немаш, и ако ништа немаш, опет ти кажем, не ја, грешни човек, већ Он, Свемогући, Свемилостиви и Добри Бог ... „Не бој се мало стадо јер би воља Оца да вам даде Царство (ЛК. 12, 32)“. Не бој се, али само - не одустај! Призивај име Исусово и радуј се. Не очајавај што си сав у ранама грехова. Не тугуј! И не само не тугуј, већ - радуј се! Гле Он ти обећава, не ја, већ Он Вечни Бог ... шта год заиштете у име моје Ја ћу учинити. Само се моли смирено, као последњи грешник на свету; грешник који зна и свестан је да по своме животу не заслужује Рај већ вечне муке у аду. Да! Ми заиста заслужујемо вечне муке у аду! И то је велика истина! Заслужујемо, по нашим гресима, да вечно будемо тамо где је сатана, како је говорио свети, мудри и смирени ава Пимен! И тек тада знајмо, засигурно знајмо и верујмо, Бог нас никада неће оставити и спасиће нас, али и тада једино по Милости Његовој! Јер Господ спасава само смирене и ... Бог се гордима противи, а смиренима даје Благодат (Јк. 4, 6) ... Све ће остало доћи. Све остало ће ти дати непрестано призивање имена Исусовог. И силну веру, и добра дела, и нерасејану молитву, и мудрост, и расуђивање, и одлучност да се искрено покајеш, и још дубље смирење и постојану љубав према свима. Баш све ће доћи као Дар са Неба, дати нам се непрестаном молитвом Богу, поклонити нам се одозго, кроз призивање имена Исусовог; јер, све су то дарови од Бога, и не зависе пуно од нас, већ пре свега од Њега и Његовог дара, Његове Милости. Наше је само да се потрудимо колико до нас стоји. Да Богу дамо барем количину молитве, па макар она била и расејана и слаба. Остало је до Бога.

Стога не одустајмо никада! Не одустајмо од честог, непрестаног и смиреног призивања имема Исусовог! Не одустајмо до смрти, а ни после смрти! Да и сав свет устане против нас, и сав пакао нагрне на наше душе, не одустајмо! Јачи је Бог, неупоредиво јачи, од целог света и од свих демонских сила заједно! Не одустајмо никада! То је победоносна и истинска формула успеха! Ма шта да се деси, макар и хиљаду пута на дан пали, не одустајмо! Ево, милостива рука Исусова је већ пружена да нам помогне да устанемо, јер Он је дошао да спасава грешнике а не праведнике. Зато Христос и говори ... Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање, него грешнике. (Мк. 2, 17). Стога, не бојмо се! Све што је потребно даће нам Он, Вечнољубећи Син Божији, јер је Он то обећао рекавши ... шта год заиштете у име моје Ја ћу учинити. А Бог никада не даје лажна обећања и није непостојан и превртљив као људи! И опет, радујмо се и похрлимо на молитву и непрестано призивање Његовог најсветијег имена – Исус! ... Господе Исусе Христе помилуј ме ... У том имену – Исус - је радост, у том имену је сила, у том имену је мудрост, у том имену су, како је говорио свети Петар Цетињски, суд и правда.

Њему, Господу Исусу Христу, Сину Божијем, нека је слава, са Оцем и Духом Светим, и сада и увек и у векове векова. Амин.

Бројанице

  

Молитва помоћу бројаница један је од најстаријих начина молитве, који су нарочито неговали православни монаси. Саме бројанице имају символички карактер. Обично су црне боје и тиме нас упућују да водимо трезвен и озбиљан живот у непрестаном покајању. Бројанице су исплетене од чисте овчије вуне, што нас подсећа да смо ми словесне овце Доброг Пастира Господа Христа који је сам као Јагањац Господњи пострадао за нас и избавио нас од вечне смрти. Мале бројанице обично имају 33 чворића. Постоје и веће бројанице од по 50, 100 или 300 чворића. По једном старом предању, био је један монах који је желео да начини вунену бројаницу да би одбројавао своје молитве, али ђаво му је стално развезивао чвориће које би исплео. једном му се јавио анђео и научио га да плете чворић који се састоји од седам уплетених крстова. То је један од најкомпликованијих чворова на свету. Овакву бројаницу ђаво није могао да расплете. 

КАКО СЕ МОЛИМО ПОМОЋУ БРОЈАНИЦА
 
Поред молитва које се налазе у молитвенику и редовно се читају у одређено доба дана, Црква Христова благосиља својим верницима да све своје молитве могу надопунити или заменити кратким молитвама које се више пута учестало и сабрано понављају. Оне нам омогућавају и помажу да се лакше саберемо умом на саме речи молитве како нам ум не би лутао.

Како, дакле, да започнемо молитву? Сабравши мисли, узмемо левом руком куглицу бројанице (или крстић), држећи је лагано између палца и кажипрста. Осенимо се знаком часног крста десном руком и тихо почнемо одбројавајући сваку поједину молитву једним чворићем.

Најчешћа молитва којом се молимо ?на бројанице? је тзв. ИСУСОВА МОЛИТВА која гласи:
ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГА!
или у краћем облику:

ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ МЕ!

ИСУСОВА МОЛИТВА је најважнија молитва сваког православног хришћанина. Она по црквеним правилима може да замени све друге. Будући освећена самим именом Христа Бога, она у наше срце низводи божанску благодат и уноси неисказани душевни мир када се учестало понавља. Многи православни хришћани толико су се навикли на ову молитву да непрестано имају у свом срцу и на уснама име Исуса Христа, па чак и за време сна, јер када се човек навикне на њу честим изговарањем она постаје механизам који се одвија као нпр. процес дисања. Највећа сила ове молитве лежи у самоме имену ИСУСА ХРИСТА, које изгони из нашег срца сваку сметњу и немир и уноси божански мир.

Поред ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ уобичајено је да се хришћани моле и Пресветој Богородици и светитељима и то на следећи начин:

ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦЕ, СПАСИ МЕ ГРЕШНОГА!

СВЕТИ (име светитеља) МОЛИ БОГА ЗА МЕНЕ ГРЕШНОГА!
Помоћу бројанице можемо да се молимо за своје ближње, свој народ и то тако што на првом чворићу бројанице изговоримо следеће речи:

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ СЛУГУ (слуге, слушкињу, народ) СВОГА _________ (име или више имена са списка), а на осталим чворићима не понављамо име онога за кога се молимо ако их има више, веће говоримо:

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ ПОМЕНУТЕ СЛУГЕ СВОЈЕ!

Такође, можемо да се молимо и за упокојене сроднике:

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ УСНУЛИХ СЛУГУ СВОЈИХ ...(имена), а даље ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ ПОМЕНУТИХ СЛУГУ СВОЈИХ!

Када смо сами добро је да изаберемо неко тихо место и да речи молитве говоримо шапатом. Православни хришћани најчешће се моле стојећи пред иконама и упаљеним кандилом, али могу да се моле и седећи или лежећи када смо телесно исцрпљени или болесни. Корисно је да се после сваке изговорене молитве прекстимо. На тај начин се наша пажња лакше веже за речи молитве. Међутим, молитва ?на бројанице? може да се практикује на сваком месту и у свакој ситуацији: у аутобусу, возу, чекаоници, приликом шетње или чак разговора у коме не учествујемо. Многи хришћани пред спавање осене крстом своју постељу и легну у кревет заједно са бројаницом тихо се молећи док не заспе. Ујутро, када се пробуде, одмах се лате бројанице и тако започну дан молитвом.

Веома је корисно одвојити увече пред спавање и ујутро по буђењу одређено време које ћемо посветити молитви ?на бројанице?. Апостол Павле нас учи да се ?молимо непрестано?. Свакако, када смо у друштву не можемо се молити на исти начин као када смо сами. У том случају не треба привлачити пажњу накаквим ?чудноватим? понашањем, већ напросто ћутећи у себи изговарати молитву пратећи је неприметно окретањем, бројанице. Молитва се у себи може сасвим лако вршити покретањем језика при затвореним устима и мисленим праћењем речи молитве. Укратко речено, можемо се молити увек и свугде, а да то нико други не зна осим Бога коме се молимо и нас самих. Свако намерно привлачење пажње других људи око нас страно је духу истинске молитве коју морамо да вршимо у покајању и смирењу, скромно и тихо у ?тајној одаји срца свога?.

Приликом молитве ?на бројанице? Свети Оци апсолутно забрањују било какво маштање и замишљање слика. Наша пажња мора искључиво бити сабрана на речи молитве. То се постиже упорним трудом и вежбањем пажње, али и полаганим произношењем молитве без журбе да што пре постигнемо одређени број. Бог чује и услишава само ону молитву која се сабрано врши. Ипак, пажњу је тешко одмах постићи и зато се саветује да се молитва и у тренуцима расејаности изговара, јер учесталим понављањем наш ум се постепено навикава на молитву и тако стиче пажњу у молитви. Заправо, најбољи начин да се научимо молитви јесте да одлучимо да је понављамо без обзира да ли успевали да се саберемо или не. Као што кап по кап воде може да издуби и најтврђи камен тако и учесталост молитве без обзира колико нам она још била расејана, може да доведе до чисте и сабране молитве. Бројаница се може у тренуцима када је не користимо држати у џепу, или ако је мала око руке. Ипак, није лепо привлачити пажњу својим бројаницама, а поготово играти се њима прстима у доколици. Оне служе искључиво за молитву, а не за игру или за украс. Према бројаницама смо дужни да имамо долично поштовање. Монаси и монахиње који плету бројанице и сами се моле за време свог рада и зато су бројанице плод молитве и њом су освећене.

Зато, браћо и сестре, прионимо на молитву Господу Исусу Христу и његовим светима за себе и за своје ближње, како бисмо за време овога краткога земаљскога живота задобили божанску благодат СВЕТОГА ДУХА, и удостојили се вечне награде на небесима. Господ је увек са нама, на сваком месту, јер Он нас учи да је Царство небеско у нама, у нашим срцима. Дакле, потребно је само да ми увек будемо са Њим кроз МОЛИТВУ и друге свете врлине. Немогуће је стећи ниједну хришћанску врлину без благодати Божје, а њу добијамо првенствено молитвом. Зато је МОЛИТВА - ЦАРИЦА ВРЛИНА које нас узводи ка самоме Богу и сједињује са њим.

О Исусовој молитви: Пет речи које отварају Небеса

  

Господе Исусе Христе помилуј ме ! Избројте! Ту је само пет речи. Исусова молитва садржи пет речи, али тих пет речи провешће те по пет континената на земљи, пет речи ће раширити Небеса по свој дужини и ширини света; пет речи ће те поставити пред Престолом Божијим; пет речи унеће у тебе Христа и учинити те блиским Њему.
Господе Исусе Христе помилуј ме! Данас би желео да прозборим о тој молитви. И не просто то: данас би желео нешто још смелије – да ми изговорамо ту молитву, да не говоримо само о њој, а у исто време – зашто да не? – и узнесемо је.
Уколико можеш, тамо где си овог тренутка, изговорај је. Уколико ти не радиш нешто што потребује твоју свецелу усресређеност, онда је изговарај у себи. Пробај.
Господе Исусе Христе помилуј ме! Понављам је много пута, јер можда неко није добро чуо, а неко не зна како се молити том молитвом, или зна њену дужу варијанту: Господе Исусе Христе, Сине и Речи Божија, момилуј ме, грешнога! Други је произносе кратко, а неко говори само: Господе помилуј! – трећи само: Исусе, помилуј ме – а четврти произносе само: Исусе мој! А ти реци, шта год хоћеш, и реци то како год хоћеш, довољно је само изговарати то име, да би се оно урезало у твом срцу – име Господа нашега Исуса Христа.
Сада, када ти слушаш, теби није тешко изговарати у себи ту молитву, тако да би она текла потоком, а када се емисија заврши и продужиш радити своје свакодневне послове, ти је и онда постојано произноси.
Она је изузетно силна. Свети Козма Етолски је саветовао да је творимо. Било куда да је он ишао и било где да се заустављао, због тога јер се њој научио на Светој Гори Атонској, у Манастиру Филотеју, где је живео, он је говорио људима:
  • И ви изговарајте молитву. Узмите бројанице, оне нам не служе за то да бисмо уз кафу убијали време са њима, јер сваки чворић на бројаници означава реч. И каква се пак реч произноси у тој молитви? Име Господа нашега Исуса Христа. Када призиваш име Господа, то ти зовеш Самога Христа к себи.
Сила те молитве је огромна. Ми не апсолутизујемо ни једну молитву, међутим апсолутизујемо молитву као такву, а пре свега – Личност, ка Којој се узноси молитва, нашег Христа, који је Апсолутно Добро, Који јесте све.
Христос је све, а молитва – то је поуздан, директан, моћан, прекрасан пут, благодарећи коме се ти здраво прилепљујеш ка Христу, и сједињујеш са Њим. Молитва сједињује човека са Христом, и зато ми говоримо да она поседује веома велику силу. Свака молитва. Ти реци шта год хоћеш, како год хоћеш, но само говори Христу. Хоћеш изговарати „Оче наш“? „Цару Небески“? Псалме Давидове? Молебни канон Пресветој Богородици? Акатист Богородици? Све је то добро, не само Исусова молитва и те речи: Господе Исусе Христе помилуј ме ...
Ето, ја опет то рекох. Шта, теби је тешко то слушати? Но, нека теби то не буде тешко. Нека теби не буде тешко слушати име Христово, име свога Творца, Саздатеља, Онога, Ко је заволео тебе и за тебе умро, Који и сада промишља о теби и Који је одмах уз тебе, Ко се брине о теби и може ти дати решење за све твоје проблеме. Све, што тебе занима, сва решења усредоточена су у Тој Личности, у Исусу Христу. Нека ти не буде тешко слушати име Христово, говорити Њему, волети Њега.
То је веома моћна молитва! У „Настолној књизи духовних савета“, у оној књизи где се говори о чувању пет чула, то јест о томе, како да се човек заштити и духовно бдије над пет својих чула, свети Никодим Светогорац говори: „ Саветујте људима у свету, верујућима, да они изговарају Исусову молитву. Она није само за монахе, већ за све“[1].
Свима нама би било добро да творимо ту молитву, и добро би било знати да у човеку који седи преко пута тебе и слуша те, јесте општа тачка додира са тобом – у њему је име Самога Господа и та општа љубав која нас обједињује. Ето, ми за Њега говоримо, и данас ми Њему говоримо, Исусу Христу, и понављамо: Господе Исусе Христе, помилуј ме!


 
    
Монаси је изговарају цели дан. У крајњој мери, добар монах, да би био истинским монахом, није дужан бити „монахом“ тј. усамљеним, већ је дужан да увек буде у друштву – у друштву молитве, а пре свега молитве Исусове. Он је обавезан да свагда носи бројанице у рукама, а пре свега – у срцу. Сваки чворић – то је жудња, сваки чворић – то је љубав, сваки чворић – то је приношење, славословље, призивање тог светог и свемогућег имена, имена Господњег.
Монах се цели дан моли.
  • Куда ти идеш? – говорио је неко иноку на Светој Гори, видевши, да тај излази из манастира, не узевши са собом бројанице. – Зар се војник отправља у рат без оружја?
Где ти идеш без својих бројаница? То твоје оружје – бројанице, увек држи у рукама, да би молитва из руку прешла у ум, а из ума у срце. Потом отпада неопходност и за бројаницама, и ти ћеш окушати неизречена и јединствена искуства.
Хајде, рећи ћу ти понешто, јер ипак нисам заборавио? Шта ниси заборавио? Нисам заборавио, да говорим људима који живе у свету. Данас ја не говорим монасима. Знам, да сам се помало опустио, и ти, наравно, мислиш, што ... Не-не, ја ово говорим теби и о твојим проблемима. Знам да имаш своје проблеме: расходи, беба, болест, сваковрсни брачни проблеми. Понеко се нечему спрема, понеко о нечем машта, понеко живи са својом болом и радошћу, са разним својим проблемима. У свакога своје, и ето већ понеко од вас говори:
  • Прошли пут ти си нам добро говорио о актуелним, нашим, савременим питањима, која нас тиште. А шта сад? Ти ћеш нам говорити о Исусовој молитви, умној молитви, која је одређена за монахе? Какве везе то има самном?
Има. То има везе и са тобом, јер је то начин увести Христа у твој живот, овде и сада. Управо стога што је твој живот многодимензионалан, у њему је пуно брига, ти си располућен и раздељен, од јутра до вечери дужан си обавити много послова и не успеваш урадити бар нешто за Бога, помолити се како следује. Зато и постоји та молитва, која се назива монологна, што значи, да она садржи једну реч, један израз, једну кратку реченицу, коју, уколико би је рекли и малом детету – свега пет речи! – то би их и оно научило.
На тај начин ти се фокусираш. И немаш никавих оправдања, као што некада говориш:
-Ја желим да се помолим, али не успевам. Не знам шта да кажем. Немам шта да кажем на молитви.
Имаш шта да кажеш! Спремаш ли ти храну? Твори молитву! Мешаш ли храну у посуди? Сваки пут када промешаш кашиком, говори: Господе Исусе Христе, помилуј ме. И док спремаш храну, унутар тебе улази Божија благодат, улази свецело благоухање тог имена, улазе животворни сокови тог имена.
Исусово име је пуно животворних сокова, благослова, сила. Ова молитва је веома моћна. О, када би се ми њоме молили, када би смо ми живели њоме и наслађивали се осећајем Христовог присуства, док је творимо!
Знаш ли шта значи постојано произносити нечије име? Говорити стално: Господе Исусе Христе, помилуј ме, призивати неког да би он пришао к теби? Када ти на пример кажеш:“Исусе мој!“, „Пресвета Богородице, помози ми!“, „Свети Анђеле!“, „Свети Нектарије!“ – зар они неће доћи? Доћи ће.
Када ти некога зовеш по имену, то име изражава присуство и живи осећај тога кога ти зовеш. Рећи ћу теби ово и са супротне стране, са тамне стране: магови, да би извршили своје врачање, призивају имена злих духова. Они такође призивају имена, и зли духови долазе. Тако и Господ, када призовеш Бога, када призовеш име Христово, Он долази тамо где си ти. Када је код тебе било какав проблем и ти говориш: „Исусе мој! Господе Исусе!“ – и зовеш Њега, тада Христос долази.
Овога нема мало, тога је сасвим много – да бисмо ми данас прозборили о тој тајни, каја нам приближава тако узвишеног Бога, тако близу нама. Уколико Христос дође тамо, где си сада ти, у твоју собу, и она се напуни Његовог присуства, ти ће схватити да поред тебе нису само кревет, сто, кухиња, посуде, телевизор и све што тамо имаш, већ је поред тебе и са тобом Неко Други. Ко је то? Онај, Кога си позвао.
Постоји у Старом Завету таква заповест, где Бог говори: „Пуди пажљив! Не изговарај узалуд име Господње!“[2] – то јест не поштујући, не уважавајући, не љубећи, не „обожавајући“ Бога. Како се каже: „очисти најпре уста, пре него произнесеш име Божије“.
Страшно је изговарати Његово име. Зашто? Зато што Његово име – то је Његово присуство: ти призиваш Христа, и Он долази. То је изузетно велико. Он долази. Само размисли: да би у тебе ушао Христос, када ти Њега призовеш.
Он Сам говори ово:
  • Пре него Ме призовеш, Ја ћу теби говорити. Ти ћеш Ме позвати, и Ја ћу ти рећи: ево, Ја сам дошао! Шта желиш? Реци ми, шта хоћеш, да би Ја то урадио за тебе.
И ти говориш Њему:
  • Господе Исусе Христе, помилуј ме! Ето шта. Ја желим да ме Ти помилујеш.
Ми можемо рећи много тога о молитви, но, на жалост, све то није наше, све је туђе. И ако би смо ми творили молитву, тада не би радили емисије о молитви, већ би живели њоме, и не би говорили о њој, већ би узносили молитву, и благодат молитве би се ширила свуда, без да смо ми урадили емисију. То је оно чиме се занимају монаси на Светој Гори, то је оно, чиме су се бавили велики светитељи, који су говорили веома мало, у сили. Говорили су другима само и само о добром и нису желели излазити из те насладе, коју су окушали, и из тог великог жртвовања човечанству. Знај, када се ти молиш Исусовом молитвом, ти веома помажеш свету: ти пуниш свет Анђелима, Божијом благодаћу, небеском милошћу.
Да ти кажем то помало грубо? Ми смо дубоко покривени мраком, сви ми, и не знамо много о нашој Цркви. О, када би смо ми знали, који хлеб у себи садржи то, што ми називамо умном молитвом!
Свети Никодим Светогорац се обраћа ка Христу у „Акатисту Исусу Христу“ и постојано говори: „Исусе мој! Исусе мој!“ – а затим говори Христу разне ствари. Он каже:
  • Исусе, благодарим Теби, што си ме удостојио великог доброчинства и дара умне молитве.
То је нешто велико, то је велико искуство.
Ти говориш:
  • Но, ми не можемо учинити много у свету.
У праву си. Но, ево сада ти слушаш, а потом ћеш отићи нешто радити и можеш се при том помолити. Мислиш, Бог то неће ценити? Уради, оно мало што можеш у овом животу.
То је добро дело – призивати име Исусово. Уколико обратимо пажњу, увидећемо да и на Светој Литургији чинимо то постојано – говоримо: „Господе, помилуј!“ За вишњи мир и спасење душа наших, Господу се помолимо – и две речи: „Господе помилуј!“
  • Боже, помози нам! Дај нам Твоју милост! Смилуј се над нама! Помози нам! Дај нам оно што је свакоме на потребу! Помилуј нас!
Имаш ли бројанице? Ти их не носи са собом, бећ их држи у руци. Ти их уништи, доведи их у лоше стање, истањи их до нити, али само – пази – да то нико не би приметио. Када ти држиш бројанице и молиш се, онда сте само ти, Бог и твој духовник дужни знати о томе. Шта ти радиш, како радиш, да ли си нешто осетио, плачеш ли, имаш ли минуте умиљења, боговиђења, осећаја Божијег присуства, осећаш ли да излазиш из овог света и преживљаваш ли оно, што ми је пре неки дан рекла једна старица ...
  • Молила сам се и рекла: „ Узми ме, Боже, да би ја умрла! Желим да овај час умрем!“ Тог тренутка рекла сам: „Пусти ме да умрем!“
Али све то не треба бити видно. Све то дужно је да се дешава у тајности. Исусова молитва – то је тајна и скривена молитва, она је – љубавно искуство, и, као и свака љубав, она се окуша у скривеним просторима човекове душе.
У души постоји скривена соба, постоји врт у дубини, који је намењен само за Бога. Ту не треба улазити више ништа, нико не треба знати шта ми чинимо, само наш духовник и Бог. Бројанице не треба показивати, оне нису за демонстрацију, не за шепурење, нису за то да бисмо од себе правили великане, а, како се каже, када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши двери твоје, помоли се Оцу твоме, Који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узратиће теби јавно.[3]
Помоли се у тајности, стави у свој ум, дубоко у своју душу, урежи унутра то име: „Исусе мој, Христе мој“ – то ја најбољи печат, а после се не бој. Неки питају, шта ће бити са Другим Доласком, са антихристом, са печатима. Наш печат нека буде то име, да би ти њега урезао у своме срцу, у уму, у својој души.
     Говори у себи: „Исусе мој, Христе мој, Боже мој, Господе мој“, - само не фоормално, не технички, не систематски, не хладно, не монотоно, не као да испуњаваш неки метод или тактику, већ дај своје срце, зато што молитва захтева срце, молитва захтева љубав, она захтева силну жељу, захтева људе заљубљене у Христа, у истину, у светитеље, у Цркву, у Небески свет.
Ето тако стоје дела. Данас ми говоримо о тешким стварима, међутим како смо рекли – хајде да урадимо оно мало што можемо у овом свету. А да ли је то тако тешко урадити, то о чему смо ми сада говорили са вама?
Ова молитва је веома моћна, независно од тога, да ли си ти то разумео. То јест, уради нешто и ти, ти, који немаш времена прочитати Шестопсалмије, прочитати Молбени Канон, ти можеш постојано говорити молитву Исусову. Је ли то тешко? Да, шта је у томе тешко – рећи: Господе Исусе Христе, помилуј ме?
А остало – о умиљењу, о осећају Бога ... Да ли ћеш ти осетити када приђе Божија благодат, или не, то није твоје, већ од Бога. То ће дати Бог, када он зажели, и како зажели и колико зажели. А ти, међутим, можеш ...
Ти имаш уста? Имаш. Имаш језик? Имаш. Рећићу, међутим, и друго: чак и ако си нем, имаш ли ти ум? Имаш ли срце, постоји ли у теби душа? Ето, та душа је и дужна говорити. Та душа треба да се разледи, јер је замрзла као глечери који се сада, међутим, такође топе. И они се топе! Како онда душа да се не растопи? Ево од тог имена, она ће мало по мало, да се разледи.
То име је тако врело, тако пламено, тако преузвишено, да растапа било који лед. Исусе мој, Христе мој, Творче мој, Боже мој! – то је највећа и најмоћнија молитва!

[1] Погледај: https://azbyka.ru/otechnik/Nikodim_Svjatogorets/o_hranenii_chuvstv/. У руском преводу књига се зове „О чувању чула“, и датог исечка у њој нема. Но, преподобни Никодим много говори о Исусовој молитви у књизи „Невидљива борба“, и њој је тамо посвећена читава 51. глава. Видети линк: (http://pravbeseda.ru/library/index.php?page=book&id=596).
[2] Погледај: Исх. 20: 7; Друга. 5: 11.
[3] Мт 6,6
Са руског језика превео: игуман Петар (Драгојловић)