Možda bih mogao da se zaljubim u tebe,
onako,
do srži
divlje
bez mere,
da te pustim u sve pore
da se iznutra obložim tobom,
u misli da te usadim
da poludim
bos po vrelom betonu da trčim,
da te čekam po toplom letnjem pljusku
i da se ljutim što svaki put kasniš
ali
da ti sve s osmehom oprostim
kad napokon stigneš,
izgubljen
opijen
blesav
lud
u iščekivanju da me snažno privučeš k sebi,
usnama staviš tačku na sve moje reči.
Možda bih mogao da se zaljubim u tebe,
onako do srži,
divlje
bez mere,
baš kako treba,
a kako nisam,
priznajem
baš dugo nisam,
a ti si eto idealna prilika,
kosa ti miriše na jutro
na život
na plave oblake
na more u svitanje,
u očima ti se mreste snovi
vole se boje
maze se neizgovorene reči
dok u rukama drzis kljuceve za sva ona vrata
kroz koja sam ikada hteo da prođem
na putu ka nečemu,
pod ruku sa nekim,
zaista,
možda bih mogao da se zaljubim u tebe…
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.