Прича о oпраштању дугова

  

Тада му приступи Петар и рече: Господе, колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? Рече му Исус: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам. Зато је Царство небеско слично човјеку цару, који хтједе да се прорачуна са слугама својим. И кад се поче рачунати, доведоше му једнога дужника од десет хиљада таланата. И будући да он немаше чиме вратити, заповиједи господар његов да продаду њега и жену његову и дјецу и све што имаше, и да се наплати, Но слуга тај паде и клањаше му се говорећи: Господару, причекај ме, и све ћу ти вратити. А господар се сажали на онога слугу, и пусти га и дуг му опрости. А кад изиђе слуга тај, нађе једнога од својих другара који му бијаше дужан сто динара, и ухвати га и стаде давити говорећи: Дај ми што си дужан! Паде другар његов пред ноге његове и мољаше га говорећи: Причекај ме, и све ћу ти вратити. А он не хтједе, него га одведе и баци у тамницу док не врати дуг. Видјевши пак другари његови тај догађај, ожалостише се веома, и отишавши, објаснише господару својему све што се догодило. Тада га позва господар његов, и рече му: Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? И разгњеви се господар његов, и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао. Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова.

Мт 18, 21−35.

Данас у Јеванђељу читамо о Молитви Господњој. Хајдете да посебно задржимо пажњу на овим речима молитве: Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Неки оци молитву Господњу називају скраћеним Јеванђељем. Она у себи садржи толико тога. Кроз њу славословимо Бога, у њој је и молба за испуњење наших потреба (у најкраћем, она звучи као: хлеб наш насушни дај нам данас), ту је садржана и молба за избављење од искушења и од замки лукавог. Ту је и оно што се односи на општежиће, на односе међу људима, и то управо у речима: и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим. Наш однос према Богу и Њему упућене наше молбе да нам опрости грехове, нераскидиво су повезане са нашим односом према ближњима. И опраштање наших грехова и молитва Оченаш директно зависе од тога да ли ми опраштамо својим дужницима – свима који су нам дужни душевно, морално или материјално. 

Човеку су дата два света дара: сећање и заборав. Но, није неопходно све памтити, нити треба све заборављати. Будемо ли све заборавили, постаћемо болесници. Заборавићемо тада и своју адресу, број телефона и Символ вере. Тада ћемо бити пацијенти смештени у болничкој соби психијатријске установе. Но, будемо ли се сећали сваког разговора, сваког преког погледа, где се шта десило, шта смо где чули... – наша ће се глава распрснути као зрела лубеница, зато што ми нећемо моћи да похранимо све те информације и, опет, сићи ћемо с ума. Потребно је и памтити и заборављати. Заборављати треба грехове, случајности, различите неправде које ограничавају људски живот... 

Пре него што исприча ову причу, Христос је чуо питање апостола Петра. Петар је питао Христа: Господе, колико пута, ако ми згријеши брат мој, да му опростим? До седам ли пута? (Мт 18, 21). То јест, Петар, са своје стране, поставља критеријум високо: могу ли седам пута опростити човеку − ако према мени сагреши једним те истим грехом? На пример, сусед суседу ђубре баца пред праг куће, или његове кокошке прелазе у твоје двориште, или музику гласно пушта после поноћи, тако да нико не може да спава... и сличне ствари. 

Опростити седам пута – то је већ много. Ако вам седам пута заредом стану на ногу и сваки пут кажу „извините“, то ће изгледати као подсмевање. Чујемо ли Петрово питање, учиниће нам се да је − седам пута − већ довољна граница. Господ му одговара: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам (Мт 18, 22). Господ издиже праштање на максималну висину, и праштање се преобраћа у свепраштање. То јест, морамо бити спремни да опраштамо без мере. Али, браћо и сестре, да бисмо могли тако да чинимо, морамо унутар себе имати чврсту основу. Зато што је сасвим једно – слушати, знати и веровати, а друго – имати снаге да то оствариш. Човек нечим мора бити подупрт, мора да поседује залихе снаге, да негде сакупља духовну силу како би све то испунио. 

И ево, ради тога да бисмо схватили како је могуће не обраћати пажњу на грешке ближњих које се сваки пут понављају, Христос прича причу. Један цар је имао дужника – човека који је подигао од њега велики зајам и пропустио све рокове да врати дуг и ког је цар позвао да коначно намири дуговање. Вратити дуг, и то дуг огроман: помиње се цифра од хиљаду таланата, а то је око милион долара, мерено садашњим вредностима. И ево, тај човек чује: сутра врати свој дуг. Спаситељ каже да ће, не исплати ли дуговања, човек бити продат у ропство заједно са својом женом и децом. Тај човек пада на колена пред царем-зајмодавцем и отпочиње да га моли, говорећи: „Причекај, стрпи се, све ћу ти вратити!“ И задрхта срце зајмодавца, који, размекшан таквом молбом, опрашта молиоцу све дугове. Очевидно је да је он богат. У том зајмодавцу препознајемо Бога Који не потребује од нас било шта јер Њему ионако све припада. 

Дакле, Он све поседује, Њему ништа наше није потребно. Само смо Му сами ми потребни. И цар опрашта лако дужнику, зато што он има све. Те новце не жали, већ му је важно да човек почне да исправља себе, да се моли и да се каје. Овај човек је све то измолио од Бога, све те своје дугове који нису били исплаћени. На овоме ћемо се, браћо и сестре, зауставити, јер, протрчавши преко текста приче, обично журимо ка његовом крају. Стога што је сама суштина ове приче – на њеном крају. Но, овде, на средини приче, наилазимо на важан моменат: Бога је могуће умолити и од Њега је могуће измолити опроштај грехова. То су необично важне поруке. Све је могуће задобити молитвом. У Бога не верује онај који зна да Бог може све учинити, већ у Бога верује онај који зна да од Бога може измолити све. 

Од Бога се може измолити најглавније – опроштење грехова. Сваки пут када нешто тражиш од Господа, за нешто Га молиш, враћај се на мисао да је од почетка важно молити Га за оно најглавније. А најглавније је: опрости ми грехове моје, помилуј ме, опрости ми. Преподобни Силуан Атонски је причао како му је у глави често искрсавало питање: „Како је настало сунце?“ И хтео је да моли Бога да му одговори на то питање које га је интересовало. А када је почео да се моли, језик је сам заћутао, душа није хтела да се моли. Душа је могла да моли само то да јој Господ опрости грехе, није могла да се моли за оно што је од другостепене важности. Чак и да човек својом молитвом може да подигне некога из мртвих, да нареди болестима да одступе од болесника... – шта год да може чинити, мора се притом непрестано молити за опроштење својих грехова. И ако он то не чини, онда је молитва његова – нечиста и гнусна. О томе говори и Јован Лествичник: шта год да човек чини, ако заборави да говори Господу: опрости ми, помилуј ме, заборави грехе моје, не кажњавај ме због безакоња мојих − такав је човек слеп. И на Страшном Суду ће се обрести неки чудотворци који ће рећи: „Господе! Нисмо ли у име Твоје пророковали? Нисмо ли Твојим именом ђаволе изгонили?“ И Господ ће им рећи: „Идите од мене, не знам вас који сте чинили безакоња!“ То значи да чудеса нису доказ. Пророковање није чињеница. Чињеница је осећање покајања и раскајано срце: Срце скрушено и смерно Бог неће презрети (Пс 50, 19). 

Од Бога се може све измолити. Силуан Атонски је, такође, причао, да је у селу у ком је живео, у далекој унутрашњости Русије, живео неки човек који је дуго лежао у затвору због убиства. Тада су се убиства у селима дешавала „након пијанке“: празник, вечеринка, хармоника, домаћа вотка, девојке, плесање, а касно увече – блуд и туча. Сељаци здрави, жилави, од раног детињства са секиром у рукама, са косом, грабуљама, сви јаки као бикови. Руке снажне – ако те удари том руком у главу, падаш и − вероватно више и не дишеш. И ево тога већ у затвору, на дуго време. И један је човек тако убио другог у тучи и доспео у затвор; дуго је времена тамо провео, а онда се вратио. И наново је на свим игранкама свирао хармонику, веселио се и певао песме. А Семјон, будући Силуан, рекао му је: „Слушај, брате, ти си човека убио, како се можеш веселити?“ А овај му одговара: „Е, ја сам се у затвору много молио Богу. Током целе робије само сам се Богу молио. И Бог је све моје грехе опростио, и осећам да ми је савест чиста. Опростио ми је Господ. И сада се могу смејати и свирати хармонику. Господ је опростио грехе моје, схваташ ли то?“ 

То је веома важно. Ако се човек огрешио, то не значи да ће до краја свог живота ићи погрбљен и згрчен као да му је тег на врату. Не. Он може измолити од Господа опрост свих грехова својих. Може! Но, не чине то људи, не моле се постојано, с напором, озбиљно, срдачно, пажљиво и с вером. Људи се уопште не моле, зато и труну у својим гресима. А молити се – то је као што је записано у књизи Исуса Навина: рекао је сунцу „стој!“ − и оно стоји. Траје рат, сунце не одлази, све док непријатељи не буду уништени. Рекао је „сунце, иди!“ – и оно одлази. Схватате ли, то је молитва. Молитва је – велико дело. 

Из онога о чему се расправља у овој причи, можемо рећи да је могуће умилостивити свог Зајмодавца Цара код ког смо ми, у дугу, као у пређи. Код нас је све неправилно, све лоше, све накриво, све недовршено, све наопако – али, довољно је, како се из ове приче види, рећи „опрости ми“, и Он ће опростити: „Умолио си Ме“. 

И дужник бежи из царске палате, и трчи поскакујући. Ако сте икада били у дуговима, а онда вратили новац, онда знате како је лако живети без дугова. Контраст је очигледан: било је лоше, а сад је добро. И тада се дешава следеће. Човеку ком је опроштен дуг, у сусрет иде његов лични дужник, који му дугује неколике копејке, као када домаћица домаћици дугује јаје, кашику зачина, или прстохват соли – нешто невелико, ситницу некакву, бакрењак. Тек што су му опроштени милиони, а пред њим је неко ко му дугује бакрењак! Он прилази том човеку и каже му: „Врати ми оно што ми дугујеш!“ И као одговор чује: „Опрости ми, сачекај још мало“. Те исте речи и он је говорио цару-зајмодавцу. Али, он не прашта свом дужнику, већ га хвата за грло, обара на земљу и почиње га давити – све по праву зајмодавца... 

Не тражите праведност у животу, нећете је наћи. Цео се наш живот се, од оног времена када смо сагрешили, претворио у несхватљиву збрку. Једно једино је разумљиво – Христос је жив, Христос је васкрсао и Христос ће нам судити. Оставио нам је Јеванђеље, црквену благодат – свете тајне и богослужења. Све остало је – несхватљиво. У овој причи је представљена вапијућа неправда које у свету има много. Но, каткад се та неправда толико разгоропади, да се и Бог зачуди. То се, на пример, дешава када се пролива невина крв, када се оклевета недужни, или ослободи и оправда кривац. Због таквих ствари и небо задрхти, а Бог хоће да сатре читаву земљу. У томе Га спречава Његова сопствена милост. И ево, пред нама се одиграва недопустив случај који вапи: тек што су човеку опростили страшан новац, страшан дуг – а он већ дави друга који му је дужан неколико копејки. Цар бива обавештен о овом случају, и он поново позива свог дужника. Овај није далеко стигао, а већ се враћа, и са њим се нема о чему разговарати: такве би гадове требало збрисати са лица земље. Да, биће збрисан − њега ће бацити у тамницу заувек. Допашће, засигурно, пакла, на вјеки вјекова, све док не поврати дуг, но ако га није могао вратити док је био на слободи − како ће тек у тамници? Цар му праведно говори: Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? (Мт 18, 32−33). 

Има ли повезаности између тога што ми говоримо Господу: опрости ми – а сами не праштамо. Говоримо Господу: помилуј ме − а сами нећемо да помилујемо. Разуме се да је овде уочљива директна логичка веза. Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим (Мт 6, 12) – то значи: ти први опрости, сажали се, помози, поштеди, помилуј. А тек потом ваља говорити: „Господе, опрости ми као што и ја опростих њему. Помози ми, као што и ја помогох њему.“ Тада ћеш градити своју молитву на тврдом камену. И где ће Господ побећи од Својих речи? − Он је Својим речима веран. 

Теби и мени Бог је послао писмо: беседе после литургије / Андреј Ткачов; [превели Славица Величковић, Владимир Јагличић; приредио Игњатије Шестаков]. Стари Бановци; Београд: Бернар, 2016.

Овде се, пак, дешава нешто сасвим супротно: човеку су све опростили, а он је свакоме све запамтио. Сам је на себе навукао срдњу, неупоредиво озбиљнију него ону са којом је био суочен на почетку. Зато Христос на крају приче каже: тако ће Отац Мој поступити са вама... Обратите пажњу на то да се Бог Отац Христовим устима каткад назива Оцем нашим, каткад – Оцем вашим, каткад – Оцем мојим. Овде говори Отац мој: Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрјешења њихова (Мт 18, 35). Доспу ли ове речи до сазнања верујућих људи, нестаће у свету милиони спорова, љутњи и нетрпељивости, људи ће почети да праштају једни другима – ако се ово догоди. Хоће ли се ово десити или неће – не зна се, али прича није тек тако, случајно, испричана. Она мора бити схваћена и њоме се морамо руководити.

Тако на моралном плану човека највише угрожава то што не уме да опрашта, не уме да се смири, претрпи, заборави. Наше свађе – то су неописиве гадости: нама се прашта огроман број дугова, а ми једни другима не можемо да опростимо чак ни ситницу. Наши односи подсећају на класични сиже приповетке Како су се посвађали Иван Иванович и Иван Никифорович. Узмите и прочитајте, браћо и сестре! Та бесмртна приповетка Николаја Васиљевича Гогоља говори како су се ова двојица због ситница посвађали до смрти и како су десет година својих живота претворили у непрестано парничење. Због чега? Због ситница. У суштини, ми смо једни другима дужни ситнице које не умемо да их заборавимо. 

Како да свима све опростимо? Грехе својих ближњих, браћо и сестре, можемо заборавити тек ако у својој савести осетимо колико смо ми далеко више дужни Богу. Тек ћемо тада схватити да смо дужни да праштамо. Морам да праштам јер сам и сȃм дужник, и дуг је мој велики и неисплатив. Богу сам дужан много више, и са Њим никада нећу измирити рачуне. Ако је реч о новцу, знам да је новац нежива ствар, дође и оде, могуће га је зарадити. Ужасно је и страшно ако говоримо о изгубљеној части – нећеш је поправити, о проливеној крви – живот се не може повратити, о уништеној судбини – нећеш је исправити... Све су то наши дугови, браћо и сестре. И само онда када то изненада освестимо, хоћемо и можемо све да опростимо. Али, ако не осећамо своје грехове, ако смо бесловесни? Тада се присећамо сваке увреде: „Сећаш се када си ми пре три године рекао то и то.“ „Кад сам ти то рекао?“ „Рекао си, било је петнаест до осам, сећам се, снег је почео да пада баш у то време. Пре три године и два месеца. Сећам се!“... Човек може да сакупља и гомила увреде. Његово срце може постати лична бележница старог бележника, у којој је све записано, зацртано, запамћено. И да ли ће се он такав сећати онога што је истински потребно и важно? Ако бисмо стекли неку благу склерозу на туђе грешке, глупе речи и недоличне шале, колико би човек имао више мира... Испоставља се да је то необично важно, јер управо од тога зависи хоћемо ли праштати наше и ваше грехове. Цела прича, понављам, то је увек и увек илустрација речи молитве коју ми непрестано понављамо: и у кући, и на улици, и у храму на богослужењу, и кад смо сами, и заједно са другима. „Оче наш, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.“ Ако ми сами не опраштамо, онда смо лицемери, онда не би требало ни да се молимо. 

Патријарху Јовану Милостивом Александријском десио се овакав сучај. Покушао је да помири двојицу завађених људи, но они су одбијали да се помире. Један од њих, онај који је отпочео свађу, био је посебно жустар и није тражио опроштај, нити је сам праштао, никако није хтео помирење. Патријарх је тог велможу повео са собом на Литургију. Литургију је служио у својој кућној цркви. Присутни су били патријарх, појац и тај човек. И када је требало отпевати Оченаш, патријарх се обратио оном човеку: „Ти певај!“ Те он поче да чита Молитву Господњу пред царским дверима. И када је стигао до речи: опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим, патријарх га заустави и упита: „Не бојиш се да ово сада изговориш?“. И тада је велможа схватио да се лаж уопште не сме изговарати, а ако се лаже на молитви, онда се молитва преобраћа у самопроклетство. 

Господ је рекао да не воли никог ко „изговара лажи“. Он лашце не трпи, управо стога што је Он сам – Бог истине. Лажац – то је ђаво, он је измислио лаж, он је отац лажи. Стога се никада не сме лагати. Али, ако још и у молитви лажемо, кога ми тада обмањујемо? Како можемо рећи „опрости ми као што и ја опраштам“, када сами не праштамо? Десиће се супротно: „Не заборављај грехове моје као што ни ја ником ништа нисам заборавио. Не праштај ми, јер ни ја не умем да праштам.“ Но, ми нешто такво не можемо да изговоримо, то је нама страшно. Како то рећи Богу?! То је као да себи на главу сипамо ватрено угљевље. И ми из године у годину настављамо да понављамо свете речи Молитве Господње, не чинећи напор да се замислимо над тим колико те речи разумемо, колико их испуњавамо. И данас, након читања Христове приче из Јеванђеља по Матеју, можемо се замислити и поправити то, начинити над собом напор и отргнути од себе, као какав прилепљени репић, једну од многих различитих увреда. Како бисмо тек тада, са великом смелошћу и великим правом, рекли Господу: „Опрости ми као што и ја праштам“. 

Главни напор човеков и јесте, браћо и сестре, напор унутрашњи. Подсећам и себе и вас на општепознату ствар: Јеванђеље се обраћа унутрашњем човеку, не спољашњем. Размишљање о спољном устројству, спољном поретку, спољним правилима понашања – све је то потребно и неизбежно, али је другостепено. А најважнији у Јеванђељу, у новозаветном животу и у учењу Христа – то је живот унутрашњег човека. Два су човека у свакоме од нас: спољашњи човек који труне и гњили из дана у дан, и унутрашњи човек ког морамо обнављати. И Јеванђеље се обраћа унутрашњем човеку, јер се ни са чим спољашњим не можемо спасити. Човек се спасава и исправља само оним унутрашњим. А какво је оно – то зна само човек сам уколико о томе мисли, и зна Господ − при чему Он зна боље него ми. Он је Бог наших срца и Он све зна.

Богослужење се приводи крају. Јеванђеље нас подсећа колико је важно опростити свима, заборавити, и учити своје срце да опрости туђе погрешке. Стога што ми сами Богу дугујемо неупоредиво много више, и што не знамо како да отпочнемо враћање тих огромних дугова.

Почнимо − опраштајући другима! 

*** 

Из књиге 

Теби и мени Бог је послао писмо: беседе после литургије / Андреј Ткачов; [превели Славица Величковић, Владимир Јагличић; приредио Игњатије Шестаков]. Стари Бановци; Београд: Бернар, 2016.

Протојереј Андреј Ткачов

Иѕвор Рravoslavie.ru