среда, 14. јануар 2015.

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG VASILIJA VELIKOG

Ava Justin Ćelijski 

ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG VASILIJA VELIKOG 
arhiepiskopa Kesarije Kapadokijske 

Medju jerarsima izvrsnom, medju uciteljima premudrom, i medju svima svetima velikom ugodniku Bozjem Vasiliju otadzbina bese Kapadokija; otac mu se zvase Vasilije, a majka Emelija. Rodi se oko 330. godine, u vreme Konstantina Velikog pri kraju vladavine njegove. V sedmoj godini roditelji ga dadose da uci skolu, i u njoj pokaza ubrzo uspeh. Jer zbog bistrine uma on u toku pet godina izuci filosofiju. Onda ostavi otadzbinu, otide u Atinu, koja u to vreme bejase majka celokupne mudrosti jelinske. Tu izabra sebi za ucitelja slavnoga Evula; pored njega i druge ucitelje: Himerija i Proeresija. A kao ucenik bese takav, da se u mudrosti takmicio sa svojim uciteljima, pa ih cak i prevazilazio. I divljahu se ucitelji njegovom razumu i revnosti, celomudrenosti i cistoti zivota. Tu mu skolski drugovi behu: Grigorije, koji kasnije bi episkop u Nazijanzu, pa patrijarh u Carigradu, a nazvan je Bogoslov; i Julijan, koji zatim postade car rimski i grcki, i otpadnik od Boga; i Livanije sofist. Va-silije i Grigorije zivljahu u velikoj i nerazlucnoj ljubavi, jer i jedan i drugi behu blage naravi, krotki i celomudreni. I njihova je medjusobna ljubav bila takva, kao da im jedna dusa bese u dva tela. Vasilije se mnogo trudjase da sazna tajne bozanske mudrosti. I ovaj divni mladic odluci u srcu svom da ne okusi hleba ili vina dok mu Visnji Promisao ne podari razumevanje nepoznatih stvari. I provevsi po skolama petnaest godina, izuci svu jelinsku mudrost: gramatiku, retoriku, astronomiju, filosofiju, fiziku, medicinu i prirodne nauke. Ali jos ne postize onu istinsku mudrost, pomocu koje bi poznao mudrijega od svih: Tvorca istinitog Boga. 

Jedne noci dok je on bdio i o konacnoj mudrosti razmisljao, neka bozanska svetlost mu iznenada obasja srce i raspali u njemu zelju za izucavanjem Svetoga Pisma. Stoga ostavi Atinu i svoga druga Grigorija, koga Atinjani behu ubedili da treba da uci retoriku, otide u Egipat, i dosavsi jednome arhimandritu, po imenu Porfiriju, izmoli u njega svete knjige, iz kojih bi mogao upoznati bozanske dogmate. I provede tamo jednu godinu, nasladjujuci se poukama bozanskih reci, a hraneci se povrcem i vocem. I razgledavsi Sveto Pismo, pozna veru istinitu. Onda izmoli blagoslov, i otide u Jerusalim da vidi sveta mesta i cudesa sto se tamo desavaju. Otuda opet dodje u Atinu, i prepirase se o veri sa mnogim filosofima, i privodjase Jeline Bogu pokazujuci im put spasenja. A zeljase da i ucitelja svog Evula privede besprekornoj veri, hoteci da mu takvim darom uzvrati za njegov trud. I obisavsi sve skole, nadje ga u predgradju gde sa drugam filosofima razgovara o filosofiji. Jer u njih bese takav obicaj, da sto novo ili kazuju ili slusaju. A kad se Evul raspravljase sa filosofima o nekom pitanju, dodje Vasilije, i odmah dade resenje po tom pitanju. Prisutni upitase: Ko je ovo sto tako odvrati filosofu? Evul odgovori: Ili bog, ili Vasilije. I poznavsi Vasilija, Evul otpusti prijatelje i ucenike svoje a sam sede s Vasilijem, i provedose tri dana u razgovoru, ne jeduci, nego raspravljajuci filosofska pitanja. Upita dakle Evul Vasilija: "Sta je sustina filosofije?" A on odgovori: "Sustina filosofije je secanje na smrt". Zatim govorase o svetu, kako su svetovne reci slatke, ali je veoma gorak svet onome koji ga se sladostrasno drzi; kako je jedno slava telesna a drugo slava bestelesne prirode, i kako je nemoguce da se neko ujedno nasladjuje i jednom i drugom slavom. Jer niko ne moze dva gospodara sluziti (Mt. 6,24). No koliko sila vrline naredjuje, mi gladnima udeljujemo hleb znanja, a koji se zbog pokvarenosti svoje lisise zastite vrline, mi i njih uvodimo pod krov dobrih dela, zaleci ih kao sto zalimo na ulici nagog coveka. Jer koga vidimo naga, odevamo ga; niti preziremo telo svoje. 

Onda poce Evulu pomocu poredjenja izlagati Spasiteljevu dobrotu i covekoljublje prema onima koji se kaju. Neka um zamisli tri table u predvorju misli. Jednu iznad dveri, na kojoj su naslikane vrline: hrabrost, mudrost, pravda i celomudrenost. Drugu na levoj strani, na kojoj su naslikane prelesti: neuzdrzanje, blud, pijanstvo, bestidnost, lenost, svadja, jezicnost, laskanje, i mnostvo drugih zala. A s desne strane tablu, na kojoj je naslikano pokajanje kako skromno stoji, bez straha, tiho se osmehuje, protivnicima preti a svoje ljude tesi. Pored pak pokajanja naslikani su: uzdrzanje, krotost, cistota, stidljivost, strah, milosrdje, i likovi mnogih vrlina. I rece: Postoje u nas, Evule, ne slike, niti zagonetke, nego sama Istina koja nas jasno vodi spasenju. Jer svi cemo vaskrsnuti, jedni za zivot vecni, a drugi za muku i sram vecni. I predstacemo Sudu Hristovom, kao sto uce gromoviti proroci: Isaija, i Jeremija, i Danilo, i David, i bozanstveni apostol Pavle; sa njima i sam davalac pokajanja i nagraditelj Gospod, koji ovcu izgubljenu trazi, i bludnog sina, koji se s pokajanjem vraca, grli i s ljubavlju celiva, i haljinom svetlom i prstenom ukrasava i ugoscuje. On isti daje podjednaku nagradu onima koji su u jedanaesti sat dosli, kao i onima koji su se citav dan mucili i znojili (Mt. 20,9.12). On nama koji se kajemo i radjamo vodom i Duhom daje ono sto oko ne vide, i uho ne cu, i u srce coveku ne dodje, a sto ugotovi Bog onima koji ga ljube (1 Kor. 2,9). 

Kada ovo Vasilije izgovori, Evul kliknu: "O Vasilije koji nebo javljas, preko tebe verujem u jednog Boga Oca Svedrzitelja, Tvorca svega, i cekam vaskrsenje mrtvih i zivot buducega veka, amin. A evo ti i dokaza moje vere u Boga: sve sto imam, predajem u tvoje ruke, a ostalo vreme zivota svog provescu s tobom; i zelim rodjenje vodom i Duhom". A Vasilije rece: "Blagosloven od sada i do veka Bog nas, koji svetloscu,istine ozari um tvoj, Evule, i od velike zablude privede te u poznanje milosrdja svog. A ako zelis, kao sto kazes, da samnom ostanes, reci cu ti na koji cemo se nacin truditi oko spasenja naseg, izbavljajuci se od zamki sadasnjeg zivota: prodajmo sve sto imamo, i razdajmo siromasima, a sami podjimo u Sveti Grad da vidimo tamosnja cudesa, i da tamo steknemo slobodu prema Bogu". 

I posto sve tako razdadose sirotinji, i kupise bele haljine, potrebne za krstenje, otputovase za Jerusalim, i na putu mnoge obratise istinitoj veri, A kad dodjose u Antiohiju, udjose u neku gostionicu. Sin pak gostionicarev Filoksen sedjase pred vratima u velikoj tuzi: bejase ucenik Livanija sofista, koji mu bese Dao neke Homerove stihove da ih preradi u retorsku besedu, pa nije mogao da to ucini, zbog cega je bio na muci i u velikoj tuzi. Videci ga tuzna, Vasilije ga upita: Mladicu, zbog cega si tuzan? Filoksen rece: Ako ti i kazem razlog svoje tuge, sta mi ti tu mozes pomoci? A Vasilije nastojavase, i obecavase, da mu nece biti uzalud ako mu kaze. Onda mu momce kaza da su sofist i stihovi razlog njegovoj tuzi, jer ne ume da stihove jasno preradi. Vasilije uze stihove, i poce da ih objasnjava, preradjujuci ih u obicnu govornu rec. Udivi se mladic i obradova, i zamoli ga da mu to napise. Vasilije napisa kazivanje Homerovih stihova u svojoj preradi. Mladic to uze radujuci se, i sutradan otide svome ucitelju Livaniju i predade mu preradjene stihove. A on procitavsi udivi se i rece: Tako mi bozanskog promisla, od ovdasnjih mudraca nema nijednoga koji bi ovako tumacenje dao! Ko ti onda napisa ovo Filoksene? Mladic mu kaza da se u njegovom domu nalazi stranac neki, koji brzo i bez muke napisa to tumacenje. Livanije odmah pohita u gostionicu da vidi tog stranca. A kad ugleda Vasilija i Evula zacudi se njihovom neocekivanom dolasku i obradova im se. I zamoli ih da podju njegovom domu i budu njegovi gosti. A kad dodjose, on im predlozi bogatu trpezu. Oni pak po svome obicaju uzese samo hleba malo i vode, i zahvalise Bogu, davaocu svih dobara. Onda Aivanije poce da im postavlja sofisticka pitanja, a oni mu protivstavljahu rec vere. Osetivsi silu njihovih reci, Livanije im rece da za njega jos nije vreme da to primi; ako pak promisao Bozji bude hteo, ko se onda moze protiviti? Mnogo ces me obdariti, Vasilije, ako ne odbijes da o ovim stvarima govoris mojim ucenicima. 

Posto se Livanijevi ucenici skupise brzo, poce ih Vasilije uciti kako treba da imaju cistotu dusevnu, bestrasce telesno, hod krotak, glas umeren, rec uctivu, hranu prostu i pice; da pred starima cute, da mudre slusaju, da se staresinama pokoravaju, da prema sebi ravnima i manjima imaju nelicemernu ljubav, da se klone od rdjavih i strasnih i radoznalih ljudi, da malo govore a vise razmisljaju, da ne budu lakomisleni u razgovoru, da ne pricaju mnogo, da se ne podsmevaju, da se stidlji-voscu ukrasavaju, da sa pokvarenim zenama ne razgovaraju, da ocima gledaju dole a dusom gore, da izbegavaju prepirke, da ne traze polozaje, da slavu ovoga sveta smatraju nistavnom; kada dobro cine drugima, da ocekuju platu od Boga i vecnu nagradu od Hrista Isusa Gospoda naseg. Posto Vasilije tako pouci Livanijeve ucenike, koji ga sa divljenjem slusahu, krenu sa Evulom na put. 

Kada stigose u Jerusalim, oni sa verom i ljubavlju obidjose sva sveta mesta, i na svima se poklonise svevisnjem Bogu. Zatim se javise mesnom episkopu, Maksimu ( Maksim III - patrijarh jerusalimski od 333. do 348. god.) , i molise ga da ih krsti u Jordanu. A on, videci ih da su puni vere, izadje im u susret molbi: uzevsi svoj klir, otide s Vasilijem i Evulom na Jordan. Kada dodjose na obalu, pade Vasilije na zemlju, i pomoli se Bogu sa suzama i placem da se pokaze neki znak veri njegovoj. Potom ustade drscuci, svuce haljine svoje, a sa njima skinu i staroga coveka, i usavsi u vodu moljase se. A kada episkop pridje da ga krsti, gle, munja ognjena sidje na njih, i iz munje izlete golub, sidje u Jordan, uzmuti vodu, i uzlete na nebo. Oni pak sto stajahu na obali, videci to, poplasise se, i proslavise Boga. Posto se krsti, Vasilije izadje iz vode; i episkop, diveci se njegovoj ljubavi prema Bogu, obuce ga u odecu Hristova vaskrsenja, moleci se. A krsti i Evula i pomaza ih mirom, i pricesti svetim taj-nama. 

Posto se vratise u sveti grad, provedose u njemu godinu dana. Zatim otputovase u Antiohiju, gde arhiepiskop Meletije proizvede Vasilija za djakona, i gde Vasilije napisa tumacenje Prica. Uskoro krenu sa Evulom u svoju domovinu Kapadokiju, i priblizavahu se gradu. A arhiepiskopu kesariskom Leontiju bi otkriveno u nocnom vidjenju da oni dolaze, i da ce u svoje vreme Vasilije biti arhiepiskop toga grada. Ujutru arhi-episkop zovnu svoga arhidjakona i nekoliko cesnih klirika, i posla ih ka istocnoj kapiji grada sa naredjenjem da, kada sretnu dva stranca, dovedu ih cesno njemu. Oni otidose, i sretose Vasilija i Evula pri ulasku u grad, i odvedose ih arhiepiskopu. A kada ih on ugleda, udivi se, jer ih takve bese video i u vidjenju; i proslavi Boga. Tada ih upita arhiepiskop, otkuda dolaze i kako se zovu. Posto mu kazase, on naredi da ih odvedu u trpeza-riju i ugoste. Sam pak sazva svoj klir i istaknute gradjane, i isprica im sve sto mu bi od Boga javljeno u vidjenju za Vasilija. A klir jednoglasno izjavi: Posto ti Bog zbog cesnog zivota tvog otkri naslednika tvog prestola, postupi sa njim po svome nahodjenju, jer je dostojan covek na koga promisao Bozji ukazuje. - Arhiepiskop dozva Vasilija i Evula i poce s njima raspravljati o Svetom Pismu, zeleci da ispita njihovo znanje. I posto to ucini, udivi se ogromnoj mudrosti koju nadje u njih; i zadrza ih kod sebe, pocitujuci ih kako treba. 

Nastavajuci u Kesariji, Vasilije vodjase onakav zivot kakav je ranije video kod mnogih podviznika kada je obilazio Egipat, Palestinu, Siriju i Mesopotamiju, posmatrajuci u tim zemljama oce podviznike. I podrazavase ih zivotom monahujuci dobro. I arhiepiskop kesariski Ermogen, koji dodje posle Leontija, rukopolozi ga za prezvitera. I bese nastavnik monasima u Kesariji. A kada se arhiepiskop Ermrgen prestavi Bogu, trazahu za presto svetog Vasilija kao dostojnog i od Boga predukazanog. Ali on, izbegavajuci polozaj, sakri se. I zaarhiepi-skopa bi postavlln Jevsevije, covek uistini vrlinast, no malo ucen i u knjiznoj mudrosti nevican. Videci da svi veoma postuju i hvale Vasilija kao vrlo mudrog filosofa, i po zivotu svetog, on se, kao slab covek, poce podavati zavisti, i bese nenaklonjen Vasiliju. Kada to doznade sveti Vasilije, dade mesta gnevu, jer, ne zeleci da bude odgovoran za zavist, udalji se u pustinju u Pont, kuda pismima punim ljubavi privuce i druga svog svetog Grigorija Nazijanzina. Tu zajednicki sabrase mnostvo monaha i, nauceni od Svetoga Duha, napisase ustave monaskog zivota, i vodjahu andjelski zivot na zemlji. V takvom ih zivotu pomagase i blazena Emelija, majka Vasilijeva, koja nedaleko od njih s druge strane reke zivljase i o hrani se njihovoj starase. Kao udovica, brinula je samo jedno: da ugodi Bogu. 

Ali nastupi vreme kada su potrebe svete Crkve, koju su jeretici uznemiravali, pobudile obojicu, i Vasilija i Grigorija, da ostave pustinju. Grigorija uze sebi za pomocnika u gradu Nazijanzu njegov otac Grigorije, koji, star, nije vec imao snage da se junacki bori sa vucima. A arhiepiskop kesarijski Jevsevije umoli Vasilija, kome se bese obratio pismom pomirenja, da se vrati k njemu i pomogne Crkvi protiv koje su vojevali arijanci ( Jeretici arijanci su ucili da je Hristos sazdano bice koje nije vecno i nije iste prirode sa Bogom Ocem.Ova jeres dobila je ime od svoga osnivaca,prezvitera Aleksandrijske crkve Arija,koji je ovo svoje naopako ucenje poceo propovedati 319. godine ). Videci takvu nevolju svete Crkve, i pretpostavljajuci opstu potrebu i korist pustinjackom zivotu, blazeni Vasilije napusti usamljenistvo, i dodje u Kesariju. Tu se mnogo potrudi, i recima i spisima ociscavajuci pravoverje od jeresi. 

Onda se prestavi Bogu arhiepiskop Jevsevije, na rukama Vasilijevim predavsi duh svoj Bogu. A posle njega, dejstvom Svetoga Auha, Vasilije Veliki, iako nije hteo, bi izabran i posvecen za arhiepiskopa od mnogih episkopa, medju kojima bese i stari Grigorije, otac Grigorija Nazijanzina. Mada slab i iznuren staroscu, on dodje u Kesariju da bi nagovorio Vasilija da se primi arhiepiskopstva, da ne bi arijanci na neki nacin svoga coveka postavili na to mesto. 

Vasilije upravljase dobro Hristovom Crkvom. Svoga rodjenog brata Petra posveti za prezvitera, da mu pomaze u crkvenim poslovima. Kasnije pak ovaj bi postavljen za episkopa u gradu Sevastiji. U to vreme i njihova majka, blazena Emelija, otide Gospodu, a bese joj preko devedeset godina. Ona imadjase i drugoga sina, Grigorija episkopa Niskoga, i Petra koga spomenusmo, i prvence svoje - kcer Makrinu, i drugu decu, svu vaspitanu u velikim vrlinama. 

Posle izvesnog vremena blazeni Vasilije moljase Boga da mu podari blagodati, mudrosti i razuma, kako bi svojim vlastitim recima mogao vrsiti beskrvnu sluzbu, i da sidje na njega Duh Sveti. A posle sest dana bi kao izvan sebe; u sedmi dan sidje na njega Sveti DUH i on poce liturgisati, i prinosase svaki dan beskrvnu zrtvu. Posle nekog vremena on poce s verom i mnogom molitvom pisati svojom rukom tajne svete sluzbe. I te noci javi mu se u vidjenju sam Gospod sa Apostolima, tvoreci predlozenje hleba i case na svetom zrtveniku; i podigavsi Vasilija rece mu: "Po molbi tvojoj neka se usta tvoja ispune hvale, da bi svojim vlastitim recima prinosio beskrvnu zrtvu." - A on usta drscuci, i ne bese u stanju da ocima gleda u presvetlu pojavu Gospodnju. 

Posle tog vidjenja on otide u hram, i prisavsi svetom oltaru, poce ujedno i govoriti i pisati grcki na hartiji ovo: "Neka se ispune usta moja hvale, da bih pevao slavu tvoju"; "Gospode Boze nas, Ti si nas stvorio i uveo u ovaj zivot", - i ostale molitve svete liturgije. Po zavrsetku molitve podize hleb, moleci se usrdno i govoreci: "Cuj, Gospode Isuse Hriste Boze nas, iz svetog stanista svog i sa prestola slave carstva svog, i dodji da nas osvetis Ti, koji sa Ocem sedis gore, i koji si ovde ne-vidljivo s nama; i udostoji nas da nam svojom mocnom rukom predas precisto telo svoje i precasnu krv, a preko nas i svima ljudima". 

Dok je svetitelj ovo vrsio, Evul i najstariji klirici videse gde velika nebeska svetlost obasjava oltar i svetitelja, i kako neki presvetli ljudi u belim haljinama okruzavaju velikog arhijereja. Videvsi to, zaprepastise se, i padose licem na zemlju roneci suze i hvaleci Boga. 

U te dane Vasilije Veliki dozva zlatara i naruci mu da od cistoga zlata napravi goluba, kao oznaku goluba sto se javio na Jordanu, za cuvanje Bozanskih Tajni. I namesti ga nad svetim prestolom. 

Jednom kada je svetitelj sluzio svetu liturgiju, neki Jevrejin, zeleci da dozna sta su to svete tajne hriscanske, pridruzi se vernima i udje u crkvu. I vide svetog Vasilija gde u svojim rukama drzi detence, i reze ga. A kada verni primahu Pricesce iz svetiteljevih ruku, pristupi i Jevrejin, i svetitelj mu kao i ostalim hriscanima dade casticu svetih Darova. Primivsi casticu, Jevrejin vide u rudi da je istinsko telo. Zatim pristupivsi Casi, on vide da u njoj bese istinita krv. I on sacuva ostatke svetog Pricesca, i dosavsi doma pokaza ih svojoj zeni. I isprica joj sve sto ocima vide. I verova da je uistinu strasna i preslavna hriscanska Tajna. I sutradan ode blazenom Vasiliju, moleci ga da ga udostoji svetog krstenja. A Vasilije, zablagodarivsi Bogu, odmah krsti Jevrejina i sav dom njegov. 

Jednom pak kada je svetitelj isao nekuda, zena jedna uboga, kojoj je knez ucinio bio nepravdu, pripade na putu k nogama blazenoga, moleci ga da za nju napise knezu kao covek koji ima veliki uticaj na ovoga. Svetitelj uze hartiju i napisa kne-zu ovo; "Ova uboga zena pridje mi govoreci da moje pismo moze mnogo uciniti kod tebe. Ako je dakle tako, pokazi mi to na delu, i pokazi milost prema ovoj zeni". - Napisavsi to, svetitelj dade pisamce ubogoj zeni. Ona ga odnese i predade knezu. Ovaj ga procita, i ovako otpisa svetome: Hteo bih, sveti oce, da prema tvome pismu postupim i pokazem milost prema ovoj ubogoj zeni, ali ne mogu, jer duguje narodnu porezu. - Svetitelj mu opet napisa: Ako si hteo, ali nisi mogao, dobro. A ako si mogao, ali nisi hteo, onda ce te Bog uvrstiti u one sto mole, da kada budes hteo, ne uzmognes. - Tako i bi. Ne prodje mnogo vremena, car se razgnevi na ovoga kneza, jer cu za njega da mnoge nepravde cini. I baci ga u tamnicu s tim da vrati onima koje je zaneo. A knez iz tamnice napisa molbu svetom Vasiliju, da se smiluje na njega, i da svojim zauzimanjem umilostivi cara prema njemu. Vasilije pohita, umoli za njega cara, i posle sest dana stize naredjenje da se knez pusti ispod sudjenja. Videvsi milosrdje svetiteljevo prema njemu, knez dotrca k njemu odajuci mu blagodarnost, a onoj ubogoj zeni dvostruko uzvrati od svoga imanja. 

U vreme kada je ovaj ugodnik Bozji Vasilije Veliki u Kesariji Kapadokiskoj junacki stitio postovanje Nebeskog Cara, car Julijan Otstupnik ( Julijan Otstupnik carovao od 361. do 363. godine.Postavsi car,on otstupi od hriscanske vere i postavi sebi za zadatak da vaspostavi mnogobozacku veru; zato se i naziva Otstupnik ), bogohulnik i svirep gonitelj, podje na Persijance, i hvaljase se da ce istrebiti hriscane. Sveti Vasilije se u crkvi moljase pred ikonom Presvete Bogorodice, pored koje bese i ikona svetog velikomucenika Merkurija, kao vojnika sa kopljem ( Sveti Merkurije, vojnik postradao mucenickom smrcu u Kesariji Kapadokijskoj.Praznuje se 24. novembra ). Svetitelj se moljase da se zlocestivi car Julijan, unistitelj hriscana, ne vrati ziv iz rata. I vide svetitelj kako se ikona svetog Merkurija izmeni, i lik Mucenika postade nevidljiv za neko vreme. A posle malo vremena pojavi se Mucenik sa okrvavljenim kopljem. Jer u to bas vreme Julijan bi u borbi proboden od svetog Mucenika Merkurija, koga Precista Djeva Vogorodica bese poslala da pogubi neprijatelja Bozjeg. 

Sveti Vasilije Veliki imadjase i ovu blagodat: kada je za vreme svete liturgije uzdizao svete Darove, raspoznavao je blagodat Svetoga Duha gde dolazi po ovome znamenju: zlatni golub, koji je sa Bozanskim Darovima visio nad svetim prestolom, pokretan Bozjom silom tri puta se zatresao. A kada je jednom blazeni sluzio i uznosio svete Darove, uobicajenog znamenja na golubu ne bi da svojim trikratnim tresenjem oznaci silazak Svetoga Duha. Pomislivsi sta bi to moglo biti, Vasilije vide jednoga od djakona koji drzahu ripide gde namiguje na neku zenu koja je stajala pred oltarom. On naredi djakonu tom da se udalji od svetoga prestola, i nalozi mu sedmodnevnu epitimiju: da posti i da se moli, i da bez spavanja provodi u molitvi citave noci, i da od onoga sto ima deli siromasima. - I od toga vremena naredi sveti Vasilije da zavese budu pred oltarom i pregrada zbog zena, da se ne bi koja drznula uci u oltar za vreme svete sluzbe. A drzne li se koja, da se otera iz crkve i da se odluci od svetog Pricesca. 

U to vreme car Valent ( Valent je carovao od 364. do 378. godine ), zaslepljen arijanskom jeresi, smucivase Crkvu. On mnoge pravoverne episkope progna sa njihovih prestola, i na njihova mesta postavi svoje arijance. Neke pak malodusne i plasljive primora da pristanu na njegovu jeres. A bese pun gneva i jedva videci svetoga Vasilija kako neustrasivo arhijerejstvuje, kao stub nepokolebljiv u veri svojoj, i druge krepi i savetuje da preziru arijanstvo kao bogomrsku gadost. Obilazeci svoju carevinu, i svuda mnogo zlo-stavljajuci pravoslavne, car, na putu za Antiohiju, dodje i u Kesariju Kapadokisku. Tu se svim silama starase da Vasilija privuce na arijansku stranu. A potstace svoje knezove i velmoze i savetnike da molbama i obecanjima i pretnjama pridobiju Vasilija za arijanstvo. I dosacivahu svetitelju mnogo carevi jednomisljenici. A usto i zene visokog roda i u milosti kod cara, slahu svoje evnuhe svetitelju savetujuci mu i ubedjujuci ga da pristane uz carevo misljenje. Ali nimalo ne uspese, jer behu naisle ne na slabica nego na junaka. Zatim eparh Modest ( ovaj eparh bio je upravitelj celog Istoka i u isto vreme staresina careve garde - pretorijanaca ) mnogo mu dosadi. On dozva k sebi svetitelja, i posto ga laskama ne mogade skloniti na carsku jereticku veru, poce mu razjareno pretiti. Na njegove pretnje svetitelj smelo odgovori: Da li ces mi uzeti imanje? Time neces sebe obogatiti, a mene neces osiromasiti. Mislim da ti nisu potrebne ove moje vete haljine i nesto knjiga, koje sacinjavaju sve moje bogatstvo. Progonstva se ne plasim, jer je sva zemlja, na kojoj boravim, moja, ili bolje, Bozja. Na muke i ne gledam, jer ce me odvesti zeljenom kraju, i time ces mi dobro uciniti, jer ces me brze poslati Bogu mome. - Modest rece: Niko mi tako smelo nije govorio. - A svetitelj odgovori: Jer ti se nije desilo da razgovaras s episkopom: mi u svemu ostalome ponasamo se smireno i krotko, ali kada neko hoce da nam uzme Boga i pravdu njegovu, mi tada ne gledamo ni na koga. - Najzad Modest rece: Razmisli do sutra, jer cu te predati na pogubljenje. - A on odgovori: Ja cu i sutra biti isti, no zelim da i ti ostanes pri svojoj reci. 

Modest izvesti cara o smelim recima svetoga Vasilija. Car naredi da ostave Vasilija na miru. A kada nasta praznik Bogojavljenja Gospodnjeg, car, zeleci da na neki nacin ugodi Vasiliju, udje u njegovu crkvu. I posmatrajuci blagoljepije i poredak crkveni, i slusajuci pevanje i molitvu vernih, ispuni se divljenjem, jer u arijanskim crkvama nikada nije video takav poredak i blagoljepije. Sveti Vasilije pristupi caru, i u razgovoru govorase mu reci Bozje a ne ljudske, sto sve cu Grigorije Nazijanzin, koji se tada desi tamo, i koji to i opisa. Od toga vremena car se poce bolje odnositi prema Vasiliju. Ali, otisavsi u Antiohiju, nagovoren od pakosnih ljudi, opet se razljuti na Vasilija. Posto podleze klevetama njihovim, osudi Vasilija na progonstvo. I kada htede da potpise tu odluku, zatrese se presto na kome je sedeo i slomi mu se pero u ruci. On uze drugo pero, ali se i ono slomi; tako isto i trece. Onda mu zadrhta ruka i strah ga spopade. Poznavsi u tome silu Bozju, on pocepa odluku. Ali, neprijatelji poboznosti, arijanci, i dalje navaljivahu na cara tuzbama protiv Vasilija. Zelja im bese da ga car kazni. I posla car nekog dostojanstvenika Anastasa da dovede Vasilija u Antiohiju. Kada ovaj stize u Kesariju i isporuci Va-siliju carevu naredbu, svetitelj odgovori: Ja, cedo, pre kratkog vremena doznadoh da je car, izisavsi u susret savetu nerazumnih ljudi, slomio tri pera kada je hteo da potpise odluku o mome zatocenju i da pomraci istinu. Neosetljiva pera zadrzase njegovu nezadrzljivu zelju, i volese se slomiti nego posluziti "njegovoj nepravednoj odluci. 

Doveden u Antiohiju, Vasilije pretstade eparhovom sudu. I upitan, zasto se ne drzi careve vere, on odgovori: Ne daj Boze, da skrenem od prave hriscanske vere, i podjem za bezboznim arijanskim ucenjem, jer sam od Otaca primio da drzim i slavim veru u jednosusnost. - Sudija mu precase smrcu. A on odgovori: Dao Bog da za istinu postradam, i da se od okova tela razresim, jer to odavno zelim, samo se vi ne odrecite svoga obecanja. 

Eparh izvesti cara o tome, govoreci mu da se Vasilije ne plasi nikakvih pretnji, da je njegovo misljenje neizmenljivo i "njegovo srce nesalomljivo i nesavitljivo. Car se ispuni gnjeva, i razmisljase kako da pogubi Vasilija. U to vreme razbole se iznenada carev sin Galatije; lekari behu bespomocni, i on bese na samrti. Majka pak njegova dodje caru i svadjase se s njim, govoreci mu da sin njihov umire zato sto on neblagocestivo veruje u Boga i zlostavlja arhijereja Bozjeg. Cuvsi to, Valent dozva Vasilija, i rece mu: Ako su dogmati tvoje vere po volji Bogu, ucini molitvama svojim da sin moj ozdravi. - Sve-titelj odgovori: Care, ako pridjes veri pravoslavnoj, i ako crkvama podaris mir, onda ce sin tvoj biti ziv. - Posto car obeca da ce to uciniti, sveti Vasilije se pomoli Bogu za zdravlje njegovog sina, i on ozdravi. I otpusten bi Vasilije sa cascu, i vrati se na svoj arhijerejski presto. 

Arijanci to cuse i videse, i srca im se kidahu od zavisti i zlobe. I govorahu caru: I mi smo mogli uciniti to. I opet obmanuse cara, te im dopusti da mu i sina krste. Ali kad arijanci uzese da krste carevog sina, on umre u rukama njihovim. To vide svojim ocima gorespomenuti Anastas, i isprica caru Valentinijanu ( Valentijan je carovao od 364. do 376. godine ) koji je carovao na Zapadu, dok je brat njegov Valent carovao na Istoku. On se udivi takvom cudu, i dade slavu Bogu. A svetom Vasiliju posla mnogo blaga preko Anastasa. Od toga blaga Vasilije sagradi bolnice po gradovima u svojoj epar-hiji, i mnostvo ubogih i nemocnih zbrinu. 

Blazeni Grigorije Nazijanzin spominje da je sveti Vasilije i eparha Modesta, koji onako surov bese prema svetitelju, iscelio molitvom kada ovaj bese tesko bolestan, i za vreme bolesti svoje smerno potrazi pomoci od njegovih svetih moli-tava. 

Posto prodje dosta vremena, posle Modesta bi postavljen u onoj pokrajini drugi eparh, po imenu Jevsevije, rodjak carev. Za vreme njegovo u Kesariji zivljase neka mlada udovica, bogata i veoma lepa, po imenu Vestijana, kci Araksa, koji bese senator Velikog Saveta. Eparh Jevsevije zeljase da tu udovicu na silu uda za nekog dostojanstvenika. Ali ona, celomudrena, i zeleci da cistotu svoga udovistva sacuva besprekornom u slavu Boga, nije htela da se udaje. A kada saznade da hoce da je silom uhvate i na brak primoraju, ona pobeze u crkvu, i pritece arhijereju Bozjem, svetom Vasiliju ( Crkvama je u starini,od vremena Konstantina Velikog,bilo dato takozvano pravo utocista;nevino gonjeni skrivali su se u crkvama,i vlast je imala vremena da se ubedi u njihovu nevinost). On je uze pod svoju zastitu, i ne htede je iz crkve dati ljudima koji behu dosli po nju. Zatim je tajno posla u devojacki manastir svojoj sestri, prepodobnoj Makrini. Eparh se naljuti na blazenog Vasilija, i posla svoje vojnike da udovicu silom dovedu iz crkve. Ali je tamo ne nadjose. Eparh naredi da je potraze u spavaonici svetiteljevoj, gde andjeli boravljahu. Jer, sam necist, eparh misljase da ju je Vasilije greha radi zadrzao kod sebe, i skriva je u svojoj spavaonici. A posto je nigde ne nadjose, eparh dozva k sebi Vasilija. I sav besan od ljutine, grdjase ga, i htede da ga preda na mucenje da bi mu pronasao udovicu. A sveti Vasilije, gotov na sve muke, govorase: Ako naredis da telo moje grebenima struzu, iscelices stomak moj, jer vidis da sam bolestan (Sveti Vasilije je bio veoma bolesljiv.Jednom je ovako pisao o sebi: " Neprekidne i silne groznice toliko su iznurile moje telo,da se ja ne razlikujem od paucine.Svaki put za mene je neprolazan,svako duvanje vetra opasnije nego bura za moreplovce...Kod mene se bolest smenjuje bolescu ".) - Kad gradjani doznase sta se dogadja, poletese svi, ne samo ljudi nego i zene, sa oruzjem i motkama u dvor eparhov, i htedose da ubiju eparha zbog svetog oca i pastira svog. I da sveti Vasilije ns umiri narod, ubili bi eparha, koji, videci takvu pobunu narodnu, prepade se, pusti svetitelja citava na slobodu. 

Eladije, kelejnik svetog Vasilija Velikog i ocevidac cudesa njegovih, covek vrlinast i svet, koji ga po prestavljenju i nasledi na arhijerejskom prestolu, isprica ovu istinitu stvar. Senator neki pravoverni, po imenu Proterije, obilazeci sveta mesta, namisli da svoju kcer da u neki manastir na sluzbu Bogu. Ali djavo, koji odiskoni nenavidi dobro, potstace jednog Prote-rijevog slugu na pozudu prema kceri njegovog gospodara. Videci da je to nezgodna stvar, i znajuci da je nedostojan, sluga nikome ne rece ni reci o tome, nego otide jednome vracaru koji je ziveo u tom gradu. Isprica vracaru zelju svoju, i obeca mu mnogo zlata ako vradzbinama ucini da on uzme za zenu kcer svoga gospodara. Vracar se u pocetku neckase no naposletku rece: Poslacu te svome gospodaru, djavolu; on ce ti u ovome pomoci, ako i ti ispunis njegovu volju. - A nesrecni onaj sluga rece: Obecavam da cu uciniti sve sto mi naredi. - Vracar rece: Hoces li se odrepi Hrista svoga, i dati napismeno o tome? - A on odgovori: Gotov sam, samo da dobijem ono sto zelim. - Vracar rece: Posto dajes takvo obecanje, onda cu ti i ja pomoci. - I uzevsi hartiju, napisa djavolu ovo: Posto mi je duznost da se trudim, Gospodaru moj, da od hriscanske vere odvracam i pod tvoju vlast privodim na slavu tvoju, evo, saljem ti sada donosioca ovog mog pisma, mladica, raspaljenog pohotom prema devojci, i molim te da mu pomognes da ostvari svoju zelju, kako bi se i ja time proslavio, i sa vecom revnoscu pridobijao mnoge koji bi ti bili po volji. 

Posto napisa ovakvo pismo djavolu, dade ga onome mladicu, i posla ga, rekavsi mu: Otidi nocas na groblje jelinsko, stani i podigni ovo pismo uvis, i tebi ce prici oni koji ce te odvesti djavolu. - I on, nesrecnik, hitno otide, stade na groblju i poce prizivati demone u pomoc. I odmah izadjose pred njega zli dusi, i s radoscu odvedose prelascenoga svome knezu. Mladic vide Kneza gde sedi na visokom prestolu, okruzen od bezbroj zlih duhova, pristupi mu i dade mu pismo vracarevo. I djavo upita mladica: Verujes li u mene? On odgovori: Verujem. - Rece mu djavo: Odrices li se Hrista svog? On nesrecnik odgovori: Odricem se. - Rece mu Satana: Mnogo puta me obmanjujete vi hriscani. Kada vam je potrebna moja pomoc, vi dolazite k meni. A cim vam se ostvari zelja, vi se odvracate od mene, i vracate Hristu svome. On pak, blag i covekoljubiv, prima vas. No ti, daj mi svojerucno napismeno, da se dobrovoljno odrices Hrista i krstenja, i obecavas da ces vavek biti moj, i da ces na dan Suda zajedno sa mnom primiti vecnu muku. I onda cu ti odmah ispuniti zelju. - Mladic uze i napisa sto je djavo zeleo. Tada dusegubni zmaj posla demone preljube, i oni toliko raspalise devojku nenasitnom ljubavlju prema mladicu da ona, ponesena nepodnosljivom telesnom strascu, pade na zemlju i poce preklinjati oca svog: Smiluj se na mene, smiluj se na kcer svoju, i daj me za zenu ovom sluzi nasem koga zavoleh silno. Ako to ne ucinis meni, jedinici svojoj, brzo cu umreti stras-nom smrcu, i ti ces odgovarati za mene na dan Suda. - Kad to cu, otac se zaprepasti, i ridase govoreci: Tesko meni gresnome, sto to bi sa mojom cerkom? ko upropasti moje blago? ko prelasti moje cedo? ko pomraci svetlost ociju mojih? Ja sam zeleo, kceri moja, da te zarucim Nebeskom Zeniku, da budes saziteljka Andjelima, i da svagda proslavljas Boga u psalmima i pesmama duhovnim, eda bih i ja zbog tebe spasen bio. A ti bestidno govoris o braku! Ne bacaj me sa tugom u ad, cedo! ne posrami blagorodstvo svoje, udajuci se za slugu. - A ona, ne racunajuci ni u sta oceve reci, govorase samo ovo: Ako mi ne ucinis po zelji, onda cu se sama ubiti. - U nedoumici sta da radi, otac, na navaljivanje srodnika i prijatelja, popusti njenoj zelji, da je ne bi video gde pagubnom smrcu ubija sebe. Dozva svoga slugu, dade mu za zenu kdjer svoju i mnogo imanja, i rece kceri: Idi, nesrecna i strasna cerko, za muza, a ja drzim da ces se kasnije mnogo kajati, ali od toga neces imati nikakve koristi. 

I bi zakljucen nepravedni brak, po dejstvu djavola. Posle nekog vremena primetise neki ljudi i dobro uocise da sluga onaj ne odlazi u crkvu ,i ne pricescuje se svetim Tajnama. I obavestena bi o tome jadna zena njegova. Ne znas li, rekose joj, da muz tvoj, koga si izabrala, nije hriscanin, nego je tudj Hristovoj veri? A kad ona to cu, ozalosti se veoma, i baci se na zemlju, i poce noktima grebati svoje lice, i nemilosrdno se uda-rati u grudi, i kukati, govoreci: Niko se nikada nije spasao ko nije poslusao svoje roditelje. Ko ce ocu mome saopstiti sramotu moju? Tesko meni kukavnoj! U kakvu propast upadoh danas? Sto se rodih? a kad se rodih, sto ne crkoh? 

Dok je ona tako kukala, cu njen muz i dotrca, i upita je sto kuka. A kad saznade razlog, on je poce tesiti govoreci da nije tacno to sto je o njemu cula, i ubedjivase je da je hriscanin. I posto je njegove reci malo utesise, ona mu rece: Ako hoces da mi to dokazes, i dusu moju nesrecnu obradujes, hajde sutra sa mnom u crkvu, i u mom prisustvu se pricesti svetim Tajnama, pa cu ti onda poverovati. - A jadni muz njen videci da ne moze sakriti ono sto je uradio, priznade joj sve, kako sebe djavolu dade. Ona pak prikupi svu svoju snagu, i donese dobru odluku: otrca svetom Vasiliju, i zavapi: Smiluj se na me, ucenice Hristov,,smiluj se na onu koja nije poslusala oca svog i potcinila se demonskom savetu! - I isprica mu sve podrobno o svome muzu. Svetitelj dozva njenog muza i upita ga da li je tako kao sto njegova zena prica o njemu. A on sa suzama rece: Da, svece Bozji tako je. Jer ako precutim, dela ce moja povikati. - I ispovedi sve po redu kako dade sebe demonima. A svetitelj mu rece: Hoces li da se opet obratis Gospodu nasem Isusu Hristu? Mladic odgovori: Da, hocu, ali ne mogu. - Rece mu Vasilije: Zasto? - On odgovori: Jer se napismeno odrekoh Hrista, i djavolu predadoh sebe. - Rece mu Vasilije: Ne tuguj zbog toga, jer je Bog covekoljubiv i prima pokajnike. - Zena pak pripade k nogama svetiteljevim i moljase ga govoreci: Ucenice Hristov koliko mozes pomozi nam. Svetitelj rece mladicu: Verujes li da ces se spasti? - A on rece: Verujem, Gospode, pomozi mome neverju! - Svetitelj ga onda uze za ruku, ucini na njemu krsni znak, i zatvori ga u jednom mestu u krugu crkvene porte, i naredi mu da se neprestano moli Bogu. A i sam provede na molitvi tri dana. Zatim ga poseti i upita: Kako si, cedo? - Mladic odgovori: U velikoj sam nevolji, vladiko, ne mogu da podnosim demonsku viku, i zastrasivanja, i strele, i kamenovanje. Jer drzeci moje napismeno, grde me govoreci: Ti si dosao k nama, a ne mi k tebi. - A svetitelj rece: Ne boj se, cedo, samo veruj. - I postgo mu dade malo hrane, oseni ga krsnim znakom, i opet ga zatvori. A posle nekoliko dana opet ga poseti, i rece: Kako si, cedo? Mladic odgovori: Cujem njihove pretnje i viku izdaleka, ali njih same ne vidim. - Posto mu dade malo da jede, i posto se pomoli za njega, zatvori ga opet, i otide. Zatim u cetrdeseti dan dodje k njemu i upita ga: Kako si, cedo? A on rece: Vec sam dobro, sveti oce, jer te videh u snu gde se boris za mene, i kako si savladao djavola. - Posto satvori molitvu, sveti ga izvede iz zatvora i odvede u svoju celiju. 

Iduceg jutra sazva svetitelj sav klir crkveni i monahe, i sve hristoljubive ljude, i rece: "Proslavimo, braco, covekoljupca Boga, jer evo Pastir dobri hoce da uzme na rame izgubljenu ovcu i da je donese u crkvu. Stoga treba i mi da se ove noci pomolimo njegovoj dobroti, da pobedi i posrami neprijatelja dusa nasih". I slegose se ljudi u crkvu, i satvorise svenocne molitve za kajuceg se mladica, vapijuci: Gospode, pomiluj! A kad svanu, Vasilije uze mladica za ruku, i sa celim narodom uvede ga u crkvu, pevajuci psalme i pesme. I gle, djavo na nevidljiv nacin dodje bestidno sa svom pagubnom silom svojom zeleci da mladica otme iz ruku svetiteljevih. I sa takom drskoscu i bestidnoscu navali djavo na mladica da i svetog Vasilija zakaci vukuci k sebi mladica. A blazeni se okrenu i rece djavolu: Bestidni duseubico, upravitelju tame i pogibli, nije li ti dosta pogibao u koju si bacio sebe i one sto su s tobom? Ne prestajes li goniti stvorenja Boga moga? -A djavo povika k njemu: Nepravdu mi cinis, Vasilije! - Ovaj glas djavolov mnogi cuse. I rece svetitelj;: Neka ti zapreti Gospod, djavole. - A djavo opet njemu: Vasilije, nepravdu mi cinis; jer nisam ja isao k njemu, nego je on dosao k meni, i odrekao se Hrista svog, i dao mi svojerucno napismeno, koje imam u rukama, i koje cu na dan Suda pokazati opstem Sudiji. - A Vasilije rece: Blagosloven Gospod Bog moj, jer narod nece spustiti ruke svoje moleci se dok ne vratis to napismeno. - I obrativsi se narodu, svetitelj rece: Podignite ruke svoje uvis, i vapijte: Gospode, pomiluj! I narod, podigavsi ruke svoje k nebu, dugo vapijase: Gospode, pomiluj! I gle, mladicevo napismeno, noseno po vazduhu dodje, a svi gledahu, i spusti se blazenom Vasiliju u ruke. A Vasilije blazeni, uzevsi to napisano, obradova se, i prinese blagodarnost Bogu. I pred svima rece mladicu: Poznajes li, brate, ovo napismeno? - Mladic odgovori: Da, sveti oce, moje je, napisah ga svojom vlastitom rukom. - A Vasilije Veliki odmah ga pred svima iscepa na komade. I uvede mladica u crkvu, pricesti ga svetim Tajnama, i narod ugosti kako valja. I posto mnogo cemu pouci mladica, i nalozi mu potrebno pravilo, dade ga zeni njegovoj, neucutno slaveci i blagodareci Boga.

Izvor

Нема коментара:

Постави коментар