Krsna slava je prastari običaj u kome se, uz posebne obrede i gozbu, proslavlja hrišćanski svetitelj zaštitnik i davalac. Svaki Srbin ima po jedan dan u godini koji on slavi i to se zove krsno ime, sveti, sveto i blag dan. Slava je praznik "male crkve", osnovne hrišćanske ćelije, porodice, pa svaka, pa i najmanja porodica treba da slavi Slavu. Čim se sin odvoji u posebno domaćinstvo, pogotovu kad se oženi, dužan je da proslavlja svog svetitelja, bez obzira što ga i otac i majka slave u starom domu. Pogrešno je shvatanje da otac treba da "preda" sinu Slavu, ili da sin počinje da slavi tek po smrti očevoj, kao i običaj da Slavu nasleđuje samo najstariji sin. Sin je dužan, u znak poštovanja roditelja, da tako važnu stvar, kao što je osnivanje porodice i samostalno proslavljanje Krsnog imena, otpočne sa znanjem i blagoslovom oca i majke. Slaveći Slavu, mi vršimo spomen na svetitelja koji je zaštitnik naše porodice i naš zastupnik pred Gospodom. U isto vreme mi se molitveno sećamo svih naših predaka koji su proslavljali tog istog svetitelja i slavili Slavu toga dana. To je suština i dubinski smisao srpske Slave. Pošto Hrišćani dele i radost i tugu sa svojim bližnjima, prirodno je da se i Slava proslavlja u krugu porodice i prijatelja. Zato se za Slavu spremaju svečanija i raznovrsna jela, sprema se kuća i u domu vlada praznična atmosfera. Krsnu Slavu ne treba svesti samo na dobar ručak ili večeru, povod da se vidimo sa prijateljima i rođacima, ili prekomerno najedanje i opijanje.  To, onda i
nije Slava. Neke Slave
padaju u vreme postova (Sveti Nikola, Ivanjdan, Sveti Alimpije) i tada
će se domaćin (a naročito domaćica!) postarati da goste posluži
isključivo posnom hranom, pri čemu je dozvoljena upotreba ribe i ulja.
Isto važi i
za Slave koje padaju van postova, ali u posne dane - sredu ili petak. I
u ovom slučaju se strogo poštuju pravila koje nam je Crkva naložila -
poslužuju se svečanija, ali posna jela. Bogu nije ugodno, a nama nije na
duhovnu korist i spasenje da u dan svoga Krsnog imena mrsimo
i služimo
mrsnu hranu, ako je Sveta Crkva
odredila taj dan kao postan.Još jedan lep stari običaj vezan za Slavu koji se ponegde još zadržao je i takozvano "dvorenje slave". Radi se o tome da domaćin i ukućani koji toga dana proslavljaju svoje Krsno ime uopšte ne sedaju, u znak poštovanja prema svome Svetitelju, već poslužuju goste i sa njima razgovaraju stojeći. Ovde se može povući još jedna paralela između porodice i crkve: Pravoslavni Hrišćani stoje u crkvi na molitvi, a pošto je porodica mala crkva, to njeni članovi molitveno stoje pred Bogom na dan svoje Slave. Ovaj običaj nam još govori koliko su naši stari poštovali svoga Svetitelja i sa kakvim se strahopoštovanjem odnosili prema Bogu.
Nekoliko dana pre Slave, domaćin treba da pozove sveštenika da mu u domu osveti Slavsku Vodicu. Za Osvećenje Vodice treba pripremiti: - činiju sa čistom vodom - bosiljak - tamjan - kadionicu - sveću - spisak živih članova porodice - spisak umrlih članova porodice Osvećenje vodice se obavlja na istočnom zidu sobe pred slavskim ikonama, a ispred ikone je upaljeno kandilo. Činu osvećenja vodice treba da prisustvuju svi članovi porodice koji su se tog trenutka zatekli u kući. Osvećenje vodice je vrlo važan čin, jer se kroz vodo-osvećenje silaskom Duha Svetog, osvećuje porodični dom kao i svi njegovi članovi. Osvećena vodica se čuva kako bi s njom domaćica zamesila Slavski Kolač.
Slavski kolač
Za
Krsno ime svaka kuća priprema slavski kolač. To jenaročiti hleb od pšeničnog brašna zamešen s kvascem i bogojavljenskom vodicom (voda osvećena u crkvi na Bogojavljanje)ili onom koju je sveštenik osveštao  uoči slave.
Kolač se okolo opaše jednim vencem od testa, kao pojasom; po gornjoj kori prekrste mu se dva kaiša od testa i u njih se otisnu četiri liturgijska pečata sa grčkom skraćenicom IS-HS NI-KA, što znači - Isus Hristos pobeđuje. Na ovoj kori mogu se staviti još neki ukrasi-figure, kao golub, simbol Svetoga Duha, klas pšenice, i grožđe. Slavski kolač se po pravilu ne seče nego samo lomi. Kolač se okreće "naoposun", po suncu, od leve (u narodu negativne) prema desnoj (u narodu pozitivnoj) strani. To se čini radi domaćeg napretka. Istovremeno se kolač podiže u vis sa željom da se usevi podignu prema suncu i da zrelim plodom olakšaju život zajednice. 
Sveća treba da bude od čistog pčelinjeg voska. Krsnu sveću valja da zapali domaćin kad dođe sveštenik da mu reže kolač ili kad prerezan kolač donese iz crkve. Sveća obično gori ceo dan. Slavska sveća označava žrtvu, najčistiju i najneviniju, kao što pčele prave med, skupljajući sladak mirisni sok sa raznih čistih i mirisnih cvetova. Tako i molitva svečara i njegove porodice treba da potiče iz njegovog čistog srca i mirisne, neukaljane duše. Slavskom svećom se izražava svečanost praznika i radost domaćih. Slavsko žito - Koljivo  Pšenično zrno
je simvol smrti i vaskrsenja, simvol večnog života: zrno bačeno u zemlju
proklija i raspada se, ali iz njega nikne klas koji donosi mnogo više
zrna. Koljivo se sprema kao žrtva zahvalnosti Bogu za date zemaljske
plodove i u čast svetitelja koga slavimo, kao i za spomen na naše pretke
koji su u veri živeli i koji su za veru dali svoje živote.Žito
se kuva uoči Slave. Kad se žito skuva, voda se odlije, a žito ispere i prosuši. Posle se melje i sladi šećerom i to označava blaženi i slatki nebeski život pravednih hrišćana posle smrti, koji su svojim životom i delanjem na zemlji zaslužili. Koljivom se služe svi ukućani po starešinstvu odmah posle osvećenja, kao i gosti koji toga dana dolaze u kuću. Pre posluženja žitom treba se prekrstiti i to se uvek činiti stojeći, opet u znak poštovanja prema Svetitelju. Kako je koljivo ustanovljeno
Ali, Sveti Tihon, preko patrijarha carigradskog, Evdoksija, javi Hrišćanima da ništa ne kupuju na tržnici za jelo, već da kuvaju koljivo - pšenicu sa medom - i to jedu. Oni tako i učine - celu prvu nedelju Velikog posta jeli su samo koljivo. Docnije je uvedeno u upotrebu i pri proslavljanju krsnog imena - slave. Pšenično zrno je simbol smrti i vaskrsenja: zrno bačeno u zemlju proklija i raspadne se - umire, ali iz njega niče klas koji donosi mnogo više zrna. Koljivo se o slavi ne sprema za pokoj duše svetitelja koji se slavi, kao što neki pogrešno misle. Jer svi svetitelji su živi u Gospodu i nalaze se pred Njim kao naši zastupnici i molitvenici, a žito se sprema isključivo u njihovu čast, a nikako za pokoj duše. Zato se slavsko koljivo obavezno sprema za sve slavske dane, pa i za Svetog Arhangela Mihaila, Svetog Iliju, kao i za Bogorodičine i Hristove praznike. Vino O Krsnom imenu vino je potrebno da sveštenik njime prelije kolač i koljivo, a ono što ostane u čaši ili flaši domaćin po običaju popije. Vino je supstitucija za beskrvnu žrtvu. Ono služi za prelivanje koljiva i kolača. Upotreba vina u gozbi na krsnom imenu pripada magiji koja dočarava izobilje. "Kolač se preliva vinom a dom mirom, životom, zdravljem, dobrom." Ulje Ulje je potrebno da se upali kandilo u kući pred ikonom. Tamjan  U svakoj Pravoslavnoj srpskoj kući može se naći grumičak tamjana u svako doba, po rečima jednog istoričara, "jer se Srbi svakad najpre kade, kad se god kućanski mole Bogu", a za Krsno ime i najsiromašniji svećar kupi ga makar i najmanje. Tamjan se zapali i gori u blaženom dimu koji se penje prema božanstvu da ga umilostivi i odobrovolji. Ikona Slavska ikona sa kandilom postavlja se, ako je moguće, na istočnoj strani zida najuglednije prostorije u kući. Vladika Nikolaj kaže da -"mi ne obožavamo ništa i nikoga osim Presvete Trojice u Jedinici JEDNOGA BOGA. Ali mi poštujemo svetitelje, kao najbolju decu Božju i sledbenike Hristove, i njihovim likovima ukazujemo posebno poštovanje". Po pravilu svaka ikona trebalo bi da je prethodno osvećena u crkvi, gde to sveštenik obavi u oltaru, "Osvećene ikone su kanali moćne Božje blagodati koja leči, preporađa, prosvećuje, ohrabruje i opominje. Gospod Bog toliko ljubi svoje svetitelje i mučenike kao najbliži krug svoje porodice, da daje čak moć i njihovim likovima kada se poštuju i njihovim imenima kada se prizivaju". Zdravica Veoma značajan element slavskog ceremonijala je ustajanje u slavu, dizanje i napijanje zdravica. To je, po opštem shvatanju, kao i prekada, najsvećaniji čin. Ustajanjem u slavu se izražava prvobitno poštovanje sunca jer se svi učesnici obreda okreću prema istoku. Dalje, ustajanje u slavu, sem izuzetaka, obavlja se pre podne, dok sunce, odnosno dan, napreduje. Ako se ovome doda okretanje krsnog kolaca "naoposun" to jest za suncem, onda se krsno ime s razlogom može povezati sa kultom sunca, čega inače nema u kultu pokojnika. Veliku građu o Slavi u narodu sabrao je Vuk Karadžić i on je to činio u vreme kada su mnogi naši običaji, pa i slavski, bili vrlo sveži. Najbolji pokazatelj za to su zdravice koje se izgovaraju u određenom trenutku. Na primer, u zdravici se kaže: "U čije se zdravlje vino pilo, sve mu zdravo i veselo bilo, rodilo mu i žito i vino, ponajviše pšenica belica i u kući sve muška dečica". Gost se, prilikom ulaska u kuću, u pozdravu obraća domaćinu rečima: "Slavio ga (krsno ime) mnogo ljeta u zdravlju i veselju". Ta želja se izražava i u drugim zdravicama u kojima se na Slavi ne oskudeva: "Ko je proslavljao ove godine, proslavljao je i do godine, punu i čestitu, sretnu i bogatu, mnogo ljeta, a sve za njegova života, on i njegova deca"...  Na Kosovu, na
primer, gosti ispijaju po jednu veliku čašu za zdravlje domaćinovo i
svih njegovih ukućana, a isto tako za plodnost (berićet) i napredak
svake vrste. Gost kaže: "Ovu
kalenicu ćemo da pijemo za domaćinovo zdravlje. Bog neka da njemu i
njegovim sinovima, cerkama, snahama, unucima, unukama i svemu porodu
njegovom zdravlje i sreću ... svaki berićet u polju i domu, da su mu
puni ambari sa žitom, guvna sa slamom i senom, torista sa ovcama i
govedima, kravama i kobilama, bivolicama i volovima, tejacima i
ždrebicima ..."Slično ovome i u Slavoniji je svaka kuća imala svoga patrona kome se gosti i ukućani mole, zajedno sa kumovima i prijateljima, za ekonomski napredak kuće i za zdravlje ukućana. U ovom ceremonijalu ima i druge narodne simbolike. Koljivo se na primer u nekim krajevima uzima sa obe ruke da bi Gospod oberučke davao zdravlje i napredak u kući i domaćoj čeljadi. Zdravice se inaće menjaju unakrst "da bi godina ukrstila sa rodom i berićetom". Zanimljiva je i jedna zdravica iz Metohije koja glasi: "Neka se preliju bačve sa vinom, domovi sa žitom i zdravljem, a polja sa rodom i berićetom". Pošto se malo otpije, u istu času dolivaju još vina "da mlađi rastu", pa se zdravica produži: "Ovako za omlađije, neka Bog omladi u domu, u toru i na svakom mestu, neka Bog mladež izvede na dobar put, te neka budu bolji od njihovih starijih". Slavi i zemlja Slava je strogo domaći kult. U narodu se smatra, a to ima svoje mesto i u narodnim pesmama, "ko krsno ime slavi onome i pomaže". U severoistočnoj Srbiji zajedno sa porodicom i kućom slavi i zemlja. Njoj se preko plodova i zdravica obraća kao živom biću. Ona slavi jer je ona stalna a sve drugo je prolazno. "Iz zemlje je sve poteklo i u nju se sve vraća" kaže se u narodu, prema tome slava je običaj i obred koji je imao veliki integracioni značaj u razvoju srpskog naroda, čuvanje njegove etničke svesti i drugih obeležja koja ga povezuju u određenu celinu, u posebnu etničku, istorijsku i društvenu zajednicu. U tome je zapravo i najveći značaj krsne slave za srpsku etničku zajednicu Izvor |
понедељак, 5. јануар 2015.
Krsna slava
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.