30 СЕНТЯБРЯ - МУЧЕНИЦЫ ВЕРА, НАДЕЖДА, ЛЮБОВЬ И ИХ МАТЬ СОФИЯ

 

Срећан празник Светих мученица Вере, Наде, Љубави, и мајке им Софије!

   

Молитва светим мученицама ВЕРИ, НАДИ И ЉУБАВИ и њиховој мајци СОФИЈИ

О, свете и хвале достојне мученице, Вера, Надо и Љубави и храбрих кћери мудра мајко Софија, к вама сада притичемо са усрдном молитвом, јер шта би снажније могло за нас пред Богом посредовати, него вера, нада и љубав, три темељна камена свих врлина, по којима сте назване и чије обличје бејасте. Умолите Господа да нас у жалостима и искушењима заштити неизрецивом благодаћу Својом, да нас спасе и сачува као Благ и Човекољубив. Његову славу, као сунце незалазно, сада гледате и помозите нам у смиреним молитвама нашим, да опрости нам Господ Бог грехе и безакоња наша, да помилује нас грешне и недостојне милосрђа Његовог. Молите, дакле, за нас, свете мученице, Господа нашег Исуса Христа, а Њему славу узносимо, са Беспочетним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Његовим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

—

Данас прослављамо икону Мајке Божије "ПОГЛЕДАЈ НА СМИРЕЊЕ”

МОЛИТВА Пресветој Богородици у част Њене иконе ПОГЛЕДАЈ НА СМИРЕЊЕ

О Пресветла Госпођо, Дјево Богородице, узвишенија од Херувима и часнија од Серафима, Богоизбрана Отроковице!
Погледај с висоте небеске милостивим оком Својим на нас, недостојне рабе Твоје, који се, са умилењем и сузама, пред пречистом иконом Твојом молимо. Заступништва Свог нас не лиши, ни покрова државног у странствовању овом земаљском, многометежном и многоневољном!
Спаси нас који у пропасти и невољи јесмо, и подигни нас из дубина греховних, и просветли ум наш који је помрачен страстима, и ране душа и тела наших исцели!
О свештедра Мајко Човекољубивога Владике! Даруј нам пребогате милости Своје, укрепи вољу нашу која је немоћна за испуњавање заповести Христових, омекшај окамењена срца наша љубављу према Богу и ближњима, даруј нам скрушено срце и истинско покајање, да се, очистивши се од скврнота греховних, удостојимо мирне хришћанске кончине и да добар одговор дамо на Страшном и непристрасном Суду Господа нашега Исуса Христа, Коме са Беспочетним Оцем Његовим и Пресветим, и Добрим, и Животворним Духом, приличи свака слава, част и поклоњење, сада и свагда и у векове векова. Амин.

Тропар, глас 4.
Икона Твоја, необориви бедем је и источник чудеса, и као што си, у давнини, граду Твоме Пскову заступништво иконом Својом даровала, тако и данас, избави нас од невоља свију и жалости, и душе наше спаси, као љубвеобилна Мати.

Кондак, глас 3.
Пренепорочна Дјево, Ти Која примаш благодарне дарове од оних што поштују одсликање Лика Твога, и живима и мртвима помажеш, и град и земљу нашу спасаваш, и пред Сина Свога молитве приносиш, и све нас спасаваш.

Величање
Величамо Те, Пресвета Дјево, Богоизбрана Отроковице, и поштујемо чудесно сликање свете иконе Твоје!

Икона се налази у Ваведенском манастиру у Кијеву.

Света Петка Ђунис

❄️🎄✨🎁🎀❄️🎄✨🎁🎀❄️🎄✨🎁🎀

OKTOBAR – što list duže drži, to se zima dalje drži!

  

     

Oktobar je deseti mesec u godini. Ima 31.dan. Seljaci ga vole jer je to mesec kada se sabiraju plodovi godišnjeg mukotrpnog rada. I građani ga vole, naročito oni koji se sete da imaju familiju na selu.

Početak meseca po julijanskom kalendaru počinje 14-tog dana gregorijanskog kalendara. Vole ga i oni koji su se u maju zaljubili. Zato su Srbi oktobru nadenuli i imena svadbar,kišni,listopad.Svima koji se ovog meseca venčavaju želimo sreću,zdravlje ,dugu ljubav i mnogo dece.
Oktobar je dobio ime od latinskog (October). Mesec je nazvan po „okto“ (osmi mesec) Rimskog kalendara.

Oktobar se kod Srba, kao i kod nekih slovenskih naroda naziva još i Mitrovdanski mesec, Listopad, i Šumopad kao i u starosrpskom.

Св.муч. Вера, Нада, Љубав и мајка им Софија

                         

PRAZNIK MAJKI I ĆERKI: I svaka majka bi trebalo da uradi VAŽNU STVAR

Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave praznik posvećen Svetim mučenicama Veri, Nadi, Ljubavi i njihovoj majci Sofiji.  



          

Svete mučenice Vera, Nada i Ljubav i njihova majka Sofija bile su hrišćanske svetiteljke i mučenice iz 2. veka. Živele su i stradale u Rimu, kada je Ver imala 12, Nada 10 i Ljubav 9 godina.
Nakon što su odbile da se odreknu svoje vere, Hadrijan je naredio mučenje Sofijinih ćerki iako je reč bila tek o devojčicama. Tako su sve i nastradale. Nakon tri dana i tri noći molitvi na njihovom grobu i sama je umrla 137. godine.
Današnji praznik naročito je posvećen majkama i ćerkama, a stari običaj kaže da bi danas svaka majka trebalo da kupi neku sitnicu ćerki, i još važnije, da što više vremena provede sa njom i pokaže joj svoju ljubav. To je, uostalom, i najveći od svih poklona.

MOLITVA SVETIM MUČENICAMA VERI, NADI I LJUBAVI I MATI IM SOFIJI

O, svete i hvale dostojne mučenice, Vera, Nado i Ljubavi i hrabrih kćeri mudra majko Sofija, k vama sada pritičemo sa usrdnom molitvom, jer šta bi snažnije moglo za nas pred Bogom posredovati, nego vera, nada i ljubav, tri temeljna kamena svih vrlina, po kojima ste nazvane i čije obličje bejaste.

Umolite Gospoda da nas u žalostima i iskušenjima zaštiti neizrecivom blagodaću Svojom, da nas spase i sačuva kao Blag i Čovekoljubiv. Njegovu slavu, kao sunce nezalazno, sada gledate i pomozite nam u smirenim molitvama našim, da oprosti nam Gospod Bog grehe i bezakonja naša, da pomiluje nas grešne i nedostojne milosrđa Njegovog.

Molite, dakle, za nas, svete mučenice, Gospoda našeg Isusa Hrista, a Njemu slavu uznosimo, sa Bespočetnim Njegovim Ocem i Presvetim i Blagim i Životvornim Njegovim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin

T.G. 

Izvor Zena.blic.rs 

 

Sutra su Svete mučenice Vera, Ljubav i Nada: Veruje se da one ostvaruju svaku želju

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici sutra obeležavaju veliki praznik, dan Svetih mučenica Vere, Nade, Ljubavi i majke im Sofije.

Njihova majka Sofija (mudrost) dala ova imena po uzoru na vrline koje je propovedao Isus Hrist, a živele su u vreme cara Adrijana, kada se gubio život zbog hrišćanstva.
Kako su deca odrastala, u njima su rasle hrišćanske vrline, a dobro su izučile proročke i apostolske knjige, pa su dane provodile u molitvama i radu.

Foto: Profimedia

Glas o njihovoj mudrosti i lepoti pronese se po celome Rimu. Ču za njih i eparh Antioh i zažele da ih vidi. Čim ih je video, eparh odmah shvati da su one hrišćanke, jer nisu krile svoju veru u Hrista, nisu se kolebale u svojoj nadi na Hrista i nisu krile veliku ljubav za Hrista, nego su otvoreno pred svima slavile Hrista Boga, gnušajući se bogomrskih idola neznabožačkih.

O svemu tome Antioh izvesti cara Adrijana, i ovaj odmah posla sluge da mu dovedu devojčice.
Predanje svedoči kako ih je car na sve načine pokušavao odvratiti od vere u Hrista, ali da je smirenost i istrajnost decojčica bila zaprepašćujuća.

Car se mnogo naljutio i divljao što one tako male imaju takvu hrabrost i takvu pamet i usuđuju se odgovarati tako smelo. I poče ponovo svaku od njih primoravati na svoje bezbožje. Obraćajući se prvo najstarijoj sestri Veri on joj reče: Prinesi žrtvu velikoj boginji Artemidi! - A l i Vera ne htede. Tada car naredi da je svuku nagu i jako biju. A mučitelji, bijući je bez milosti, govorahu joj: Prinesi žrtvu velikoj boginji Artemidi! - Međutim, ona je samo ćutala i trpela. A kada mučitelji ništa nisu uspeli batinama, car naredi da joj odseku devojačke grudi, ali iz rana, umesto krvi poteče mleko. 

Foto: Srbija Danas 

Mučenjem je car Adrijan pokušavao da sve tri sestre privoli na svoju stranu, a ni najgore mučenje kojim ih je podvrgavao nije uspevalo da ih natera da pokleknu.
U vreme kada su stradale Vera je imala 12, Nada 10, a Ljubav 9 godina. Izvedene su pred cara gde su smerno ali odlučno ispovedili veru u Isusa Hrista i odbili da prinesu žrtve idolskoj boginji Artemidi.

Nakon toga su po carevoj naredbi mučene i ubijene.
Mrtva tela svojih kćeri uzela je Sofija i sahranila van grada. Nakon tri dana i tri noći molitvi na njihovom grobu i sama je umrla 137. godine.
Beseda na današnji dan govori o jedinstvu bića Oca i Sina:

- Jedinstvo Svog bića sa Ocem izrazio je Gospod Isus i daljim rečima: otac je u meni i ja u njemu. Može li se jasnije govoriti o božanstvu Sina? Može li se ljudskim jezikom jače izraziti jedinstvo triipostasnog Boga? Dogma o božanstvu Sina Božjega kao i dogma o jedinstvu bića božjega otkrivene su i položene samim Gospodom Isusom Hristom. Neka niko, dakle, ne poklanja vere obmanama nekih nevernika i jeretika, kao da sam Gospod Isus nije objavio Svoje božanstvo nego da je ta dogma tobož docnije istaknuta u crkvi.
 Veruje se da bi sutra valjalo otići u crkvu i pomoliti se ovim mučenicama. Ukoliko imate neku muku ili bogougodnu neostvarenu želju, predanje kaže da je morate izgovoriti jasno, nedvosmisleno i one će vam ispuniti sve što ste poželeli.  

Izvor Srbijadanas.com

 

Svete mučenice Vera, Ljubav i Nada: Tužna priča o tragičnom stradanju tri sestre!

Ova legenda će vas i uveriti zbog čega su ovo tri najvažnije hrišćanske vrline.

 

Foto: Wikipedia / NVO

Vernici srpske pravoslavne crkve danas slave Ljubav, Veru i Nadu, tačnije svete mučenice kojima je majka Sofija (mudrost) dala ova imena po uzoru na vrline koje je propovedao Isus Hrist.


U vreme kada su stradale Vera je imala 12, Nada 10, a Ljubav 9 godina. Izvedene su pred cara gde su smerno ali odlučno ispovedili veru u Isusa Hrista i odbili da prinesu žrtve idolskoj boginji Artemidi. Nakon toga su po carevoj naredbi mučene i ubijene.

Mrtva tela svojih kćeri uzela je Sofija i sahranila van grada. Nakon tri dana i tri noći molitvi na njihovom grobu i sama je umrla 137. godine.

Evo tužne priče o stradanju tri sestre Vere, Ljubavi i Nade:

Za vreme carovanja zlog rimskog cara Adrijana u Rimu je živela udovica Sofija sa tri kćeri kojima nadenu imena prema trima hrišćanskim vrlinama: prvu nazva Vera, drugu Nada, treću Ljubav. A i šta je mogla roditi hrišćanska mudrost, ako ne bogougodne vrline?

Kako su deca odrastala, u njima su rasle hrišćanske vrline, a dobro su izučile proročke i apostolske knjige i bile su usrdne u molitvi i u domaćim poslovima, povinjavajući se svetoj i bogomudroj majci, napredujući u svemu i idući iz sile u silu.


Glas o njihovoj mudrosti i lepoti pronese se po celome Rimu. Ču za njih i eparh Antioh i zažele da ih vidi. Čim ih je video, eparh odmah shvati da su one hrišćanke, jer nisu krile svoju veru u Hrista, nisu se kolebale u svojoj nadi na Hrista, i nisu krile veliku ljubav za Hrista, nego su otvoreno pred svima slavile Hrista Boga, gnušajući se bogomrskih idola neznabožačkih.

O svemu tome Antioh izvesti cara Adrijana, i ovaj odmah posla sluge da mu dovedu devojčice. Sluge odoše u Sofijinu kuću i zatekoše majku gde poučava svoje kćeri, i saopštiše joj da car zove nju sa kćerima.

Foto: Youtube printscreen / NiskaTelevizija

Kada su došle u carev dvor one se prekrstiše govoreći: "Pomozi nam, Bože Spasitelju, naš, radi proslavljenja svetog imena Tvog." Onda ih uvedoše u dvor, i izvedoše pred cara koji je gordo sedeo na prestolu. Ugledavši cara one mu odadoše doličnu čast, ali su stajale pred njim bez ikakvog straha, svetla lica, junačkog srca, i gledale ga veselim očima, kao da su pozvane na gozbu. Car stade ispitivati majku kakvoga su roda, kako se zovu i koje su vere. A ona, mudra, je odgovarala tako pametno, da su se svi prisutni divili njenom razumu.

Car, videći pred sobom mudru ženu, ali ne želeći da tada stupa s njom u duži razgovor i da joj sudi, odloži to za drugi put. I posla Sofiju sa kćerima kod visokorodne žene Paladije, poručivši joj da ih čuva, pa da ih trećega dana dovede k njemu na sud.

Boraveći u domu Paladije i imajući na raspolaganju dosta vremena za poučavanje svojih kćeri, Sofija ih dan i noć utvrđivaše u veri, poučavajući ih bogonadahnutim rečima. I govoraše im: Kćeri moje mile, sad je vreme vašeg podviga, sad je nastao dan vašeg unevešćenja Besmrtnom Ženiku, sada vi shodno imenima vašim pokažite tvrdu veru, nepokolebljivu nadu, i nelicemernu ljubav koja nikad ne prestaje.

Kćeri moje, zbog Hristove časti nemojte da žalite svoje mlado telo, nemojte žaliti lepi cvet mladosti svoje i nemojte tugovati što se radi večnoga života lišavate ovog vremenskog života... Za mene će biti slavlje i radost i čast i slava među svima vernima, ako se udostojim nazvati se majkom mučenica, ako ugledam vaše junačko trpljenje za Hrista, vaše smelo ispovedanje svetog imena Njegovog, i vašu smrt za Njega. Tada će se uzveličati duša moja, i obradovaće se duh moj, i potkrepiće se starost moja. Tada ćete i vi biti istinske kćeri moje, ako, poslušavši nauk matere svoje, budete stajale za Gospoda do krvi, i umrete za Njega s radošću.


Trećeg dana, one devojke su izvedene pred neznabožnog cara na sud. Mislio je da će devojčice, pošto su još male, lako poslušati njegove laskave reči, i car im poče govoriti ovako: Deco, videći vašu lepotu i štedeći vašu mladost, ja vam roditeljski savetujem da se poklonite bogovima koji vladaju vaseljenom. Ako me poslušate i učinite što vam se naređuje, ja ću vas nazvati svojom decom. Sazvaću eparhe i igemone i sve moje savetnike, pa ću vas pred njima proglasiti za svoje kćeri, i vi ćete od svih biti poštovane i slavljene. A ako me ne poslušate i ne pokorite se mome naređenju, onda ćete navući na sebe mnoga zla, i materi svojoj zagorčaćete starost.... Jer ja ću vas ljutom smrću umoriti i, raščerupavši udove vaše, baciću ih psima da ih pojedu, i svi će vas gaziti. Poslušajte me, dakle, radi vašeg dobra: jer ja vas volim, i ne samo ne želim pogubiti lepotu vašu i lišiti vas ovoga života, nego želim da vam budem otac.

Međutim, svete devojčice mu odgovoriše jednoglasno i jednodušno: Naš je Otac - Bog koji živi na nebu. On se stara o nama i našem životu i miluje duše naše, mi hoćemo da nas On voli i želimo da se Njegovom istinskom decom nazovemo. Klanjajući se Njemu i držeći zapovesti Njegove, mi pljujemo na tvoje bogove, a pretnje se tvoje ne bojimo, jer mi samo to i želimo: da stradamo i da podnosimo gorke muke radi slatkog Isusa Hrista, Boga našeg.
Čuvši takav odgovor od njih, car upita majku Sofiju za njihova imena i godine. Ona odgovori: Prva kćer moja zove se Vera, i ima 12 godina; druga - Nada, ima 10 godina; treća - ljubav, njoj je 9 godina.


Car se mnogo naljutio i divljao što one tako male imaju takvu hrabrost i takvu pamet i usuđuju se odgovarati tako smelo. I poče ponovo svaku od njih primoravati na svoje bezbožje. Obraćajući se prvo najstarijoj sestri Veri on joj reče: Prinesi žrtvu velikoj boginji Artemidi! - Ali Vera ne hte. Tada car naredi da je svuku nagu i jako biju. A mučitelji, bijući je bez milosti, govorahu joj: Prinesi žrtvu velikoj boginji Artemidi! - Međutim, ona je samo ćutala i trpela. A kada mučitelji ništa nisu uspeli batinama, car naredi da joj odseku devojačke grudi, ali iz rana, umesto krvi poteče mleko. I svi koji su posmatrali mučenje svete Vere divili su se ovome čudu i trpljenju mučenice. I klimajući glavama potajno osuđivaše carevo bezumlje i svirepost, govoreći: Šta je ova divna devojčica zgrešila, te tako strada? O, teško carevom bezumlju i zverskoj svireposti njegovoj koja beščovečno pogubljuje ne samo stare ljude nego i malu decu!

Posle toga su doneli gvozdenu rešetku i stavili na vatreni oganj. Kada se usijala kao žeravica, položiše na nju

Foto: Youtube printscreen / svakako optimista

svetu devojčicu Veru. Dva sata je ležala ona na toj rešetki i molila se Gospodu svom, i ni najmanje se ne opeče. Zatim bi bačena u kazan pun vrele smole i ulja koji je strahovito vrio na ogromnoj vatri, ali i u njemu ostade nepovređena, i sedeći u njemu kao u prohladnoj vodi opet pevaše Bogu.



Ne znajući šta još da čini s njom, da bi je odvratio od Hristove vere, mučitelj je osudi na posečenje mačem. Čuvši ovu presudu sveta Vera se ispuni radošću i reče majci: Moli se za mene, mati moja, da okončam moje tečenje, i dođem do željenog kraja, i ugledam milog mi Gospoda i Spasitelja moga, i nasladim se gledanjem Božanskog Lica Njegovog.

Posle toga sveta Vera izljubi svoju mater, zagrli se sa sestrama i poljubi, pa ode pod mač. A mati ni najmanje ne potugova zbog svoje kćeri, jer ljubav k Bogu pobedi u njoj tugu srca i materinsku žalost zbog dece. Njoj beše jedina muka i briga to: da se koja od njenih kćeri ne uplaši muka pa odrekne od Gospoda svoga. I ona govoraše Veri: Ja te, kćeri moja, rodih, i zbog tebe podnesoh muke. Ali ti mi za to uzvraćaš dobrom, jer umireš za veru Hristovu i prolivaš za Hrista krv svoju koju si primila u utrobi mojoj.

Posle toga svetoj Veri bi odsečena glava, i ona otide ka Glavi svojoj - Hristu Bogu. A majka, zagrlivši njeno mnogostradalno telo i celivajući ga, radovaše se i slavljaše Hrista Boga koji primi njenu kćer Veru u Svoje nebeske dvore.

Tada nečestivi car dozva preda se drugu sestru Nadeždu, i reče joj: Milo dete, molim te, poslušaj moj savet, jer ti iz ljubavi kao otac savetujem: pokloni se velikoj Artemidi, da i ti ne bi poginula kao što pogibe tvoja starija sestra. Ti si videla njene strašne muke, posmatrala si njenu gorku smrt, zato nemoj poželeti da tako isto postradaš. Veruj mi, čedo, ja žalim tvoju mladost; i ako se pokoriš mojoj naredbi, ja ću te proglasiti za svoju kćer. Sveta Nadežda odgovori:



"Care, zar ja nisam sestra one koju si ubio? zar nisam od iste majke rođena? zar nisam istim mlekom odojena? zar nisam isto krštenje primila koje i moja sveta sestra? Ja sam zajedno rasla s njom, i iz istih nas knjiga nauči majka da znamo Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista, i da verujemo u Njega, i da se Njemu jedinome poklanjamo. Stoga se ne nadaj, care, da bih ja mogla misliti i želeti nešto drugo nego moja sestra Vera; ne, ja hoću da idem njenim putem. Nemoj odlagati trudeći se da me mnogam rečima odvratiš; bolje pređi odmah na stvar, pa ćeš uvideti da sam jednodušna sa sestrom koja ode ispred mene."

Foto: Profimedia / Svete mučenice Vera, Ljubav i Nada, katedrala Notr Dam

Čuvši ovakav odgovor car je predade na mučenje. Pošto je svukoše nagu, kao i Veru, sluge je careve su je dugo tukle bez milosti, dok se ne umoriše. Međutim ona je ćutala kao da ne oseća nikakav bol, i samo je gledala svoju majku blaženu Sofiju, koja je junački posmatrala stradanje svoje kćeri i usrdno moleći Boga da joj podari snažno trpljenje. Zatim sveta Nadežda bi bačena u oganj, u kome, kao Tri Sveta Mladića, stojeći neopaljiva slavljaše Boga. Posle toga bi obešena i strugana gvozdenim noktima: komadi joj otpadahu od tela i krv se potokom lijaše, a od njenih rana izlažaše neki divan miris, i lice joj se radosno osmehivaše i sijaše blagodaću Svetoga Duha. I rugaše se sveta Nadežda mučitelju što nije u stanju pobediti jednu malu devojčicu. Hristos je moja pomoć, govoraše ona, i ja se ne samo ne bojim muka, nego sam ih željna kao sladosti rajske, jer su mi muke za Hrista slatke. A tebe, mučitelju, očekuju beskonačne muke u paklu ognjenom zajedno sa đavolima, koje ti imaš za bogove.

Ove reči još više razjariše mučitelja, i on naredi da se spremi kazan pun smole i loja, da se naloži vatra, i u kipeći kazan baci mučenica Nadežda. No kada svetiteljku htedoše da bace u kipeći kazan, on se tog trenutka rastopi kao vosak, a smola i loj se razliše i opekoše sve koji naokolo stajahu. Tako čudesna sila Božja beše sa svetom Nadeždom.

Car osudi svetu Nadeždu na posečenje mačem. A sveta devojčica, čuvši za presudu, radosno pritrča k materi. svojoj i reče: Mir tebi, mati moja! budi zdrava i spominji čedo svoje! - A mati, zagrlivši je, ljubljaše je govoreći: Kćeri moja Nadeždo! blagoslovena ti od Gospoda Boga Višnjega, na koga se nadaš i za koga krv svoju ne štediš; idi k sestri svojoj Veri i zajedno sa njom predstavi vozljubljenome Gospodu! - Nadežda se takođe poljubi sa svojom sestrom Ljubavlju koja je posmatrala sva njena stradanja, i reče joj: Ne ostaj ovde i ti, sestro naša, da bismo zajedno prestale Svetoj Trojici.

Rekavši to, sveta Nadežda priđe mrtvome telu svoje posečene sestre Vere, i zagrlivši je s ljubavlju ona, po svojstvenoj prirodi ljudskoj žalosti, htede plakati, ali iz ljubavi ka Hristu ona pretvori žalost u radost. Posle toga, priklonivši pod mač glavu svoju, sveta Nadežda bi posečena mačem. A mati njena uze telo njeno, i proslavljaše Boga radujući se junaštvu dveju kćeri svojih, a na takvo junaštvo podsticaše i treću kćer svojim slatkim rečima i mudrim savetima.

Prizvavši treću devojčicu Ljubav, mučitelj se staraše da i nju, kao i prve dve sestre, laskavim rečima privoli da odstupi od Raspetoga i pokloni se Artemidi. Videvši da se laskama ništa uspeti ne može, mučitelj poče mučiti ljubav, želeći je raznim mučenjima rastaviti od ljubavi Hristove. No ona odgovaraše rečima svetog apostola: Ko će nas rastaviti od ljubavi Božije? nevolja li, ili teskoba? ili gonjenje? ili glad? ili golotinja? ili opasnost ili mač? U svemu ovome pobeđujemo pomoću Onoga koji nas ljubi. 


Mučitelj naredi da je istegnu na točku i biju štapom. Sveta mučenica bi tako istegnuta na točku, da se delovi mladog tela njenog odvajahu od svojih sastava, i ona bijena sva se zali krvlju kao purpurom, i zemlja se natapaše njenom krvlju kao kišom. Zatim bi strahovito usijana peć. Ukazujući svetoj mučenici na nju, mučitelj govoraše: Devojčice, reci samo da je boginja Artemida velika, pa ću te pustiti! Ako to ne rekneš, ovog časa ćeš izgoreti u ovoj užarenoj peći. - No sveta mučenica odgovori: Veliki je Bog moj Isus Hristos; a Artemida i ti s njom poginućete!

Razbešnjen, mučitelj naredi prisutnima da je bace u peć. Međutim mučenica, ne čekajući da je ko baci u peć, sama pohita i uđe u nju, i hođaše posred nje neopaljena, i kao u prohladnom mestu radovaše se, pevajući i blagosiljajući Boga. U to vreme iz peći izlete plamen na neverne koji stajahu okolo peći, i neke sagore u pepeo, a neke opeče, samog pak cara dostigavši opali, te on pobeže daleko. U peći toj behu vidna i neka druga lica koja sva sijahu i sa mučenicom se radovahu. I veličaše se ime Hristovo, a nečestivi se stiđahu.


Razbolevši se od opekotine mučitelj naredi, najzad, da mučenicu poseku mačem. Čuvši o tome, sveta se radovaše i govoraše: Gospode Isuse Hriste, koji si zavoleo sluškinju Tvoju Ljubav, pevam i blagosiljam mnogoslavljeno ime Tvoje što me uvršćuješ sa sestrama mojim, udostojivši i mene da pretrpim za ime Tvoje ono isto što i one pretrpeše. - A mati njena, sveta Sofija, ne prestajući moljaše Boga za najmlađu kćer svoju da joj podari trpljenje do kraja , i govoraše joj: Treća grano moja, čedo moje premilo, podvizavaj se do kraja! jer dobrim putem ideš, i tebi je već ispleten venac i otvoren pripremljeni dvorac...

Tako premudra Sofija mudro okonča tečenje svoje, prinevši Svetoj Trojici na dar tri dobrodeteljne kćeri svoje: Veru, Nadeždu i Ljubav.

O, sveta i pravedna Sofijo! koja se žena spase poradom kao ti, koja si rodila takvu decu koja se unevestiše Spasitelju i, postradavši za Njega, sada s Njim caruju i proslavljaju se? Zaista si mati, dostojna divljenja i dobrog spomena! Jer, gledajući strašne i ljute muke i smrti svojih milih čeda, ti ne samo nisi tugovala, kao što je svojstveio materi, nego si se, utešavana blagodaću Božjom, veoma radovala, i sama ih učila i molila da ne žale vremenski život svoj i nepoštedno proliju krv svoju za Hrista Gospoda. Naslađujući se sada na nebu gledanjem presvetlog lica Njegovog zajedno sa svetim kćerima tvojim, umudri i nas, da se i mi, sačuvavši vrline vere, nade i ljubavi, udostojimo predstojati Presvetoj, Nesazdanoj i Životvornoj Trojici i slaviti je kroza sve vekove Amin.

Stil.kurir.rs 

 

Najlepša si bila dok si bila sa mnom.

   

Najlepša si bila dok si bila sa mnom.

Ni dete, ni žena. Više svoja, nego tuđa. Više moja, nego bilo čija.

Zagledana u život kao u film sa srećnim krajem gde se svi vole i pronalaze svoj put.
Pola grada nam se divilo, pola zavidelo. Ali, bilo nas je briga i za jedne i druge dok smo imali nas.

Gledam te sada, još mlada, a već ostarela. Ostarela po duhu, a ne i po telu.

Lepa si, ali to nije ona lepota.
Smeješ se, ali to nije onaj osmeh.
Osvajaš, ali to nije ona ljubav.

Nekako pričaš ono što svi pričaju, gledaš ono što svi gledaju, čuješ ono što svi čuju.

Nikada nisi volela prosek, razlikovala si se, a sada, dok razmišljam o tebi, kao da ti je osrednjost u opisu radnog mesta.

Ljudi sa kojima se družiš.
Život koji živiš.
Čovek koga voliš.

Video sam te u venčanici, dobro ti stoji, samo ti ne stoji najbolje onaj što ide uz tebe.

Ne sviđa mi se, ali kako bi mogao da mi se svidi bilo ko sa tobom?

Kako da ti objasnim da venčanje traje jedan dan, a kajanje zauvek?!

Lako je reći “Da” pred svima, ali hiljadu onih “Ne” dočekaće te u najgorim mogućim trenucima.

Najlepša si bila sa mnom, jesi, ili sam te toliko voleo da za mene nije postojala ni jedna druga.
Ni jedna druga Ti, a ovo što si sada, to ne poznajem.

Film se završio, naš film, odjavna špica odavno protekla, a mi, svako na svoju stranu.

Znala si da uvek možeš da mi se vratiš, zato mi se nikada nisi ni vratila.

Znao sam da nikada više neću moći da te imam, zato sam te i želeo sve ove godine.

Ne znam da li iz mene govori muška sujeta, verovatno, još nisam sreo one, koji su od nje operisani, 

ili me samo boli što ti nisi više ti.
Ili što ti više nisi samo moja ti?

Hodaš drugačije, smeješ se drugačije, pričaš drugačije, verovatno i ljubiš drugačije.

Samo što to nikada više neću moći da proverim.

Voleo sam te, bar tebi to ne moram da objašnjavam…

A i ti kažeš da si voljena, znam, ali kakva je to ljubav kada nisi sa mnom?

Jednom ćeš mi reći zašto si izabrala njega, a ne mene. Jednom, ne moraš sada.

Jednom, kada se u meni ugasi svaka nada.

Jednom, kada više ništa u mom životu neće podsećati na tebe.

Jednom, kada toliko budeš tuđa, da ni u ludilu više neću moći da te nazovem svojom.

Jednom, kada će mi biti svejedno šta god da mi kažeš.

Jednom, nemoj sada, a ja ti šaljem ovaj tekst umesto svadbenog poklona.

Možda sam malo zakasnio, za tebe sasvim sigurno jesam.

Ili smo stigli prerano jedno drugom u život, ko to može da zna.
  
Stefan Simic

Поцепана паприка са белим луком: Зимница коју ћете обожавати!

    
Састојци: 5 кг паприке, 5 кашика сирћета, 1 кашика морске соли, 1 главица белог лука, целеров лист, 100 мл уља.

Припрема: Паприку испећи на плотни, очистити је и извадити семе. Затим је поцепати и ставити у решетку да се оцеди најмање 1 сат, а најбоље преко ноћи.

У дубљу посуду сипати уље, додати паприку и со. Ставити у рерну и пећи око сат времена, а пред крај додати сирће, целер и крупно сечен бели лук. Паковати у стерилисане тегле и добро затворити металним поклопцима.


Тегле ставити у рерну на 90 степени 90 минута. Ту их оставити до сутра – цео дан нека се охладе, па их сложите у полице са осталом зимницом.
Уживајте!



                       


Извор: Kодбакеугостима.блогспот.цом

„На Божанској стражи – поуке архимaндрита Пајсија Хиландарца“

  

      

Схвати само једну ствар: човек мора себе да присиљава на оно што је добро. Дакле, молитву си вршила механички, брзо, тако да срце није саосећало са изговореним речима. И, пошто је твоја молитва била ствар разума, а не ствар срца, дошло је до расејаности. Али, то не значи да треба да одступиш, да кажеш: „Пошто нема праве и од срца изговорене молитве, онда не треба ни да се молим.“ Напротив, треба свој ум непрестано да враћаш и закључаваш у речи молитве, да се молиш полако, од срца. Да вапиш Богу да ти дâ чисту нерасејану молитву. Молитву каткад морамо да вршимо и на силу. Када су једног светитеља питали које је занимае најтеже, он је отприлике овако одговорио: „Опростите ми, братијо, али ја мислим да је молитва најтежа.“ У свему другом човек налази неко задовољство, али за молитву мора да се труди до последег даха.

 Пријатељи манастира Хиландара

 

  

Воздвижење (поздизање) часног крста - Крстовдан

(На светлопису Часни крст који се чува у светогорском манастиру Ватопеду)

Овога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу св. царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде место где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица беше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога места пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживе. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави. Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама певаше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. год. цар грчки Ираклије победи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света.

Тропар (глас 1):
Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.

Охридски пролог

    

Крст чувар васцеле васељене

  

„Крст је чувар васцеле васељене, Крст је лепота Цркве,
Крст је сила царева, Крст је потпора верних,
Крст је слава ангела и рана (бол) демонима.“
(Светилан Воздвижења)
 

 

Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо.„Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крсту. Свети Григорије Палама нам приповеда како је неко упитао иронично једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.ˮ (Архимандрит Георгије Капсанис) У Старечнику је записано како је авва Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Онда их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Кад бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.[1]

 

У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи над припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недеља због поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма да бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста.  4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту.
 

У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци.
 

Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође сазнајемо  да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици (један од тих презвитера био је свети Порфирије потоњи епископ Газе), што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после великог славословља, а који своје корене налази у историји Цркве. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао „Господе помилуј.ˮ Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮпрезвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. 
Одатле начинишви знак Крста узглашава„Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања Часног Крста поју се самогласне стихире Часном Крсту. У катедралним храмовима служи се овај чин са такозваним сатницама, а овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. По сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сам Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст.
 

На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети.
 

Сва химнографија овог празника како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу велича Часни Крст 

Господњи који је по речима Црквеног песника извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ  По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом.

„О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма канона)

„Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма канона)

 „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, поклањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма)

 Код канона празника Воздвижења имамо јединствен случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон из разлога што само овај Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења.

На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника„Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо трисвете песме поје се химна Крсту „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје  псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ  (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва.

О посту на празник Воздвижења Никон Црногорац (Сиријац)  пише: Нисмо могли  наћи ништа записано о посту Воздвижења Часног Крста, али он се свуда држи. Свакако по примеру великих Светих, јер су они имали обичај да се за велике празнике постом чисте од греха. Даље каже да су се верници тим постом припремали за целивање Часног Крста, пошто је и сам тај празник ради тога и установљен. По последовању не треба да једемо масло ни да пијемо вино, али у спомен јављања Крста дајемо ово разрешење; у славу распетог Христа и јављања Његовог. Ова примедба се налази и у типику Цркве Светог Гроба. По данашњем грчком типику (по чину Велике Цркве) ако овај празник није у суботу или недељу пости се с сухојаденијем. Пост на Крстовдан прво се појавио типицима јерусалимске редакције, и у најранијим рукописима.[2]

На крају, у центру празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег нису историјске личности (попут светог Цара Константина и његове свете мајке Јелене), већ је централна личност празника Христос Спаситељ и Његова победа над смрћу.

 

Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим!

Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме!

Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије!

Свети Јован Дамаскин

 

катихета Бранислав Илић 

Извор Поуке.орг

 [1] Св. Калист и Игњатије Ксантопулос, Метод и правило за оне који се одлучују за исихаистички и монашки живот, Филокалија т. 5. стр. 118-119.

 

[2] Напомена из Романовог типика – преузето из званичног типика за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве

 

Крстовдан

Српска православна црква данас слави Крстовдан, као помен на дан када је мајка цара Константина, обилазећи Свету земљу пронашла Часни крст, на коме је распет Исус Христос на брду Голгота. На Крстовдан се држи строги пост, а многи верници тог дана једу само хлеб и грожђе.




                   

Тај хришћански празник, који у православном календару познат и као Возвиждење Часног крста, слави се још од првих година хришћанства.

Празник је установљен годину дана после Првог васељенског сабора у Никеји 326. године, одржаног у доба цара Константина, који је Миланским едиктом 313. године, озваничио хришћанство.

Тадашњи патријарх Макарије је после открића царице Јелене, пред окупљеним народом уздигао Крст који је Христос носио до Голготе, па отуда и назив Возвиждење у богослужбеном календару СПЦ, а празник је обележен црвеним словом.

Народ је, како предање каже, узвратио патријарху молитвом, Господе помилуј, која се до данас на исти начин пева на православним литургијама.

На Крстовдан се слави и успомена на повратак Часног крста из Персије у Јерусалим.

Наиме, крст је чуван у сребрном сандуку у јерусалимској цркви Васкрсења до 614. године, када су Персијанци заузели Јерусалим. Послије 14 година цар Ираклије је победио Персијанце и поново вратио Часни крст у Јерусалим.

На Крстовдан се држи строги пост, а многи верници тог дана једу само хлеб и грожђе.



Народни обичаји

Највећи крстовдански вашар у Горњој Пчињи приређује се у Радовници, испод цркве, поред реке Пчиње, где је подигнуто неколико сеника који се користе за вашар. Људи рано долазе да продају и купују стоку, све до подне, а од подне долазе они који желе да се виде, да буду виђени. Остаје докле ко може.

У свим селима исплаћују пољаке, који чувају поља од Ђурђевдана до Крстовдана и који терају птице и наплаћују глобе од оних чија стока прави штете на туђим њивама. Исплаћује се онолико колико је договорено ο Ђурђевдану.

На јесењи Крстовдан, према древним обичајима, бересе и посвећује босиљак. На зимски Крстовдан, који је уочи Богојављења, 18. јануара, по предању, укрштају се ветрови.

У цркви се тог дана крст ставља у воду и, ако се вода смрзне, очекује се долазак родне године, а ако се вода не смрзне, верује се да ће следећа година бити "оскудна и болешљива"   

Док за многе друге празнике који су обележени црвеним словом важи да не треба спремати кућу, усисавати и радити друге сличне послове, на Крстовдан је обрнуто. На данашњи дан је добро уредити кућу и тако је, условно речено, припремити за зиму.

За људе рођене на овај дан верује се да на својим нејаким плећима носе сенку Часног крста и да су зато пред Богом посебно одговорни за своје поступке.

У многим крајевима се тог дана предсказује и време:

- Ако је на Крстовдан облачно, зима ће бити богата снегом, а ако је суво, наредна година ће бити сушна.

- Ако до Крстовдана не оду ласте, неће бити јаке зиме.

- Тиха киша о Крстовдану предсказује благу зиму.

- Грмљавина о Крстовдану предсказује плодну годину.

- После топлог и сувог септембра предстоји хладан и кишовит октобар.

- Септембарска киша - злато њивама, отров виноградима.

- Што "не скува" август, "скуваће" септембар.

- Какав септембар, такав и март.

- Ако је Крстовдан облачан, зима ће бити снеговита. Ако је ведар, биће сувомразице.

Извор

14. (27.) Септембар - СРЕЋАН ПРАЗНИК драга браћо и сестре - Воздвижење Часног Крста - КРСТОВДАН!

                        

МОЛИТВА ЧАСНОМЕ КРСТУ 

Слава Господе, Крсту Твоме Часноме! 

Нека васкрсне Бог, и нека се развеју непријатељи Његови, и нека беже од Лица Његова они који га мрзе. Нека ишчезну као што ишчезава дим, као што се топи восак на домаку огња; тако нека изгину ђаволи пред лицем оних који љубе Бога и осењују се крсним знаком, и који радосно говоре: Радуј се, пречасни и животворни Крсте Господњи, који прогониш ђаволе силом распетог на теби Господа нашег Исуса Христа, који је сишао у пакао и сатро силу ђаволску, и који нам је даровао тебе, Крст Свој Часни, за прогањање сваког противника.
О, пречасни и животворни Крсте Господњи, помажи ми увек са Светом Владарком, Дјевом Богородицом, и са свима Светима занавек. Амин.

Тропар Крсту, глас 1. Спаси Господе народ Свој и благослови наслеђе Своје, даруј победу свим Православним Хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом Твојим народ Твој.
Кондак Крсту, глас 4. Узнео си се на Крст Својом вољом, истоименоме Твоме новом народу милости даруј, Христе Боже. Развесели силом Твојом благоверни и христољубиви род наш, даруј му победу над непријатељима, јер имамо Твоје оружје у свету, непобедиву победу Крста.

Слава Господе Крсту Твоме Часноме!

Сутра Воздвижење Часног крста - Крстовдан Ако падне КИША знаћемо каква ће нам бити ЗИМА!

 

Српска православна црква сутра обележава Воздвижење Часног Крста - Крстовдан, сећање на догађај када је пронађен крст на којем је распет Исус Христос. Часни Крст је пронашла царица Јелена, мајка цара Константина Великог, када је била на поклоњењу Христовом гробу у Јерусалиму. 

Верници сутра славе Крстовдан

 

Након што је преузео власт над целим Римским царством, цар Константин Велики желео је да обнови хришћанске светиње у Светој земљи. 

Једна од највећих жеља Светог цара Константина и његове мајке, Свете царице Јелене, била је да пронађу Часни Крст на којем је био распет Исус Христос. Царица Јелена је након много муке и труда успела да дозна где се налази Часни Крст и наредила је да се копа земља.

Након извесног времена, копачи осетише диван мирис из земље, а недуго затим откопаше и три крста, таблицу на којој је писало "Исус Назарећанин, цар Јудејски" и клинове којима је био прикован за Крст.

Не могавши да разазнају на којем је тачно крсту био распет Христос, досете се да на мртваца, чија је погребна поворка пролазила, положе сва три крста. Када је Часни Крст дотакао тело мртваца, он је васкрсао, а Крст је однесен на Голготу.

На вест да је Часни Христов Крст пронађен, окупило се мноштво народа - сви су желели да га виде, додирну и целивају. Патријарх Макарије одлучио је да подигне Крст на једно узвишење.

Ако буде тихе кише - биће блага зима!

Једно од најважнијих веровања за сутрашњи празник везано је и за предсказање времена:
- Ако је на Крстовдан облачно, зима ће бити богата снегом, а ако је суво, наредна година ће бити сушна.
- Ако до Крстовдана не оду ласте, неће бити јаке зиме.
- Тиха киша о Крстовдану предсказује благу зиму.
- Грмљавина о Крстовдану предсказује плодну годину.
- После топлог и сувог септембра предстоји хладан и кишовит октобар.
- Септембарска киша - злато њивама, отров виноградима.
- Што "не скува" август, "скуваће" септембар.
- Какав септембар, такав и март.   

Прво уздизање, Воздвижење, Часног Крста догодило се 326. године и од тада је Часни крст стајао у сребрном ковчегу у Храму Христовог Васкрсења који је царица Јелена потом подигла на Гологоти.
Тај дан се слави као Крстовдан, један од најзначајнијих празника у години. И поред њене жеље да та реликвија остане нетакнута, вековима је од Часног Крста узимана честица по честица и разношена по целом свету.
Према непотврђеним подацима, чак су и неки српски владари имали делове Часног Крста.
Празник је обележен црвеним словом и на тај дан се обавезно пости, а многи верници једу само хлеб и грожђе. 

Извор Република.рс