Значај манастира Студенице за српску просвету

- извод из чланка епископа банатског Амфилохија Радовића -

Царска лавра Студеничка је названа, и то с правом, "мајком, кореном и главом светих цркава у Србији". Она је заиста то и била и остала благодарећи својим светим ктиторима Симеону и Сави и својој изузетној улози у просвети и култури српског народа. Ово су неки од важнијих аспеката основа и доприноса Студенице образовању и културном напредовању у целини:

1. Студеничка просвета је незамислива без праве вере, благочешћа. Свети Сава, у својој другој Студеничкој беседи, као и у свим својим списима, призива на веру у Христа, на држање његових заповести, предања његових Апостола и на неодвајање од црквеног сабора (= сабрања) преко кога се стреми и достиже у сједињење мноштва људи богоизабраних у сједињење Свете Тројице ... Очевидно, то је и крајњи циљ зидања Студенице: да се у њој као обитељи и кроз њу - људи преображавају у "обитељ" Духа Светога. За студеничке просветитеље Симеона и Саву образовање не значи (као данас) стицање знања него обнављање у нама образа Трисветлога Божанства силом Духа Светога. Наставник или "наставитељ" је пре свега онај који показује прави пут који води у вечни живот.
Таквог пута је "путeводитељица" и "наставница" Пресвета Богородица, али и Свети Сава и остали светитељи. Када Стефан Првовенчани говори о "воспитанију" које је примио од оца, под њим подразумева целокупно своје телесно и духовно уздизање и узрастање. У истом смислу Теодосије говори за Немању да је синове и кћери обучио "светим књигама" и благим обичајима. И Доментијан каже за Светог Саву да су га родитељи васпитавали "у великој љубави, благоверју и чистоти".
2. Симеон и Сава пре свега уче правоверју и покајању и ревносном живљењу по Богу. Њихова просвета је органски везана за покајање, за духовно-морално уздизање па тек онда за знање. У њој личност просветитеља, наставника, игра прворазредну улогу, што се показало и на њиховом примеру и њиховом значају за обликовање и образовање српског народа.
Светитељи уче својим животом и својим примером, али и својом смрћу и својим посмртним чудотворним дејством. Такви су били Симеон и Сава, али и Симеонов други син Стефан Првовенчани, монах Симон, у народу познати као "Свети Краљ". Нарочити значај за просвету српског народа имале су њихове свете мошти. Преко њих као ктитора и преко њихових моштију Студеница задржава првенство међу српским манастирима и међу свим српским духовним центрима.
3. У непосредној вези са личностима светих ктитора Студенице и њиховим светим моштима и њиховом значају за просвету српског народа јесте и студеничко монашко општежиће, устојено по "образнику Светог Саве", као и студенички сабори и празници на које се народ вековима сакупљао.
Монашко општежиће као вековни студенички начин живљења, литургијска молитвена сабрања унутар манастира, верност српског народа завету Светог Саве да се не одваја "од црквеног сабора", тј. од литургијских сабрања и светог причешћа Телом и Крвљу Христовом, све то у ствари представља истинску "душу" манастира Студенице. Прворазредан је значај манастирског општежића и манастирских сабора и празника за развијање друштвене и социјалне свести српског народа кроз векове, за развијање духа заједништва, мобарства, једнакости у њему.
4. Са тим у вези је и буђење, обликовање и чување националне свести српског народа која је просто необјашњива без манастира Студенице. С правом је још у прошлом веку писао М. Б. Милићевић : "Не видевши Студенице, Србин не може имати појма о прошлости рода свога". Тај значај манастира Студенице не протеже се само на немањићки и постнемањићки период историје српског народа, него и на период турског ропства, као и на збивања у новијој српској историји, нарочито после великих Сеоба преко Саве и Дунава. Гроб Светог Симеона и ћивот Светог Краља имали су значење националног символа на свим просторима до којих су Срби допирали и на којима су боравили. Ради се о обнови култова српских владара и националних светитеља. Карађорђе, вожд Првог српског устанка, итекако је свестан значаја Студенице за буђење српског народа, као и Милош Обреновић после њега.
5. Посебан значај за српску просвету види се у писаној и преведеној књижевности и књижевним делима, која управо у Студеници има своје зачетке. Овде је 1208. године настала прва биографија Светог Симеона, као и његова Служба. Написао их је сам Свети Сава. Тај његов спис постао је надахнуће студеничког ктиторског живописа. Студенички и Хиландарски типик, Хиландарска повеља и други "образници" овог симеоно-савинског периода постаће узор каснијим делима сличне врсте. У Студеници су током векова писане и преписиване многе књиге, што нарочито важи за Испосницу Светог Саве. Може се слободно рећи да је српска писана реч и књижевност потоњих времена започела са првим биографијама Саве и Стефана Првовенчаног и са Студеничким типиком.
Значајан је Студенички зборник звани "Отечник", преписан у XV веку. У њему се поред подвижничко-моралних поука налазе и правни списи: Властарева синтагма и Душанов законик.
Студеничка библиотека је била вероватно веома богата, али због честих рушења и паљења самог манастира од ње нам је веома мало сачувано.
6. За српску културу и просвету, нарочито на пољу неимарства, од нарочитог је значаја студеничка архитектура. Она у себи сједињује византијску градњу са мраморном одећом и украсом романских цркава. Но, њена пластика није искључиво романског стила, као што се обично мисли, него има и византијских елемената (на пример, лик Богородичин у тимпану на рељефу). Студеница тако везује органски Рашку и Српско приморје са византијским неимарством, постајући надахнуће осталим грађевинама рашке школе, али и касније. У Студеници је грађено и дограђивано не само у време првих ктитора, него и касније у време Радослава (припрата), краља Милутина (дивна архитектура спојена са живописом у Краљевој цркви Светог Јоакима и Ане), али и у XV и XVI веку (сачуване фреске из 1569. године). Као централна грађевина рашке стилске групе цркава, Студеница утиче и на Жичу, Градац, Дечане, Свете Архангеле у Призрену и др. Са својим кулама, саборним храмом Богородице Добротворке и другим храмовима и параклисима она је упечатљиво деловала на свест народа.
У манастиру је била заступљена и примењена уметност, чувана у храму и богатој манастирској ризници: сасуди, одежде, реликвијари са моштима, петохлебнице, плаштанице, ставротеке и др. са пореклом од Палестине до Москве, Цариграда и Приморја.
Што се тиче студеничког живописа, о њему је много и подробно писано. Овде ћемо само истаћи чињеницу да је за његов први и најзначајнији слој најзаслужнији Свети Сава. Он не само што је одабрао најбоље живописце тога времена него је и сам активно учествовао у живописању, што се види из откривеног записа у кубету Богородичине цркве: "И мене работавшаго помените Саву грешнаго". Студенички живописац, како онај из Богородичне цркве, тако и онај из Краљеве цркве дају тон осталим задужбинама и задужбинарима каснијих времена (Сопоћани, Милешева и др.). Обновљени живопис из времена Патријарха Макарија (XVI век) такође опонаша онај из XIII века.


Oно што треба још подвући јесте унутарње следовање и узајамно прожимање у Студеници литургијског поретка, заснованог на типику Светог Саве, и архитектуре, житијских тектова и ктиторских сликарских композиција. Све то опет израста органски из истог доживљаја вере истог духовног опита. Живопис је у слику преточена библијска истина, али и бојама оприсутњена небеска заједница Светих у литургијску заједницу у храму сабраних верника. Све је ту целосно и целовито, све заједно сабрано и на истом месту обједињено: Бог и човек, небо и земља, живи и мртви, преображена творевина и дела руку људских у иконе и иконостасе претворена. Томе се у Студеници вековима приступа и у то се ураста, и тако биће постаје целовито и дубоко, напитано и васпитано и образовано и просвећено, правом храном и светлошћу и истинским "образницима".

Управо је та целовитост основно својство студеничке симеоновско-савинске просвете.

7. Као таква Студеница кроз векове учи и васпитава, светли и просвећује. У њој се учи и стиче знање али и сама постаје "училиште". Значајно је истаћи и то да се Студеничким типиком оснива у Студеници и прва болница код Срба, по византијаским манастирским узорима. Студеничка болница је била медицинска установа у правом смислу речи, тј. болница за лечење, не само азил за неизлечиве и сиромахе. Преко ње се у Србију преноси византијско медицинско искуство. У томе је њен допринос нашој медицинској науци. Но, она не само што је поседовала болницу, него је и сама по својој природи била и остала духовна болница. У њој се вековима просвећује и лечи вером, и душа и тело. Приповедања о чудесима Симеона и Саве и Светог Краља, о исцелитељској моћи светог мира и светих моштију преносила су се усменим предањима калуђера, путника и поклоника. Све је то привлачило народ, прeображавало и васкрсавало његову душу, враћало јој и давало мир и спокојство.
Народна вера у моћ Светих и њихових моштију, у моћ молитве, у чудотворну моћ саме богомоље, преображавајућа снага саме светиње места, све је то оно што изнутра учвршћује и препорађа народну душу, открива јој смисао свега, па и страдања.
8. Студеница је била кроз векове и школа у изворном смислу те речи. По својој природи и по својој намени, целокупним својим устројством и начином живота и рада у њој, она је образовала и васпитавала читава покољења монаха, поклоника и ђака. Тип њеног васпитања и образовања није био једностран, тј. није се односио само на појединачне човекове способности, као што је то случај са образовањем западног типа, нарочито оног школског искључиво рационалистички усмереног новијих времена који је практично преовладао у савременом свету. Студеничко васпитање је било динамичко-саборно и свеобухватно. Оно захтева активно учествовање у тајни духовног преображаја и узрастања човекове душе и тела, обујимајући све психофизичке силе човекове, на темељима вековног искуства Цркве, у оквирима саборног литургијског живљења.
9. На крају да се кратко дотакнемо и културних веза манастира Студенице које показују још шири план њеног просветног значаја и зрачења. Истакнута је њена органска и многострана веза и повезаност са православним Истоком, Цариградом и Светом Гором, као и Приморјем. Треба поменути њене везе са крајевима преко Саве и Дунава, нарочито после Сеоба и преношења моштију Светог Краља (у Фенек, манастир Војловицу), а познате су њене везе и са другим српским крајевима: Босном и Херцеговином, Далмацијом, као и са Влашком и Русијом.

Овај кратки пресек кроз историју и духовно културно-просветно зрачење манастира Студенице заиста показује да је она "мајка, корен и глава светих цркава у Србији". Али показује још нешто: да су осам векова Студенице - наших осам векова, пуних духовних плодова као челиње саће меда. Осам векова нашег зрења и сазревања у Христу. Наших стравичних распећа али и васкрсења, наших студеничких сабора и сабрања и студеничке просвете и просвећења, израслих из светлоносног и благог симеоновско-савинског корена.

Са благословом игумана манастира Студенице | Задужбине Немањића 

Izvor