Pomućen nebeski mir!

Nauka ne prihvata stav crkve o „savršenom božijem poretku“. Zašto ne može da se uvede jednoobrazno računanje vremena

 

GODINA je često počinjala od raznih istorijskih događaja koje je jedan narod smatrao važnim. Najčešće zbog toga, u raznim delovima sveta godina i danas ne počinje istog dana, niti istog meseca, pa čak ni u istom godišnjem dobu, što bi bilo logično i astronomski tačno.

Dok pripadnici katoličke, pravoslavne i drugih srodnih vera dane nove godine broje od datuma koji nazivaju 1. januar, za više od tri milijarde ljudi u Kini, Indiji i u svim islamskim zemljama to je datum bez ikakvog verskog, tradicionalnog i pogotovo naučnog značaja.

Mnogi hrišćanski narodi su za početak godine uzimali 1. ili 25. mart, sadašnje prolećne datume, vreme kad se priroda budi na severnoj Zemljinoj polulopti. Tako su Englezi do 1752. godine hrišćanske ere, računali da godina počinje 25. marta. Do vladavine Petra Prvog, godina je u Rusiji počinjala na dan koji u savremenom ruskom kalendaru nosi datum 25. decembar.

U svetu u kome živimo, očigledno, vlada pravi haos i u brojanju godina i u obeležavanju početka godine.

Opisi uzroka ovog haosa, mogu se naći u raznim naučnim i religijskim izvorima, u novinskim izveštajima, ali im je vrlo teško naći pravo mesto u hronologiji događaja, koji su dramatično narušili u svim religijama sveta gajeno verovanje da na Zemlji i u Sunčevom sistemu vlada „potpuni nebeski mir“.

Naučna otkrića i analize poslednjih decenija pokazuju da pometnja u računanju vremena sigurno traje tri, a možda čak i svih petnaest milenijuma. Nove generacije naučnika shvataju da je došlo vreme za promene, ali u to tek treba da ubede političke lidere. Zbog razmene informacija, trgovine i zbog mnogih drugih životnih potreba, ljudi imaju razloga da na celoj Zemlji uvedu jednoobrazno računanje vremena. Za takav poduhvat potrebno je precizno uskladiti merenja svih astronomskih pojava od kojih zavisi prirodni tok zemaljskog vremena.

Duže vremenske jedinice - milenijumi, vekovi i decenije - izraženi su u dekadnom sistemu i nisu naročit problem. Na savremenom nivou znanja i uz kompjutersku tehnologiju ni precizno usklađivanje računanja manjih vremenskih jedinica - godine, meseca, nedelje i dana - ne bi trebalo da bude teško, ali jeste vrlo teško. Problem se, čak, može svrstati u nepremostive, a mučio je gotovo podjednako tibetanske lame, indijske bramane, egipatske žrece, sumerske, vavilonske i asirske sveštenike, sveštenike Maja, arapske i evropske matematičare i astronome, alhemičare i bezbroj znanih i neznanih radoznalaca.

Zašto?

Zato što je Zemlja neobična kosmička pojava. Jedinstvena u onom delu kosmosa koji smo dosad koliko-toliko proučili.

Zemlja liči na loptu, a nije lopta, liči na krušku, ali na krušku nepravilnog oblika. Osa oko koje Zemlja rotira za 23 stepena i 27 minuta nagnuta je prema ekliptici, ravni eliptične orbite po kojoj Zemlja kruži oko Sunca. Kad se na toj orbitalnoj stazi približava Suncu, Zemlja ubrzava kretanje, kad se udaljava usporava. Puni krug oko Sunca Zemlja napravi za 365 dana, 6 sati, 9 minuta i 54 sekunde. Međutim, kako i Sunce menja svoj položaj u kosmosu, Zemlji je potrebno 365 dana, 5 sati, 48 minuta i 45,51 sekundu - devet sekundi manje nego za puni krug - da od jedne ponovo stigne do druge prolećne ravnodnevice, jer joj tačke ravnodnevice na orbiti „idu u susret“.

DOČEK U FEBRUARUKineska godina počinje u februaru, muhamedanska uopšte ne počinje u isto vreme, a nova godina Persijanaca, najbrojnijeg naroda u Iranu, počinje u martu, iako im je islam zvanična religija. Pojedini narodi, poput Srba i Indijaca, imaju po dve nove godine - zvaničnu ili kalendarsku i tradicionalnu ili versku. U nekim delovima severne Zemljine polulopte godina počinje na dan prolećne ravnodnevice, 21. marta, a pojedina plemena na južnoj hemisferi slave početak nove godine na dan jesenje ravnodnevice, 23. septembra.

Zbog nagnute ose, delovi naše planete nisu uvek na isti način izloženi sunčevim zracima i zato Zemlja ima godišnja doba. Zemlja rotira u smeru suprotnom kazaljkama na satu, sa zapada na istok, a puni krug zatvori za 23 sata, 56 minuta i 4,09 sekundi. Sve same matematičke nepravilnosti, jedna za drugom.

Ni kretanje Zemljinog pratioca nije matematički pravilno. Mesečeva orbita nagnuta je prema ravni ekliptike za 5 stepeni i 9 minuta. Oko svoje ose okrene se za 27 dana, 7 sati, 43 minuta i 11 sekundi i za isto vreme obiđe oko Zemlje. Tako mu se sa Zemlje nikad ne vidi druga strana. Za računanje vremena bitno je vreme svih njegovih faza (mlad mesec, prva četvrt, pun mesec ili uštap i poslednja četvrt). To je takozvani sinodički mesec, koji traje 29 dana, 12 sati, 44 minuta i 3 sekunde, a za kalendar su potrebni brojevi bliski celim brojevima.

Za pravilno računanje vremena trebalo bi u ionako složenu nebesku mehaniku uračunati i uticaj teže drugih planeta, ali je i bez toga očigledno da Zemlja, i u manjoj meri njen pratilac, ne spadaju u kosmička tela čija se kretanja mogu nazvati pravilnim. Još je bitnije to što se ta kretanja ne mogu izraziti celim brojevima i međusobno postaviti u precizan matematički odnos. Otuda apsolutno usklađivanje i ugrađivanje svih neophodnih elemenata u računanje vremena nadrasta dosege i najvećih umova našeg vremena i moći tehnologije koju su oni stvorili.

Ako su u Sunčevom sistemu ikad vladala apsolutna astronomska pravila izražena celim brojevima, danas ne vladaju. Neki događaj u prošlosti poremetio je ravnotežu brojeva koji bi se lako mogli pretočiti u pravilan kalendar, pravilno sredstvo za praćenje prirodnog toka vremena. Uprkos takvom stanju stvari, većina vladajućih religija vekovima je zastupala (i još zastupa) stav da u Sunčevom sistemu vladaju „savršeni božiji poredak i nebeski mir“. Hrišćanstvo se isticalo u takvom viđenju zbivanja u Sunčevom sistemu, pa i danas smatra da čovek nema razloga da brine o svetu u kome živi. Tako propoveda i islam, ali istraživači novih generacija kažu da nije tako.

(Nastaviće se)

Izvor Vecernje novosti