БАДЊИ ДАН/ВЕЧЕ - КОЛЕДО

21. коледар/децембар

   Наш стари, претхришћански, Божић био у време зимске краткодневнице, односно дан касније када се рађа ново Сунце, мали бог – Божић – Сварожић. По неким веровањима, зимска краткодневница је у исто време и празник Коледа, дан када стари Коледо умире, а рађа се Купало и најављује свој период који траје 6 месеци. Дан пре Божића празновао се слично као и данас, наши преци обележавали су Бадњи дан и Бадње вече. На Бадње вече завршавали су се Коледарски дани.
   Треба споменути и то да је црква 25. децембар (коледар) као датум слављења хришћанског Божића усвојила у 4. веку у Риму желећи да потисне „пагански“ празник (Natalis Solis Invicti) слављења рођења Сунца. У целој старој, претхришћанској, Европи зимска краткодневница и дан рођења Сунца обележавали су се празнично. Код Келта, рецимо, овај дан означава смрт сунчаног бога и његов одлазак у подземни свет. Дан после краткодневнице бог Сунце се поново рађа јер је прикупио своје снаге у земљама бесмртних. У нордијској митологији бог Балдур који представља само Сунце бива убијен на зимску краткодневницу и одлази у подземни свет. Ипак, ноћ и тама су побеђени од стране сунчаног бога који се поново рађа у лику Валија.
   Већина обичаја везаних за Бадњи дан и Бадње вече имају претхришћанско порекло, мада је црква покушава да им да хришћанско обележје. Обичаје око Бадњег дана су Срби наследили од својих предака и и даље их одржавају. За бадњак се сече храст, који је код Словена одувек био свето дрво јер је посвећен Перуну - богу громовнику. Црква се тешко мирила са старим народним обредима али је на крају је много тога морало бити прихваћено, између осталог и паљење бадњака. Ипак, и данас је остала запамћена поповска изрека која сведочи о великој одбојности према правим народним обичајима:

"Да је сваки дан Божић, не би било дуба вражијега." (Сав храст би био посечен)

   Бадњи дан је пун ритуала и симболике, живописних радњи и сви су они повезани са породичним култом, култом огњишта али и веома битним култом предака.

   Већ у рану зору, пуцањем из пушака и пиштоља, објављује се одлазак у шуму по бадњак. У стара времена није било пушака и пиштоља па се одлазак по бадњак вероватно најављивао песмом. Бадњак секу искључиво мушкарци, најчешће домаћин и најстарији син, у рано јутро, пре изласка сунца. Углавном се сече храст лужњак или китњак, а у неким крајевима секу и цер или ређе букву.

   Број бадњака такође варира зависно од краја. Негде се сече један бадњак, негде два или три а понегде и девет, а негде онолико бадњака колико има мушкараца у кући. Углавном је то значило да се одсече једна грана дрвета (у новије време) или младо дрво (као што се то некада радило), које би се тако цело носило кући, или се прво кресало на више једнаких или неједнаких делова. Ова разноликост у броју бадњака такође иде у прилог претхришћанском пореклу бадњака и Бадњег дана.

   Бадњаци се секу уз особиту пажњу и уз такве обичаје који показују да се бадњак поштује као дух дрвећа, по неким, и као само божанство, од којег се очекује помоћ и од којег зависе плодност, срећа и напредак. По старијем обичају, бадњаке су секли рано пре изласка сунца.

 

 Пре сечења се дрвету назове "добро јутро", честита му се празник са жељом да донесе здравље и срећу породици. Негде бадњак ословљавају "свети бадњаче" и уједно му објашњавају с којом га намером секу. Том приликом домаћин обраћа се бадњаку овим речима: "Дошао сам к теби да те однесем дому моме, да митамо будеш веран помоћник у сваком напретку и бољитку, у кући, у тору, у пољу и на сваком месту". Бадњак се сече са источне стране, тако да и падне на источну страну, и то без задржавања, да се не би срећа задржавала. Дрво се не сме додирнути голим рукама, па човек који га сече навлачи рукавице. Затим се дрво посипа житом, а у неким крајевима му се дарује колач посебно умешен за ту прилику.
Дрво се увек засецало са источне стране јер је требало да падне на исток. Онај ко је секао бадњак, трудио се "да се дрво не мучи" тј. да се обори из једног ударца или највише са три. Ако дрво не падне ни после трећег ударца, мора се кидати рукама јер више удараца није дозвољено.

   Први ивер који се одваја од бадњака има такође магичну моћ. Пазило се да овај ивер не падне на земљу, па је са ониме ко сече бадњак ишао још један мушкарац да ухвата први ивер. Стављањем првог ивера од бадњака у карлицу веровало се да ће помоћи да се у њој скупља кајмак дебео као ивер, или, ако се стави на кошнице онда нико неће моћи пчелама да науди, а веровало се и у лековитост воде у којој је први ивер потопљен па су је оболели пили ради оздрављења. Негде, опет, тај ивер стављају у кошарник да живина буде увек на окупу, а негде под квасац са жељом да у кући све расте као квасац.
Када се домаћин врати из шуме и донесе бадњак тј. бадњаке, их на кућни зид а тек са првим мраком се бадњак уноси у кућу и ставља на огњиште. Понегде бадњак окрешу у шуми, а понегде га донесу са гранама.

   Док су бадњачари још у шуми, из куће се посакривају троножне столице, метле, кудеље вретена и игле. Сврха овог обичаја је давно заборављена али је јасно да води порекло из времена пре примања хришћанства.
Бадњаку се приноси жртва биљних плодова и приликом уношења, на тај начин што бадњак и лице које га уноси укућани посипају пшеницом или сваковрсним житним семеном. Бадњаци се кући носе одсечком натраг а гранама напред, па се пред кућом прислоне уз врата врховима наниже, док се на ватру полажу брадом према истоку. По општем обичају, домаћин поспе бадњаке пшеницом и прелије вином (раније вероватно медовином), што очито представља жртву бадњаку, од којег се очекује свако добро.

   После доношења бадњака се коље печеница. Обично је то прасе, ретко јагње (у време Божића нема јагањаца), а понегде ћурка или гуска. Печеница је жртва за ново лето, а понегде се зове и веселица или божићњар. То је остатак старог култа приношења жртве за рађање новог сунчаног бога.

   Највећи део радњи и обичаја је везан за Бадње вече.
У току дана, домаћица у једно сито стави све врсте житарица, сувих шљива, ораха и јабука и то све стоји у врху стола где се вечера. Понегде сито ставе под сто, а понегде код огњишта. Тим житом посипа се бадњак, слама и полажајник.

Пред вече домаћин уноси бадњак и сламу у кућу. Куца на врата, а када укућани питају "Ко је?" одговара "Бадњак вам долази у кућу". Потом му домаћица отвара и обраћајући се бадњаку говори "Добро вече бадњаче!". Домаћин ступајући десном ногом преко прага уноси бадњак у кућу, и поздравља укућане речима "Срећно вам Бадње вече", на шта га укућани отпоздрављају са "Бог ти добро дао и среће имао", док га домаћица дочекује сипајући по њему жито из сита.
Носећи бадњак домаћин обилази кућу квоцајући као квочка, а домаћица и сва деца иду за њим пијучући као пилићи. Домаћин обилази све углове дома бацајући по један орах у сваки угао, што се сматра жртвом прецима. Остали ораси и лешници се остављају и у слами испод стола и најчешће се једу са медом. Ораси који су у угловима нико не узима.

По уношењу бадњака, домаћин или домаћица, уноси сламу и разноси је по целој кући, а посебно на место где ће бити постављена вечера. При томе онај ко носи сламу квоца, а остали пијучу. Преко сламе се поставља столњак јер се служи и једе на поду. Столице су изнете из куће и седи се на слами. После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.

   Слама има и за богове и за душе предака нарочиту привлачну снагу. Када су Словени и други стари европски народи приносили жртве простирали би их по трави, сену или слами и призивали би богове и душе предака до дођу и приме те жртве. У неким деловима Србије и данас постоји обичај да се на четрдесетодневни помен по гробу поспе слама и по њој поређа јело за душе умрлих.
После Божића се ова слама носи у обор, шталу или амбар, а њоме су и обавијали воћке да би боље родиле.

   Бадњак се целива, маже медом и ставља на огњиште. Када је бадњак стављен на огњиште, према њему се морало понашати као према живом бићу: китили су га зеленим гранама, љубили, али и преливали вином, посипали житом, итд. Глава домаћиновог бадњака остаје за следећу годину и на њој ће се наложити нови бадњаци.
Понегде засечени крај бадњака намажу медом, па то чобани лижу, говорећи Како ми за бадњаком, тако овце за јагањцима, краве за телцима...
Обичај налагања бадњака на ватру врло је стар и помиње се у писаним изворима још 1272. године, где се у једном документу бележи да су на Бадње вече дубровачки бродовласници приносили кнезу пањ-цепонем и налагали га на ватру, а у 17. веку је забележено да је у Истри постојао обичај паљења и даривања бадњака храном. 

Негде деца, а негде домаћин, "џарају" ватру односно гранчицама распаљују и чачкају ватру изазивајући прегршти варница и искри говорећи: "колико искрица толико парица, пилића, кошница..." набрајајући сву стоку и живеж чије се благостање прижељкује.
Негде се уз бадњак у кућу уноси и печеница и говори "Добро вече, честити ви и бадње вече" а укућани одговарају "Добро вече, честити ви и ваша печеница".
Негде се за Бадње вече меси чесница, бадњачки колач, без квасца са орасима и мазана медом. Чесница се за вечером ломи, а не сече.
У сврљишком крају се прави бадњидански обредни хлеб "њива" на коме је украс урађен у облику змије, која је у вези и са култом мртвих али у неким ситуацијама има везе и са родношћу године. Обредни хлебови који се месе бадњега јутра су у тесној вези са магијском веровањима у вези плодности.
У неким крајевима Србије и садашње Босне за Бадњи дан спремао посебан колач који се износио на кућни праг и ритуално нудио вуку. Такође, од обредне вечере од сваког јела по мало ношена су на раскшће вуку за вечеру. Вук је, као што знамо, митски предак Срба и посебно поштовано биће.
Бадња вечера је посна трпеза/посна, али је трпеза богата. Треба да обилује јелом и пићем да би и нова година била родна и пуна изобиља. Неким јелима се придавао посебан, магијски значај, која су и обавезна: мед, бели лук (који има амајлијско значење), пасуљ, купус, риба, воће (ораси, лешници, јабуке, суве шљиве). Вечера протиче у миру и тишини. Пост пред велике празнике није хришћанског порекла. Како неки аутори сматрају у претхришћанско време дан пред сваки велики стари празник људи су постили, док је главнои празник по обичају обавезно мрсан.
Слама која се уноси у кућу, једење на поду и разношење ораха по кући су део култа мртвих. Бацање хране преко рамена (пасуља, ораха...) као и остављање исте по ћошковима кућа је свесловенски обичај, повезан са духовима предака, сачуван из најстаријих дана. То вече се у кући очекују "домаћи" или "домаћи покојници" или "домаћи духови". Сви преци су са укућанима, зато је вечера тиха да се не би отерали и зато се три дана са трпезе не прикупља него само доноси па се чак и не чисти по кући.
Већина јела са бадњеданске вечере користе се и при даћама тако да је та вечера пре свега жртвени обред посвећем породичним прецима. Бадњеданска вечера је једна од најважнијих вечера у част мртвима и један део сваког јела се оставља за покојнике. Вечера се кади да би се за вечером спојили и живи и они који то нису.
Некада су сви укућани остајали будни док бадњак не прегори, а касније је само један мушкарац остајао да бди. Сам тренутак прегоревања домаћин је оглашавао пуцњем из оружја. У Црној Гори мушкарац је чекао да прегори бадњак и за то време често чаркао ватру, говорећи: "Оволико у нашем тору било оваца, коза..."
Вода која се захвати у бадњеданској ноћи, пре изласка сунца, такође се придаје магијско значење. У неким крајевима се она зове "јакова вода".
Пре захватања воде, извор, река или бунар дарују се житом, новцем или воћем.

   Бадње вече, односно, зимска краткодневница је време када се дочекује стара словенска Нова година. На дан после краткодневнице почиње нови годишњи круг или коло.

СТАРОСЛАВЦИ