Какав значај имају свеће и кандила?

Бог је светлост. Он живи у светлости неприступачној. Христос је "Сунце правде". Он је и "тиха светлост", и "незалазна светлост".

    О тој Божанској светлости говорећи, Псалмопевац и цар Давид вели да она беше "светлост ногама мојим, и светиљка стазама мојим" (Пс. 118,105). Та иста светлост у Новом Завету "обасјава свакога човека који долази на свет" (Јн. 1, 9). Отуда еванђелске девојке држе увек у рукама упаљене своје светиљке (Мт. 25,1 -13), а сам Господ заповеда својим Апостолима "Тако да се светли светлост ваша пред људима..." (Мт. 7.5,16), и итд.

 

    Из реченога је јасно само по себи  да светлост у храму и при молитви (храмовној или домаћој), јесте пре свега символ самог Божанства. Отуда, и у Старом и у Новом Завету, од самог почетка, на свим богослужењима употребљавала се светлост, не толико из практичних колико из символичких разлога.

 

    И данас у православним храмовима, по прописима Цркве, не може се обавити ни једно богослужење, ни једна света тајна, чин или треба, без "живога пламена". И у Старом, као и у Новом Завету, светиљке на богослужењима су биле свеће од чистога воска, или кандила са маслиновим уљем. Данас практичну потребу за светлошћу у пуној мери задовољава електрично осветлење, али ону символичку страну оно не може да изрази. Отуда и поред скупоцених и раскошних електричних "полијелеја", на богослужењима су и данас обавезне свеће и кандила са живим пламеном.

 

    Но питање се свакако односи на употребу свећа и кандила у приватном животу самих хришћана.

 

   

 

 

Поред наведене символике, светлост коју даје свећа или упаљено кандило означава и светлост новозаветног, еванђелског учења, која нам осветљава животне путеве и стазе у овоме животу. Са светлошћу, упаљена свећа одаје и топлоту, те тиме означава топлоту наше молитве и наше љубави за онога за кога свећу палимо. 

 

    Уз то, паљење свећа и кандила јесте и материјална жртва (кошта то) која удружена са искреном и топлом молитвом има велики значај пред Богом.

 

    Но, коме и када треба да се пале свеће и кандила? Немогуће је набројати све случајеве када то православни хришћанин чини, као што беше и у вези крснога знака. Па ипак, свеће се углавном пале у храмовима, када лично присуствујемо црквеним богослужењима, особито за време свете Литургије. Могу се свеће у цркви палити и ван богослужења, ако за то осетимо нарочиту потребу. Палимо их и у својим домовима за време Крсне славе, или заједничке домаће молитве. Ретко, када се сами у дому молимо. Кандило пак у црквама пали обично црквењак, а ми у својим домовима, испред славске иконе, углавном уочи недеље и празника. Ретко и свакодневно.

 

    Паљење свећа (и кандила) обично прати молитва Богу за здравље, спасење и напредак у духовном животу било нас самих или наших живих сродника и пријатеља, било молитва за упокојење душа наших драгих покојника. Ако се има могућности и средстава, онда се за сваку особу упали по једна (омања) свећа, ако се то не може, онда се уз једну свећу могу поменути многа имена било живих, било упокојених.

 

    Свеће (и кандила) се пале и у спомен појединих Светитеља и Угодника Божјих, којима ми уз свећу упућујемо наше молитве, просећи њихово молитвено заступништво пред Творцем нашим и Богом, или пак њихову помоћ и заштиту у искушењима и невољама којима смо изложени.

 

    Но паљење свећа у храмовима не треба вршити нападно и у појединим моментима када се обављају најсветије радње (за време читања Еванђеља, Великог Входа, Канона Евхаристије, Причешћа). Нека нас наша ревност доведе у храм пре почетка богослужења, па мирно и спокојно обавимо своје духовне потребе паљења свећа и личне молитве, а за време богослужења будимо пажљиви и не ометајмо друге у молитви нашим кретањем по храму и гурањем напред да бисмо свеће упалили. 

 

    Али нека нико не помисли да је паљење свећа (и то у великим количинама) нека обавеза или принуда, те ако нисмо у стању да купимо свеће и упалимо их онда избегавамо и у цркву да идемо. То је већ замка нечастивога, да нас преко нашег сиромаштва и немаштине удаљи од богослужења. Ако немамо новац за свећу, принесимо Богу наше чисто срце као најмиомирнију воштаницу, и наше топле молитве, које ће Богу бити угодне и без свећа. Свеће нису суштина, оне су само символ онога што се у нама догађа. Али ако наше унутрашње стање не изразимо путем символа, оно се тиме не умањује.

 

Из књиге

Практична веронаука

извор