Српска православна црква данас слави Свету Варвару, хришћанску мученицу и светитељку
Живела је у 3. веку, у време римског цара Максимијан. Отац јој је био по имену Диоскор. Био је многобожац и врло строго је васпитавао своју кћер. Али једном приликом, када је хтео да зида купатило, он заповеди да се направе два прозора, а Варвара је затражила три, за Оца, Сина и Светога Духа. Када је ово чуо, њен отац је био саблажњен што му је кћерка хришћанка. Одвукао ју је код старешине области, где девојка храбро призна да је хришћанске вере и да се никада неће поклонити идолима.
Због таквих њених речи, ставише је на муке, најпре је истукоше, палили су јој ребра и груди, а на крају су је свукли до гола и тако градом провели. Сам отац Диоскор је својој кћери одсекао главу. Тако се ова млада девојка жртвовала за Христа, а њеног оца је стигла заслужена казна – једном га је погодио гром и скончао је у мукама.
На икони се св. Варвара представља у обичном тадашњем женском оделу са крстом и митром у руци. Отац ове славне следбенице Христове, која се од раних лета уневести Христу, по имену Диоскор, беше знаменит положајем и богатством у граду Илиопољу Мисирском, а у вери незнабожац. Своју ћерку јединицу, мудру умом и красну ликом, затвори Диоскор у кулу високу, окружи је свим угодностима, даде јој слушкиње на службу, постави идоле за клањање, сазида јој купатило с два прозора. Посматрајући кроз прозор куле земљу доле и звездано небо горе, Варвари се отвори ум благодаћу Божјом, те познаде јединог истинитог Бога Творца, иако немаде никога од људи за учитеља у томе. А када се њен отац једном удаљи из града, она изиђе из куле и, по Божјем Промислу, срете се с неким хришћанкама, које јој јавише истину вере Христове. Срце се Варварино распламти љубављу према Христу Господу. Она нареди, те се просече и трећи прозор на купатилу, да три прозора буду символом Свете Тројице; на једној стени у купатилу прстом нацрта крст и крст се удуби у камен као гвожђем урезан; из њене стопе на поду купатила прокључа извор воде, која доцније многима причини исцељење од болести. Узнав Диоскор веру своје ћерке, изби је сурово, истера из куле и појури за њом да је убије. Стена се једна раступи и сакри Варвару од суровог оца. Када се поново јави, отац је одведе началнику Мартијану, коме предаде ћерку на мучење. Невину Варвару разденуше и шибаху, док јој цело тело не би покривено крвљу и ранама. У тамници јави јој се сам Господ с ангелима и исцели је. Видевши то, нека жена Јулијанија, и сама пожели мучеништва. И беху обе страшно мучене и с поругом по граду вођене. Одсекоше им груди женске, и крв многа из њих истече. Најзад их изведоше на губилиште, где сам отац закла ћерку своју, а војници Јулијанију. Тога истог дана удари гром у кућу Диоскорову и уби и њега и Мартијана. Пострада света Варвара 306. године. Мошти јој се чудотворне налазе у Кијеву. Прослављена у Царству Христовоме, она се много пута јављала до дана данашњега, понекад сама, понекад у пратњи Пресвете Богородице.
На дан Св. Варваре кува се Варица
Варица или варварица се у неким нашим крајевима припрема тако што се пшеници, која преовлађује, додају зрна свих житарица са наших поља и тако заједно скувају. Негде је варица кувано жито без течности, негде подсећа на чорбу са куваним житом. Све ове варијанте варице кувају се на исти дан, 17. децембар и то тако да зрна остану цела, несамлевена.
Варица је једноставно јело које се састојало од зрна пшенице, кукуруза, јечма и понеког зрна пасуља. Све то би се усуло у један лонац, долило са водом и ставило на ватру да се кува око 3 сата. Варица се спремала два дана прије Никољдана, тј. на дан Св. Великомученице Варваре. Следећег дана Преподобног Саве ово јело је требало одстајати. На дан Светог Николаја први пут се јело кушало и трошило све док га у лонцу тече. Лонац се стално налазио на шпорету, да се Варица не би потпуно охладила, а и да је увјек мало топла, онако таман, кад ко зажели да је једе. Из лонца се узимао по један до два паљка скуване смјеше, и сипало у шољу или тањир. По жељи, Варицу је било потребно засолити или пошећерити. Дјеца и млађи су шећерили а старији најчешће солили. У недостатку осталих посних намирница, Варица је представљала и добар посни оброк, а и посластицу за изненадне госте, дјецу и прелџије, којих је у тим дугим ноћима, било на све стране. Због празничних дана у мјесецу децембру кад се ово јело припремало, у народу је постојала узречица Варица вари, Савица хлади, Николица куса. У садашњем времену поста и савремених дијета, вјерујем да ће ово јело добро доћи свима онима који одлуче да га припреме и испробају, да на неком савременом прелу евоцирају успомене на родни крај и обичаје наших старих. Тако спајајући угодно са корисним и Варицу ћемо сачувати од заборава.
На овај дан сеје се жито у коме се на Божић пали кандило. Домаћица у један плитки тањир сеје жито без земље или било каквих других додатака које се доста залива само водом.
У средини тањира ставља се једна чаша тако да средина остане не попуњена житом да би се на дан Божића могло поставити кандило.
Жито треба држати на топлом месту и често га заливати. Када почне са растом повремено треба и да се шиша да би расло равномерно.
На дан Божића израсло жито се лепо обреже, увеже се тробојком траком и у средину се стави чаша до пола напуњена водом а од пола уљем и стави се фитиљ па се тако запали и гори цео дан Божића.
rana.lykoss.com
Живела је у 3. веку, у време римског цара Максимијан. Отац јој је био по имену Диоскор. Био је многобожац и врло строго је васпитавао своју кћер. Али једном приликом, када је хтео да зида купатило, он заповеди да се направе два прозора, а Варвара је затражила три, за Оца, Сина и Светога Духа. Када је ово чуо, њен отац је био саблажњен што му је кћерка хришћанка. Одвукао ју је код старешине области, где девојка храбро призна да је хришћанске вере и да се никада неће поклонити идолима.
Због таквих њених речи, ставише је на муке, најпре је истукоше, палили су јој ребра и груди, а на крају су је свукли до гола и тако градом провели. Сам отац Диоскор је својој кћери одсекао главу. Тако се ова млада девојка жртвовала за Христа, а њеног оца је стигла заслужена казна – једном га је погодио гром и скончао је у мукама.
На икони се св. Варвара представља у обичном тадашњем женском оделу са крстом и митром у руци. Отац ове славне следбенице Христове, која се од раних лета уневести Христу, по имену Диоскор, беше знаменит положајем и богатством у граду Илиопољу Мисирском, а у вери незнабожац. Своју ћерку јединицу, мудру умом и красну ликом, затвори Диоскор у кулу високу, окружи је свим угодностима, даде јој слушкиње на службу, постави идоле за клањање, сазида јој купатило с два прозора. Посматрајући кроз прозор куле земљу доле и звездано небо горе, Варвари се отвори ум благодаћу Божјом, те познаде јединог истинитог Бога Творца, иако немаде никога од људи за учитеља у томе. А када се њен отац једном удаљи из града, она изиђе из куле и, по Божјем Промислу, срете се с неким хришћанкама, које јој јавише истину вере Христове. Срце се Варварино распламти љубављу према Христу Господу. Она нареди, те се просече и трећи прозор на купатилу, да три прозора буду символом Свете Тројице; на једној стени у купатилу прстом нацрта крст и крст се удуби у камен као гвожђем урезан; из њене стопе на поду купатила прокључа извор воде, која доцније многима причини исцељење од болести. Узнав Диоскор веру своје ћерке, изби је сурово, истера из куле и појури за њом да је убије. Стена се једна раступи и сакри Варвару од суровог оца. Када се поново јави, отац је одведе началнику Мартијану, коме предаде ћерку на мучење. Невину Варвару разденуше и шибаху, док јој цело тело не би покривено крвљу и ранама. У тамници јави јој се сам Господ с ангелима и исцели је. Видевши то, нека жена Јулијанија, и сама пожели мучеништва. И беху обе страшно мучене и с поругом по граду вођене. Одсекоше им груди женске, и крв многа из њих истече. Најзад их изведоше на губилиште, где сам отац закла ћерку своју, а војници Јулијанију. Тога истог дана удари гром у кућу Диоскорову и уби и њега и Мартијана. Пострада света Варвара 306. године. Мошти јој се чудотворне налазе у Кијеву. Прослављена у Царству Христовоме, она се много пута јављала до дана данашњега, понекад сама, понекад у пратњи Пресвете Богородице.
На дан Св. Варваре кува се Варица
Варица или варварица се у неким нашим крајевима припрема тако што се пшеници, која преовлађује, додају зрна свих житарица са наших поља и тако заједно скувају. Негде је варица кувано жито без течности, негде подсећа на чорбу са куваним житом. Све ове варијанте варице кувају се на исти дан, 17. децембар и то тако да зрна остану цела, несамлевена.
Варица је једноставно јело које се састојало од зрна пшенице, кукуруза, јечма и понеког зрна пасуља. Све то би се усуло у један лонац, долило са водом и ставило на ватру да се кува око 3 сата. Варица се спремала два дана прије Никољдана, тј. на дан Св. Великомученице Варваре. Следећег дана Преподобног Саве ово јело је требало одстајати. На дан Светог Николаја први пут се јело кушало и трошило све док га у лонцу тече. Лонац се стално налазио на шпорету, да се Варица не би потпуно охладила, а и да је увјек мало топла, онако таман, кад ко зажели да је једе. Из лонца се узимао по један до два паљка скуване смјеше, и сипало у шољу или тањир. По жељи, Варицу је било потребно засолити или пошећерити. Дјеца и млађи су шећерили а старији најчешће солили. У недостатку осталих посних намирница, Варица је представљала и добар посни оброк, а и посластицу за изненадне госте, дјецу и прелџије, којих је у тим дугим ноћима, било на све стране. Због празничних дана у мјесецу децембру кад се ово јело припремало, у народу је постојала узречица Варица вари, Савица хлади, Николица куса. У садашњем времену поста и савремених дијета, вјерујем да ће ово јело добро доћи свима онима који одлуче да га припреме и испробају, да на неком савременом прелу евоцирају успомене на родни крај и обичаје наших старих. Тако спајајући угодно са корисним и Варицу ћемо сачувати од заборава.
На овај дан сеје се жито у коме се на Божић пали кандило. Домаћица у један плитки тањир сеје жито без земље или било каквих других додатака које се доста залива само водом.
У средини тањира ставља се једна чаша тако да средина остане не попуњена житом да би се на дан Божића могло поставити кандило.
Жито треба држати на топлом месту и често га заливати. Када почне са растом повремено треба и да се шиша да би расло равномерно.
На дан Божића израсло жито се лепо обреже, увеже се тробојком траком и у средину се стави чаша до пола напуњена водом а од пола уљем и стави се фитиљ па се тако запали и гори цео дан Божића.
rana.lykoss.com
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.