Demoni su bivši angeli, otpali od Boga, koji su izgubili svu svoju čistotu i lepotu i postali mračni i mržnjom otrovani đavoli („đavo“ znači „klevetnik“, „opadač“, „ogovarač“). Satana, vođa demona, je u trenutku kad se zaljubio u samog sebe i poverovao da je on bog, sve angelsko izgubio, i svojom voljom se pretvorio u samu rugobu; to se desilo u jednom trenutku, pre stvaranja čoveka: „Videh satanu kako spade s neba kao munja“, veli Gospod (Lk. 10,18).
Izgubivši zajednicu s nebeskim postali su potpuno zemaljski. Kada se pojavio čovek, kruna svih stvorenja Božjih, mikroteos i mikrokosmos, telom srodan vasioni, a dušom angelima, demoni su počeli da mu zavide, i, znajući da je on Bogu omiljen, rešili su da ga izvedu iz zajednice s Njim i gurnu u večnu tamu.
Međutim, čovek nije sasvim propao. I posle pada, ostala mu je mogućnost pokajanja i zajedničenja sa Tvorcem. Ali, demoni se nisu smirili. Nastavili su borbu protiv potomaka Adamovih, koja će trajati do Strašnog suda. U toj borbi, demoni su potpuno poistovećeni sa zemaljskim i strasnim.
Sveti Ignjatije Brjančaninov kaže: „Pali duhovi napustili su visine duhovnog dostojanstva, i pali u plotsko (telesno) umovanje više nego li ljudi. Ljudi imaju mogućnost da prelaze iz plotskog umovanja u duhovno, a pali duhovi lišeni su te mogućnosti. Ljudi nisu podvrgnuti tako snažnom uticaju plotskog umovanja, zbog toga što u njima padom prirodno dobro nije uništeno, kao u ovim duhovima.
U ljudima je dobro pomešano sa zlom, palim duhovima gospodari jedino zla Plotsko umovanje među zlima duhovima dobilo je najšire, potpuno razviće koje ono uopšte može da dostigne. Njihov najveći greh je bezumna mržnja prema Bogu, koja se iskazuje strašnim neprestanim bogohuljenjem. Oni su se u sebi uzneli i iznad Samog Boga i strah Božji, prirodno urođen Božijim stvorenjima, preobratili su u neprekidno protivljenje, u nepomirljivo neprijatel>stvo. Usled toga je njihov pad tako dubok, a rana večne smrti, koju su sami sebi naneli – neis-celjiva. Glavna njihova strast je gordost – obuzeti čudovišnom i besmislenom taštinom, oni nalaze uživanje u svim vidovima greha, i stalno im se vraćaju, prelazeći od jednoga greha drugome. Oni gamižu u srebroljublju, i u prejedanju, i u preljubočinstvu.
Nemajući mogućnosti da vrše plotske grehe telesno, oni ih čine u maštanjima i osećajima. Svojoj bestelesnoj prirodi usadili su poroke svojstvene ploti. Oni su u sebi razvili za njih neprirodne poroke neuporedivo više, nego što se oni mogu razviti među ljudima.
Pali duhovi, sadržeći u sebi početak i uzrok svih grehova, nastoje i ljude da uvuku u sve moguće grehe, sa ciljem i žellm da ih pogube. Oni nas uvlače u raznovrsna ugađanja telu, koristoljublje, slavoljublje, prikazujući nam predmete tih strasti zanosnim slikama“.
Zli dusi na ljude nasrću na razne načine. Oni, po Svetom Grigoriju Bogoslovu, deluju na dva načina – ili kao najdublja tama (retko!) ili kao anđeli svetlosti (2. Kor. 11,14-15), kao maskirane varalice. Oni napadaju čovekovo telo – mogu da ubiju čoveka (Tov. 3,8), navode na njega bolesti – slučaj s dečakom koji mesečari i koga Hristos isceljuje, ili zaposedaju ljude (Lk. 8,33; Lk. 13,16).
Ušavši u čoveka, po svetom Jovanu Kasijanu, „besovi strašno pomračuju razumne duševne sposobnosti, dovodeći čoveka u stanje slično pijanstvu, sa osećanjem groznice ili neke bezmerne studeni“. Oni, međutim, ne mogu ući u ljudsko telo, ako prethodno ne ovladaju ljudskim umom i pomislima. Satana je u Judu ulazio postepeno – prvo u dušu (Joa 12,6), zatim u srce (Jov. 13,2), a zatim je zaposeo duševno-telesno biće u celini (Jov. 13,27). A sve je počelo, na prvi pogled, bezazleno: Judi se činilo da bi on bolje od Hrista delio novac sirotinji. Prvo je zavlačio ruku u kasu radi davanja potrebitima; zatim je uzimao za sebe. Na kraju, palo mu je na pamet da uzme pare za izdaju Hrista, verujući da će se Gospod na čudesan način „izvući“ i ukloniti od gonitelja kao mnogo puta do tada. Međutim, ovo se nije desilo. Juda, ne pokajavši se, diže ruku na sebe, i tako se konačno izjednačava s demonima koji su nepokajivi.
Dakle, demoni vojuju protiv čoveka putem pomisli. Oni ne znaju misli ljudskog srca – njih zna samo Bog; ali, na osnovu spoljašnjeg ponašanja, postupanja i pokreta, kao i pogleda, dodira, znaju šta je u čoveku i ubacuju mu odgo varajuće maštarije u um i srce. Po svetom Isidoru Pelusiotu, „vidi li, na primer, da neko ispitivački posmatra i nasićuje oči tuđom lepotom, istog časa pobuđuje takvog čoveka na preljubočinstvo“. Delujući na telo, „krv i sokove“ (sa Nil Sinajski), on kod čoveka budi pohotu, jarost, gnev, itd.
Demoni se razlikuju po „oblasti“ zla u kojoj naročito vršljaju: neki se naslađuju gordošću, drugi bludom, treći hulama, četvrti gnevom itd.
Ako se, po rečima svetog Jovana Damaskina, angeli hrane sazercavanjem Boga, onda demoni, koji Boga ne mogu videti, osim kao Strašnog Sudiju, životnu energiju dobijaju crpeći je, putem strasti, iz čoveka. Da bi to postigli, oni čoveka moraju učiniti đavopodobnim. Rodion Petrogradski, u knjizi „Ljudi i demoni“, s tim u vezi kaže: „Strastan i greholjubiv čovek predstavlja za pale duhove izuzetno „hranljivu“ sredinu. Raspirujući u njemu energiju strasti, koja proždire njegove životne sile, demon se hrani i sam još više ojačava u takvom energetskom okruženju. Osim toga, ovladavši grešnikom, pali duh koristi se njegovim telom kao oruđem za dostizanje što većeg naslađivanja strašću.“
Eto još jednog razloga zbog koga je čovek ostrašćen i greholjubiv „bukvalno oblepljen demonima“. Demoni veliku energiju takođe crpe i iz prinošenja idolopokloničkih žrtava.
Sveti Vasilije Veliki kaže: „Kada se pale žrtve, krv se pretvara gorenjem u isparenja i, razloživši se na taj način na fine delove, prelazi u stanje koje odgovara prirodi demona /…/
Demoni pohlepno proždiru pare koje potiču od sagorevanja žrtava /…/ Uza sve idole kojima se klanjaju pagani, u njihovoj blizini, nevidljivo su prisutni i prebivaju demoni koji nalaze nasladu u nečistim žrtvama. Kao što u blizini mesara, oko mesta gde se baca pokvarena i skorena krv, borave psi, lakomi za tom vrstom hrane, tako i demoni, koji robuju proždrljivosti, žudno traže naslađivanje mirisom i razlaganjem krvi žrtava, i lete oko žrtvenika njima posvećenih kipova“.
Zbog toga nije nimalo čudno da su kod pagana blud i žrtvovanje idolima neraskidno vezani. Očito da je polna energija jedna od najsnažnijih projava čovekove životne energije uopšte. Navodeći ljude da je troše na bludničenje, demoni se hrane njihovom životnom silom, kao što se hrane i žrtvoprinošenjima u idolskim hramovima. To može i da objasni takvu rasprostranjenost muške i ženske ritualne prostitucije i činjenicu da svi pagani imaju bogove koji su bludnici (setimo se samo preljubočinca Zevsa.) Time oni pravdaju svoje ponašanje; ali, time i demoni, koji se kriju iza obrazina bogova, sebi pribavljaju „hranu“.
Jer, zli dusi su na samoj ivici ništavila, i gore u ognju svojih strasti, i osećaju glad za ljudskom energijom. Iz tog razloga su bludnici stalno iscrtveni, potrošeni ljudi, bledi, umorni, napeti… I, ako se ne pokaju, njihova sudbina posle smrti, na mitarstvima, je strašna…
Učenje o mitarstvima, koje danas „liberalno misleći“ teolozi tako napadaju, upravo se zasniva na iskustvu svetootačkog podvižništva, koje zna da posle smrti demoni od čoveka traže ono što je njihovo.
I Gospod je, pred Svoje stradanje, rekao da ide knez ovog sveta, đavo, ali da u Njemu, bezgrešnom, nema ništa. Dakle, kad se duša odvoji od tela, zli dusi u njoj traže svoje. U Dogmatici sv. Justina Ćelijskog (III tom), blažena Teodora opisuje mitarstvo za blud, do koga je došla u pratnji svog angela-čuvara:
„Tako razgovarajući stigosmo do šesnaestog mitarstva, mitarstva za blud. Na njemu se istražuje svako bludničenje, i maštanje umom o bludu, i razmišljanje o bludu, i pristajanje u mislima na blud, naslađivanje bludnim pomislima, i pohotljiva pipanja, i strasni dodiri.
Knez ovoga mitarstva seđaše na svom prestolu, obučen u gadnu i smrdljivu odeću, penom krvavom okvašenu, kojom se on gorđaše kao carskom porfirom. I mnoštvo đavola stajahu pred njim. Oni kad me ugledaše da sam stigla tamo, do njih, veoma se začudiše. I onda iznesoše zapisana bludna dela moja, i izobličavahu me, pokazujući lica sa kojima sam grešila, i vreme kad sam grešila danju i noću, i mesta na kojima sam koji greh učinila. I ja im ne mogoh ništa odgovoriti, samo drhtah od straha, i, stid me pojede. Tada sveti Anđeli rekoše đavolima u odbranu moju: Ostavite ta davnašnja bludna dela; ona je ostalo vreme svoga života provela podvižnički u čistoti i uzdržanju. ‘đavoli odgovoriše: Znamo i mi da je ona davno prestala sa grehom, ali se nije kako valja ispovedila pred duhovnim ocem, niti je od njega dobila propisane zapovesti za otkajavanje grehova. Zato je naša. A vi: ili nam je ostavite, ili je otkupite dobrim delima. – I položiše sveti Anđeli mnogo od mojih dela, no mnogo više od dara prepodobnog Vasilija, te se tako jedva izbavih ljute bede. I onda produžismo put.
Zatim stigosmo na sedamnaesto mitarstvo, mitarstvo za preljubu. Tu se istražuju gresi supružnika, koji nisu bili verni u braku i nisu postelju svoju bračnu očuvali neoskvrnavljenom. Isto tako se tu isleđuju otmice radi bluda, i silovanja. Tu grozno istjazavaju i ona Bogu posvećena lica, koja su svoju čistotu zavetovala Hristu, pa pala u blud. Na tom mitarstvu se i ja pokazah kao veliki dužnik, i bejah izobličena kao preljubnica, i pogani dusi i nemilosrdni islednici već behu gotovi da me otrgnu iz ruku Anđela i odvedu na dno pakla. Ali se sveti Anđeli mnogo prepiraše s njima, i izneše na sredinu sve moje potonje trudove i podvige, i jedva me otkupiše, ne toliko mojim dobrim delima koliko darom oca mog Vasilija. Od njegovog dara vrlo mnogo uzeše i na terazije položiše, i tako moja bezakonja nadmeriše. Onda me uzeše, i mi nastavismo put.
I približismo se osamnaestom mitarstvu, mitarstvu za sodomiju. Na njemu se istražuju protivprirodni gresi muškaraca i ženskinja, i blud sa đavolima, i sa beslovesnim životinjama, i rodoskvrnjenje, i druge gadosti što se tajno vrše, koje je stidno i spomenuti. Knez ovoga mitarstva odvratniji je od svih odvratnih i gadnih demona, sav oblepljen smrdljivim gnojem; a takve su i sluge njegove. Smrad njihov beše nepodnošljiv, nakaznost njihova neopisiva, i jarost i ljutina njihova neiskazana. Oni nas brzo opkoliše. Ali milošću Gospodnjom ništa takvi u meni ne nađoše, i postiđeni pobegoše, a mi raduju-ći se nastavismo put. I rekoše mi sveti Anđeli: Videla si, Teodoro, strašna i odvratna mitarstva za blud. Znaj dakle, da ih malo koja duša prođe bez muke, pošto sav svet leži u zlu sablazni i poganštine, i svi su ljudi slastoljubivi i bludoljubivi, i misao je čovekova od mladosti njegove naklonjena zlu, i jedva ko čuva sebe od bludnih nečistota. Malo je onih koji umrtvljuju svoje telesne požude, zato je malo onih koji ova mitarstva prolaze slobodno. Velika većina koji dovde dođu, ovde propadaju. Jer opaki islednici bludnih dela dograbljuju bludne duše i odvlače u ad, mučeći ih gorko.
I hvale se knezovi mitarstva za blud, govoreći: Mi više od svih drugih mitarstava ispunjujemo pakao svojom ognjenom rodbinom! No ti, Teodoro, blagodari Boga što si već, molitvama tvoga oca prepodobnog Vasilija, prošla ta mitarstva, i odsada nećeš videti zla ni straha.“
Dakle, iz ovoga se vidi da zlodusi koji se hrane energijama bludnika, po-sle smrti istih polažu i pravo na njih – ako se ovi nisu pokajali, ispovedili i za svoje grehe poneli odgovarajuću epitimiju.
Naravno, „otkupljivanje“ od mitarstva podrazumeva zastupničke molitve Crkve Božje – inače, svojim delima, niko se ne bi spasao.
Ontologija uvek podrazumeva etiku; dogmatika znači i određeni moral. U tom smislu, ontologija paganizma neizbežno vodi nemoralu, razvraćenosti, raspadu, supstancijalnom raspršivanju ličnosti. Evo šta o tome kaže ruski filosof Pavle Florenski u svom delu „Stub i tvrđava istine“:
„Bez ljubavi – a za ljubav je pre svega potrebna ljubav Božija – bez ljubavi ličnost se rasipa u krhotine psiholoških elemenata i momenata. Ljubav Božija je vezivo ličnosti. Upravo zato se i molimo: „Ljubavlju Tvojom sjedini me, Nevesto Nenevestna“ – da, „sjedini“, a ne ono – rasuću se i načiniću se upravo time „celinom“ psihičkih stanja, koju jedino i poznaje „naučna psihologija“, ta „psihologija bez duše“. „Ti si tvrđava moja, Gospode, i snaga si moja Ti“ – klikće duša koja je shvatila svoju nemoć i nepostojanost.
Greh je moment razdora, raspadanja i rasula duhovnog života. Duša gubi svoje supstancijalno jedinstvo, gubi svest o svojoj stvaralačkoj prirodi, gubi se upravo u haotičnom vihoru svojih sopstvenih stanja, prestaje da bude njihova supstancija Ja se davi u „unutarnjem potopu“ strasti. Nije bez razloga zagonetni i zavodnički osmeh svih likova Leonarda da Vinčija, osmeh koji izražava skepticizam, otpadništvo od Boga i samopouzdanje ljudskog „znam“, u stvari osmeh pometenosti i izgubljenosti; sami su sebe izgubili i to je posebno očevidno kod ‘“đokonde“. U suštini, ovo je osmeh greha, sablazni i zavodljivosti, osmeh bluda i pokvarenosti, koji ne izražava ništa pozitivno (upravo u tome i jeste njegova zagonetnost!), osim neke unutarnje zbunjenosti, nekog unutarnjeg duhovnog nemira, ali i – nepokajanja. Da, u grehu duša napušta samu sebe, gubi sebe. Jezik ne karakteriše bez razloga poslednji stepen moralnog posrnuća žene kao „pad“.
Ali, sigurno, ne postoje samo „pale“, tj. one „žene“ koje su izgubile same sebe, svoj bogopodobni tvorački život nego postoje i „pali muškarci“; uopšte, grešna duša je – „pala duša“, i to pala ne samo za druge već i za sebe samu, jer nije pazila na sebe. I, ako moderna psihologija stalno tvrdi da ona ne poznaje dušu kao supstanciju, onda to samo u veoma lošem svetlu pokazuje moralno stanje samih psihologa – oni su, očigledno, u velikom broju „pali ljudi“.
Tada, stvarno, „ja ne činim“, već se „sa mnom čini“, „ja ne živim“, već se „sa mnom događa“.
U skladu sa slabljenjem svesti o stvaralaštvu, samodelatnosti i slobodi, čitava ličnost se svodi na mehaničke procese u organizmu i, projektujući napanje posledice sopstvene nemoći, oživljava spoljašnji svet. A pošto su razboritost i trezvenost – uslovi života ličnosti, onda svaka nerazboritost i svaka učmalost doprinose takvom slabljenju samosabranosti duha. Kada ti se spava, kada si sanjiv, zaboravljajući da „bodrim srcem, trezvenom mišlju i trezvenim umom odagnaš potištenost grešnog sna“ ili, još više, u stanju pijanstva, pod omamljujućim delovanjem narkotika, u svim takvim i sličnim stanjima same od sebe nadolaze reči najmučnijeg značenja. Tada se „zemlja izmiče“ – kako za trotoar klizav od ugaženog snega kaže jedan trogodišnji dečak koga poznajem. „Reči se govore“ i „one hoće da se govore“; „ne govorim ih to ja, već one hoće da se govore“.
„Zidovi se miču“ kada se nasloniš na njih. Stvari „neće“ da stoje u ruci i iskaču iz nje, same se udaljavaju i beže. Tečnosti se prosipaju. Čak i pojedini delovi tela isto tako objavljuju svoju „autonomiju“ i „nezavisnost“. Čitav se organizam – kako telesni, tako i duševni – od svrhovitog i uređenog oruđa, od organa ličnosti, pretvara u slučajnu skupinu, u hrpu međusobno neodgovarajućih i nezavisno delujućih mehanizama. Jednom rečju, sve u meni i izvan mene postaje slobodno – sve, osim mene samog.“
Dakle, blud i idolopoklonstvo su uzajamno povezani. Kako kaže sveti Nikolaj Žički u „Kasijani“: „Kao što osvećeni brak simvolizira Hristovo jedinstvo sa Svetom Crkvom i Hristov duhovni brak sa dušom svakog vernog, tako opet, s druge strane, preljuba i blud simvoliziraju satanizam, izneveru ljubavi Božje, raskid jedinstva sa Bogom. A to je po volji satani, koji želi da izigra i osujeti Božju ljubav u ljudima. Njemu je mrska čista nebeska ljubav a prijatna telesna pohot u svakoj nečistoti. „Besplodna djela tame“ (Ef. 5,11), to je njegov mamac kojim mami ljude u pakao /…/ Bilo da muž izneveri ženu, bilo da se pokloni idolima, u oba slučaja on otpada od Boga i tvori ono što je đavolu ugodno“.
Govoreći o Nikolajevom shvatanju bračne ljubavi u „Kasijani“, savremeni pravoslavni francuski bogoslov Žan Klod Larše veli: „Bog je blagoslovio brak iz više razloga. Prvo, jer je lakše provoditi zemaljski životni put udvoje, nego sam. Drugo, zato što je u braku telesna požuda kontrolisana. Treće, kad je plodna, ona umnožava one koje spasava i obožuje Hristov Domostroj spasenja. Četvrto, i to je glavni razlog, zato što brak, doživljavan duhovno, jeste najizrazitiji simvol braka Hrista i Crkve Njegove i svake duše hrišćanske“.
A sada, pogledajmo pagansku religioznost i odnos prema polnosti na njoj zasnovan.
Izvor Beogradskiportal.rs
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.