Sveti Luka, evo vuka: Kako je despot „ukrao“ mošti sveca da spasi Srbiju

   

Pojedini pravoslavni hrišćani danas obeležavaju Svetog Luku. Iako ovaj svetac u novije vreme dobija oblik prkosa zbog sve većeg upliva obeležavanja takozvane Noći veštica, on ipak nije to. To je svetac koji je jedino na ovom našem podneblju dobio i nešto veći značaj, jer je u davno vreme trebalo ukinuti višebožačku religiju na Balkanu. Tako je Sveti Luka, na neki način dobio obličje nekadašnjeg boga Velesa, ali ne samo to. Sveti Luka ima veoma jak kult u Srbiji. Saznaćete i zašto.

Pokrštavanje Slovena

Apostol i jevanđelist Luka rođen je i živeo u prvom veku naše ere u Antiohiji. Smatra se da je po poreklu bio Grk. Njegovo ime potiče od latinske reči lux, lucis (treća deklinacija 🙂 ) što znači svetlost. Luka je bio je jedan od 17 Hristovih učenika, a smatra se da je Jevanđelje napisao 15 godina posle Hristove smrti, na grčkom jeziku.

Pisac Jevanđelja koga su ubili pagani

Reč „jevanđelje“ potiče  od grčke reči „euangelion“ što znači „blaga vest„. To je hrišćanski, religijski zapis koji govori o Hristovom životu i delima. Sveti Luka je bio jedan od četvorice priznatih jevanđelista, a to su sem njega Matej, Marko i Jovan. Luka je u svom Jevanđelju opisao mnoge događaje i priče, koje drugi jevanđelisti ne spominju. Sem Jevanđelja, napisao je i „Dela apostolska“ u kojima je opisao činidbe i rad apostola posle Hristove smrti. Navodno, Luka je pisao ono što je video i čuo. Moderni teoretičari tvrde da Jevanđelje po Luki nije tako staro kao što se misli (nastalo 15 do 60 godina posle Hristove smrti), već 80 ili čak 90 godina posle Hrista, pa samim tim, nije ga pisao Luka.




Sveti Luka je prvi počeo da slika ikone. Prvi je naslikao tri ikone Presvete Bogorodice sa Bogomladencem, Gospodom Isusom. Te ikone je i sama Bogorodica videla i blagoslovila. Postoji čak slika „Ikona u ikoni„, slika koja opisuje njegov rad, a na kojoj je prikazan Sveti Luka kako silka Bogorodicu.




Posle Bogorodice, naslikao je i apostole Petra i Pavla. Sa njima se i družio. Posle njihovog pogubljenja u Rimu, on je nastavio da propoveda Jevanđelje. Putovao je po Italiji, Dalmaciji, Makedoniji i Egiptu. Navodno, činio je čuda, ali to se baš višebošcima i nije mnogo dopadalo. Vratio se u Grčku, gde je nastavio da širi propoved. Lečio je bolesne.

Dugo putovanje Svetog Luke do – Srbije

 

Skončao je kao starac od 84 godine, tako što su ga pagani mučili, pa su ga i obesili o maslinu u gradu Tebi. Pokopan je u Tevi, u današnjoj Siriji. Njegove mošti su tu ležale do druge polovine četvrtog veka kada su, za vreme vladavine Konstantina Velikog, mošti prebačene u Carigrad i položene u crkvu Svetih apostola. I tu počinje zanimljiva priča o moštima Svetog Luke koje su došle i do Srbije.

Pad Carigrada 1204.

Jedan latinski plemić Frugo je 1204. godine, posle pada Carigrada uzeo mošti Svetog Luke, natovario ih na lađu i krenuo ka zapadu. On je doživeo brodolom u blizini epirske obale. Ostavši bez lađe morao je da se oslobodi teškog prtljaga, između ostalog i moštiju Svetog Luke. Prema nekim tvrdnjama, mošti su bile predmet trgovine, a cena za prenos moštiju je iznosila 600 dukata.

Epir, jedna od obala

Mošti su ispolovile na epirsku obalu, kod grada Rogosa. Tu počinju da se dešavaju čuda. Kult Svetog Luke je vrlo brzo zaživeo. Dva i po veka kasnije, 1452. srpski despot Đurađ Branković smatraće da jedino čudo može da spasi Srbiju od svega lošeg što je zadesilo zemlju. Čudo zvano mošti Svetog Luke. Ovo se može smatrati pravim političkim marketingom u kasnom srednjem veku, pošto prvi nije sigurno!






Ovaj poduhvat je tražio mnogo truda i novca. Svetogorski monasi su despotu potvrdili autentičnost svetinje. U to vreme je Grčka bila pod vlašću Osmanlija. Zato se kontaktirao sultanov namesnik zadužen za epirsku oblast.

Despot Đurađ Branković

Poslato je poslanstvo koje je najbolje znalo da koristi diplomatiju podmićivanja kod turskog namesnika. Poneli su poklon od 30.000 dukata. Međutim, lokalno stanovništvo nije htelo da se tako lako odvoji od moštiju. Zato su srpski izaslanici pribegli klasičnoj krađi. Odmah da znate da je to bilo sasvim normalno za ono vreme. Srbi su, uz pomoć turskog namesnika, prošli kroz tajni prolaz do kule gde su počivale mošti i – odneli ih!

Patrijaršija u Beogradu

Navodno, postoje dva rukopisa iz ovog perioda  i oba govore o prenosu moštiju. Sam prenos je, zapravo, bila želja samog apostola Luke. I u jednom i u drugom rukopisu piše da je neznanac ispričao despotu Đurđu priču o moštima u Rogosi i apostolovoj želji da one promene mesto počivališta. Rukopis koji se danas čuva u Patrijaršijskoj biblioteci u Beogradu kaže da je neznanac iz priče bio prerušeni apostol. Drugi rukopis, koji se od 1881. godine nalazi u Narodnoj biblioteci u Parizu, kaziva da se apostol obratio turskom namesniku u Rogosi rečima: „Što me ne pustiš?“

Gračanica

Kako su mošti putovale do Srbije, nije poznato. Mošti su prenoćile u manastiru Gračanica, kada se desilo i jedno čudo. O tom čudu piše u povelji koja se čuva u Parizu. Gračanički proiguman Jakov je sumnjao da su pred njim mošti Svetog Luke. Pošto je imao problema sa očima, on se pritisnut bolom, pomolio svetitelju i njegovim moštima. Tad je čuo glas: „Zašto mi se moliš kad ne veruješ da sam to ja?“ Proiguman se pokajao, a svetitelj ga je izlečio. Čuda su nastavila da se dešavaju do Smedereva i u Smederevu.

Smederevo

Litija u kojoj je bio kovčeg sa moštima prošla je kroz Smederevo i mošti su položene u gradsku crkvu posvećenu prazniku Blagoveštenja, a datum prenosa, 12. januar 1453. po starom kalendaru ustanovljen je kao praznik prenosa moštiju. Ubrzo će Sveti Luka i njegove mošti postati najznačajniji kult u Srbiji.

Osmanlije

Ispada da ni mošti nisu pomogle da Srbija ne padne pod Osmanlije. Pala je kad je palo Smederevo, 20. juna 1459. godine. Mošti su kratko boravile u Kupinovu, u Sremu. Unuka despota Đurđa, Mara Branković, se tri meseca pre pada Srbije udala za bosanskog kneza, a potonjeg kralja Stefana Tomaševića. U miraz je donela mošti Svetog Luke koje su položene u hramu u Jajcu koji nosi njegovo ime, specijalno izgrađen za njih. Pošto je i Bosna pala 1463. godine, franjevački monasi odneli su mošti u Dubrovnik. Međutim, na putu ih je presreo jedan bosanski velikaš i po vrlo visokoj ceni je otkupio mošti da bi ih dao Mlečanima. Tako su mošti došle do Venecije. Prvo su se čuvale u crkvi Svetog Nikole, na moru. Sada počivaju u crkvi Svetog Jova.

Mošti svuda po Evropi

Crkva Svete Justine u Padovi

U Padovi u 12. veku na groblju crkve Svete Justine nađen je kovčeg sa moštima za koje se takođe tvrdi da pripadaju Svetom Luki. Te mošti nalaze se u crkvi gde su pronađene. Zanimljivo je da je 1354. godine caru Karlu IV na poklon data svetiteljeva glava. Ta glava se nalazi u crkvi Svetog Vita u Pragu, gde je i danas vernici obilaze.

Manastir Kosijerevo

Smatra se da manastir Župa Nikšićka u Crnoj Gori čuva čestice moštiju Svetog Luke. Takođe u Crnoj Gori, u manastiru Kosijerevo se navodno čuva stopalo ovog svetitelja. I manastir Rajinovac u selu Begaljica pored Beograda tvrdi da čuva čestice Svetog Luke. Ruka Svetog apostola Luke nalazi se u Petničkoj crkvi blizu Valjeva.

Sveti Luka se opisuje kao „lekar duše i tela„. U hrišćanskom svetu poštuje se kao zaštitnik medicine i farmacije, bolnica i apoteka, lekara, apotekara i bolesnika. Svoje lekarske usluge pružao je besplatno. Veruje se da njegove mošti imaju isceliteljsku moć. U kalendaru Srpske pravoslavne crkve ovaj dan nije crveno slovo, već je praznik koji je od značaja za suštinu same crkvene institucije.

Sveti Luka važi za zaštitnika pojedinih zanata, pa se praznuje kao esnafska slava. U pravoslavnim crkvama, jevanđelisti se uvek oslikavaju u pandantifima ili trouglovima. Pandantifi su arhitektonski prelazak sa osnove krsta na polukružnu kupolu apside. Sveti Luka se obično oslikava kako piše Jevanđelje, a pored njega leži tele ili vo. To je zato što je on svoje Jevanđelje započeo pričom o ocu Svetog Jovana Krstitelja, Zahariju. Zaharije je kao sveštenik prinosio životinjske žrtve.

Sveti Luka – sneg do kuka

U našem narodu ovaj praznik se smatra prelaskom iz jeseni u zimu, pa se kaže: „Sveti Luka – sneg do kuka“ i „Sveti Luka, eto vuka„. Ovo je vrlo zanimljivo, jer se tu vidi sličnost sa nekadašnjim, gorepomenutim bogom Velesom sa kojim je nastupala zima i slabilo sunce, a uz Velesa je često išao i vuk. U Hercegovini postoji običaj da domaćin porani na Lučindan da pogleda u tor, da vidi kako mu stoka leži. Ako leži podvijenih nogu, biće zla zima i godina, a ako je opružila noge, biće blaga zima i rodna godina. I ovde se ogleda sličnost sa Velesom, jer je Veles „vladao“ stokom.




Na Lučindan se puštaju ovnovi da naskaču na ovce. Ako ovca ne da, kažu da će biti teška zima. Ako ovce lako primaju ovnove, veruje se da će proleće ranije doći. Čobanima se sprema svečani obrok za Svetog Luku, pite koje se u Hercegovini zovu „pazarice„.




U Srbiji se na Svetog Luku opasuju torovi da vukovi ne bi klali stoku, jer nastupa zima kada se vukovi približavaju selima. U južnoj Srbiji se po prvom gostu koji na današnji dan uđe u kuću predviđa kakva će zima i godina biti. U Crnoj Gori se kaže da je duga na nebu pojas Svetog Luke.
Istog dana, 31. oktobra, slavi se i Sveti Petar Cetinjski, mitropolit crnogorski, ali o njemu ću pisati nekom sledećom prilikom. 🙂

AUTOR: Nataša Ilić – rokselana.com

Fotografije: Wikipedia, Pixabay. com, medias.rs, kurir.rs, mojkutak.ovh, srbin.info, bastabalkana.com, wallpaperup.com, manastir-lepavina.org, spc.rs, virtuelnimuzejdunava.rs, zainoo.com, opanak.rs, blog.hr