Gospode Isuse Hriste pomiluj me! Izbrojte! Tu je samo pet reči. Isusova molitva sadrži pet reči, ali tih pet reči provešće te po pet kontinenata na zemlji, pet reči će raširiti Nebesa po svoj dužini i širini sveta; pet reči će te postaviti pred Prestolom Božijim; pet reči uneće u tebe Hrista i učiniti te bliskim Njemu.
Gospode Isuse Hriste pomiluj me! Danas bi želeo da prozborim o toj molitvi. I ne prosto to: danas bi želeo nešto još smelije – da mi izgovoramo tu molitvu, da ne govorimo samo o njoj, a u isto vreme – zašto da ne? – i uznesemo je.
Ukoliko možeš, tamo gde si ovog trenutka, izgovoraj je. Ukoliko ti ne radiš nešto što potrebuje tvoju svecelu usresređenost, onda je izgovaraj u sebi. Probaj.
Gospode Isuse Hriste pomiluj me! Ponavljam je mnogo puta, jer možda neko nije dobro čuo, a neko ne zna kako se moliti tom molitvom, ili zna njenu dužu varijantu: Gospode Isuse Hriste, Sine i Reči Božija, momiluj me, grešnoga! Drugi je proiznose kratko, a neko govori samo: Gospode pomiluj! – treći samo: Isuse, pomiluj me – a četvrti proiznose samo: Isuse moj! A ti reci, šta god hoćeš, i reci to kako god hoćeš, dovoljno je samo izgovarati to ime, da bi se ono urezalo u tvom srcu – ime Gospoda našega Isusa Hrista.
Sada, kada ti slušaš, tebi nije teško izgovarati u sebi tu molitvu, tako da bi ona tekla potokom, a kada se emisija završi i produžiš raditi svoje svakodnevne poslove, ti je i onda postojano proiznosi.
Ona je izuzetno silna. Sveti Kozma Etolski je savetovao da je tvorimo. Bilo kuda da je on išao i bilo gde da se zaustavljao, zbog toga jer se njoj naučio na Svetoj Gori Atonskoj, u Manastiru Filoteju, gde je živeo, on je govorio ljudima:
I vi izgovarajte molitvu. Uzmite brojanice, one nam ne služe za to da bismo uz kafu ubijali vreme sa njima, jer svaki čvorić na brojanici označava reč. I kakva se pak reč proiznosi u toj molitvi? Ime Gospoda našega Isusa Hrista. Kada prizivaš ime Gospoda, to ti zoveš Samoga Hrista k sebi.
Sila te molitve je ogromna. Mi ne apsolutizujemo ni jednu molitvu, međutim apsolutizujemo molitvu kao takvu, a pre svega – Ličnost, ka Kojoj se uznosi molitva, našeg Hrista, koji je Apsolutno Dobro, Koji jeste sve.
Hristos je sve, a molitva – to je pouzdan, direktan, moćan, prekrasan put, blagodareći kome se ti zdravo prilepljuješ ka Hristu, i sjedinjuješ sa Njim. Molitva sjedinjuje čoveka sa Hristom, i zato mi govorimo da ona poseduje veoma veliku silu. Svaka molitva. Ti reci šta god hoćeš, kako god hoćeš, no samo govori Hristu. Hoćeš izgovarati „Oče naš“? „Caru Nebeski“? Psalme Davidove? Molebni kanon Presvetoj Bogorodici? Akatist Bogorodici? Sve je to dobro, ne samo Isusova molitva i te reči: Gospode Isuse Hriste pomiluj me…
Eto, ja opet to rekoh. Šta, tebi je teško to slušati? No, neka tebi to ne bude teško. Neka tebi ne bude teško slušati ime Hristovo, ime svoga Tvorca, Sazdatelja, Onoga, Ko je zavoleo tebe i za tebe umro, Koji i sada promišlja o tebi i Koji je odmah uz tebe, Ko se brine o tebi i može ti dati rešenje za sve tvoje probleme. Sve, što tebe zanima, sva rešenja usredotočena su u Toj Ličnosti, u Isusu Hristu. Neka ti ne bude teško slušati ime Hristovo, govoriti Njemu, voleti Njega.
To je veoma moćna molitva! U „Nastolnoj knjizi duhovnih saveta“, u onoj knjizi gde se govori o čuvanju pet čula, to jest o tome, kako da se čovek zaštiti i duhovno bdije nad pet svojih čula, sveti Nikodim Svetogorac govori: „ Savetujte ljudima u svetu, verujućima, da oni izgovaraju Isusovu molitvu. Ona nije samo za monahe, već za sve“.
Svima nama bi bilo dobro da tvorimo tu molitvu, i dobro bi bilo znati da u čoveku koji sedi preko puta tebe i sluša te, jeste opšta tačka dodira sa tobom – u njemu je ime Samoga Gospoda i ta opšta ljubav koja nas objedinjuje. Eto, mi za Njega govorimo, i danas mi Njemu govorimo, Isusu Hristu, i ponavljamo: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!
Monasi je izgovaraju celi dan. U krajnjoj meri, dobar monah, da bi bio istinskim monahom, nije dužan biti „monahom“ tj. usamljenim, već je dužan da uvek bude u društvu – u društvu molitve, a pre svega molitve Isusove. On je obavezan da svagda nosi brojanice u rukama, a pre svega – u srcu. Svaki čvorić – to je žudnja, svaki čvorić – to je ljubav, svaki čvorić – to je prinošenje, slavoslovlje, prizivanje tog svetog i svemogućeg imena, imena Gospodnjeg.
Monah se celi dan moli.
Kuda ti ideš? – govorio je neko inoku na Svetoj Gori, videvši, da taj izlazi iz manastira, ne uzevši sa sobom brojanice. – Zar se vojnik otpravlja u rat bez oružja?
Gde ti ideš bez svojih brojanica? To tvoje oružje – brojanice, uvek drži u rukama, da bi molitva iz ruku prešla u um, a iz uma u srce. Potom otpada neophodnost i za brojanicama, i ti ćeš okušati neizrečena i jedinstvena iskustva.
Hajde, reći ću ti ponešto, jer ipak nisam zaboravio? Šta nisi zaboravio? Nisam zaboravio, da govorim ljudima koji žive u svetu. Danas ja ne govorim monasima. Znam, da sam se pomalo opustio, i ti, naravno, misliš, što … Ne-ne, ja ovo govorim tebi i o tvojim problemima. Znam da imaš svoje probleme: rashodi, beba, bolest, svakovrsni bračni problemi. Poneko se nečemu sprema, poneko o nečem mašta, poneko živi sa svojom bolom i radošću, sa raznim svojim problemima. U svakoga svoje, i eto već poneko od vas govori:
Prošli put ti si nam dobro govorio o aktuelnim, našim, savremenim pitanjima, koja nas tište. A šta sad? Ti ćeš nam govoriti o Isusovoj molitvi, umnoj molitvi, koja je određena za monahe? Kakve veze to ima samnom?
Ima. To ima veze i sa tobom, jer je to način uvesti Hrista u tvoj život, ovde i sada. Upravo stoga što je tvoj život mnogodimenzionalan, u njemu je puno briga, ti si raspolućen i razdeljen, od jutra do večeri dužan si obaviti mnogo poslova i ne uspevaš uraditi bar nešto za Boga, pomoliti se kako sleduje. Zato i postoji ta molitva, koja se naziva monologna, što znači, da ona sadrži jednu reč, jedan izraz, jednu kratku rečenicu, koju, ukoliko bi je rekli i malom detetu – svega pet reči! – to bi ih i ono naučilo.
Na taj način ti se fokusiraš. I nemaš nikavih opravdanja, kao što nekada govoriš:
-Ja želim da se pomolim, ali ne uspevam. Ne znam šta da kažem. Nemam šta da kažem na molitvi.
Imaš šta da kažeš! Spremaš li ti hranu? Tvori molitvu! Mešaš li hranu u posudi? Svaki put kada promešaš kašikom, govori: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. I dok spremaš hranu, unutar tebe ulazi Božija blagodat, ulazi svecelo blagouhanje tog imena, ulaze životvorni sokovi tog imena.
Isusovo ime je puno životvornih sokova, blagoslova, sila. Ova molitva je veoma moćna. O, kada bi se mi njome molili, kada bi smo mi živeli njome i naslađivali se osećajem Hristovog prisustva, dok je tvorimo!
Znaš li šta znači postojano proiznositi nečije ime? Govoriti stalno: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me, prizivati nekog da bi on prišao k tebi? Kada ti na primer kažeš:“Isuse moj!“, „Presveta Bogorodice, pomozi mi!“, „Sveti Anđele!“, „Sveti Nektarije!“ – zar oni neće doći? Doći će.
Kada ti nekoga zoveš po imenu, to ime izražava prisustvo i živi osećaj toga koga ti zoveš. Reći ću tebi ovo i sa suprotne strane, sa tamne strane: magovi, da bi izvršili svoje vračanje, prizivaju imena zlih duhova. Oni takođe prizivaju imena, i zli duhovi dolaze. Tako i Gospod, kada prizoveš Boga, kada prizoveš ime Hristovo, On dolazi tamo gde si ti. Kada je kod tebe bilo kakav problem i ti govoriš: „Isuse moj! Gospode Isuse!“ – i zoveš Njega, tada Hristos dolazi.
Ovoga nema malo, toga je sasvim mnogo – da bismo mi danas prozborili o toj tajni, kaja nam približava tako uzvišenog Boga, tako blizu nama. Ukoliko Hristos dođe tamo, gde si sada ti, u tvoju sobu, i ona se napuni Njegovog prisustva, ti će shvatiti da pored tebe nisu samo krevet, sto, kuhinja, posude, televizor i sve što tamo imaš, već je pored tebe i sa tobom Neko Drugi. Ko je to? Onaj, Koga si pozvao.
Postoji u Starom Zavetu takva zapovest, gde Bog govori: „Pudi pažljiv! Ne izgovaraj uzalud ime Gospodnje!“ – to jest ne poštujući, ne uvažavajući, ne ljubeći, ne „obožavajući“ Boga. Kako se kaže: „očisti najpre usta, pre nego proizneseš ime Božije“.
Strašno je izgovarati Njegovo ime. Zašto? Zato što Njegovo ime – to je Njegovo prisustvo: ti prizivaš Hrista, i On dolazi. To je izuzetno veliko. On dolazi. Samo razmisli: da bi u tebe ušao Hristos, kada ti Njega prizoveš.
On Sam govori ovo:
Pre nego Me prizoveš, Ja ću tebi govoriti. Ti ćeš Me pozvati, i Ja ću ti reći: evo, Ja sam došao! Šta želiš? Reci mi, šta hoćeš, da bi Ja to uradio za tebe.
I ti govoriš Njemu:
Gospode Isuse Hriste, pomiluj me! Eto šta. Ja želim da me Ti pomiluješ.
Mi možemo reći mnogo toga o molitvi, no, na žalost, sve to nije naše, sve je tuđe. I ako bi smo mi tvorili molitvu, tada ne bi radili emisije o molitvi, već bi živeli njome, i ne bi govorili o njoj, već bi uznosili molitvu, i blagodat molitve bi se širila svuda, bez da smo mi uradili emisiju. To je ono čime se zanimaju monasi na Svetoj Gori, to je ono, čime su se bavili veliki svetitelji, koji su govorili veoma malo, u sili. Govorili su drugima samo i samo o dobrom i nisu želeli izlaziti iz te naslade, koju su okušali, i iz tog velikog žrtvovanja čovečanstvu. Znaj, kada se ti moliš Isusovom molitvom, ti veoma pomažeš svetu: ti puniš svet Anđelima, Božijom blagodaću, nebeskom milošću.
Da ti kažem to pomalo grubo? Mi smo duboko pokriveni mrakom, svi mi, i ne znamo mnogo o našoj Crkvi. O, kada bi smo mi znali, koji hleb u sebi sadrži to, što mi nazivamo umnom molitvom!
Sveti Nikodim Svetogorac se obraća ka Hristu u „Akatistu Isusu Hristu“ i postojano govori: „Isuse moj! Isuse moj!“ – a zatim govori Hristu razne stvari. On kaže:
Isuse, blagodarim Tebi, što si me udostojio velikog dobročinstva i dara umne molitve.
To je nešto veliko, to je veliko iskustvo.
Ti govoriš:
No, mi ne možemo učiniti mnogo u svetu.
U pravu si. No, evo sada ti slušaš, a potom ćeš otići nešto raditi i možeš se pri tom pomoliti. Misliš, Bog to neće ceniti? Uradi, ono malo što možeš u ovom životu.
To je dobro delo – prizivati ime Isusovo. Ukoliko obratimo pažnju, uvidećemo da i na Svetoj Liturgiji činimo to postojano – govorimo: „Gospode, pomiluj!“ Za višnji mir i spasenje duša naših, Gospodu se pomolimo – i dve reči: „Gospode pomiluj!“
Bože, pomozi nam! Daj nam Tvoju milost! Smiluj se nad nama! Pomozi nam! Daj nam ono što je svakome na potrebu! Pomiluj nas!
Imaš li brojanice? Ti ih ne nosi sa sobom, već ih drži u ruci. Ti ih uništi, dovedi ih u loše stanje, istanji ih do niti, ali samo – pazi – da to niko ne bi primetio. Kada ti držiš brojanice i moliš se, onda ste samo ti, Bog i tvoj duhovnik dužni znati o tome. Šta ti radiš, kako radiš, da li si nešto osetio, plačeš li, imaš li minute umiljenja, bogoviđenja, osećaja Božijeg prisustva, osećaš li da izlaziš iz ovog sveta i preživljavaš li ono, što mi je pre neki dan rekla jedna starica …
Molila sam se i rekla: „ Uzmi me, Bože, da bi ja umrla! Želim da ovaj čas umrem!“ Tog trenutka rekla sam: „Pusti me da umrem!“
Ali sve to ne treba biti vidno. Sve to dužno je da se dešava u tajnosti. Isusova molitva – to je tajna i skrivena molitva, ona je – ljubavno iskustvo, i, kao i svaka ljubav, ona se okuša u skrivenim prostorima čovekove duše.
U duši postoji skrivena soba, postoji vrt u dubini, koji je namenjen samo za Boga. Tu ne treba ulaziti više ništa, niko ne treba znati šta mi činimo, samo naš duhovnik i Bog. Brojanice ne treba pokazivati, one nisu za demonstraciju, ne za šepurenje, nisu za to da bismo od sebe pravili velikane, a, kako se kaže, kada se moliš, uđi u klijet svoju, i zatvorivši dveri tvoje, pomoli se Ocu tvome, Koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, uzratiće tebi javno.
Pomoli se u tajnosti, stavi u svoj um, duboko u svoju dušu, ureži unutra to ime: „Isuse moj, Hriste moj“ – to ja najbolji pečat, a posle se ne boj. Neki pitaju, šta će biti sa Drugim Dolaskom, sa antihristom, sa pečatima. Naš pečat neka bude to ime, da bi ti njega urezao u svome srcu, u umu, u svojoj duši.
Govori u sebi: „Isuse moj, Hriste moj, Bože moj, Gospode moj“, – samo ne foormalno, ne tehnički, ne sistematski, ne hladno, ne monotono, ne kao da ispunjavaš neki metod ili taktiku, već daj svoje srce, zato što molitva zahteva srce, molitva zahteva ljubav, ona zahteva silnu želju, zahteva ljude zaljubljene u Hrista, u istinu, u svetitelje, u Crkvu, u Nebeski svet.
Eto tako stoje dela. Danas mi govorimo o teškim stvarima, međutim kako smo rekli – hajde da uradimo ono malo što možemo u ovom svetu. A da li je to tako teško uraditi, to o čemu smo mi sada govorili sa vama?
Ova molitva je veoma moćna, nezavisno od toga, da li si ti to razumeo. To jest, uradi nešto i ti, ti, koji nemaš vremena pročitati Šestopsalmije, pročitati Molbeni Kanon, ti možeš postojano govoriti molitvu Isusovu. Je li to teško? Da, šta je u tome teško – reći: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me?
A ostalo – o umiljenju, o osećaju Boga … Da li ćeš ti osetiti kada priđe Božija blagodat, ili ne, to nije tvoje, već od Boga. To će dati Bog, kada on zaželi, i kako zaželi i koliko zaželi. A ti, međutim, možeš …
Ti imaš usta? Imaš. Imaš jezik? Imaš. Rećiću, međutim, i drugo: čak i ako si nem, imaš li ti um? Imaš li srce, postoji li u tebi duša? Eto, ta duša je i dužna govoriti. Ta duša treba da se razledi, jer je zamrzla kao glečeri koji se sada, međutim, takođe tope. I oni se tope! Kako onda duša da se ne rastopi? Evo od tog imena, ona će malo po malo, da se razledi.
To ime je tako vrelo, tako plameno, tako preuzvišeno, da rastapa bilo koji led. Isuse moj, Hriste moj, Tvorče moj, Bože moj! – to je najveća i najmoćnija molitva!
Izvor: pravoslavie.ru
Tekst u celosti preuzet sa Beogradskiportal.rs
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.