Старац ПАЈСИЈЕ Светогорац
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ
Пета глава О БРАКУ
Хришћанима који су у браку биће занимљиво да се упознају са ставовима ст. Пајсија о разним проблемима супружничког живота. Тема односа међу супружницима веома је обимна и довољно испитана, али то не значи да су разнолики брачни проблеми већ решени. У овој глави наведено је пажње достојно старчево писмо које ми је упутио на моју посебну молбу. У наставку се налази и моје писмо о браку, које сам објавио у свесци бр. 45 часописа „Синакси“ (јануар – март 1993) надајући се да ће оно помоћи хришћанима који свој брак сматрају за препреку животу у Христу. Они врло често доспевају у мучно стање, што се страшно одражава на све чланове породице.
1. Писмо старца Пајсија
Часни Крст, 1. јануара 1974. Поздрављам те, љубљени брате Дионисије,
Нека Свесвети витлејемски Младенац благослови наступајућу годину! Добио сам твоје писмо.
Постављаш ми питање о супружничким односима ожењених свештеника а такође и мирјана. Зашто Свети Оци не дају потпуно прецизна одређења? То значи да постоји и нешто неодређено, јер не могу сви људи живети по истом калупу. Свети Оци су много тога препустили нашем расуђивању, старању, духовном осећању и могућностима свакога од нас.
Да би ти ово било разумљивије, навешћу примере из живота ожењених свештеника и мирјана, који су и данас живи и које познајем. Међу њима постоје и такви који су, склопивши брачни савез, родили једно, двоје или троје деце, а затим наставили да живе чисто. Други ступају у супружничку присност само привремено, ради рађања деце, док све остало време живе као брат и сестра. Неки се пак уздржавају само у време поста, а затим имају присне односе. Неки чак ни то не могу да испуне. Постоје и они који одржавају односе средином недеље, како би били чисти три дана пре и три дана после божанственог Причешћа. Неки се и ту спотичу, јер је Христос, јавивши се апостолима након Васкрсења, одмах рекао: „Као што је Отац послао Мене и Ја шаљем вас… Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се, и којима задржите, задржани су“ (Јн.20;21-23).
Циљ је да се свако подвизава с расуђивањем и брижљивошћу, у складу са својим духовним снагама.
У почетку, наравно, смета младост, али током времена тело слаби а дух се укрепљује, тако да чак и ожењени почињу помало да окушају божанску насладу. Тад се људи природним путем удаљују од телесне насладе, која у њиховим очима постаје ништавна. Тако се подвизавају ожењени и долазе у рај мирним путем са кривинама, док монаси тамо стижу успињући се по стенама и верући се по врховима.
Мораш имати у виду да проблем односа није само твој и да немаш права да све уређујеш сам, него искључиво уз узајамну сагласност, како заповеда и апостол Павле. Кад се то догоди уз узајамну сагласност, опет је потребна молитва. Снажан мора да се постави у положај слабог. Често се дешава следеће: једна страна пристане (на уздржање) да не би ражалостила другу, али зато изнутра страда. То се најчешће дешава женама које имају мало страха Божијег и живахно тело.
Често се дешава да благочестиви мужеви, након што од жене чују речи сагласности, неразумно продужавају период уздржања, и тада страдају жене: постају нервозне и сл. Мужеви сматрају да су се њихове жене утврдиле у врлини и желе да живе чистије, одржавајући односе након дужих периода. Жена због тога пада у искушење и жели да ступи у везу с пријатељима. Кад дође до пада, мучи их грижа савести. Мужеви настоје да живе чистије, иако виде да жене нису томе наклоњене. На тај начин мужеви претпостављају да су жене оствариле духовни напредак и да не желе телесно. Овде, међутим, постоји физички узрок и женски егоизам има оправдање, као и љубомора коју осећају они слабији. Увидевши да муж жели да живи духовним животом, жена се присиљава јер хоће да га надмаши.
Опрости ми што сам зашао у туђи виноград, будући да су монашки посао бројанице а не тема о којој ти пишем. Међутим, да те не бих ражалостио, написаћу ти нешто од онога што издалека знам, због чега страдају многа наша браћа у свету и што непријатељу даје могућност да делује.
Од великог је значаја да су супружници слични по телесном саставу. Кад је једно слабо и кротко а друго веома живахно, потребно је да се снажније жртвује због болешљивијег. Болесно ће уз његову помоћ постепено оздравити, а кад је обоје здраво, могу да крену напред.
Као то сам рекао у почетку, за освећење ожењеног потребни су подвиг, брижљивост и расуђивање. Према томе, ако овој теми не приступимо на духован начин, могли бисмо да помислимо да ожењенима није потребно да се много подвизавају. Сматрам да је неисправно женити се само зато да би човек јео, спавао и имао телесну насладу, јер је све то телесно, а човек није само тело него и дух. Тело треба да помаже освећењу душе, а не њеном уништењу.
Бог познаје свачији подвиг и снагу коју му је дао, па ће сагласно томе тражити и одговор. Ја све њих подједнако волим и радујем се усрдним подвижницима. Само да не врше злочиначке абортусе и остало.
Молим те да ми опростиш због рукописа, јер журим. Треба да извршим још једно духовно дело а затим ме очекује мноштво писама. Пишем ти брзо да бих брзо приступио извршењу својих намера. Нека Христос и Пресвета Богородица буду уз тебе. С љубављу Христовом, монах Пајсије.
2. Писмо ожењеном брату
„Желео бих, драги брате, да ти изложим сопствене погледе на тему која те интересује, односно на различите проблеме породичног живота. Обојица имамо исто искуство, с тим што се мени посрећило да имам породицу, и то велику. Због тога верујем да моје речи нећеш прихватити као неосновану и суву проповед, него као речи љубави и саосећања, чија је намера да укажу на извесне путеве решавања проблема које ствара брак.
Познато је да и верујући људи имају несрећне бракове. Млади, који су од раног детињства похађали часове веронауке, који се никад нису удаљавали од Цркве, ступају у брак и суочавају се с проблемима, нарочито после две – три године заједничког живота. Важан је и проблем супружничких односа и рађања деце. Тај проблем је веома изражен услед различитих погледа на њега, који су понекад дијаметрално супротни, као и услед сукобљавања две категорије богословских расуђивања. Постоје међу њима они који су строги и неумољиви, који подвлаче да је циљ брака искључиво рађање деце и при том забрањују супружничку присност. Постоје и они попустљивији, који имају лично искуство породичног живота или су пак достигли извесну духовну зрелост као резултат подвижничког живота у манастиру, где ожењене прихватају с љубављу и разумевањем.
Веруј ми, брате, да у наше време не оскудевамо у теоријама. Написано је много, чак исувише. Ту тему су анализирали надарени богослови – свештеници и мирјани. Међутим, у погледу праксе, по тим питањима не постоји сагласност. То мноштво различитих мишљења не само да не пружа суштинску помоћ него, напротив, силно компликује ствар и трује живот оних који су у браку. Стога је нарочито потребно ослушкивати утешитељски глас Цркве који углавном говори кроз духовнике. Исто тако, потребно је читати чланке и књиге које нуде одговарајуће решење за сваки поједини случај. Треба приметити да један исти проблем за различите брачне парове не допушта једно исто решење или, боље речено, постоји много начина да се он реши.
Следећа размишљања, брате, неће решити оно што је нерешиво али, исто тако, неће ни долити уље на ватру. Она ће само дотаћи неке проблеме који су ти, можда, искрсли услед других, непромишљених и неопрезних ставова. Напомињем ти да су ово чисто лична размишљања и ти их мирно можеш одбацити уколико сматраш да су неоснована или да противрече твом духовном устројству. Ја, пре свега, не желим да пред тебе поставим нове проблеме. Опрости ми што ти пишем на брзину. Не заборави да у дому оца, који има много деце, због мноштва послова никад нема тишине и да је време којим располажем веома ограничено. Пишем ти с љубављу и надам се да ће ми твоја љубав опростити.
1. Изабравши породични живот, прихватили смо мноштво обавеза. Оне ти различитим кривинама ометају пут ка рају док се, напротив, неожењени веру по планинским стазицама. Супружници су повезани љубављу. Овде би, вероватно, требало да кажем да се хришћани обично упознају захваљујући нечијем посредовању. Због тога њихова узајамна осећања не успевају да се развију пре брака. То значи да би сам брак морао да одгаја љубав уместо да је хлади.
2. У браку се и од једног и од другог супружника захтева расуђивање. На жалост, веома се често дешава да брак чини живот супружника мрачним, јер су добили васпитање које је изопачило њихову свест и савест. Такви парови се брзо разводе.
3. Код многих се ствара утисак да брак значи само телесну насладу и ништа осим тога. Такви људи се према породичним људима односе с извесним презиром. Њихово понашање изазива страшне потресе у души породичног човека, који је дужан да носи и тај крст духовног мучеништва. У браку је недопуштено да се лакомислено говори о забрани телесних наслада. Не желим тиме да кажем да су породични људи неуздржани и незасити. Они поседују духовну кочницу и уздржавају се. Међутим, њима није лако да говоре о додатном уздржавању, које би могло да потраје годинама. У таквом случају почећемо да тражимо нешто са стране, изван брака. То схвата и испод тога би могла да се потпише већина породичних људи, који су често изложени снажнијим искушењима него монаси. Сматрам да ће разборит хришћанин поставити добар почетак уколико се буде придржавао уздржања током поста. То ће му много помоћи у духовном животу.
4. Награда брака је рађање деце. Међутим, постоје и парови код којих је то немогуће. Ко може да разреши мучно питање које се појављује код тих људи: могу ли они имати брачне односе или не могу? Зар не би требало да се у браку понашају као безбрачни? Мени је веома тешко да прихватим тако екстремне ставове. На крају крајева, увиђам да то не може да испуни огромна већина ожењених.
5. Немогуће је да танчине брачног живота уређује неко трећи. Обавештавање пријатеља допушта да се избегну трагичне или комичне ситуације. Међутим, недопустива је тежња неких да дају савете онда кад их нико од њих не тражи. Овде долази до једне уобичајене грешке: свима се даје један исти савет и при том се заборавља да у свету не постоје два истоветна човека са истоветним карактерима и истоветним потребама.
6. Хришћански брак мора бити стабилан. Плашим се да нас неки (неверујући) мирјани превазилазе у љубави, односно да су међусобно чвршће везани него ми, хришћани, који смо често незаинтересовани и равнодушни.
7. Сасвим је безначајно мишљење према којем је рађање деце нужно због решавања демографског проблема државе. Ниједан родитељ не размишља на тај начин, односно, не одгаја децу зато да би се увећао број становника у држави или зато да би служила у војсци и осигуравала безбедност Отаџбине. Тако могу да говоре само неожењени а не породични људи који верују да брак за свој циљ има и рађање деце јер је то како воља Божија, тако и њихова сопствена. Они се моле да њихова деца постану добри хришћани, долични свештеници, побожни монаси или светитељи. Други узроци брака не постоје.
8. Многе ствари које су написане о браку нису биле успешне јер је њихова аргументација неоснована и лако се може одбацити. Цитати које њихови аутори наводе из Светог Писма и светоотачких дела не одговарају теми. Њихово искуство је теоретско и они само покушавају да се позову на свештене текстове. Навешћу један пример. Извесни аутор је закључио да ће сваки хришћанин, који својом кривицом нема много деце, бити осуђен на вечну казну, јер се у ад упућују неправедни и грешни. Разуме се да ће, сагласно Светом Писму, тамо отићи неправедни и аутор наводи многобројне цитате из познатих текстова. Тешкоћа се састоји једино у налажењу места која осуђују оне без много деце или забрањују супружничке односе у браку.
9. Заинтересованост Цркве за рађање великог броја деце је чисто теоретска и стога не захтева од брачних парова да обавезно имају много деце. Сматрам да циркулари такође неће решити проблем. Они остављају утисак на саме своје састављаче да саосећају са брачним паровима. Резултат је ништаван. Нама су потребна дела а не теорије.
10. Кад свештеника позову у породицу да би размотрио проблем рађања деце, он мора бити веома разборит. Он не може захтевати од супружника једно или двоје деце и да се након тога зауставе. Међутим, подједнако је непромишљено и ако их саветује да имају десеторо деце, тврдећи да је то воља Божија. Уопштено говорећи, проблем се решава сам од себе. Код мене се формирало мишљење да су супружници превасходно дужни да реше питање рађања деце. На тај начин ће заједно дочекати и радости и патње које затим уследе. Кад један брачни друг приморава другога, ту не постоји љубав, па чак ни у породицама са много деце. Напротив, кад дете долази на свет на основу топле молитве и жеље својих родитеља, све се мења. То је идеалан случај.
11. Што се тиче случајева где се верујући родитељи плаше да имају много деце страхујући од нарастајућих економских тешкоћа, мислим да се такве тешкоће разрешавају сразмерно духовном узрастању супружника, и да се њихово поверење у Бога умножава рађањем другог, трећег, итд. детета.
12. Постоји много верујућих парова који долазе у неописиво тешке ситуације јер још нису нашли човека-духовника који би их разумео и подржао. Они се дословно исцрпљују и често падају у потпуно очајање.
Завршавајући ово писмо у којем су изложени само појединачни погледи на брак и рађање деце, помислио сам да би их неко могао погрешно протумачити. Претпостављам да ће се са мном сагласити они који проблеме брачног живота посматрају с пастирске тачке гледишта. Мислим да оно што је речено у појединачном случају мора, у своје време, постати далеко познатије. Лако би било „решавати“ брачне проблеме по једном истом рецепту. У стварности, ми их чинимо само још сложенијима. Као што се ни све телесне болести не могу лечити аспирином, тако се ни брачни проблеми не могу решавати по једном рецепту.
Сад, кад завршавам ово писмо, из суседне собе допире певање једног од мојих синова, кијање другог који због грипа лежи у постељи, у некој другој соби у хору певају моје три кћери, док у радној соби клопара шиваћа машина. Можда ће ти се овај призор допасти, а можда ће те и потрести. Све су то перипетије породичног живота. Буди ми здрав! С љубављу Христовом,
презвитер Дионисије Тацис, Коница, октобра 1992.
ПОУКЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЉУБАВИ
Пета глава О БРАКУ
Хришћанима који су у браку биће занимљиво да се упознају са ставовима ст. Пајсија о разним проблемима супружничког живота. Тема односа међу супружницима веома је обимна и довољно испитана, али то не значи да су разнолики брачни проблеми већ решени. У овој глави наведено је пажње достојно старчево писмо које ми је упутио на моју посебну молбу. У наставку се налази и моје писмо о браку, које сам објавио у свесци бр. 45 часописа „Синакси“ (јануар – март 1993) надајући се да ће оно помоћи хришћанима који свој брак сматрају за препреку животу у Христу. Они врло често доспевају у мучно стање, што се страшно одражава на све чланове породице.
1. Писмо старца Пајсија
Часни Крст, 1. јануара 1974. Поздрављам те, љубљени брате Дионисије,
Нека Свесвети витлејемски Младенац благослови наступајућу годину! Добио сам твоје писмо.
Постављаш ми питање о супружничким односима ожењених свештеника а такође и мирјана. Зашто Свети Оци не дају потпуно прецизна одређења? То значи да постоји и нешто неодређено, јер не могу сви људи живети по истом калупу. Свети Оци су много тога препустили нашем расуђивању, старању, духовном осећању и могућностима свакога од нас.
Да би ти ово било разумљивије, навешћу примере из живота ожењених свештеника и мирјана, који су и данас живи и које познајем. Међу њима постоје и такви који су, склопивши брачни савез, родили једно, двоје или троје деце, а затим наставили да живе чисто. Други ступају у супружничку присност само привремено, ради рађања деце, док све остало време живе као брат и сестра. Неки се пак уздржавају само у време поста, а затим имају присне односе. Неки чак ни то не могу да испуне. Постоје и они који одржавају односе средином недеље, како би били чисти три дана пре и три дана после божанственог Причешћа. Неки се и ту спотичу, јер је Христос, јавивши се апостолима након Васкрсења, одмах рекао: „Као што је Отац послао Мене и Ја шаљем вас… Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се, и којима задржите, задржани су“ (Јн.20;21-23).
Циљ је да се свако подвизава с расуђивањем и брижљивошћу, у складу са својим духовним снагама.
У почетку, наравно, смета младост, али током времена тело слаби а дух се укрепљује, тако да чак и ожењени почињу помало да окушају божанску насладу. Тад се људи природним путем удаљују од телесне насладе, која у њиховим очима постаје ништавна. Тако се подвизавају ожењени и долазе у рај мирним путем са кривинама, док монаси тамо стижу успињући се по стенама и верући се по врховима.
Мораш имати у виду да проблем односа није само твој и да немаш права да све уређујеш сам, него искључиво уз узајамну сагласност, како заповеда и апостол Павле. Кад се то догоди уз узајамну сагласност, опет је потребна молитва. Снажан мора да се постави у положај слабог. Често се дешава следеће: једна страна пристане (на уздржање) да не би ражалостила другу, али зато изнутра страда. То се најчешће дешава женама које имају мало страха Божијег и живахно тело.
Често се дешава да благочестиви мужеви, након што од жене чују речи сагласности, неразумно продужавају период уздржања, и тада страдају жене: постају нервозне и сл. Мужеви сматрају да су се њихове жене утврдиле у врлини и желе да живе чистије, одржавајући односе након дужих периода. Жена због тога пада у искушење и жели да ступи у везу с пријатељима. Кад дође до пада, мучи их грижа савести. Мужеви настоје да живе чистије, иако виде да жене нису томе наклоњене. На тај начин мужеви претпостављају да су жене оствариле духовни напредак и да не желе телесно. Овде, међутим, постоји физички узрок и женски егоизам има оправдање, као и љубомора коју осећају они слабији. Увидевши да муж жели да живи духовним животом, жена се присиљава јер хоће да га надмаши.
Опрости ми што сам зашао у туђи виноград, будући да су монашки посао бројанице а не тема о којој ти пишем. Међутим, да те не бих ражалостио, написаћу ти нешто од онога што издалека знам, због чега страдају многа наша браћа у свету и што непријатељу даје могућност да делује.
Од великог је значаја да су супружници слични по телесном саставу. Кад је једно слабо и кротко а друго веома живахно, потребно је да се снажније жртвује због болешљивијег. Болесно ће уз његову помоћ постепено оздравити, а кад је обоје здраво, могу да крену напред.
Као то сам рекао у почетку, за освећење ожењеног потребни су подвиг, брижљивост и расуђивање. Према томе, ако овој теми не приступимо на духован начин, могли бисмо да помислимо да ожењенима није потребно да се много подвизавају. Сматрам да је неисправно женити се само зато да би човек јео, спавао и имао телесну насладу, јер је све то телесно, а човек није само тело него и дух. Тело треба да помаже освећењу душе, а не њеном уништењу.
Бог познаје свачији подвиг и снагу коју му је дао, па ће сагласно томе тражити и одговор. Ја све њих подједнако волим и радујем се усрдним подвижницима. Само да не врше злочиначке абортусе и остало.
Молим те да ми опростиш због рукописа, јер журим. Треба да извршим још једно духовно дело а затим ме очекује мноштво писама. Пишем ти брзо да бих брзо приступио извршењу својих намера. Нека Христос и Пресвета Богородица буду уз тебе. С љубављу Христовом, монах Пајсије.
2. Писмо ожењеном брату
„Желео бих, драги брате, да ти изложим сопствене погледе на тему која те интересује, односно на различите проблеме породичног живота. Обојица имамо исто искуство, с тим што се мени посрећило да имам породицу, и то велику. Због тога верујем да моје речи нећеш прихватити као неосновану и суву проповед, него као речи љубави и саосећања, чија је намера да укажу на извесне путеве решавања проблема које ствара брак.
Познато је да и верујући људи имају несрећне бракове. Млади, који су од раног детињства похађали часове веронауке, који се никад нису удаљавали од Цркве, ступају у брак и суочавају се с проблемима, нарочито после две – три године заједничког живота. Важан је и проблем супружничких односа и рађања деце. Тај проблем је веома изражен услед различитих погледа на њега, који су понекад дијаметрално супротни, као и услед сукобљавања две категорије богословских расуђивања. Постоје међу њима они који су строги и неумољиви, који подвлаче да је циљ брака искључиво рађање деце и при том забрањују супружничку присност. Постоје и они попустљивији, који имају лично искуство породичног живота или су пак достигли извесну духовну зрелост као резултат подвижничког живота у манастиру, где ожењене прихватају с љубављу и разумевањем.
Веруј ми, брате, да у наше време не оскудевамо у теоријама. Написано је много, чак исувише. Ту тему су анализирали надарени богослови – свештеници и мирјани. Међутим, у погледу праксе, по тим питањима не постоји сагласност. То мноштво различитих мишљења не само да не пружа суштинску помоћ него, напротив, силно компликује ствар и трује живот оних који су у браку. Стога је нарочито потребно ослушкивати утешитељски глас Цркве који углавном говори кроз духовнике. Исто тако, потребно је читати чланке и књиге које нуде одговарајуће решење за сваки поједини случај. Треба приметити да један исти проблем за различите брачне парове не допушта једно исто решење или, боље речено, постоји много начина да се он реши.
Следећа размишљања, брате, неће решити оно што је нерешиво али, исто тако, неће ни долити уље на ватру. Она ће само дотаћи неке проблеме који су ти, можда, искрсли услед других, непромишљених и неопрезних ставова. Напомињем ти да су ово чисто лична размишљања и ти их мирно можеш одбацити уколико сматраш да су неоснована или да противрече твом духовном устројству. Ја, пре свега, не желим да пред тебе поставим нове проблеме. Опрости ми што ти пишем на брзину. Не заборави да у дому оца, који има много деце, због мноштва послова никад нема тишине и да је време којим располажем веома ограничено. Пишем ти с љубављу и надам се да ће ми твоја љубав опростити.
1. Изабравши породични живот, прихватили смо мноштво обавеза. Оне ти различитим кривинама ометају пут ка рају док се, напротив, неожењени веру по планинским стазицама. Супружници су повезани љубављу. Овде би, вероватно, требало да кажем да се хришћани обично упознају захваљујући нечијем посредовању. Због тога њихова узајамна осећања не успевају да се развију пре брака. То значи да би сам брак морао да одгаја љубав уместо да је хлади.
2. У браку се и од једног и од другог супружника захтева расуђивање. На жалост, веома се често дешава да брак чини живот супружника мрачним, јер су добили васпитање које је изопачило њихову свест и савест. Такви парови се брзо разводе.
3. Код многих се ствара утисак да брак значи само телесну насладу и ништа осим тога. Такви људи се према породичним људима односе с извесним презиром. Њихово понашање изазива страшне потресе у души породичног човека, који је дужан да носи и тај крст духовног мучеништва. У браку је недопуштено да се лакомислено говори о забрани телесних наслада. Не желим тиме да кажем да су породични људи неуздржани и незасити. Они поседују духовну кочницу и уздржавају се. Међутим, њима није лако да говоре о додатном уздржавању, које би могло да потраје годинама. У таквом случају почећемо да тражимо нешто са стране, изван брака. То схвата и испод тога би могла да се потпише већина породичних људи, који су често изложени снажнијим искушењима него монаси. Сматрам да ће разборит хришћанин поставити добар почетак уколико се буде придржавао уздржања током поста. То ће му много помоћи у духовном животу.
4. Награда брака је рађање деце. Међутим, постоје и парови код којих је то немогуће. Ко може да разреши мучно питање које се појављује код тих људи: могу ли они имати брачне односе или не могу? Зар не би требало да се у браку понашају као безбрачни? Мени је веома тешко да прихватим тако екстремне ставове. На крају крајева, увиђам да то не може да испуни огромна већина ожењених.
5. Немогуће је да танчине брачног живота уређује неко трећи. Обавештавање пријатеља допушта да се избегну трагичне или комичне ситуације. Међутим, недопустива је тежња неких да дају савете онда кад их нико од њих не тражи. Овде долази до једне уобичајене грешке: свима се даје један исти савет и при том се заборавља да у свету не постоје два истоветна човека са истоветним карактерима и истоветним потребама.
6. Хришћански брак мора бити стабилан. Плашим се да нас неки (неверујући) мирјани превазилазе у љубави, односно да су међусобно чвршће везани него ми, хришћани, који смо често незаинтересовани и равнодушни.
7. Сасвим је безначајно мишљење према којем је рађање деце нужно због решавања демографског проблема државе. Ниједан родитељ не размишља на тај начин, односно, не одгаја децу зато да би се увећао број становника у држави или зато да би служила у војсци и осигуравала безбедност Отаџбине. Тако могу да говоре само неожењени а не породични људи који верују да брак за свој циљ има и рађање деце јер је то како воља Божија, тако и њихова сопствена. Они се моле да њихова деца постану добри хришћани, долични свештеници, побожни монаси или светитељи. Други узроци брака не постоје.
8. Многе ствари које су написане о браку нису биле успешне јер је њихова аргументација неоснована и лако се може одбацити. Цитати које њихови аутори наводе из Светог Писма и светоотачких дела не одговарају теми. Њихово искуство је теоретско и они само покушавају да се позову на свештене текстове. Навешћу један пример. Извесни аутор је закључио да ће сваки хришћанин, који својом кривицом нема много деце, бити осуђен на вечну казну, јер се у ад упућују неправедни и грешни. Разуме се да ће, сагласно Светом Писму, тамо отићи неправедни и аутор наводи многобројне цитате из познатих текстова. Тешкоћа се састоји једино у налажењу места која осуђују оне без много деце или забрањују супружничке односе у браку.
9. Заинтересованост Цркве за рађање великог броја деце је чисто теоретска и стога не захтева од брачних парова да обавезно имају много деце. Сматрам да циркулари такође неће решити проблем. Они остављају утисак на саме своје састављаче да саосећају са брачним паровима. Резултат је ништаван. Нама су потребна дела а не теорије.
10. Кад свештеника позову у породицу да би размотрио проблем рађања деце, он мора бити веома разборит. Он не може захтевати од супружника једно или двоје деце и да се након тога зауставе. Међутим, подједнако је непромишљено и ако их саветује да имају десеторо деце, тврдећи да је то воља Божија. Уопштено говорећи, проблем се решава сам од себе. Код мене се формирало мишљење да су супружници превасходно дужни да реше питање рађања деце. На тај начин ће заједно дочекати и радости и патње које затим уследе. Кад један брачни друг приморава другога, ту не постоји љубав, па чак ни у породицама са много деце. Напротив, кад дете долази на свет на основу топле молитве и жеље својих родитеља, све се мења. То је идеалан случај.
11. Што се тиче случајева где се верујући родитељи плаше да имају много деце страхујући од нарастајућих економских тешкоћа, мислим да се такве тешкоће разрешавају сразмерно духовном узрастању супружника, и да се њихово поверење у Бога умножава рађањем другог, трећег, итд. детета.
12. Постоји много верујућих парова који долазе у неописиво тешке ситуације јер још нису нашли човека-духовника који би их разумео и подржао. Они се дословно исцрпљују и често падају у потпуно очајање.
Завршавајући ово писмо у којем су изложени само појединачни погледи на брак и рађање деце, помислио сам да би их неко могао погрешно протумачити. Претпостављам да ће се са мном сагласити они који проблеме брачног живота посматрају с пастирске тачке гледишта. Мислим да оно што је речено у појединачном случају мора, у своје време, постати далеко познатије. Лако би било „решавати“ брачне проблеме по једном истом рецепту. У стварности, ми их чинимо само још сложенијима. Као што се ни све телесне болести не могу лечити аспирином, тако се ни брачни проблеми не могу решавати по једном рецепту.
Сад, кад завршавам ово писмо, из суседне собе допире певање једног од мојих синова, кијање другог који због грипа лежи у постељи, у некој другој соби у хору певају моје три кћери, док у радној соби клопара шиваћа машина. Можда ће ти се овај призор допасти, а можда ће те и потрести. Све су то перипетије породичног живота. Буди ми здрав! С љубављу Христовом,
презвитер Дионисије Тацис, Коница, октобра 1992.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.