Kada sredina ubije

 

   

Ne ubija čovek sebe sam, sredina ga ubija
Svaki podsmeh, svako omalovažavanje, svako odbacivanje
Završni čin je vrhunac svega
Sve do njega su mala ubistva koja se skupljaju

Rešenje je skloniti se, ne u zemlju, nego iz zemlje
Promeniti okruženje, ljude, u krajnjem i sebe

U protivnom nemaš nikakve šanse sa zlom oko sebe
Koliko god da si jak, jače je

Posle, kada se desi ono najgore na red dolaze licemeri
Koji žale, izjavljuju saučešće, a negde duboko u sebi znaju
Da je negde i njihova krivica jer nisu učinili ništa

Samo su gledali kako se neko vredan pati i zlopati
I pored svih svojih talenata i lepota
Tone

Bez da su rekli lepu reč, ili bar razumeli

Ne ubija se čovek sam, ubijaju ga okolnosti
Sve ono u šta je verovao, kada ga izda, i okrene se protiv njega
Kada nema više prijatelja
Kada nema više podrške
Kada nema više smisla
Samo patnja i bol

Kada se to desi, svi su saosećajni, ili bar glume saosećanje
A dok se ne desi, kao na kakvom strelištu

Osetljivi prvi padaju

Zato što im je stalo, zato što su drugačiji, zato što nisu mogli da se uklope
U njima je živeo neki drugi svet

Čovek bezbroj puta bude ubijen
Pre nego što sam sebi to uradi
I ko ne oseća bar delić svoje krivice
Negde je i sam presudio

Ne želeći da vidi u nekome ljudsko biće koje pati
Nego sve ono drugo

Posle nema izvini

Posle ne vrede kajanja

Kasno je

 Stefan Simic