Патријарх Павле рођен на данашњи дан: Десет прича о будућем свецу

"Човек не може да бира време и место где ће се родити, нити прилике и околности у којима ће живети. То не зависи од нас. Али оно што зависи од нас и што се од нас очекује јесте да будемо људи - увек и свуда. Да нас као људе призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици." Ову јединствену поруку, пре више година, упутио је српском народу патријарх Павле. А њоме као да је најсажетије описао свој животни пут који је, као Гојко Стојчевић, започео 11. септембра 1914. године у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца.

 

Foto: Wikipedia

Родио се у скромној породици Стевана и Ане, на велики православни празник Усековање главе Претече Господњег Светог Јована Крститеља. А то, признају многи, није без симболике. Јер, као и Претечин, и патријархов живот био је испуњен бескрајном истрајношћу и подвизима од најранијег детињства.

Рано је остао без родитеља. О Гојку и његовом брату Душану највише се старала очева сестра Сенка. Друга мајка, како је говорио патријарх. Четвороразредну основну школу завршио је у Кућанцима. Школовао се, потом, у Тузли, Београду и Сарајеву, а ратне дане провео је у Бањи Ковиљачи и манастирима Овчарско-кабларске клисуре. Замонашио се у манастиру Благовештење 1946, добивши духовно име по свом „небеском покровитељу“ апостолу Павлу. За епископа рашко-призренског изабран је 1957, а за патријарха Српске православне цркве 1. децембра 1990. године. Патријарх Павле је тада истакао да му је једини програм рада Јеванђеље. У најтеже време! На почетку још једне крваве, ратне деценије. Деценије великог искушења и страдања свог народа, чији је крст и бреме носио до упокојења 15. новембра 2009. године. Више од пола милиона људи присуствовало је на улицама Београда последњем испраћају патријарха Павла.

Ово су тек биографски и фактографски подаци. За Србе, он је за живота постао много више - живи светац. Скроман, мудар, брижан, а истовремено пун разумевања за ново доба пуно искушења, брзо се настанио у срцима милиона верника и атеиста, као ниједан његов претходник. Зато се и данас препричавају десетине догађаја који потврђују патријархово подвижништво, веру и приврженост и цркви и народу. А био је познат не само по својој мудрости већ и по скромном животу који је водио - сам је кувао, шио, поправљао ципеле, возио сде трамвајем и  ниједан физички посао није му био ни стран нити тежак.

Због свега и можемо само да наслутимо да је био ближе Богу од многих јер је дословно и без остатка поштовао принципе које је проповедао. Баш онако како је и говорио: „Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.“ И још: "Бог нас је створио људима и тражи од нас да то и будемо. Нема таквих времена у којима то не би могли бити и не би били дужни да то будемо."

Ово су неке мало познате ствари из живота патријарха кога су сви још за живота сматрали свецем.

Мрвице хлеба

Једном приликом када је завршио са јелом, узео је салвету испред себе на којој је било неколико мрвица. Тихо је покупио сваку мрву и појео. Присутни су шокирано упитали шта то ради, а он им је одоговорио: "Не знате ви, децо моја, шта значи глад и колико је деце широм света гладно, а ми бацамо хлеб поред стола и у контејнере. Некима оне представљају живот и наду, а ми их се тако лако одричемо. Сетите се сваки пут гладне деце широм Африке и света када видите мрвице поред стола."

Другови из клупе

Некада давно у истој клупи у гимназији у Тузли седели су Меша Селимовић и патријарх Павле.




                   

 Молитва за све

Када је као владика боравио на Косову и Метохији, десило се да је патријарха Павла зауставила наоружана албанска банда. О самом инциденту се не зна много, али банда или припадници ОВК-а су му је затражили да клекне и помоли се за пострадале Албанце.

Павле им је тада смирено и трезвено одговорио да се он клечећи моли у цркви за све пострадале и невине жртве без обзира на њихову националност и веру. Тако је неповређен успео да настави пут.

Спасао дављеника

Док је као васпитач радио у Бањи Ковиљачи, из ледене воде спасао је дечака који се давио. Као последицу тог подухвата добио је, у то време, смртоносну туберкулозу. Међутим, иако му доктори нису давали више од три месеца живота, он је успео да се опорави и доживи дубоку старост.

Анегдота из авиона

Једном је патријарх ишао негде авионом. Када су летели над морем, авион је ушао у зону турбуленције и било је труцкања. Млади архијереј који је седео поред патријарха питао га је шта он мисли о томе ако се авион сада сруши.

Он је без збуњености рекао: "У односу на себе, примићу то као акт праведности, јер сам у животу појео толико риба да би сада било чудно када оне мене сада не би појеле."

Милионе оставио цркви

Потомцима свог брата, као најближим сродницима, оставио је само будилник и сат, док ће његовим ордењем, али и писаним делима, која већ данас имају непроцењиву верност која се мери милионима евра, располагати СПЦ.

Једи у себи…

Умео је да буде и строг. Уочи једног обеда, за трпезом су сви изговарали молитву. Један монах је ћутао.

Патријарх га упита зашто ћути, зашто се не моли са осталима, а монах је одговорио да се моли у себи. Патријарх му је на то додао да онда треба и да једе у себи. 

Музикалан човек

Мало је познато да је био и изузетан певач. Уживао је у вишегласном појању духовних песама. Никада се није устручавао да негодује уколико хор не би певао са верским заносом, па је знао да стане пред њих и пун жара покаже како се певају литургијске песме.

Лична карта

Патријарх Павле рођен је као Гојко Стојчевић, а 1948. замонашио се у манастиру Благовештење. Одрастао је с тетком по оцу, коју је много волео и која му је заменила родитеље. Имао је жељу да постане лекар.

Гласање

Патријарх Павле није раније узимао учешће у гласању, односно није излазио на изборе (локалне, председничке и парламентарне), али је поводом референдума о новом уставу Републике Србије 2006. телевизијским обраћањем грађане позвао да (гласањем) испуне своју „најсветију дужност“ и сâм изашао да гласа.

Десет цитата Патријарха Павла о животу и људима

Патријарх Павле рођен је као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914. године. Поглавар Српске православне цркве био је од 1990. па све до смрти 2009. године. Памтимо га као мудрог човека чији се говори и беседе препричавају и памте. Ово су неке од њих.

Човек је јачи мртав него нечовек жив.

Када би се сви држали љубави, ова земља би била рај. Али кад би се сви држали бар оног што је мало мање од љубави – јер, љубав је веза савршенства – када би се макар држали принципа „Што желите себи, то чините другима; што не желите себи, то не чините другима“, онда би земља, ако не би постала баш рај, била близу раја.

Не бранимо се од туђег зла, злом у себи.

Кад се човек роди, цео свет се радује, а само он плаче. Али треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радује.

Бог нас је створио људима и тражи од нас да то и будемо. Нема таквих времена у којима то не би могли бити и не би били дужни да то будемо.

Време је једно трајање које има прошлост, садашњост и будућност. Али прошлости као времена нема. Има остатака од прошлости. Будућности такође нема, она ће бити. А шта има? Има само садашњост. Та категорија времена не односи се на Бога. На Њега се односи вечност. А вечност је стална садашњост. Нема ни прошлости ни будућности.

Чувајте и непријатеље своје и молите се за њих јер не знају шта раде.

Права љубав је једино када љубав не тражи своје. Када волиш неког без икакве логике. То је и права слобода. Е зато сам хришћанин.

Они не схватају хришћански љубав која не тражи своје, која гледа увек на другог, не само на себе. Ако се тражи своје, то је већ трговина.

Проћиће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек.

Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово.

 Izvor