„На Божанској стражи – поуке архимaндрита Пајсија Хиландарца“

  

      

Схвати само једну ствар: човек мора себе да присиљава на оно што је добро. Дакле, молитву си вршила механички, брзо, тако да срце није саосећало са изговореним речима. И, пошто је твоја молитва била ствар разума, а не ствар срца, дошло је до расејаности. Али, то не значи да треба да одступиш, да кажеш: „Пошто нема праве и од срца изговорене молитве, онда не треба ни да се молим.“ Напротив, треба свој ум непрестано да враћаш и закључаваш у речи молитве, да се молиш полако, од срца. Да вапиш Богу да ти дâ чисту нерасејану молитву. Молитву каткад морамо да вршимо и на силу. Када су једног светитеља питали које је занимае најтеже, он је отприлике овако одговорио: „Опростите ми, братијо, али ја мислим да је молитва најтежа.“ У свему другом човек налази неко задовољство, али за молитву мора да се труди до последег даха.

 Пријатељи манастира Хиландара