Шта остаје после развода? Навика да се и даље спава на
својој половини кревета иако је он целом својом топлом површином на
располагању и потреба да се врховима прстију уштинемо за кожу да бисмо
се уверили да је живот на различитим адресама постао реалност, а не само
ружан сан кога смо управо отресли са врхова трепавица... Обичај да се у
џезву за кафу сипа вода за два топла напитка која миришу на јутарњи
ритуал договарања око кућне набавке за текући дан, ручак код кумова и
одлазак на родитељски састанак...
Ноћи проведене у друштву госпође Тишине и у прелиставању фотографија са летовања које још увек миришу на сунце, море и лаванду и које се смењују са сликама прекривеним пахуљама и фотографијама породичних славља на којима је фотоапаратом ухваћен суви концентрат среће...
Нова свитања, која падају као капи горко-слатког парфема смућканог од мириса свих успомена из брачног живота и нови дани у којима морамо да се суочимо са пријатељима и познаницима који нам изјављују саучешће, а потом и са адвокатима који предлажу споразумни договор око поделе имовине...
Уз развод се не прилаже упутство за употребу и сваки брачни пар изабере сопствени сценарио за завршетак „петог чина” своје животне драме, али још увек нико није написао приручник за деобу непроцењивих емотивних драгоцености које се гомилају са брачним годишњицама.
Коме треба да припада апарат за кокице којима смо се гађали гледајући филмове док се боје не растопе, а коме микроталасна пећница у којој су се прво пекли „младенчићи”, а потом и ђаконије чије смо рецепте самоуверено узимали из Патиног кувара и енциклопедије Џејми Оливера? На каквом сметлишту успомена треба да заврши брачни кревет, видео-касета са меденог месеца и уље на платну на коме један заљубљени пар позира на скалинама каменог града смештеног у загрљају јадранског мора и михољског лета? Ко има право првенства на минијатурну Ајфелову кулу, венецијанску гондолу, криви торањ и остале кичасте сувенире које смо доносили из европских метропола, а ко ће у нови живот да крене са мултипрактиком и пеглом?
Несигурније од Бамбија на леду, правимо прве кораке кроз минско поље успомена, настојећи да избегавамо ресторане у којима смо се конобарима обраћали са „ти”, бутике у којима смо куповали срцолике јастуке и миришљаве свеће, цвећаре у којима смо пријатељима куповали аранжмане за крсне славе и дечје рођендане и све што нас подсећа на емотивну нуклеарну катастрофу...
„Од оноликих жетви оста шака ражи, од онакве рапсодије само шум, од ризнице искрености кусур лажи, и нема срце шта да тражи ту...”.
Ако је веровати статистици, сваки четврти брачни пар у Србији своју животну бајку на тему „и живели су срећно и дуговечно до краја живота” завршава у бракоразводној парници. Ако бисмо параграфирали поету који тврде да „поенту не треба тражити на крају драме, јер поенту крије први чин” онда треба рећи да бракови који почињу као синтеза непомирљивих разлика завршавају у тужној бракоразводној статистици.
Мит о супротностима које се привлаче важи у хемији и физици, а статистика науке о души говори да љубав није довољна да се обришу све различитости у пореклу, образовању и погледима на живот...Теорија емотивне катастрофе сведочи да најмање шансе за успех имају они бракови у којима статирају битанге и принцезе, лепотице и звери, Мазе и Луње, Пепељуге и принчеви и остали живописни карактери из Дизнијевих филмова који клинцима обезбеђују визу за царство снова.
Политика.рс
Ноћи проведене у друштву госпође Тишине и у прелиставању фотографија са летовања које још увек миришу на сунце, море и лаванду и које се смењују са сликама прекривеним пахуљама и фотографијама породичних славља на којима је фотоапаратом ухваћен суви концентрат среће...
Нова свитања, која падају као капи горко-слатког парфема смућканог од мириса свих успомена из брачног живота и нови дани у којима морамо да се суочимо са пријатељима и познаницима који нам изјављују саучешће, а потом и са адвокатима који предлажу споразумни договор око поделе имовине...
Уз развод се не прилаже упутство за употребу и сваки брачни пар изабере сопствени сценарио за завршетак „петог чина” своје животне драме, али још увек нико није написао приручник за деобу непроцењивих емотивних драгоцености које се гомилају са брачним годишњицама.
Коме треба да припада апарат за кокице којима смо се гађали гледајући филмове док се боје не растопе, а коме микроталасна пећница у којој су се прво пекли „младенчићи”, а потом и ђаконије чије смо рецепте самоуверено узимали из Патиног кувара и енциклопедије Џејми Оливера? На каквом сметлишту успомена треба да заврши брачни кревет, видео-касета са меденог месеца и уље на платну на коме један заљубљени пар позира на скалинама каменог града смештеног у загрљају јадранског мора и михољског лета? Ко има право првенства на минијатурну Ајфелову кулу, венецијанску гондолу, криви торањ и остале кичасте сувенире које смо доносили из европских метропола, а ко ће у нови живот да крене са мултипрактиком и пеглом?
Несигурније од Бамбија на леду, правимо прве кораке кроз минско поље успомена, настојећи да избегавамо ресторане у којима смо се конобарима обраћали са „ти”, бутике у којима смо куповали срцолике јастуке и миришљаве свеће, цвећаре у којима смо пријатељима куповали аранжмане за крсне славе и дечје рођендане и све што нас подсећа на емотивну нуклеарну катастрофу...
„Од оноликих жетви оста шака ражи, од онакве рапсодије само шум, од ризнице искрености кусур лажи, и нема срце шта да тражи ту...”.
Ако је веровати статистици, сваки четврти брачни пар у Србији своју животну бајку на тему „и живели су срећно и дуговечно до краја живота” завршава у бракоразводној парници. Ако бисмо параграфирали поету који тврде да „поенту не треба тражити на крају драме, јер поенту крије први чин” онда треба рећи да бракови који почињу као синтеза непомирљивих разлика завршавају у тужној бракоразводној статистици.
Мит о супротностима које се привлаче важи у хемији и физици, а статистика науке о души говори да љубав није довољна да се обришу све различитости у пореклу, образовању и погледима на живот...Теорија емотивне катастрофе сведочи да најмање шансе за успех имају они бракови у којима статирају битанге и принцезе, лепотице и звери, Мазе и Луње, Пепељуге и принчеви и остали живописни карактери из Дизнијевих филмова који клинцима обезбеђују визу за царство снова.
Политика.рс
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.