Личност и душа јесу и нису једно исто

Личност и душа јесу и нису једно исто

Размишљајући о понашању људи на планети Земљи, посебно о њиховој ратоборности, трагање се увек сведе на основне категорије, а посебно на Мисао, која очевидно доминира космосом, па је неспорна њена улога у одлучивању, где је рат само једна од последица. Све је засновано на мислима, чак и оно што је тешко повезати са њима. Уосталом, како мислити следећу мисао, забележену од стране сјајне немачке научнице 

Џулије Ендерс: „Мајчино млеко има све, зна све, може све“.


Прва мисао је, да та реченица нема посебнo важну везу са мислима. Друга мисао, онога ко прочита наведену реченицу, везана је за део информације: „зна све“. Како млеко зна? Трећа мисао је, „ако млеко зна све, а шта онда зна човек, односно људска душа?“ Чини се да је Џулија претерала. Напротив, њена мисао је много вреднија него што се на први поглед чини.
Ма колико човек жели да буде реалан и да „хода по земљи“, на овакве мисли је могуће одговорити само уласком у област метафизике, јер овај свет је много мистичнији, него што би то универзални човек желео да буде и није га лако схватити. Без обзира о чему је реч, увек је централна тема душа, јер само она може да схвати себе и своје окружење и не одмах, него онда када се освести, будући да је душа апсолутно несвесна. Несвесност душе је основа космичког парадокса, а мисао је једини инструмент за освешћивање. Само личност може да помогне души да се освести, а личност је душа – душа је тек именовањем постала личност. Иако то изгледа чудно, тек када се схвати релација личност – душа, постоји услов за развој душе и повратак Извору. Све се своди на „повратак Извору“, а најразборитије питање је Зашто се душа одвајала од Извора, када тежи да му се врати? Највероватнији одговор је Живот и јесте циклично кретање умне енергије које подсећа на опругу и периодично сажимање и ширење. Стога човек мисли да се космос великом брзином шири, а истовремено да „црне рупе“ гутају космос.

Прво подсећање везано за мисли и кретање је крајње необично, а многима страно, због у школама мало расположивог знања. Много се може научити из феномена, који је једно од природних створења, а зове се асцидија. Реч је о тзв. сесилној животињи, која када се једном смести на њеним разумом изабрано место остаје на том месту до краја живота и чини чудесну процедуру: изједа свој мозак. На основу понашања асцидије, како је записала Џулија Ендерс, самостални истраживач Данијел Волперт је закључио да је „једини разлог због кога треба имати мозак кретање, те да мишљење без кретања не доноси асцидији ништа будући да је она само усна шупљина за планктон... Утроба не само да има непојмљиво много нерава него у односу на остатак тела и несхватљиво другачије нерве. Поседује читав возни парк различитих сигналних материја, нервног изолационог материјала и различите начине њиховог међусобног повезивања. Постоји само још један орган који такође располаже оваквом сложеношћу – мозак... Уосталом, наше 'ја' састоји се од мозга и стомака“. Размишљање Волперта поткрепљено је ставом: „У најранијем узрасту човеково 'ја' је под снажним утицајем црева и мозга... Прва студија о деловању неге утробе на здрав људски мозак објављена је 2013. године – две године после студије на мишевима“.

То значи да је наука веома млада и да некако бојажљиво шири своја знања о умности свега постојећег. Тако се дошло до умности мозга, срца, органа попут инсиле, умности ћелија, умности бактерија... Уосталом, једна од најгенијалнијих глава с почетка 21. Века, Бад Крејг је изјавио „Инсула (острвски кортекс) је место где настаје наше 'ја'“.[1] Осим што је истраживање система за варење доказало да је и тај (под)систем уман, оно је наговестило и све раширеније сазнање да човек може психосоматски да се подигне на виши физички, енергијски, душевни и духовни ниво. Зато је све мање чудно када неко попут др Џоа Диспенце на својим предавањима и у својим књигама хвалисаво изјави: „Ја сам доказ поруке да својим умом можете излечити своје тело... “.[2] Када неко каже „својим умом и своје тело“ то значи да је личност и да мисли да нешто поседује. На исти начин личност каже моја душа и својата је, а заправо не поседује личност ни ум, ни тело, ни душу. Личност није одвојена од њих. Личност је исто што и душа, а ум је део личности (душе) и тело је само њихов носилац, храм, место смештаја (боравка) у току живота.

Човек je душа

 
Душа и њена судбина везани су за временске, животне циклусе и свеумност свемира. Зато није чудно што је светски познати руски офтамолог, др Ернст Рифгатович Мулдашев, у књизи У потрази за градом богова – У пределима Шамбале с правом записао: „Време је жива мислеће супстанца која решава много шта у поретку света, јер има колосалну интелектуалну моћ, те је у стању да помоћу механизама старења уништи оно што жели да уништи... или да путем мадости која траје читав живот, пружи неком могућност да ствара и ствара у име Вечнога и Суштинског... Сажето време омогућава убрзано размишљање и брже остваривање судбине људи... То што свака од милијарди ћелија људског организма тренутно сазнаје за судбину сваке друге ћелије, не може се објаснити осим присуством неке мислеће супстанце која не само да повезује све ћелије, већ се брине о свакој ћелији као о свом детету... Мисао је сила која је у стању да мења карактер закривљености простора – да преноси човека из једног света у други... Она се налази ван простора... Састоји се од супстанце једнако значајне као простор... Та супстанца је, по свему судећу, Енергија Времена... Другим речима, Мисли користе Енергију Ослобођеног Времана. Време одређује да ли ће закривљени простор бити материја (ако се време заустави), или енергија (ако време протиче)... Мисао је Слободно Време из Света Времена... Бог је пре свега Време“.[3] Мулдашев је много рекао на малом простору, посебно за људе који воле и знају да мисле. Посебно је занимљиво што тврди да „свака од милијарди ћелија људског организма тренутно сазнаје за судбину сваке друге ћелије“. Ту су најважније две речи „тренутно“ и „сазнаје“. Подсећа на Дејвида Бома и теорију о холограмском космосу у којој се тврди да свака тачка у космосу добија тренутну информацију о свакој другој тачки у космосу. Осим тога, та његова мисао потврђује и теорију о морфогенетској повезаности живих бића коју је развио Руперт Шелдрејк. Тренутно значи истовремено, а то опет значи да не постоји кретање нити брзина кретања. Сазнати нешто значи знати, а знање се односи на свест и свесност. То значи да сва бића знају, односно да су сва бића умна, јер све ћелије јесу умне. Када су ћелије умне, подразумева се да су и сви организми умни. Све мање је спорно да је душа умна и да је уз психу и ум, са невероватно моћним мислима, компонента душе.
Петар Демјанович Успенски је попут свог учитеља Георгија Ивановича Гурђијева унео у свет и информациони омотач бројне ставове које обични људи нису до краја разумели, посебно они који су се везали за поједина религијска схватања. На пример, Успенски је тврдио: „Оно што је могуће за појединца, немогуће је за масе… Човекова еволуција је еволуција његове свести, а свест се не може развијати несвесно. Човекова еволуција је еволуција његове воље, а воља не може да се развија невољно. Човекова еволуција је еволуција његове моћи да дела, а делање не може бити резултат ствари које се дешавају... Људи не знају шта је то човек... Ја се мења истом брзином као људске мисли, осећања и расположења, па човек чини суштинску грешку када мисли да је увек иста особа... Човек је мноштво. Његово име је легија... Две стотине свесних људи, ако би постојали и ако би то сматрали за неопходно и оправдано, могли би да измене читав живот на Земљи. Али, или их нема довољно, или не желе да то учине, или још није дошло време, или људи, можда, исувише чврсто спавају... Постоји индивидуалност која доминира физичким телом и његовим жељама и у стању је да превазиђе његову неодлучност и његов отпор“.[4] Као да је одговорио на кључно питање 21. века: шта чинити у ситуацији када је људски род уништио услове за живот и опстанак. Рекао је да је човек (ја) личност и да је неопходно створити или достићи „критичну масу“ разумних не би ли се изменио живот на земљи. Као да је рекао „Ја се мења брзином људских мисли“, а мисао је најбржа – бржа од светлости – највероватније тренутна. Ја је друго име за личност. Личност је друго име за душу.
Природно је да постоје бројна, различита схватања личности и душе. Једно, које обједињава је изнео Едвард Шире у књизи Велики посвећеници: „Стање смрти је реалније него земаљско стање... Душа и свест нису одговарајући термини, они се узајамно не покривају, јер немају једнак домет у простору. Сфера душе увелико превазилази сферу свести... Земаљско ја је подложно пропадању, а трансцендентално ја је бесмртно“.[5] Баш је тако. То је истина. Јесу личност и душа исто, али душа је физички шира, она прожима тело, не преклапа се са телом, док се личност преклапа и смештена је у телу. У ствари, човек тако доживљава себе – сматра да је он сачињен од тела, животне енергије, душе и духа. Међутим, душа је све време духовно повезана са својим Извором, односно повратком у духовну сферу враћа се Извору. Дакле, личност и душа јесу и нису једно исто. Душа је „затном астралном траком“ све време везана за Творца свега постојећег и вибрира на истој фреквенцији као Бог, а личност (која је та иста душа) може и да не верује у Бога, да буде атеиста. Душа је у односу на личност једноставна, јер има само један циљ – самодовршавање. Личност је невероватно компликована, будући да постоји најмање седам типова личности и најмање 15 врста интелигенције, а затим опредељења, сврставања, пол и различита стања у којима се налази личност чине да је она и за себе несхватљива. Упркос свему, и толикој очигледној различитости, човек је истовремено личност и личност, каква год била, јесте душа. У одговору на питање: Зашто је Вечни, Свеумни, Свемоћни и Свезнајући Творац свега постојећег створио људе такве какви јесу, крије се одгонетка постојања космоса. Јер је очевидно, да је у микро космосу и макро космосу све са сврхом и хармонично. Зашто се душе враћају Извору, када (можда) од њега нису морале ни да се одвајају? 
Важно је да се зна, да умност не обухвата само људе и животиње, како је речено, због умности ћелија и размене информација међу ћелијама. „Зна“ млеко, али је у истраживањима доказано да знају и биљке. Данијел Шемовиц је у књизи Шта биљка зна – Водич кроз свет чула написао своја искуства са биљкама заснована на истраживањима. Заправо је потврдио истраживања поменуте Џулије Ендерс, која је о биљкама рекла: „Што је биљка изложенија већој опасности, то је више одбрамбених материја у њеном семену“. У експериментима са биљкама је доказано да биљке имају способност да ослушну интерни разговор међу листовима заражене биљке и прихвате битну информацију која им омогућава одбрану... Биљке имају способност да задрже информацију о догађајима који су се десили...“.[6] Намеће се питање: Да ли је задржавање информација о претходном додиру и догађају памћење? Код људи, према Енделу Тулвингу, постоји процедурално памћење, семантичко (памћење појмова) и епизодичко памћење. Са биљкама је другачије, јер оне као ни животиње немају способност именовања, али је неспорна њихова умност.
Када умност није спорна, онда се по аналогији лако закључује да је од свих неживих и живих бића (створења) човек на највишем нивоу, будући да је подарен особинама које њему делују да су вредније, иако је то тако само условно. Наравно, човек је на планети Земљи доминантан и његови критеријуми су пресудни.
Свеједно је колико постоји теорија о души и која је најближа истини, када је реч о односу личности и душе. Неспорно је да минерали, биљке, инсекти и животиње нису личности, али то не значи да нека од наведених бића немају душу. Код животиња вишег ранга (на пример, сисара) је очевидно да имају душу, а то значи да човек треба осим бриге о својој души и бриге о другим људским душама треба да мисли и на животињске душе и, у коначном, да бар поштује емоције биљака и прихвати и схвати да постоји размена информација унутар биљног света. У сваком случају, човек треба да освести наведене феномене и размисли шта они значе, ради правилног и праведног постављања према свему створеном.
Шри Ауробиндо и Мајка су у књизи Психичко биће написали своје дефиниције душе, које ће на неки начин бити основа за размишљање о том феномену: „Душа је Божанско учињено јединком, које при том није престало да буде Божанско... Улога душе је да од човека учини истинито, аутентично биће... Када душа из психичке равни (РС: духовног света) посматра Земљу и бира место свог новог рођења, она ипак бира са довољно разборитости да не буде у врло грубој заблуди... Психичко биће (душа) поседује особит облик који се подудара са нашим физичким обликом. Није баш потпуно истоветно... Свака добра жеља коју човек гаји Божја је жеља... Бог станује у унутрашњости душе као моћ, супстанца и интелигенција, или духовно говорећи као Мудрост, љубав, истина и кроз свест долази до форме или израза... Кључни задатак сваке душе састоји се у томе да лично становиште уздигне до тог нивоа свести да она постане једно са Свим, са Апсолутом... Душа се враћа у кућу свога Оца чим у себи има вољу да служи... Када знамо да припадамо Оцу и да смо наследници онога што је његово, онда почињемо да живимо онако како Он жели да живимо... Свака идеја (мисао, реч) постаје семе, она обухвата корен у души (која је садржи) да би после била створена и изражена у физичком облику. Мисли о савршеном доносе савршено. Мисли о несавршеном доносе несавршено...“.[7] Јасно ће да наведени цитат бити јасан и прихваћен од већине људи који знају за душу. За многе ће бити ново просторно одређење душе, избор места рађања, однос према Богу и задатак душе.
Занимљиво је схватање душе описано у књизи Животи и учења мајстора далеког истока: „Ако о неком предмету који је пред вама желите да добијете информације, онда пустите Христоса да говори тој апстрактној души предмета. Потом тражите од интелигенције која борави у тој ствари, да вам да обавештење о себи“.[8] Само велики зналци из области метафизике могу да разумеју „пустите Христоса да говори“. У ствари, за разумевање Христосове науке неопходно је подробно разумевање есенског схватања живота. Но, немају такво схватање душе и њеног односа према Богу и великим посвећеницима само источњаци. Веома слично мишљење имају теозофи.
Управо ради равнотеже у знањима о души, на истоку и западу, важно је извући цитате из књиге Живот душе од Гари Зукава. Он тврди: „Ваша душа је онај део вас који је бесмртан... Вишечулна личност може да буде свесна других утеловљења или их може искусити као своје властите прошле и будуће животе. Та утеловљења, припадају својој породици различитих живота, али то нису животи које је душа као таква проживела. То су искуства душе... Ослобађање негативности до којега долази у једном од утеловљења душе користи не само себи, него и свим осталим утеловљењима душе... Личност и њено тело вештачки су видови душе... Свака је личност јединствена. То је персона душе, која ступа у међузависност са физичком материјом. То је производ обликован од вибрацијског вида имена, вибрацијског вида односа са планетама у време утеловљења и вибрацијских видова енергијске околине, као и расцепљених видова душе којој је, да би се довеле до целовитости, потребно да ступи у међуоднос са материјалном стварношћу... Од света примаш оно што свету пружаш... Карма није морална сила. Закон карме служи човечанству као објективан и свеобухватан учитељ, који учи одговорности... Сваки узрок који још није створио своје последице догађај је који још није довршен... Често личност доживљава последице које су створиле друге личности душе и обратно, често личност ствара енергијску неравнотежу коју није у стању да исправи сама током свог властитог животног века... Личност која искориштава друге људе ствара неравнотежу енергије која мора бити исправљена искуством искоришћавања од стране других људи... Ако дете умре још малено, ми не знамо какав је договор између душе тога детета и душе његових родитеља, или каквом је исцељењу послужило то искуство... Не можемо просуђивати о том догађају... Ако реагујемо бесом према Свемиру, изазивамо нову карму и задајемо души још више поука које мора да савлада – појављује се више кармичких дугова, које душа мора да плати... Човек је производ карме властите душе. Склоности, способности и ставови с којима се родио служе учењу душе... Оно што се не научи у једном животу преноси се на друге животе, заједно са новим лекцијама које душа треба да научи, а које се појављују путем нове кармичке обавезе које су последица реакција личности на ситуације с којима се суочава... Људске намере стварају стварност коју човек доживљава. Док тога не постане свестан то се догађа на несвестан начин... Карма душе одређује особине личности. Она одређује физичке, емоционалне, психолошке и духовне околности у којима се личност рађа... Реакција личности на искуства са искушењима, ствара карму. Реакције изражавају намере... 
Након напуштања тела искуства се разматрају са пуним разумевањем. Више не постоје тајне. Откривају се узроци, разлози за грешке, еволуција душе, допринос другим душама. Оно што је уравнотежено и оно што је научено приближава душу њеном исцељењу, интеграцији и целовитости... Људско тело је свесна материја. Личност је енергија душе претворена у материју. Ако је несвесна, преноси се расцепљеност... Само одговорним избором могу се свесно изабрати нега и испуњавање потреба душе и супротстављање жељама личности, као и њихово отпуштање. Реч је о избору јасноће и мудрости, избору свесног преображаја... Свемир подржава онај део човека (личност/душа) чија је намера најјаснија... Према висини цене зависности може се измерити важност коју исцељење има за душу, као и снага унитрашње намере да се личност ослободи зависности... Оно што стоји између човека и другачијег живота је питање одговорног избора... Када се човек бори против зависности, директно се упушта у исцељивање своје душе. Непосредно се бави питањем живота. То је рад који треба да обави... Душа којој је људско искуство нешто ново, на пример, која се развила из животињског царства и тек започиње своје путовање кроз људску револуцију, креће од одређене фреквенције због своје властите заштите. Може се утелотворити у неком удаљеном подручју, тако да може да живи једноставним животом...

Бол је сама по себи само бол, али искуство боли здружено са разумевањем да бол служи вредној сврси, претвара се у патњу. Патња је смислена. Она је вредна труда. Шта је вредније од развоја душе?... Вишечулна личност прикупља знање помоћу интуиције и, обрађујући то знање, здружује се, корак по корак, са својом душом... Интуиција је начин на који душа може да ступи у додир са суштином човека, која помаже у опасним и стваралачким ситуацијама, као и у питањима надахнућа... Људска духовност обухвата цело путовање душе... Буђење личности у односу на потенцијале душе често захтева губитак партнера или смрт детета, пропадање посла или неку ситуацију у којој појединац остаје беспомоћна жртва... За личност ограничену на пет чула то је катастрофа, криза и тежак изазов... Човек је онолико моћан колико је моћно оно за шта се залаже: кућа, новац, партнер, савршенство, лепота, саосећање, љубав, мудрост, опраштање, понизност... Моћ је енергија коју обликује намере душе... Љубав је енергија душе. Она исцељује личност. Нема ничега што се љубављу не може исцелити. Пре утеловљења душа пристаје да на Земљи обави одређене задатке. Она склапа свети споразум са Свемиром не би ли постигла одређене циљеве... Свака душа на себе преузима одређен задатак... Личност која је укључена у рад и развој своје душе ужива у животу. Није оптерећена негативношћу. Не плаши се. Осећа сврховитост и смисленост. Ужива у свом раду и у другим људима. Испуњена је и испуњава друге...

Наш свет одражава темаљни мисаони облик да не постоји живот након живота, да је једино што у овом животном веку осигурава моћ оно што можемо поседовати и стећи... Када не бисмо тако размишљали наши би избори били одговорнији, јер би се односили и на будућност душе... Душе са прихваћеним важним друштвеним обавезама представљају облик моћи који више није делотворан, али оне то нију успеле да схвате... Изабрале су да живе према обрасцу страха и себичности. Изражавају снажну параноидну енергију и стога себи, својим владама и својим војскама привлаче сродна људска бића, која имају исту параноидну жељу да униште живот, као да ће разарање живота спасити нашу планету – а неће... Треба истражити физику душе...

Циклус који се сада завршава (објављено 2002. године), састоји се од три циклуса који су један унутар другога, а у трајању су од 2.000, 25.000 и 125.000 година. То значи да ускоро започињу нови космички циклуси. 1) бираће се другачији путеви, 2) учиће се помоћу мудрости уместо као до сада – сумњом и страхом, и 3) разјасниће се однос душе и личности, што ће доприносити исцељењу душа... Чак и када личност постане свесна свог привида и према њему прилагоди своје намере, кармичке обавезе душе се морају испунити...“.[9]

Теорија о души Гари Зукава делује као једна од најпотпунијих, а у суштини значи да је све одређено и да, због постојања закона карме, све има своју цену а праштање и покајање не постоје. Веома су логични његови ставови у вези са вечном душом и путовањем душе из живота у живот, ради њеног довршавања. Прихватљиво је његово разликовање личности и душе, те наглашавање да је личност вид душе. Важно је да се схвати да је свака личност јединствена. Зукав каже да је личност персона душе, а тако потврђује теорије Јунга и Фројда о егу. Значајан став је наведен у вези са договорима између душа и сигурно се мисли на договор у духовној сфери, пре уласка у нови живот. Сугерише се преношење искуства (информација, записа) из живота у живот, а у односу душа–личност и потреба да се контролишу страсти, које су каткад одлика неосвешћене или недовољно освешћене личности. Освешћена душа помоћу мудрости бира своју врсту преображаја и самоусавршавања. И Зукав, као већина научника на размеђу и додирници 20. и 21. века, избегава да помене Бога (нестворени Творац свега постојећег, умна енергија, „поље нулте тачке“), па пласира веома садржајни и веома значајни став: „Свемир подржава онај део човека (личност/душа) чија је намера најјаснија...“ У ствари, он је Свемир поистоветио са Свемогућим, Свеприсутним и Свепрожимајућим, како год га звали. А већ је цитирано, да „Бог станује у унутрашњости душе као моћ, супстанца и интелигенција...“ Ова теорија је доброј мери сагласна с делекоисточном философијом, јер се и у њој тврди да када се човек бори против зависности, директно се упушта у исцељивање своје душе. Душа којој је људско искуство нешто ново, на пример, која се развила из животињског царства и тек започиње своје путовање кроз људску револуцију, креће од одређене фреквенције због своје властите заштите. Када се у овој сфери помињу фреквенције, то је стога да физичари могу лакше схватити метафизичаре. Истина је да се полази од одређене фреквенције, јер се у чулном или вишечулном свету све разликује само по фреквенцијама. Светлост, енергије, материја, нивои... Овде је реч о нивоу. Нису све душе на истом нивоу. Веома је важан и привлачан став да „личност која је укључена у рад и развој своје душе ужива у животу“. То би требало освешћене душе да привуче и да им убрза саморазвој. Оптимистички став у вези са наговештајем нових космичких циклуса је такође стимулативан. Он само потврђује да се човечанство налази у фази освешћивања и највероватније на путу према новом „златном добу”. За то је потребно да се разјасни и однос душе и личности. Подразумева се да теорија било кога на свету на почетку 21. века није идеална. Било би дивно да јесте. Зато је став Зукава да карма одређује физичке, емоционалне, психолошке и духовне околности, могуће мало изменити. Наиме, емоционалне и психолошке околности су исте околности, па је боље да се каже физичке, енергијске, душевне и духовне околности. Душевне околности обухватају емоционалне (психолошке) и мисаоне (умне) уколности. Формулација „Личност је енергија душе претворена у материју“ је нетачна и неистинита. Личност нема везе са материјом и не сме се поистовећивати са телом. Једноставно, личност је именована душа. Но, без обзира на примедбе и сугестије, Гари Зукав је неспорно изванредан познавалац душе.

Душу није могуће разматрати одвојено од Бога. И зато, скоро синхронизовано, са новим научним сазнањима о души појављују се нова научна сазнања о Богу. Уосталом, Едвард Шире је у већ поменутој књизи Велики посвећеници написао: „Модерна физика је приморана да призна постојање једног универзалног имподерабилног агенса, она је чак констатовала његово присуство и тако се не знајући за то вратила идејама античке теозофије... Реч је о великој души света, узнемиреној и пластичној супстанци којом, по својој ћуди, управља дах Духа Творца. Њени етерични Океани су цемент који повезује светове, она је велики посредник између видљивог и невидљивог, између духа и материје, између 'унутра' и 'споља' света. Накупљена као велика маса у атмосфери, под утицајем Сунца, она се распрскава у ударима грома. Њу земља пије и она кроз њу тече у виду магнетних таласа. Присутна на суптилан начин у нервном систему животиња, она своју вољу преноси на удове а своје сензације на мозак. Она је тај суптилни флуид који ствара живе организме сличне материјалним телима. Она служи као супстанца астралном телу душе, као светлећа одећа коју коју дух једнако тка у себи самом. У зависности од душа које заодева, од светова које обавија, тај се флуид преображава постаје финији, или се згушњава. Она као флуид не само да отеловљује дух и спиритуализује тела већ у свом анимираном недру одражава ствари, воље и људске помисли у непрекидном 
'одсликавању'... Заиста не може бити другог начина да се објасне сугестија и преношење мисли на даљину, тих принципа магије који су констатовани и научно признати“.[10] Шта рећи, осим да човек о несазнатљивом и несхватљивом може много тога да каже и да притом нико не може тврдити да је реч о (не)истини.

Личност препознаје своју душу (себе) самоспознајом и развија самоусавршавањем

 
Све што човек изговори и/или напише толико је сложено да је могуће написати књигу о (не)укости говорника или писца. У вези са таквим приступом свему изговореном и написаном, може се рећи да је једну занимљиву реченицу, коју треба добро промислити, обнародовао чувени психоаналитичар Карл Фустав Јунг: „Не само тело детета, него и његова душа, проистичу из низа предака у оној мери у којој се она индивидуално разликује од колективне психе човечанства... Трогодишња и четворогодишња деца могу сањати важне снове са митолошким садржајем, као да су повезана са последњим остацима колективне психе... Иза сваког појединачног оца стоји вечна слика Оца“. 

Истина је да живот душе усмерава сопствена судбина у непрестано променљивим архетипским околностима. Када је реч о Јунгу, све је јасније да је требало много времена да се чак и у најбољим познаваоцима његовог дела слегну његове идеје и да схвате његову суштинску беспрекорност. Из ових информација, у којима је тежиште на постојању архетипа, на односу оца и сина, на вечном Оцу, свима је јасно нешто једнако важно, или значајније – да дете има (поседује) тело и душу. Притом, мало коме је јасно да је дете личност, или да је већ као дете – личност. Личност има душу, иако је личност душа. Неспорно је да се велико знање и познавање космичких закона, односно познавање свега постојећег и створеног крије и у Јунговој мисли. Јунгову мисао као да довршава Успенски: „Без нужде се не мења ништа, а најмање човекова личност“.[11] Личност не може нико да промени, нити треба, осим она сама себе – и то када се освести.

Уосталом, човек има осећај да срце уздрхти због неке немуште, а емотивно моћне бојазни, само при помисли да треба одгонетнути шта све садрже наведене сажете мисли Јунга и Успенског.
Да би се заокружили ставови о души, као основа за размишљање о односу између личности и душе, попут некаквог закључка, незаобилазна су размишљања Едварда Ширеа: „Индивидуалност, људска душа јесте по својој суштини нешто бесмртно... Душа има облик сличан облику тела које оживљава, она надживљава тело после смрти и распадања... Када се њена свест једном пробуди, душа је самој себи најчуднији призор. Али сама та свест је само осветљена површина њеног бића у којем се наслућују мрачни и неиспитиви понори. Учење о узлазном путу душе кроз низ живота и постојања заједничка је црта езотеричких традиција и круна теозофије...
Шта је људска душа? Она је делић велике душе света, искра божанскога духа, једна бесмртна монада... Душевни и духовни елемент постоје у свим живим царствима... Ако је душа светла и чиста, њена духовна чула су већ пробуђена постепеним одвајаем од материје, Пре него што човек умре, душа има, на неки начин, можда кроз ретроспективу својих стања, осећање присуства једног другог света... Небески живот душе може да потраје стотинама и хиљадама година... Само најсавршенији и најузвишенији могу да наставе тај живот... Они други по неумитном закону улазе у нове инкарнације како би подносили нова искушења и како би се уздигли у више сфере, или, ако су слаби, пали још ниже... С духовне тачке гледишта рађање на земљи је смрт, а смрт на земљи је небеско васкресење... Сан је брат смрти... Наизменично прелажење с једног плана света у други, то је обртање полова сопственог бића, а није мање потребно за развој душе него што је смењивање будног стања и сна потребно за развој човековог тела...
У Бхагавагити пише: 'Убијање је узалудно. Стрела не стиже до душе, и жртва је победник над убицом... Хиљаде Дева је хитало да се насити сјајем Девице Мајке – као распаљеном огњишту. И Кришна осети како га обујмљује Девакин поглед љубави и тада, из срца озарене мајке, његово биће заблиста кроз сва небеса. Он осети да је Син, божанска душа свих бића, Реч живота, Реч творитељска...
Легенда о Кришни нам омогућује да појмимо, на самом извору идеју о Девици Мајци, о Човеку Богу и идеју о Тројици. Реч је о идеји са дубоким метафизичким смислом... Душа која је нашла Бога ослобођена је рађања и смрти, старења и бола, она пије воду бесмртности'“.[12] Да. Ко зна довољно о путовању душе, зна да је Шире цитирао неумитне, истините ставове.
Када се обједине сва наведена знања о души, може се обликовати приближно истинит информациони мозаик за схватање односа личности и душе. Почетак може да буде духовна сфера, у којој је душа увек свесна и бира услове за следећи живот на основу искуства из претходних живота и освешћене карме. Један од основних избора је место за следећи живот. Реч је о примарној, вечној души, и њеним изборима. Она је свесна свих својих претходних живота и непосредно претходног живота. Потоњи анализира на основу слика које јој муњевито прошао кроз мозак при напуштању тела, односно током смрти.
Избором профила следећег живота на основу задатка постављеног (одабраног) за следећи живот (профил треба да омогући најбољи и најефикаснији начин за уздизање душе на душевни ниво виши од постојећег) и места (простора) у којем ће се „родити“ душа је изабрала родитеље. Можда је једноставније и приличније рећи да је избором родитеља душа изабрала простор на којем ће се родити. Душа се у моменту зачећа кодира са седам кодова и на тај начин постаје тзв. секундарна душа, која за разлику од примерне душе није бесмртна, јер ће тако уобличена трајати до смрти у новом животу. Потом ће (након нове смрти) иста та душа, са новим искуством и новом кармом, поново бити вечна, односно биће опет примарна – спремна за нове животе. Дакле, душа сваке индивидуе је само једна и од њеног пута зависи како ће бити именована. Вечна душа пролази кроз фазе: примарна душа (са устаљеним именом у духовној сфери) – секундарна душа (са непрестано променљивим именом у душевној сфери), па опет: примарна душа – секундарна душа итд. итд...
Циљ људског живота, а то значи човекове душе је да се, иако је апсолутно несвесна приликом рађања, освести и напредује, а основни услов за то је да секундарна душа (личност) препозна себе као примарну душу којој је сврха живота самоусавршавање до нивоа када се више неће појављивати у физичким димензијама, у случају планете Земље – у тродимензионалном свету.
Једноставније је разумети однос личности и душа када се схвати да је избором простора и времена зачећа душа у потпуности програмирана, а да је слободна воља сведена на не чињење и не мењање у ситуацијама када је могуће нешто чинити. То је важно, будући да човек може да мења само себе. Када се каже човек, мисли се на душу. Избором простора и времена зачећа, бирају се кодови душе, односно душа се програмира и програм траје цео један живот. Поједини људи се не освесте цео живот, а то значи да не схвате чак и то да су душа и зашто живе. У таквим случајевима они понављају следећу инкарнацију скоро као доследни понављачи.
Јасно је да су кодови душе пресудни за њену судбину. По свему судећи, човек је седмоструко кодиран (вечним душевним записом, генетским кодом, „примарном ћелијом“, утицајем галактичког склопа у моменту зачећа, темпераментом/карактером, именом и животним искуством). Уколико се освести, он на свих седам кодова може да утиче.
Први кōд, поменут као вечни душевни запис, је вечна душа у којој су информације из свих претходних живота. Њено освешћивање је истовремено самосхватање циља живота и достигнутог нивоа у току претходних самодовршавања. Она је део Бога. Њу прожима Бог. Она је умна компонента личности, ван тела је свесна, а у телу настоји да се освести.[13] Одређује карактер личности. Везана је за мисли. Душа мисли и креће се брзином ума.[14] Умна компонента душе се усавршава тако што личност мисли о својим мислима, и води рачуна о изговореним речима и својим поступцима, будући да поновљени поступци стварају навике, навике стварају карактер, а карактер обликује судбину и показатељ је достигнутог новоа у самодовршавању душе.
Други кōд, је генетски кōд. Одређује темперамент личности. Везан је за емоције, а самим тим за психу. Како је личност обједињени темперамент и карактер, после живота уписује се у подсвесни део душе, док карактер припада свесном делу. То значи да је душа ван тела трезвена и без емоција. Генетика се може мењати свесном променом понашања (мењањем структуре личности преко подсвести), што одговара самодовршавању душе у целини.
Међутим, не преносе се зачећем само кључни записи из живота претходних генерација.
Трећи кōд носи у себи „примарна ћелија“, која се ствара у моменту зачећа, а за човека је умно недостижна (свезнајућа). Попут искре која настане у додиру и осветљава живот све док траје, она уобличава „савршено несавршеног“ човека, програмирајући га у односу на циљ и функцију која му је намењена. Када, до рођења бебе, изворна ћелија испрограмира живот човека, повлачи се као вечно жив информациони садржај у тзв. пупчаник. Размена информација с „примарном ћелијом“ омогућава у свако доба ресетовање и репрограмирање организма, осим када је дошло до прекида или нарушавања програма у феталој фази.[15] „Примарна ћелија“ је место обједињавања и извориште тела, животне енергије и душе. Она усаглашава кодове. Са њом је човек у току живота у непрестаној комуникацији, а она је привремено (у трајању тог живота) издвојени део свепрожимајуће „умне енергије“.
Четврти кōд, произилази из утицаја Сунца и планета на душу у моменту зачећа, односно у тренутку уласка душе у тело. Будући да је реч о утицају затечених, текућих, прожимајућих енергија на душу и тело, највероватнија улога тог кода је прилагођавање душе енергијама, телу, простору и времену. Космички енергијски сплет даје души животну енергију, обликује нагон, инстинкт и интуицију. Научници су доказали да од утицаја звезда и планета (утицај простора и времена) зависи од којих ће болести личност боловати, телесно, енергијски и душевно. Тај утицај се може смањити након освешћивања, тако што се ублажују програмиране болести. Познато је да већ ембрион има јединствену ДНК, којој одговара јединствена душа. Иако се ембрион види само под микроскопом, он је потенцијално новорођенче које може да воли и буде вољено. Ембрион у себи чува прошлост читавих генерација, душу човека, срце личности, будућност рода... Један ембрион![16]
Пети кōд је темперамент/карактер душе. Одређен је емоцијама и мислима, будући да су емоције и мисли главна одлика душе од зачећа. Душевне емоције и мисли су засноване, произашле и зависне од тзв. Космичког океана емоција и мисли.[17] Осим тога, зависе и под утицајем су емоција и мисли у окружењу и од емоција и мисли мајке од стварања зигота до рађања. По темпераменту и карактеру се међусобно разликују и животиње унутер исте врсте. Реч је о животињама које имају душу (срце и мозак).[18]
Шести кōд душе је име новорођенчета, касније личности.[19] Именовањем бебе човекова целина (тело, животна енергија и душа) добија одговарајући, веома значајан информациони програм, са снагом талисмана и тако настаје нова личност. Име се може променити или се могу искористити предности имена и потиснути његове слабе стране. Све се своди на истину да су информације пресудне за све животне догађаје.
Седми кōд је сврсисходно и разложно животно искуство душе, такозвани тонал. Карлос Кастанеда је од свог учитеља дон Хуана научио да је тонал све оно што човек види и зна, а Скот М. Пек тај кōд назива „мапа“ (критеријум за однос према стварности). Реч је о информацијама које непрестано испуњавају душу. У том коду је све што човек види, наслућује и чега је свестан, односно све што човек може да искаже речима. Његова функција је да просуђује и процењује и да се осведочава. На основу њега душа кроји правила помоћу којих схвата свет. Сви људи имају своје лично животно искуство које почиње са рођењем, а окончава се смрћу.
Кодирање душе је, у ствари, одређивање њене информационе суштине. Кодови душе су објективни (задати) програмирани, што значи да душа не одлучује о њима. Али само условно, јер примарна душа зна за њих и слободном вољом бира профил следећег живота, чиме ствара услове за остварење сврхе новог живота. Међутим, ништа мање није важан процес који претходи животу секундарне душе (живот између живота): њено настајање, стварање (рађање). Реч је о процесу у којем се душа енергијски издваја, структурно и информационо уобличава, те бира будућа животна искушења, ради самодовршавање и тек потом улази у ново тело.
Важно је да се зна, кōд из вечне душе се мења препознавањем задатка од стране личности, односно освешћивањем личности и бригом о сврси постојања. Личност и душа су још један космички дуалитет – врста космичких двојника. Савладавањем привидно непремостивих животних препрека, временом се личност и душа препознају и постају једно. Након тога освешћени човек је слободан, а такав увек бира беспрекоран живот.[20]
Боље речено, треба замислити шта освешћена личност мисли о својој души. То би требало да буде овако:
 
Моја свест се бистри. За мене је све једноставно. Све разумем и јасно излажем. Будући да сам душа свесна своје личности, знам да се кроз довршавање спајамо – нестаје мој за душу опасни его, претварамо се у свесност. Истовремено, душа мисли: размишљам како је лепо, што као све свеснија душа могу да мислим о својој личности, која ми помаже да се довршавам, а при том моја личност све време мења себе.

Напомене:

[1] Инсула, која се налази тик изнад ува, утиче на емотивни живот људи. Видети: Džulija Enders, Ključ tela – Sve o potcenjenom organu, стр. 66, 130, 132, 137, 148, 152 и 169.
[2] Dr Džo Dispenca, Placebo ste vi, стр. 218.
[3] Dr Ernst Rifgatovič Muldašev, U potrazi za gradom bogova – U predelima Šambale, стр. 278, 297, 344, 347 и 349.
[4] P.D. Uspenski, U potrazi za čudesnim, стр. 54, 72, 73 и 366.
[5] Eduard Šire, Veliki posvećenici, стр. 223.
[6] 2005. године основана је научна дисциплина 'неуробиологија', којој је циљ испитивање информационих мрежа код биљака. Видети: Данијел Шемовиц, Шта биљка зна – Водич кроз свет чула, стр. 55, 140, 141 и 166.
[7] Иако наведени ставови делују просто и неубедљиво за западног човека, разлог што се цитирају аутори са Далеког истока је једноставан – они су доследни поштоваоци душе и аутори су најважнијих књига које садрже информације о умности свега постојећег, умним енергијама и души. Видети: Šri Aurobindo i Majka, Psihičko biće, стр. 57, 138 и 156.
[8] Bard Spalding, Životi i učenja majstora dalekog istoka, стр. 165.
[9] Gary Zukav, Život duše, стр. 23–34, 99–116, 126–155, 160–173 и 184–202.
[10] Eduard Šire, Veliki posvećenici, стр. 220.
[11] P.D. Uspenski, U potrazi za čudesnim, стр. 66, 67 и 247.
[12] Eduard Šire, Veliki posvećenici, стр. 16, 53, 75, 246, 255, 256, 260 и 264–266.
[13] Вероватно је Бранислав Петронијевић своју тврдњу да је душа апсолутно несвесно заснивао на ставу познатом више миленијума, објављеном у Тибетанској књизи мртвих: „Када ступа на стазу етера, у тренутку када се сперма и овум спајају – душа доживљава блаженство једновремено рођеног стања, током којег се обезнањује у несвесност“. Видети: Tibetanska knjiga mrtvih, стр. 121.
[14] „Начин смрти није важан. Душа остаје неокрзнута када се врати у духовни свет... Душе месецима и годинама после искуства ко су и шта је циљ њиховог живота (на пример, после сеансе „живот између живота“) добивају дубоке поруке и увиде... Пратећи светлост, душа улази у духовни свет брзином мисли...“ (Michael Newton, Sećanje na život posle života, стр. 180).
[15] Генетски инжењер Бора Савић из Јагодине, постигао је бројне успехе у отклањању људских тегоба, ресетовањем и репрограмирањем организма на нивоу функција које носе информације на субатомском нивоу. Успео је захваљујући познавању улоге „примарне ћелије“ и предвиђајући њено беспрекорно понашање.
[16] Ljudmila Filipova, Staklene sudbine – možemo li izmeniti sudbinu, стр. 123 и 210.
[17] Sophie Edwards, Novi Eseni, стр. 152.
[18] Dajana Gerero, Šta nas životinje mogu naučiti o duhovnosti – Nadahnjujuće lekcije od divljih i pripitomljenih bića, стр. 131.
[19] Занимљива је игра бројкама три, четири и седам. Седам су Есени претворили у Божји број и већину обреда су контролисали седмицом. Четворокомпонентност је космичка неминовност. Она увек чини целину у простору. Тако целину у хришћанству чине: Отац (душа), син (материја, створено), Свети дух (енергијска информациона веза) и време. Три компоненте било које целине, увек, аутоматски, исходе у четврту компоненту. Видети: Ouspensky, P. D., U potrazi za čudesnim, и Dominik i Žerom Nobekur, Nostradamusov put. Три је основа обједињавања.
[20] Carlos Castaneda, Priče o moći, стр. 38, 39 и 85.


Текст у целости преузет са Снага Мисли Светислав Радишић