KRSTOVDAN

18. dan u godini
Krst je simbol stariji od hrišćanstva. Naziv krst, zajednički svim Slovenima, svedoči da su u prapostojbini, naši preci ovim znakom (zakršteni ili krstoliki balvan) predstavljali svoja božanstva. Kao što je poznato, od pradavnine je krst čovekoliki znak, jer predstavlja ljudsku figuru raširenih ruku. Prema tome, drevno obožavanje krsta treba razumeti kao klanjanje mnogobožačkom idolu.
Da je Krstovdan praznik u kojem ima ostataka stare vere svedoči i to što se ovaj dan u zvaničnoj crkvenoj literaturi o praznicima niti pominje pod ovim imenom, niti ima praznovanja krsta kao o Krstovdanu koji je u jesen (27. septembra). U crkvi se danas pominju sveti mučenici Teopemt i Teona, kao i još dvadesetak svetaca, o kojima skupa naš narod ništa ne zna, ali zato svetkuje Krstovdan kao veoma važan blagdan.
Krstovdan je datum međaš u mesojeđama. Kao strogo postan dan, on deli mesojeđe na dva dela - tzv. nekrštene dane (od Božića do Krstovdana) i prave mesojeđe (od Krstovdana do uskršnjih poklada). U meteorološkom pogledu je Krstovdan dvostruko značajan praznik. Po narodnom predskazivanju vremena, koji vetar duva na Krstovdan, taj vetar će najčešće duvati tokom godine. U Sremu se govorilo da se ovoga dana vetrovi krste (tj. ukrštaju, duvaju jedan drugome u susret), pa koji nadjača. U dvanaest dana, počinjući od Božića a zaključno sa Krstovdanom, ogleda se dvanaest meseci godine koja dolazi, pa kakvo je vreme kog dana takvo će biti u mesecu koji tom danu odgovara po redosledu.
Na Krstovdan su jeli ostatak badnjedanskog pasulja (papule) i - spremane su pihtije. Ali kako je Krstovdan posni dan, to su one jedene sutradan, na Bogojavljenje.

Izvor 

KRSTOVDAN (post)

Rimski car Maksencije činio je mnoga zla narodu, goneći i mučeći hrišćane, te Rimljani poslaše pismo caru Konstantinu, da ih izbavi i spase od toga. Car Konstantin, poče prijateljski ubeđivati Maksencija da prestane sa zlodelima, ali on ne posluša, te Konstantin bi prinuđen da krene u pohod na Rim, i tu bi pobeđen Maksencije, silom i dejstvom Časnog Krsta. Veliki car Konstantin, pobedonosno uđe u Rim, gde ga narod dočeka sa velikom radošću i počastima. A sam car uznosaše veliku blagodarnost Bogu, koji mu silom Časnog i Životvornog Krsta darova pobedu. U tu čast on postavi usred Rima na visokom stubu Krst i napisa na njemu: "Ovim spasonosnim znamenjem oslobođen je ovaj grad od nasilničkog jarma". Carica Jelena, majka cara Konstantina, ode na poklonjenje Hristovom grobu u Jerusalim i tamo pronađe na đubrištu Krst, kojim ožive jednog mrtvaca i od tada se praznuje VOZDVIŽENJE (Podizanje) Časnog Krsta. Ona sa sobom ponese samo deo ovog Časnog Krsta Gospodnjeg i svete klince, kojima je Isus Hristos bio prikovan za taj Krst, a sam Krst položi u srebrni kovčeg i predade ga patrijarhu Makariju. Blaženi car Konstantin položi životvorno drvo u zlatan kovčeg, a svete klince, carica Jelena baci u Jadransko more, a jedan car ukova u svoj šlem, jedan u đemove na uzdi svog konja. Po povratku svete carice Jelene iz Jerusalima u Vizantiju, hristoljubivi car Konstantin načini tri velika krsta, prema broju javljenih mu u ratovima: prvi u Rimu, drugi u Vizantiji, a treći, nakon pobede nad Skitima na Dunavu. On načini tri krsta i napisa na njima: "IS HS NIKA - Hristos pobeđuje. Neka je i od nas NJemu čast, slava i poklonjenje sada i uvek i kroza sve vekove. Amin. Tropar (glas 1)Spasi Gospodi ljudi tvoja i blagoslovi dostojanije Tvoje, pobjedi vsjem pravoslavnim hristijanom našim na soprotivnaja daruja, i tvoje sohranjaja krestom tvojim žiteljstvo.

Sveti prorok Mihej I

Savremenik proroka Ilije. Prorekao opakom caru Ahavu pogibao u ratu s Asircima (I car 22; II Dnev 18). Proricao je sve usmeno i nije pisao ništa. Drugi je, pak, bio onaj Mihej koji je prorekao rođenje Gospoda u Vitlejemu, i knjigu proročanstva napisao.

Prepodobna mati Sinklitikija

Poreklom iz Makedonije. Vaspitana u Aleksandriji. Kao bogata i ugledna devojka imala je mnogo prosaca, no ona ih sve odbije i odbegne iz roditeljske kuće u manastir. U najvećoj uzdržljivosti, bdenju i molitvi poživi do osamdeset godina. NJene pouke monahinjama oduvek su smatrane pravim duhovnim biserom, jer ova pravednica nije došla do visoke mudrosti kroz knjige, nego kroz stradanje, muku, danonoćno razmišljanje i duhovno opštenje s višim božanskim svetom. Preselila se dušom u taj viši svet 350. godine. Sveta Sinklitikija između ostaloga govorila je: "Ako je vreme posta, nemoj se otkazivati posta tobož zbog bolesti, jer gle i oni koji ne poste, padaju u iste bolesti". Još je govorila: "Kao što se otkrito blago brzo razgrabi, tako i dobrodetelj, kada se razglašava, pomračuje se i gubi".

Prepodobna Apolinarija

Kći Antimija, namesnika maloletnog cara Teodosija Mlađeg. To mu beše starija kći, dok mu mlađa beše luda. Ne htede se Apolinarija udavati, nego se u srcu obruči Hristu i udalji u pustinju Misirsku. U muškom odelu i pod muškim imenom Dorotej, ona stupi u muški manastir gde se podvizavala uznoseći duh svoj neprestano k Bogu i goreći ljubavlju prema Tvorcu svome. Carskom namesniku Antimiju posavetuje neko da pošalje svoju ludu kći pustinjacima, da joj čitaju molitvu. I po promislu Božjem dogodi se da svoju ludu sestru isceli starija sestra silnom molitvom. Tek kada se Apolinarija upokoji, objavi se tajna da ona nije bila muško no žensko. Mužestvena hrabrost ove svete device ostala je primerom i podstrekom kroz vekove mnogima, koji misle o svome spasenju. Upokojila se 470. godine.

Sveštenomučenik Teopemt i Teona

Kada Dioklecijan objavi gonjenje hrišćana, episkop nikomidijski Teopemt beše prvi koji postrada za Hrista. On beše izveden pred cara, i car mu zapreti smrtnom kaznom, ako se ne odreče Hrista. Na tu pretnju hrabri episkop odgovori caru: "Stoji napisano: ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti. Ti, care, imaš vlast kad mojim telom, čini s njim što ti drago". Bi mnogo bijen, glađu mučen i istjazavan na razne načine. Najzad car dozva nekog mađioničara, Teonu, da Božjem čoveku nekako mađijama doskoči. Teona rastvori u vodi najjači otrov i dade Teopemtu da ispije. Teopemt prekrsti čašu i ispi otrov. Videv Teona, da njegov otrov ništa ne naškodi Teopemtu, on se okrete k caru i uzviknu: "I ja sam hrišćanin, i klanjam se Raspetome". Obojica biše na smrt osuđeni: Teopemta mačem posekoše, a Teonu živa u zemlju zatrpaše, 298 godine. Česno postradaše i građani Carstva Hristovoga postadoše.

Pesma iz Prologa

Zbog Boga i duše nevine device
Postadoše Hristu verne sledbenice.
Naslade i raskoš i smeh ostaviše
Angelskome svetu duše uzvisiše;
U telima slabim luče zapaljene,
Duhom Svetim duše divno osvetljene
Vekovima svetle i put ukazuju,
C angelima svetim na nebu likuju.
Apolinarija i Siklitikija,
U srcima vašim Duh Sveti zasija,
On vas i utvrdi, On vas vede, uči,
On vas unevesti i Hristu obruči,
Molite se za nas, čudne isposnice,
Junakinje hrabre, besmrtne device.

.

RASUĐIVANJE

Plod, plod, i samo plod traži Gospod od svakog živog drveta što se čovek zove. Dobar plod je bogoljubivo srce, a zao plod je samoljubivo srce. Sve ostalo što čovek ima i uživa, kao: položaj, vlast, čast, zdravlje, novac, učenost — sve je to samo lišće na drvetu. „Svako drvo koje ne rađa dobra roda, siječe se i u oganj baca" (Mat. 3, 10). Čak i nehrišćanski narodi cenili su dobra dela više nego lepe reči. Kudikamo više to mora biti pravilo za sledbenike Hristove. Na jednom saboru Atinjana, na kome behu i izaslanici špartanski, neki starac hođaše od klupe do klupe tražeći mesta da sedne. Atinjani mu se podsmevahu i mesta mu ne ustupahu. Kada starac priđe Špartancima, svi skočiše na noge i ponudiše mu mesto. Videći to Atinjani pohvališe Špartance krasnorečivim pohvalama. Na to im Špartanci odgovoriše: „Atinjani znaju šta je dobro, no ne tvore dobro." Ko tvori dobro, taj liči na drvo koje donosi dobar plod domaćinu svome. A izvor dobra u čoveku jeste dobro, bogoljubivo srce.

SOZERCANJE

Da sozercavam savršenstvo prvoga čoveka, Adama i to:
1. njegovu blizinu Bogu,
2. njegovu silu, mudrost i krasotu od Boga,
3. dragovoljno pokoravanje cele prirode vlasti bezgrešnog Adama.

BESEDA

o nemoći našoj bez Hrista Gospoda
Bez mene ne možete činiti ništa (Jov. 15, 5)
Gospod naš nije imao običaj da govori preuveličano. Ničije reči u svetu nisu odmerenije od NJegovih. Pa kad On kaže, da mi bez NJega ne možemo činiti ništa, onda to tako treba bukvalno razumeti i primiti. On govori ovde o dobru a ne o zlu; nikakvo dobro mi ne možemo činiti bez Hrista, mimo Hrista i nasuprot Hrista. On je vlasnik, davalac i nadahnitelj svekolikog dobra. Nikakvo dobro ie stoji van NJega, kao što nikakvo zlo ns stoji u NJsmu. Ja sam čokot, a vi loze, rekao je On. Šta mogu loze bez čokota? Mogu li rasti i plod doneti? Ništa, osim postati gorivom.
Može čovek misliti koliko hoće, no ne može nikada zamisliti jedno istinsko dobro koje nije u Hristu, i koje ne ističe iz Hrista. Ako neko rekne, da on čini dobra i čovečna dela mimo Hrista, znajte, da su ta njegova dela kvarna u jezgru i razjedena, bilo od sujete, bilo od skrivenog sebičluka. Jer čovek bez Hrista isto je što i loza bez čokota. To nam je sam On kazao. Čokot je skriven i ne vidi se, a loza se vidi. Ipak i grožđe na lozi i sama loza zavise od čokota. Čokot svekolikog dobra raste iz srca Boga Oca i naleva se slašću Duha Svetoga.
Gospode Bože Trojedini, pomiluj nas i spasi! Tebi slava i hvala vavek. Amin.

Izvor