Značaj svedbene torte

 

Prolazi polako vaš najradosniji dan, dan kada ste se zavetovali na večitu ljubav i podršku, dan kada o svemu počinjete da odlučujete zajedno, dan kada mnoge stvari više neće biti kao pre. Koliko ste spremni na te promene, može između ostalog da se vidi i u trenutku koji svi sa nestrpljenjem očekuju, nazanimljiviji i najslađi trenutak svadbenog veselja, vreme koje je izdvojeno posebno i specijalno za svedbene torte.

Značaj svedbene torte

Ma koliko neko želeo to da zanemari, ali sečenje i vreme kada se svi svatovi okupe oko svadbene torte, taj trenutak predstavlja vrhunac i najslađi trenutak svadbenog veselja. Mnogi pronalaze razne značaje u ovom činu, mnogi žele da ga protumače i kao početak slatkog života budućeg bračnog para, a to je trenutak kada pre svega mladencima slatkoća svadbene torte kao i sama lepota treba da da podstrek i označi početak svih onih slatkih trenutaka koje treba da podele u braku.

Svadbene torte za pamćenje

Iako se sa svadbenog veselje prepričavaju razni događaji i trenuci, a uvek se pozicioniraju pre ili posle svadbene torte, ipak, ako malo više obratite pažnju, najviše se prepričava trenutak iznošenja i ceremonija oko mladenačke svadbene torte. Baš iz toga razloga kada dođe vreme koje treba da posvetite biranju svadbene torte, potrebno je da budete i više nego dobro raspoloženi, puni sreće, ljubavi i pozitivnih misli, da biste upravo kroz nju mogli svim zvanicama da na najbolji način kažete šta u tom trenutku osećate i koje su vam misli i želje. Svadbene torte su idealne za prikaz stanja i vaših želja, jer pravom dekoracijom možete svima da pokažete koliko ste maštoviti i koliko vam neke stvari u životu znače, kao i sam trenutak ceremonije svadbene torte. Neka vaša torta bude pre svega na oko upečatljiva, a potom i ukus treba da ostavi trag.

Najlepše su one svadbene torte koje se prave iz nekoliko spratova, ali nemojte da preterujete pa da vam budu potrebne merdevine kako biste je presekli. Umerenost je jedna od vrlina, pa neka i vaša torta bude umerena u veličini, ali zato kada je u pitanju dekoracija, treba da pustite mašti na volju. Bez ustezanja neka dekoracija svedbene torte bude odraz vaših pozitivnih misli, vaših snova i nadanja u budućnost. Pojedini mladenci koriste svadbene torte da putem njih pošalju i prenesu poruku svim zvanicama svadbenog veselja, a neki od njih žele jednostavno da ih ostave bez daha jer lepo dekorisane svadbene torte to mogu i treba da urade.

Profesionalizam

Malo je onih stručnjaka koji mogu vaše ideje, želje i snove da prenesu na tih nekoliko slatkih spratova, stoga dobro razmislite kome ćete i na koji način prepustiti da se pozabavi dekoracijom svadbene torte. Upravo u ostvarivanju vaših ideja vidi se njihov profesionalizam, a u zadovoljnim klijentima možete da prepoznate da li je posao urađen kako treba i da li je sve ispalo onako kako je neko zamislio. Stoga je potrebno da se na vreme raspitate i da dobro razmislite kome ćete predati ovaj posao i da se pripremite na krajnji rezultat. S pravim profesionalcima, to neće biti problem jer njima je potreban osmeh na vašem licu i sreća pre svega!
http://www.lavcakes.rs/

Izvor

РОДНОВЕРНИ КАЛЕНДАР ЗА МЕСЕЦ СЕЧКО (ФЕБРУАР) 7523. (2015.)

2.2. ГРОМНИЦА - СРЕТЕЊЕ
Громница или Сретење је родноверни празник који се слави у готово свим словенским земљама. На овај дан срећу се зима и лето. То је један од ретких зимских дана када може да се чује грмљавина и виде муње. Овај дан у вези је са богом Перуном. По Миланковићем или новојулијанском календару празник је 2.2.

11.2. ВЕЛЕСОВ ДАН
Велес је бог мудрости и магије, заштитник стоке, стада и усева, а такође и владар подземног света. У скоро свим хроникама се говори да су се Словени зарицали и клели на поштовање договореног Перуном и Велесом. Несторова хроника каже: „Заклињаху се оружјем и Перуном богом својим и Волосом скотијим богом и утврдише мир 907. године.” Велес као бог звери био је представљан својим другим обликом као медвед.

14, 15, 16, 17. и 18.2. СВЕТКОВИНЕ КОЊА - КОЊСКИ ДАНИ
Коњски дан је у хришћанству познат као Тодорова субота, Коњски велигдан или Тодорови коњи. Празник нема никаве везе са свецем за којег га је везала црква (великомученик Теодор Тирон), па чак се ни не слави на тај дан, већ у суботу прве недеље поста. Нормално, стари празник чије трагове видимо у Тодоровој суботи није имао никакве везе ни са ускршњим постом. Празник коњима би траје пет дана и завршавао се у среду чиме се спајају два празника о којима имамо записе: Тодорова субота и Тодорова среда. Пети дан празника је растурњак - Триглавов дан.

18.2. ТРИГЛАВОВ ДАН
Триглавовим даном завршавају се Коњски дани, па је Триглавов празник уједно и растурњак. Триглавов дан је покретан празник, увек је у среду. Растурњак је дан који постоји код свих вишедневних празника посвећених прецима. Душе умрлих (које се у овом случају налазе у коњима) су се гостиле, јеле и пиле и последњег дана морају да се растурају. Триглав је троглави бог ратник. Три главе симболизују његову владавину над три света: правом (свет богова), јавом (светом у коме ми живимо) и навом (светом умрлих). 

28, 1, 2, 3. и 4.3. МИШЈИ ДАНИ - ЗАДУШНИЦЕ
Према нашим народним обичајима, прве суботе иза девет уторака после Божића почињу Мишји дани. Пошто је наш стари, родноверни, Божић 23.12. то значи да ове 7523. или 2015. године Мишји дани почињу задушницама 28. сечка (фебруара), а завршавају 4.3. растурњаком. Осим ових Мишјих дана имамо Мишје дане и у месецу шумопаду (октобру). Мишји дани су у вези са култом предака и посвећени су душама умрлих. Субота или „безимени дан“ је по правилу задушни дан и почетак овог обичаја који је трајао пет дана.

   

СТАРОСЛАВЦИ - РОДОВЕРЈЕ, РОДНОВЕРЈЕ, RODOVERJE, RODNOVERJE...

 

Imago terapija - kako ljubav liječi

Kad nađemo osobu koja nam odgovara, s njom želimo realizirati ono što u djetinjstvu nismo mogli i u odnosu nesvjesno budimo dječje traume. Naučite komunicirati s empatijom i razumijevanjem da biste prepoznali i liječili bolna iskustva iz djetinjstva

Održati odnos životnim, njegujućim, protočnim i podržavajućim nije lako. To nam govore i statistike prema kojima se svaki peti brak u Hrvatskoj raspadne, ali i naša svakodnevica u kojoj se susrećemo s nebrojenim nesporazumima, povredama, nerazumijevanjima, željama i očekivanjima u partnerskom odnosu.
Načina da unaprijedimo vezu je bezbroj, ali nedostaje li nam motivacije i ustrajnosti te spremnosti da, dok odnos gradimo, doživimo i neke frustracije, malo toga će donijeti rezultate. Poručuje to psihoterapeutkinja s 30-godišnjim iskustvom dr. Jasna Burnać-Štefok, čiji je brak dulji od njezina bogatog radnog staža. Uz brojne psihoterapijske metode kojima pomaže obiteljima i partnerima, bavi se i relativno novom, tzv. imago terapijom partnerskih odnosa. Ono što me zaintrigiralo i navelo da je odaberem za sugovornicu bila je fotografija na njezinoj internetskoj stranici. Dr. Burnać-Šefok u zagrljaju svojeg supruga, dok se na njihovim licima ocrtavaju godine truda, predanosti i ulaganja u zajednički odnos, bila je dovoljna i jasna preporuka za ono što ova stručnjakinja ima reći.
„Ne vjerujem u terapiju u kojoj je terapeut na distanci, ne ulazi u stvarnu interakciju s klijentom, mada neke terapijske metode to zahtijevaju. Kako ćete nekoga naučiti da uspostavi i gradi odnos ako sami s njime ne uspostavite odnos, direktno mu ne prenesete neko znanje?“ kaže dr. Burnać-Štefok i odmah osvaja moje simpatije. Jedinstvena je i po tome što je kod nje glavni lijek razgovor, stoga i nije neobično da ju je privukla imago terapija koja se zasniva na tezi da je traume iz djetinjstva, koje su stvorile današnje neučinkovite obrasce ponašanja, moguće zaliječiti u partnerskom odnosu uz pomoć kvalitetne komunikacije.

Prihvatiti različitosti

„Autor imago terapije Harville Hendrix dao je način komunikacije koji partnerima omogućuje da čuju jedno drugoga. Mi ne čujemo 60 posto onoga što govori naš partner jer ga prekidamo i uskačemo sa svojim asocijacijama. Istovremeno ne razumijemo odakle dolazi konflikt. Teško nam je prihvatiti različitost i zaboravljamo da dolazimo iz različitih sredina, obitelji. Nije svejedno kakve poruke i svjetonazor dobivamo i upijamo iz svoje obitelji. Nismo svjesni da ono što smo iskusili u svojoj obitelji donosimo u najintimniji odnos i tražimo prihvaćanje. Osim toga, donosimo i neke nezadovoljene potrebe.
U odrastanju ne dobijemo sve što nam treba i postoji čežnja da se to zadovolji. Nalazeći osobu koja nam odgovara, s njom želimo realizirati ono što u djetinjstvu nismo mogli i često u odnosu nesvjesno budimo dječje traume. Partnerski odnos je velika šansa za liječenje prošlosti jer nam omogućuje da osvijestimo obrasce koji su nastali u djetinjstvu, a koje neprestano reaktiviramo. Sadašnjost nam daje šansu da nešto promijenimo. Stoga trebamo trenirati nove obrasce ponašanja“, kaže dr. Burnać-Štefok i navodi primjer. Često čuje kako djevojke kažu da nikada neće naći nekoga tko je ovisan o alkoholu jer su imale oca s tim problemom.
I dogodi im se upravo to. No to im daje novu mogućnost. Djevojka nije mogla kritizirati oca jer se štitila od zlostavljanja, ali sada s mužem može to ponovno proći, može ga kritizirati. Može mu prijetiti da će otići. Ponavlja se priča u kojoj ona može učiniti nešto drukčije. Ona tu priču može dovršiti, ali i ostati u njoj, čekati da se muškarac promijeni, jer je možda upila model majke koja nije ništa poduzimala. No tu se javlja mogućnost razumijevanja prošlosti.

 

Nadopunjavanje

„Dijalog imago terapije omogućuje da se konačno čujemo i upoznamo svijet svojeg partnera koji je drukčiji od našeg. Ako uspijemo razumjeti tu različitost, i dalje možemo živjeti zajedno i realizirati se u odnosu, a da nam ta različitost ne smeta, nego, dapače, da nadopunjuje zajedništvo“, kaže dr. Burnać-Štefok i dopušta da zavirimo u njezin odnos. Kod odabira partnera najvažnije joj je bilo da je riječ o nemanipulativnom, poštenom i dobrom čovjeku koji ima temeljnu ljudsku dobrotu te da poštuje i uvažava ženski rod i da nema mačističko stajalište.
„I u mom odnosu, kao i u svakom, bilo je kriza i nezadovoljstava, no uvijek sam se vraćala tim osnovnim stvarima koje su za mene bile bitne. A krize su upravo nastajale kada bih uočavala različitosti i ne bih znala što bih s njima. Primjerice, bila sam brza u odlukama pa sam očekivala da će biti i moj suprug. Upravo tu je i meni pomogla imago terapija da osvježim i bolje razumijem svoj odnos. Danas kada suprug i ja imamo neke nesporazume, vježbe iz imago terapije pomažu nam da razvijemo empatiju za ono što drugi osjeća“, otkriva dr. Burnać-Štefok koja je imala sreću da joj se upravo suprug mogao pridružiti na edukaciji za ovu tehniku iako sam nije terapeut. Svojim komentarima pomagao je i njoj i drugim terapeutima da sagledaju složenost partnerskog odnosa iz drugog kuta.
Na toj radionici pokazalo se kako sami često nismo svjesni svojih ponašanja iako su ona partneru i više nego očita. „Povremeno u razgovoru suprug me je izbjegavao gledati u oči, što je mene frustriralo, ali on toga uopće nije bio svjestan. No to se promijenilo u imago treningu kada je uz doživljaje i iskustva drugih uočio i osvijestio da doista izbjegava kontakt očima. Upravo mu je to dalo mogućnost da istraži tu svoju naviku i da je počne mijenjati na naše obostrano zadovoljstvo.“ Upravo je zrcaljenje, tj. naše odražavanje u drugima, moć imago terapije.

Neovisni o terapeutu

„Imago me je prije svega privukao jer daje mogućnost partnerima da rade na odnosu neovisno o terapeutu. On nas uči eksperimentima dijaloga – kako slušati, kako dati vrijeme partneru da kaže što želi, kako doslovno ponavljati ono što je rekao kako bismo ga doista čuli te kako bi on čuo što je i na koji način rekao. Kada ponavljate, to je odražavanje, zrcaljenje, a tada svoj svijet nakratko morate ostaviti sa strane. Tada potvrđujete svijet svojeg partnera. To ne znači da se morate složiti s njegovim gledištem, nego da ste svjesni kako u komunikaciji između dvoje ljudi uvijek postoje dva gledišta te da objektivno gledište nije moguće.
Postupajući tako potvrđujemo subjektivni doživljaj svojeg partnera bez odbacivanja što partneru znači uvažavanje njegova svijeta. U dijalogu je važno suosjećanje, empatija koja dovodi do emocionalnog povezivanja i boljeg razumijevanja različitosti“, zaključuje dr. Burnać-Štefok i napominje kako bi svaki par trebao naučiti primjenjivati ovaj alat u preventivne svrhe jer smanjuje nesporazume i omogućuje rješavanje problema bez konflikta.

Iva Jerković

Izvor

Pinealna žlezda: kapija našeg bića

Zašto su širom planete drevni narodi koristili šišarku kao univerzalni simbol i pripajali je svojim vrhovnim božanstvima? Odgovor leži u anatomiji, jer najvažnija žlezda u našem organizmu po izgledu podseća upravo na šišarku.

Angkor Vat je potpuno ispunjen simboličkim prikazima šišarke. Najuočljivije su, naravno, ogromne kule, oblikovane tako da liče na taj borov izdanak. U katedrali u nemačkom Ahenu, najstarijoj katedrali u severnoj Evropi, koju je izgradio Karlo Veliki i u kojoj je od 936. pa do 1531. godine krunisano trideset nemačkih kraljeva i dvanaest kraljica, nalazi se velika bronzana skulptura u obliku šišarke. Ona je, kako se pretpostavlja, nekada bila sastavni deo fontane. Na njoj je natpis koji govori o dve mesopotamske reke - Eufratu i Tigru.
Najzanimljiviji je prikaz šišarke u Vatikanu. Na mestu koje se čak i zove Dvor borove šišarke nalazi se njena bronzana skulptura ogromnih razmera. U drevnom Rimu ona je, poput one u Ahenu, bila sastavni deo fontane i nalazila se tik uz veliki hram posvećen egipatskoj boginji Izidi. Ova zanimljiva skulptura, visoka šest metara, kasnije je premeštena u Baziliku Svetog Petra, da bi u 15. veku bila postavljena na mesto na kome je i danas. U njenom podnožju, sa zadnje strane, nalazi se otvoreni sarkofag (nalik na onaj u egipatskoj Velikoj piramidi), dok je s prednje strane kip lava, u čijem podnožju su ispisani egipatski hijeroglifi. Sa obe strane šišarke je po jedan bronzani paun (ove ptice, inače, liče na egipatsku pticu ibis), postavljen jedan prema drugom.
I ovo nije osobenost samo te skulpture, nego još jedna zajednička tačka koju dele Vatikan i Angkor Vat. U budističkom hramskom kompleksu u Kambodži nalazi se isti prikaz, samo prilagođen tom podneblju. Tamo reljef prikazuje dva slona, koji su, baš poput paunova u Vatikanu, okrenuti jedan ka drugom dok im se surle dodiruju iznad glave bodisatve (osobe koja teži prosvetljenju). Međutim, ovo ne predstavlja slučajnu podudarnost, već je standardan prikaz povezan sa simbolikom šišarke.
Oko štapa egipatskog boga Ozirisa uvijaju se dve zmije i glavama se susreću na samom vrhu koji je u obliku - šišarke. Grčki bog vina Dionis takođe poseduje štap na čijem se vrhu nalazi šišarka, a isti je slučaj i sa njegovim rimskim pandanom, Bahusom. Vavilonski bogovi Marduk i Tamuz prikazivani su kako u ispruženoj ruci drže šišarku, a isto je i sa hinduističkim božanstvima. Pored toga, Šivu neretko prikazuju sa kosom u obliku šišarke, baš kao što to u budizmu čine sa Budom.
Astečki bog Čikomekoatl (u prevodu sedam zmija), takođe je slikan kako ispruženom rukom nudi šišarku, a isti simbolički prikaz nosio je i Kecalkoatl (u prevodu pernata zmija), od koga su svi drevni narodi Srednje i Južne Amerike tvrdili da vuku poreklo. I oko kaduceja (Hermesovog/Merkurovog štapa), inače zvaničnog svetskog simbola medicine, uvijaju se dve zmije, dok se na njegovom vrhu ponekad nalazi i šišarka. Nikako ne smemo zaboraviti da napomenemo da i štap rimokatoličkog pape, takođe, sadrži šišarku, te da i građevine slobodnih zidara obiluju ovim prikazom.
Zašto su širom planete drevni narodi, koji nikada nisu bili u međusobnom kontaktu, koristili šišarku kao univerzalni simbol? Zašto su je uvek pripajali svojim vrhovnim božanstvima? Uprkos potpuno različitim filozofskim i religioznim sistema, različitim nastojanjima i planovima, svuda nailazimo na isti prikaz i istu simboliku. Zašto? Odgovor je veoma jednostavan ukoliko poznajete ljudsku anatomiju.

Mala a najznačajnija među žlezdama

Pinealna žlezda, mala endokrina žlezda veličine zrna graška, po obliku veoma liči na - šišarku! Tako je i dobila ime. Naime, od latinske reči "pinea" nastao je njen francuski naziv - "pinéal", što znači "kao borova šišarka". Ova najvažnija žlezda u našem telu nalazi se između dve moždane hemisfere, u samom geometrijskom centru mozga. Pinealna žlezda (ili epifiza, kako je još zovu) ima najveći protok krvi ne samo kada je reč o žlezdama u našem telu, već i o svim organima, osim bubrega. Sve do pre nekoliko decenija moderna nauka ju je potpuno ignorisala, smatrajući je zakržljalim ostatkom nekadašnjeg organa.
Međutim, ispostavilo se da je ona ne samo aktivna već i da zajedno sa hipofizom šefuje svim ostalim žlezdama, te kao takva igra jednu od ključnih uloga u organizmu, i na fizičkom i na duhovnom nivou. Ona reguliše tzv. cirkadijalni ritam (obuhvata smenu dana i noći) lučenjem jednog od najvažnijih hormona - melatonina. Pomoću ovog hormona pinealna žlezda kontroliše naš telesni sat i određuje kada je vreme za spavanje. Sunčeva svetlost stimuliše rad epifize, odnosno preko naših očiju napaja je neophodnom energijom. A kada padne mrak, ona započinje sa lučenjem melatonina, koji nam omogućava dugo i mirno spavanje, a samim tim i regeneraciju organizma.
Osim toga, melatonin određuje kada ćemo ući u pubertet i koliko će naš imuni sistem biti jak u borbi protiv različitih bolesti. U pinealnoj žlezdi se nalaze i ogromne količine serotonina (hormona sreće), iz kojeg i nastaje navedeni hormon melatonin. Serotonin učestvuje u radu centralnog nervnog sistema, a uloga mu je regulisanje REM faze sna. Pored toga, reguliše osećaj sitosti i gladi, dok u trombocitima deluje u procesu koagulacije (zgrušavanje krvi u cilju zaustavljanja krvarenja iz krvnog suda). Njegova najuočljivija funkcija je, naravno, stvaranje osećaja zadovoljstva.
Pinealna žlezda je odgovorna i za lučenje DMT-a (N,N-Dimetiltriptamin-a) iliti duhovnog molekula, kako ga najčešće zovu. Istraživanja koja je sproveo doktor Rik Strasman, a koja je kasnije pretočio u knjigu pod nazivom "DMT - duhovni molekul", pokazala su da ova supstanca omogućava ljudima astralna putovanja, usporavanje vremena, putovanja u druge svetove, širu spoznaju prave prirode stvarnosti, komunikaciju sa bićima iz drugih dimenzija, te jačanje davno zaboravljenih darova kao što su telepatija, proricanje, energetsko lečenje i tako dalje.
Osim što ga u malim količinama luči epifiza, DMT se može pronaći i u nekim biljkama, te je zbog toga postao glavni sastojak napitaka za proširenje svesti. Među njima je najčuvenija ajahuaska, koju koriste šamani u Srednjoj i Južnoj Americi. Zanimljivo je da je prilikom Strasmanovih eksperimenata otkriveno da ljudski mozak prosto obožava DMT. Kad se on unese u organizam (recimo pijenjem ajahuaske), mozak pokušava da ga što više upije!
Sada shvatamo da simbol šišarke, zapravo, predstavlja prikaz uzdizanja energije (uglavnom prikazane u obliku zmije) od prve, bazne čakre, niz kičmu (predstavljenu u obliku štapa), ka vrhu glave, odnosno pinealne žlezde (šišarke). Poznavanje procesa uzdizanja ove energije (na Istoku poznate kao kundalini) omogućava dostizanje prosvetljenja. Ovaj proces dovodi do širenja svesti i uzdizanja na viši nivo postojanja.
Samo na osnovu dela onoga što smo nabrojali već sasvim jasno uviđamo značaj ove žlezde. Ona je kapija iza koje se krije tajna našeg višeg bića. Ona nam omogućava širenje percepcije daleko izvan sveta materije i našeg fizičkog tela. Uz pomoć nje spoznajemo da smrt ne postoji, već da jedino postoje promene životnih formi, jer je naša duša sačinjena od energije koja je večna. Pinealna žlezda je most koji nas vodi do dubljih spoznaja, do buđenja i usavršavanja.
Međutim, život u savremenom svetu prouzrokovao je, nažalost, odvajanje čoveka od prirode. Ova odvojenost, kao i sve veća zavisnost od tehnologije, doveli su do smanjenja naših sposobnosti. Sve više se oslanjajući na tehnologiju, mi zanemarujemo duhovne darove, ne praktikujemo ih i ne razvijamo. Pored toga, nezdrav način života u modernom društvu prouzrokovao je i mnoge bolesti. Samim tim veliku cenu platila je i pinealna žlezda.

Pinealna žlezda je čudo nad čudima, ali ona je tek deo sistema koji nam omogućava pravo i potpuno prosvetljenje! Iako su je mnogi nazivali našim trećim okom, a mnogi još uvek to čine, ona to ipak nije - ona je njegov sastavni deo! Ali o tome ćemo više govoriti u narednim tekstovima, jer je priča o pinealnoj žlezdi mnogo više od priče o našoj anatomiji. Ona je centralni lik mnogo dublje pripovesti koja obuhvata i istoriju, i mitologiju, i svete spise, i astrologiju... Pripovedajući o njoj, mi pripovedamo o sebi i univerzumu, spoznajemo se, uzdižemo i postajemo ono što smo nekada bili i što nam je suđeno da postanemo opet kako bismo na Zemlji ponovo otelotvorili davno izgubljeno zlatno doba.

 Dragan Matić
 Izvor

У ЗАШТИТУ БЛАГОДАТНОГ ОГЊА

ЈУРИ МАКСИМОВ
У ЗАШТИТУ БЛАГОДАТНОГ ОГЊА

Увод
Професор Петроградске духовне академије Н.Д. Успенски
Епископ чигирински Порфирије (Успенски)
Архиепископ полоцки Мелетије и константинопољски патријарх Кирил (Лукарис)
Гевонд - неки свештеник Јерменске цркве
Неки православни сведоци, који тврде да Благодатни Огањ пече и пали као и обичан.
Ђакон Андреј Курајев, који се позива на јерусалимског патријарха Теофила III
Три питања скептицима
1. Одблесци
2. Документарне потврде чињенице да Благодатни Огањ не опаљује.
3. Друга православна чуда која се догађају сваке године

---

Увод

Последње године на руско-говорном интернету спроводи се читава кампања за дискредитацију чуда силаска Благодатног Огња. Уочи прошлог Васкрса, један млади човек, који себе назива вођом московских атеиста, објавио је одговарајући "разобличавајући" чланак, чијим су референцама његови једномишљеници преплавили скоро све православне форуме. Уочи садашњег Васкрса друге анти-православне силе са различитих расколничких сајтова поново су подигли ту исту гомилу "компромитујућег материјала", користећи за повод веома специфично и произвољно тумачење речи Јерусалимског патријарха Теофила, које је изговорио на недавном сусрету са новинарима из Русије.
Основна идеја свих тих "разобличавања" састоји се у томе да тобож сами православни хришћани одбацују истинитост тог чуда, али при том настављају да "магарче" прост народ. Које аргументе они предлажу у корист тога?

1. Професор Петроградске духовне академије Н.Д. Успенски (1900-1987).

Професор Успенски је заиста био следбеник одбацивања истинитости чуда силаска Благодатног Огња и томе је посветио посебно дело "Ка историји обреда светог Огња, који се врши на Велику Суботу у Јерусалиму", које је он изговорио у виду говора, 9. октобра 1949. године на Петроградској духовној академији.
За главну основу става професора Успенског нису послужиле некакве необориве чињенице, које доказују обману, коју, тобож, из века у веку врше Јерусалимски патријарси, већ идеја о томе, да јављање чуда сваке године у једно и исто време није, наводно, није спојива са хришћанским учењем. Он пише: "Чинило би се дрскошћу очекивати огањ свише у одређени дан, сат и минут; чини се недостојно хришћанског звања да се из године у годину тражи знамење са Христовог гроба, чије су Божанско достојанство посведочили својом крвљу апостоли и неизбројиво мноштво Мученика; на крају, чини се, да би било богохулство тражити натприродни огањ за кандила од Онога, Који је за највећу тајну Евхаристије узео природне плодове земље - хлеб и вино; међутим, међу хришћанима источних исповедања - православног, јермено-григоријанског, јаковитског и коптског - веома је широко распрострањено веровање у натприродно чудесно силажење "благодатног огња"."
Поновимо, управо ова претпоставка и јесте основа убеђења професора Успенског да чудо Благодатног Огња није истинито. Хришћанима остаје само да, у најбољем случају, изразе најдубљу недоумицу у вези са таквом идејом. Јер оно што професор Петроградске духовне академије назива "дрскошћу", и "богохулством недостојним хришћанског звања" посведочено је у Јеванђељу: "А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања, која се јеврејски зове Витезда, и има пет тријемова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слијепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао". (Јн. 5:2-4).
Као што видимо, описано је редовно чудо, истинито, које се збијало на једном те истом месту - све као и у случају са Благодатним Огњем. Тако да "недостојним хришћанског звања" треба признати не чињеницу чуда које се догађају редовно, већ мишљење професора да "хришћанска свест не може да допусти чудесност појаве Огња у одређени дан, сат и минут, јер би такав став спуштало хришћанску религију на ниво такозваних природних религија."
Аргументи које он предлаже против чуда Благодатног Огња у целини не могу да издрже критику. Тако, например, професор Успенски указује на различите описе начина силаска Благодатног Огња од стране ходочасника из разних векова (сви они су притом, сведочили о његовој чудесности) и самим то представља као "противречност".
Познато је, међутим, да у различитим годинама начин силаска Благодатног Огња варира; познато је да је једном он чак сишао и ван храма; разликују се такође и те чудесне појаве које прате његов силазак. Зато нема ничег чудног у томе што су ходочасници описивали оно што су видели - они су видели различите варијанте силаска Благодатног Огња. Сем тога, разлике се објашњавају још и тиме, што је свако од ходочасника користио своју аналогију и поређења за објашњење онога што је видео. Тврдити на тој основи да они, тобож, никакво чуда нису видели уопште - исто је као и на основу разлике у исказима сведока убиства тврдити да убиства није ни било.
Затим професор Успенски наводи древни опис богослужења у храму Гроба Господњег на Велику суботу, који се налази у Светогробском типику из 1122. године. Читамо текст из тог рукописа. "Патријарх тада пада ничице испред светог олтара на под и моли се са сузама за људска незнања, простирући своје руке горе, чинећи тако три пута; на исти начин то чине и они који га окружују. Народ непрекидно гласом позива: "Господи помилуј". Затим патријарх са својом пратњом улази у Свети Гроб пада три пута ничице, моли се и моли (Бога) за себе и за људе. Тада пали од свете светлости, даје архиђакону, а архиђакон - народу. Затим патријарх, архиђакон и остали са њим излазе."[1] Треба рећи да је "света светлост" - специфичан термин, који Грци користе од давнина (он је одређен још у 10. веку код Никите Клирика као нешто што је у општој употреби) и до данас за означавање управо тог чуда, за које је у руској литератури прихваћен назив "Благодатни Огањ".
Али професор Успенски сматра да је "природни карактер обреда светог огња у Светогробском типику у потпуности очигледан" и да се под "светом светлошћу" подразумева упаљено кандило.
Треба рећи: изазива одређену задивљеност упорност са којом аутор покушава да тумачи у своју корист чак и она сведочанства која очигледно говоре против њега. Зашто би аутор Светогробског типика називао "светом светлошћу" обично кандило? И зашто би патријарх са својом пратњом падао ничице три пута пред обичним кандилом? Овиме је могуће увести у заблуду можда само атеисте, јер сваки православни црквени човек зна да су обична упаљена кандила уопште нису неке јединствене појаве, да их је у храму мноштво и да процесу њиховог паљења, као и паљења свећа од њих, православни не придају никакаво особито сакрално значење, да их не називају "светом светлошћу" и да не падају ничице пред њима пре него запале свећу са њиховог пламена.
Цитирана тумачења вечерње службе по латалском и калском рукопису од стране професора Успенског, такође ничим не потврђују његове претпоставке.
Остали његови аргументи су толико натегнути и неконзистентни да представљају пре фантазију, него нешто што је достојно озбиљног разматрања. Осим једног сведочења као изузетка, које по својој популарности и цитирању превазилази чак самог професора Успенског, и зато ћемо га ниже размотрити у посебном одељку.

2. Епископ чигирински Порфирије (Успенски) (1804-1885)

На речи епископа Порфирија, као на главни "адут" ослањају се сви критичари Благодатног Огња, међу њима и професор Успенски. Епископ Порфирије, још као архимандрит, посећивао је Палестину и у својим дневничким записима оставио две белешке, које "разобличавају" чудо силаска Благодатног Огња.
Прво, то су речи неког јерођакона Григорија, који је "увукавши се у капелу Гроба у време када, по општем веровању, силази Благодатни Огањ, са ужасом видео да се огањ пали просто из кандила, која се никада не гаси, и на тај начин Благодатни Огањ није чудо. О томе ми је он сам говорио данас."[2]
Друго, следећа повест, тобож саслушана из уста митрополита Дионисија. "Те године, када се знаменити господар Сирије и Палестине, Ибрахим, египатски паша, налазио у Јерусалиму, показало се да је огањ, који се добија са Гроба Господњег на Велику суботу, огањ неблагодатни, и да се пали као и сваки други огањ. Тај паша је намислио да се увери да ли се заиста изненада и чудесно јавља огањ на плочи Гроба Христовог или се пали сумпорном шибицом. Шта је урадио? Објавио је патријарховим намесницима да му је угодно да седи и самој кувуклији у време добијања Огња и да јасно гледа како се он јавља, и додао је да ће он, ако је то истина, дати 5000 пунга (2 500 000 пијастра), а да ће у случају лажи они њему дати сав новац, који су сакупили од преварених ходочасника, и да ће он објавити у свим новинама Европе о мрској превари. Намесници - петроарабијски Мисаил и Назаретски митрополит Данило, и Филаделфијски епископ Дионисије (садашњи Витлејемски) - састали су се да се посаветују шта да раде. У минутама саветовања, Мисаил је признао да он у кувуклији пали огањ са кандила, која је сакривена иза покретне мраморне иконе Христовог Васкрсења, која је у самом Гробу Господњем. Након тог признања било је одлучено да се смирено моли Ибрахим, да се не меша у религиозна дела, и послан му је тумач Светогробске обитељи, који му је предочио да за његову светлост нема никакве користи да открива тајне хришћанског богослужења и да ће руски цар Николај бити веома незадовољан откривањем ових тајни. Ибрахим паша је, саслушавши ово, одмахнуо руком и заћутао. Али од тада светогробско духовништво више не верује у чудесно јављање Огња. Испричавши све ово, митрополит је додао да се само од Бога очекује престанак (наше) благочестиве лажи. Како он зна и може, тако ће и успокојити народе, који верују сада у Огњено чудо Велике суботе. А ми не можемо ни да започнемо тај преврат у умовима, нас растржу већ у самој капели Светог Гроба."[3]
При пажљивом разматрању, ова прича изазива низ питања. Прво, ни сам епископ Порфирије, ни његов саговорник нису били сведоци преваре, већ је митрополит Дионисије то причао руском јеромонаху, ослањајући се при томе на сведочење архиепископа Мисаила. Са самим архиепископом Мисаилом епископ Порфирије о овоме такође није говорио.
Али је зато непосредно са архиепископом Мисаилом на ту исту тему разговарао други руски ходочасник - јеромонах Мелетије, који је ишао на ходочашће у Свету Земљу 1793-1794 године, и видимо да је сам архиепископ Мисаил говорио о Благодатном Огњу сасвим другачије: "Ушавши - говорио је он - унутра ка Светом Гробу, видим на целој гробној плочи блистајућу светлост, сличну расутом ситном бисеру, у виду плавог, белог и других боја, која је затим, скупљајући се, постајала све црвенија и претворила се током времена у материју Огња; али овај огањ, у току времена, у коме је једва могуће полако прочитати четрдесет пута "Господи помилуј", не опаљује, и од овог Огња се пале припремљена кандила и свеће."[4]
Обојица, и епископ Порфирије и јеромонах Мелетије ослањају на архиепископа Мисаила, али говоре директно супротно. Коме веровати? Логично је поклонити више поверења ономе ко је непосредно општио са архиепископом него ономе ко је слушао некакву причу од трећег лица, које се позивало на архиепископа Мисаила. Тим више што је и то лице - митрополит Дионисије - такође био веома контроверзан. Владика Порфирије сам помиње да је, због подстицања на погром католика, јерусалимски патријарх "изразио жељу да га свргне".[5]
Опет и сама прича, коју је навео епископ Порфирије, изазива сумње и у вези са другим стварима: крајње је сумњиво да је Ибрахим паша одједном тако лако одустао и од своје речи и од могућности да добије огромну новчану суму о Јерусалимске Патријаршије, чим је само чуо за име руског цара. Из историје је познато, да у другим случајевима, ништа није сметало османлијским чиновницима да од њима потчињених хришћанских заједница, међу њима и из јерусалимске, узимају новца колико им је требало. Ово је више налик на легенду испричану руском ходочаснику да би поласкали његовом националном осећању.
Што се тиче казивања неког јерођакона из 19. века, који је тобож кришом посматрао шта се збива у кувуклији, и који се уверио да "никаквог чуда нема", имамо и слично казивање свештеника Митрофана, који је у 20. веку одлучио да "уходи" чудо, у које је сумњао, и он описује нешто сасвим друго. "Видео сам како је Блажењејши патријарх у своје руке узео снопове од 33 свеће, подигао га високо изнад себе и почео да моли Бога за слање Благодатног Огња, веома полако подижући руке своје ка небу. Тек што је успео да их подигне до своје главе, када су се одједном, у трен ока, у његовим рукама запалила сва четири снопа свећа и кандило, као да су их буквално приближили запаљеној пећи".[6]
На основу чега треба да верујемо причи непознатог јерођакона више него речима човека, чију светост и праведност могу да посведоче наши савременици, који су сада живи, који су га лично познавали?
Тим више, што се и епископ Порфирије никако не јавља као слободан од подозрења за несавесност, изазвану жељом да овим или оним прилагођеним причама потврди сопствене специфичне хипотезе. Он је познат као човек који је одбацивао предања о чудесном јављању Богородице на Светој Гори ("Богомајка није била на Светој Гори и није ни мислила да буде тамо"), сматрајући да су тобож светогорски монаси измислили ту причу да би, обмањујући ходочаснике, повећавали зараду својих манастира. А светог Филарета Московског Порфирије је, још као архимандрит, покушавао да убеди да су грчки Новомученици "самозвани мученици" и да њих светогорски монаси, наводно, посебно припремају за мучеништво, са циљем да код себе затим имају мошти. Свети Филарет се супротставио таквом ставу и као одговор "заштитио светогорце и њихове Мученике, ослањајући се на пример древних Мученика, који су сами ишли на мучења и које је Црква уписала у лик светих Исповедника".[7] У разговорима са светим Филаретом отац Порфирије је понекада "себи дозвољавао да у беседи употреби снажне изразе, од којих је он и долазио у смућење. Отац Порфирије говори да га је при једном таквом случају "владика погледао значајно и ја сам се угризао за језик... и почео да говорим о другим стварима."[8]
Као што видимо, епископ Порфирије је био човек веома особених схватања, који се са предубеђењима односио према чудима уопште и са великом предрасудом према грчкој побожности, било да се она изразила на Светој Гори или у Јерусалиму. Узимајући у обзир његове такве ставове, уопште не изненађује што је он посвуда скупљао бајке и казивања, који би могле потврдити његова предубеђења.
Очигледно, он сам је био уведен у заблуду таквим причама. Ко је био у светињама, тај зна, да поред њих увек пролази немало сумњивих личности које су спремне да причају свакакве глупости, само да би привукли пажњу на себе. Да, заиста, таква појава као што је ширење са великом самоувереношћу лажних гласина, не налази се само на светим местима. Мислим да су многи читаоци имали неугодност да ту појаву примете, па и да пострадају од ње.
Чињеница да приче које је ширио епископ Порфирије јесу лажне гласине види се из тога да се већ у време, блиско нама, кувуклија ремонтирала и никаква скровишта иза "покретних икона" тамо нису пронађена.

3. Архиепископ полоцки Мелетије (1578-1633) и константинопољски патријарх Кирил (Лукарис) (1572-1638).

Архиепископ Мелетије је жалосно познат по томе што је из Православља прешао у римокатолицизам и уз помоћ разних интрига безуспешно покушавао да за собом поведе своју паству. 1627 године, већ прешавши у унију, писао је писмо Константинопољском патријарху Кирилу (Лукарису) врбујући га за римокатолицизам, и у том писму, између осталог, писао и о Благодатном Огњу као о лажном, ослањајући се на рећи самог Кирила:
"Ваше Преосвештенство, вероватно се сећате да сам једном питао, зашто ваш претходник Мелетије, пишући против новог римског календара... уопште не говори о том знаменитом чуду јерусалимском које се догађа сваке године? На то питање, Ваше Преосвештенство ми је одговорило у присуству Ваша два домаћа чиновника... да ако би се то чудо заиста догађало у наше време, то би сви Турци одавно поверовали у Исуса Христа. Још оштрије се о томе изразио Патријарх јерусалимски, човек, који узима тај огањ, износи га и даје народу. На тај начин, тужно је рећи, наши православни једноверци, у вези са тим чудесним Огњем, који се некада заиста јављао, а сада, због грехова наших, престао да се јавља, више воле да буду скупа са јеретицима као што су евтихијани, диоскорити и јаковити, пре него са католицима, који то чудо не допуштају из разлога веома значајних, посебно узимајући у обзир, шта у то време при Гробу чине јеретици абисинци".[9]
Неопходно је рећи, да је поменути Константинопољски патријарх Кирил (Лукарис) жалосно познат по томе што је одступио од Православља према калвинизму, што је и изразио у свом "Исповедању вере" потпуно калвинистичком по и по духу и по слову. "Исповедање" Кирила као јерес осудило је, један за другим, шест православних Сабора: "Константинопољски 1638 године (на којем је био анатемисан сам Кирил (Лукарис), Кијевскки 1640. године, Јаски 1642. године, Константинопољски 1672. године, Јерусалимски 1672. године и Константинопољски 1691. године.[10]
Ако погледамо ставове и особености биографија оба ова "православна" архијереја видећемо да никако није чудно што су они одрицали чудо Благодатног Огња које потврђује Православљу веру, када је један прешао у римокатолицизам, а други de facto био протестант по вери. Неконкретно позивање Мелетија на Јерусалимског патријарха у вези са тим, не заслужује поверење, тим више, јер он није почео да наводи саму изјаву патријарха. Међутим, узимајући у обзир, колико је он пута прелазио час у унију, час опет у Православље, када је и тријумфално спаљивао својих књиге, одричући се својих речи, неопходно је признати да сведочење таквог човека има веома мали значај, ако уопште и има.
Није наодмет приметити, опет, да ни сами Мелетије и Кирил нису присуствовали молитви у кувуклији у време силаска Благодатног Огња, и да је све на шта се они ослањају - сопствени скептицизам и туђе речи.

4. Гевонд - неки свештеник Јерменске цркве

Скептици се позивају и на речи неког свештеника из Јерменске цркве, објављене на једном од јерменских форума.
Те речи изазивају запањеност јер су као сведочанство одсуства чуда Благодатног Огња почели да их наводе атеисти. То запањује јер овај свештеник тврди да се, тобож, ово чудо, које се догађа сваке године у Јерусалимском храму, појавило по молитви светог Григорија, просветитеља Јерменије (4. век), а даље пише: "Ми у Јерусалиму не називамо (то чудо) Благодатним Огњем, већ Светлошћу, јер је то за нас праслика Христова: "Ја сам Светлост", како је и говорио Господ. У току историје, постојали су случајеви, када су се чудесан начин палиле свеће на Гробу..." На тај начин, само чудо тај свештеник јерменске монофизитске цркве уопште не одриче. Он га одриче само у односу на Православну Цркву, која тобож "обмањује своје верне, да огањ силази са небеса". Ево како, по његовом мишљењу стоје ствари.
"У два сата отварају врата и Грци туда уносе затворено (упаљено) кандило и постављају на Гроб. Након тога почиње литија Грка око Гроба, где се у трећем кругу њима придружује јерменски архимандрит, и заједно се приближавају вратима. Први улази грчки патријарх, а за њим и Јермен. Оба улазе у Гроб, где се обојица, клекнувши, моле. Након тога, први свеће од упаљеног кандила пали Грк, а затим и Јермен".
Разлози због којих је неки свештеник Гевонд одлучио да то напише откривени су у његовом уводу: "овај "огањ" је постао својина православних. "Огањ" се наводи као доказ Православља, то јест да управо молитва православних и низводи са небеса тај "огањ". "Огањ" доказује да је само календар православних истинит, јер само у тај дан и силази "огањ", што Гевонда, као неправославног, веома узнемирава.
Несхватљиво је само једно: ако се сав "фокус" Грка састоји у томе да они пред свима доносе у кувуклију упаљено кандило, од које се затим у време службе пале свеће и деле, зашто онда јерменско духовништво уопште учествује у том обреду, а зашто се повремено догађају и случајеви, када јерменски свештеници покушавају да на силу отму од грчког патријарха свеће запаљене од Благодатног Огња - зар зато што просто нису имали шибице?

5. Неки православни сведоци, који тврде да Благодатни Огањ пече и пали као и обичан.

Из таквих се наводе, например, речи јеромонаха Флавијана (Метвејева) написане на једном интернет форму: "На жалост, опаљује. 2004. године мој познаник је буквално пет минута после добијања Благодатног Огња (чак ни из храма нисмо изашли) покушао је да се "умије Огњем". Брада, да је опишем као малу, одмах је почела да гори. Морали смо да му довикнемо како би је угасио. У рукама сам имао камеру тако да је тај жалосни случај остао забележен документарно... Сам сам следио пример других: ставио сам руку изнад Огња. Огањ као огањ: пече!"
У таквом облику су то цитирали атеисти. Са три тачке je означен пропуст у цитату. Интересантно је, шта се иза њих скрива. Ево шта. "Сложили смо се у мишљењу да је вере мало. Међутим чудно је да на хиљаде људи очекује чуда од те појаве која се понавља сваке године. Само по себи је чудо, што огањ силази са небеса. Хвала Богу за то!"
Као што видимо, тај сведок, чије речи наводе људи, који никада нису били у Јерусалиму, тобож као оповргавање истинитости чуда, саму чињеницу чудесног силаска Огња уопште не одриче, штавише, наводи објашњење зашто он и његов познаник нису осетили чудесна својства Огња. Објашњење које има потпуно право на постојање, а које не оповргава сведочења хиљада људи, која су потврђена и документарно, који су, напротив, осећали да Благодатни Огањ у првим минутама не опаљује.
На овом истом интернету могу се наћи, например, и оваква сведочења.
"Сама сам била сведок тог чуда. Ни најмање не сумњам да се ради о чуду. Они блескови који су осветљавали цео храм Гроба Господњег, налик на блесак фотоапарата, само тако снажних, које човек још није створио. И муње сам сама видела. И огањ, заиста, не опаљује. Зар није чудо, да за толико векова ни једном међу огромном масом (сви стоје толико близу, да је тешко руку подигнути) није било пожара? Ви себи не можете представити, колико има људи око Огња - и ни једног несрећног случаја. Живела сам у Јерусалиму довољно дуго, тамо нико не сумња да је то чудо."

"Моји лични утисци о Благодатном Огњу, чији сам силазак имала среће да три пута посматрам.
1. Пред силаском Огња у целом храму силазе проблесци. Видео сам их чак на оним местима где није било ходочасника са фотоапаратима. (део Обретења Крста Господњега).
2. Огањ је, по вери, сишао мати Марији, која се тада подвизавала у манастиру Крста. Довољно је познавати ту некористољубиву подвижницу, која је обновила не један манастир у Светој Земљи, да је никада не би сумњичили за лаж или обману.
3. Огањ у почетку заиста не опаљује и не пали браде - лично сам то видео и осетио.

"Час тамо, час овде почеле су да се пале свеће код многих директно у рукама. Они их чак нису ни подизали изнад главе. Ето, тај Благодатни Огањ су почели сви један другом да предају... Над главом букти тај Огањ Благодатни, и из њега се разлећу на различите стране запаљене искре и пале свеће код хришћана. То сам својим очима видео... Благодатни Огањ има посебну особину - у првим минутама он не опаљује. Узео сам тај сноп свећа, додирнуо чело, усне, образе у облику крста - никаквог печења није било. Затим већ тај огањ почиње да гори, као буктиња, цео сноп пршти искрама и светлошћу, а у првим минутама он не опаљује."
Они који желе могу наћи и више сведочанстава чуда - од стране наших савременика.
Али наравно, није за чуђење, што у одређеним условима Благодатни Огањ може некога и опећи. То ни на који начин не сведочи о његовој нечудесности. Тако, например, огањ који је по речи пророка Илије пао на нечастиве војнике који су били послани за њим, био је и чудесан по свом силаску, а по свом дејству је веома опаљивао.

6. Ђакон Андреј Курајев, који се позива на јерусалимског патријарха Теофила III

Отац Андреј Курајев је, након повратка из Јерусалима, где је присуствовао разговору патријарха Теофила са новинарима из Русије, изрекао је следећу тврдњу: "Не мање искрен био је и његов одговор о Благодатном Огњу: "То је церемонија, то јест representation као и све друге церемоније Страсне седмице. Као што је некада васкршња вест засијала од гроба и осветила цео свет, тако сада и ми у тој церемонији вршимо репрезентацију тога, како је вест о Васкрсењу из кувуклије отишла по свету". Ни речи "чудо", ни речи "силазак", ни речи "Благодатни Огањ" у његовој беседи није било. Отвореније да говори о упаљачу у џепу он, заиста, није ни могао."
Овде видимо тумачење патријархових речи, које садрже отворено насиље над самим садржајем текста. Патријарх ни на који начин одриче чудо силаска Огња, већ само говори о његовом значењу.
Шта се скрива из речи "representation" које је отац Андреј оставио без превода? Енглеско-руски речник Милера даје следећа значења: 1) представа, слика; 2) слика, образ; 3) (често мн.) тврдња, изјава; 4) представа, спектакл; 5) представништво; 6) протест.

Очигледно, отац Андреј је ту реч схватио у четвртом значењу - "представа као спектакл", међутим то је потпуно неприкладно тумачење, јер се тако добија превод: "Та церемонија која је спектакл, као и све друге церемоније Страсне седмице", што подразумева да Јерусалимски патријарх уопште сва богослужења Православне Цркве сматра "спектаклима".
У реалности је очигледно, да је патријарх употребио реч "representation" у чешће употребљиваном значењу и у том случају ничега "завереничког" у његовим речима нема: то је, да се изразимо, церемонија која је слика, као и све друге церемоније Страсне седмице... ми у тој церемонији јављамо слику на који се начин вест о Васкрсењу из кувуклије раширила по свету". Узгред "ceremony" је такође остављено без превода и просто транскрибовано од стране оца Андреја, има основно значење "обред", а међу додатним значењима - "етикета, формалност" (по Милеру). Ако смо већ решили да увредимо јерусалимског патријарха, зашто се и овде не би поиграли смислом при превођењу, например у овом духу: "не мање искрен био је и његов одговор о Благодатном Огњу: "То је формалност која представља спектакл, као и све друге формалности Страсне седмице""?
На крају, о томе да речи и тумачења ђакона Андреја Курајева не одговарају стварности, изјавио је и руководилац савета фонда Андреја Првозваног, Владимир Јакуњин, који је и организовао то путовање новинара у Свету Земљу. "Искрено говорећи, огорчен сам тумачењем које је дато на сајту Курајева... Запис патријархових изјава, на енглеском језику, садржи референцу за свети огањ на енглеском језику - "Holy fire". Мислим да никакве основе за тумачење изјаве јерусалимског патријарха као тумачења које у суштини одриче светост тог догађаја, нема."
Узгред, ако већ обраћамо пажњу на то што говоре јерусалимски патријарси о Благодатном Огњу, зашто се не би присетили речи претходног патријарха - Иринеја I: "Ништарије су они који не верују у Благодатни Огањ! "

Три питања скептицима

Не изненађује то што се атеисти, јеретици и расколници толико напрежу да оповргну истинитост чуда Благодатног Огња. Запањујуће је што се некада њима придружују и православни, тврдећи да ничег страшног нема у одрицању истинитости тог чуда. Као да је верном човеку свеједно - да ли Господ шаље знамење, или су у току више од хиљаду година јерусалимски патријарси и архијереји, међу којима има не мало прослављених у лику Светитеља, цинично обмањивали и обмањују православне по целом свету, и то уочи најважнијег православног богослужења.
Сваки иоле поштен човек ће приметити разлику између једног и другог.
А образовани православни човек још и зна да је та разлика недвосмислено означена у одлукама Помесног Константинопољског Сабора из 1084. године: "Онима који уместо да са чистом вером, у простоти срца и од све душе признају за несумњиве догађаје велика чуда која су извршили Спаситељ наш и Бог, Владичица наша Богородица, Која Га је нетрулежно родила, и други Светитељи, и покушавају да их посредством мудровања прикажу немогућим или их тумаче на начин, како се њима чини, и упорни су у свом мишљењу - анатема."
Лично не могу да сматрам убедљивим приговоре критичара Благодатног Огња због мноштва разлога. Например, несхватљиво ми је, како све њихове хипотезе, које су, да додамо, противречне једна другој, могу да објасне ту чињеницу да је у деветом веку муслимански управник Јерусалима заповедио да се поставе метални (бакарни) фитиљи у кандила и да је, без обзира на то, на очиглед свих, сишао огањ и да су се запалили бакарни О томе сведоче како грчки изворници (Никита Клирик) тако и арапски (Бируни). Несхватљиво је како објаснити "упаљачем у џепу" примере, када се паљење свећа догађа ван кувуклије на очи ходочасника, када огањ силази са икона итд.
Али, посебно се јављају три питања, на које нисам успео да сусретнем јасан одговор ни у једном "скептичком" чланку.

1. Одблесци

Не ретко (иако не и сваке године) ходочасници пред силазак Благодатног Огња виде у храму плавичасте одблеске светлости, попут блесака какви бивају при севању муња. Они су забележени и на видеоснимку.[11]
Скептици уверено убеђују да ти проблесци нису ништа друго до блицање фотоапарата. Одређена сличност постоји, иако су блицања фотоапарата много слабија и немају такву нијансу.
Али јавља се још једна компликација: шта ћемо са тим што су древни сведоци чуда описивали ту исту појаву?
Никита Клирик, који је посетио Јерусалим 947. године пише: "Архиепископ још није изашао из Гроба, а већ је цео Божији храм могао да се истог трена види испуњен неизрецивом и Божанском светлошћу, тако да се побожни народ кретао час у десну страну, час у леву... При таквој неочекиваној појави светлости сви су били испуњени задивљеношћу, па чак и најбезбожнији муслимани су били поражени и посрамљени... сада се Божанско изливање светлости раширило по целом храму."[12]
Игуман Данило, који је посетио Света места 1106-1107 године, сведочи: "Тада је изненада и засијала Света Светлост у Светом Гробу и из Гроба је избијало снажно блистање."[13]
Ходочасник Трифон Коробејников, који се нашао у Јерусалиму 12583. године тврди да у храму "огањ иде... као муња са неба."[14]

2. Документарне потврде чињенице да Благодатни Огањ не опаљује.

Ако погледамо макар видео-кадрове, који су постављени на интернету[15], видећемо, на пример, да у једном случају ходочасник држи руку изнад пламена од целог снопа свећа,[16] у другом случају, други ходочасник држи руку над пламеном пет секунди,[17] а ево и трећег кадра, где још један старији ходочасник држи руку у пламену пет секунди.[18]
Подсетићу за сваки случај, да је у обичном Огњу, а посебно изнад њега веома тешко држати руку макар једну секунду. Свако ко сумња може то да провери одмах, државши своју руку или изнад запаљене шибице, или изнад запаљене свеће, или изнад кандила и уопште, изнад сваког обичног пламена. И нека провери: да ли он може да држи руку пет секунди или макар три. Немојте заборавити да се обезбедите са кремама против опекотина и завојима.
Значајно је да је горепоменути млади атеиста, који је пре годину дана ширио по интернету своја "разобличења" Благодатног Огња, између осталог наводио снимак где он држи руку изнад обичних свећа.[19] И иако се њему чинило да то нема разлике у односу на начин како то чине ходочасници, није тешко приметити да је у току снимка од четири секунде он четири пута склањао руку из пламена, што се за ходочаснике који су на видео-снимку не може рећи.
На тај начин, или следи да признамо да те људе, који су забележени на видео-снимку, Благодатни Огањ није опаљивао, или да Господ сваке године на велику суботу чини не мање задивљујуће чудо претварања обичних људи у муције сцеволе при додиру са Огњем у храму Гроба Господњег. Другим речима, или је пред нама чудесни огањ, или су пред нама чудесни људи, који не осећају бол од обичног огња.

3. Друга православна чуда која се догађају сваке године

Та упорност са којом скептици, који се држе различитих ставова, обрушавају своју критику на догађај који се збија у Велику суботу, постаје још мање схватљив ако обратимо пажњу на чињеницу да силазак Благодатног Огња уопште није јединствено чудо које се редовно догађа у православном свету и које је доступно за свакога ко жели да се убеди у његову истинитост (него таквих чуда има још).
Например, познато је чудо са змијама на грчком острву Кефалонија, у селу Маркопуло. Ту се некада налазио женски манастир који су напали пирати. Монахиње су се молиле за своје спасење испред "Лонгобардске" иконе Мајке Божије. И чудо се догодило: када су пирати развалили врата, уместо монахиња видели су змије и у страху побегли. Сада сваке године, строго на празник Успенија Мајке Божије (Велику Госпојину), у храм, који се налази на месту манастира, у време Литургије догмижу змије са целог острва. У току целе службе оне се налазе међу људима. Змије дирају, узимају у руке, стављају на врат, али оне никога не повређују. Након службе оне одлазе из храма и не враћају се до следеће године. Све је то забележено на видео-снимку[20],[21],[22] и свако у то може и сам да се увери, отишавши на Кефалонију 15/28. августа.
Позната су и друга чуда која се редовно догађају, која дарује Господ на снажење православних хришћана, али у овом случају довољно је поменути кефалонијско. Ако православни и неправославни скептици одричу чудо силаска Благодатног Огња, шта ће они онда рећи о овом чуду? Каквим упаљачима намамљују ове змије? Ако се у случају Благодатног Огња све спекулације врте око чињенице, да се чудо догађа у кувуклији, где приступ има само патријарх, овде се чудо догађа наочиглед свих мирјана.
Очигледно је, против Благодатног Огња неверници, јеретици и расколници устају највише зато што његово постојање силније од свега опаљује њихове душе.

* * * * *

У кратком чланку немогуће је поменути сва сведочанства о Благодатном Огњу и све приче повезане са њим, зато можемо људима које то интересује препоручити сајт: "Чудо силаска Благодатног Огња", где су, између осталог, критички размотрени и други покушаји да се оспори ово Божје чудо.
Као закључак није сувишно да наведемо речи још једног непосредног сведока чуда, нашег савременика, Епископа благовештенског Гаврила.

- Ви сте видели како силази Васкршњи Огањ?
- Да, видео сам два пута. Тада је још био жив архиепископ Антоније (Завгородни). И када је у Велику суботу патријарх изашао са Благодатним Огњем, нисмо почели да узимамо огањ од њега, већ смо брзо, заједно са владиком Антонијем упали у кувуклију Гроба Господњег. Један Грк је ушао, владика и ја. И у Гробу смо видели огањ плаве, небеске боје, узимали смо га у руке и умивали се њим. Неколико секунди он није опаљивао, али потом је добио силу и ми смо палили свеће.
- Огањ гори директно на том камену?
- На камену. И сва кандила горе. И сав камен је покривен Огњем... То треба видети! Ја бих такође сумњао да нисам видео. Али сам видео: огањ гори, а ми се умивамо. Тврди камен, мермер - и цео покривен Огњем. Ни чађи нема, ништа. Просто гори огањ - и то је све.[23]


 Светосавље.орг

СТРАШНИ СУД БОЖИЈИ

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН
СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА
О подвижничком животу у Цркви

СТРАШНИ СУД БОЖИЈИ

Бог Који је у почетку створио живот, на крају времена ће васкрснути, тј. васпоставити из праха и трулежи читав род људски од Адама до последњих дана. И настаће тада Страшни Господњи Суд, Суд на којем ће се решити коначна судбина сваког човека у складу са оним што је чинио живећи у телу свом. Данас, док се још увек налазимо у овом земаљском свету, свака мисао, свака реч или дело су семена која бацамо, као у заорану земљу, у дубину свог срца. А у вечности ће из ових семена израсти или предивни, миомирисни цветови или бодљикаве отровне биљке.
Суд се назива Страшним, зато што на њему неће бити сућено само људима него и духовима. Демони ће угледати себе као некада предивне Анђеле који су појали неизрециву, људским језиком неисказиву херувимску песму Богу. Угледаће демони свој страшан пад. Сатана, који је некада био Серафим, видеће како се, уставши против Бога, претворио у страшно паклено чудовиште, у огромног паука, који је обавио паучином греха сву земљу; како се претворио у ужасну паклену змију која је своје отровне зубе забадала у безбројне жртве. У сваком греху, који се догодио на земљи, сатана је невидљиво присуствовао. У сваком злоделу је његов смртоносни дах, у сваком преступу је његова змијска поквареност. Угледаће сатана велики гроб - пакао који је сам себи ископао. Угледаће црни паклени пламен који је запалио за своје жртве и у којем ће се и сам вечно мучити.
Суд се назива Страшним зато што ће бити свеопшти. Нико неће избећи овај Суд, као што нико не може да избегне смрт. Васкрснуће из праха и праведници и грешници. Тада ће тела људска бити налик на душу. Неће бити од костију, неће бити груба, неће се састојати од влаге и земље, већ ће бити духовна и нетрулежна. Код праведних - по обличју тела Христа Спаситеља васкрслог из мртвих, код грешника - смрадна и ружна као и њихови грехови. Свети Јефрем Сирин пише тајанствене речи: "Сви ћемо ми васкрснути у узрасту од тридесет три године." Шта то значи? Човек у свом земаљском животу пролази кроз одређени циклус развоја. Тридесет година је време зенита развоја, људског савршенства у земаљском смислу ове речи. И људи у дубокој старости и бебе ће васкрснути не у свом земаљском узрасту, у којем су напустили овај живот, већ у узрасту "тридесет трогодишњем" - односно савршеном. Истовремено, блиски и најрођенији ће, наравно, моћи да се препознају.
Последњи Суд се назива Страшним зато што ће на њему бити јавно показана сва наша дела, све наше помисли, речи и скривене жеље срца. Све што смо чинили тајно постаће јавно; оно што је човек радио насамо откриће се пред читавим светом, што је чинио у тајним одајама свог срца постаће отворено и обнажено. И када угледамо своје грехове у свој њиховој наготи, ругоби и гнусности бићемо спремни да узвикнемо: "Горе, падните на нас и сакријте нас од ове срамоте!"
Свети Оци су говорили о томе да постоји неко "сећање срца", које бележи све, сав наш живот и унутрашњи и спољашњи. И ево, на Страшном Суду, као да ће се открити та књига, написана у дубинама наше душе и тек тада ћемо увидети какви смо стварно, а не онакви каквима нас је приказивала наша успаљена гордост.
Тада ћемо увидети колико нас је пута благодат Божија призивала ка спасењу, кажњавала, миловала, и како смо се упорно противили благодати и тежили само к греху и страстима. Чак ћемо и своја добра дела видети разједена лицемерјем, гордошћу и тајном користољубивошћу као црвима.
Суд се назива Страшним зато што ће бити коначан. Овде на земљи, док живимо, увек нам је отворено покајање, као врата која изводе на слободу из мрачне тамнице греха. До Страшног Суда могу да нам помогну молитве Цркве и ближњих. Али је Страшни Суд коначан, после њега неће бити другог суда. На страшном Суду ће се догодити коначно одвајање добра и зла, светлости и таме. За праведне ће наступити вечни живот - вечно уподобљење Христу Спаситељу, вечно блистање и обасјавање Божанском светлошћу. У овом животу сваки тренутак ће доносити стално нову и нову, све већу срећу, све већу радост, све већу светлост, све веће блаженство.
А вечна смрт грешника јесте уподобљавање сатани, све дубље погружавање у океан мрака. Ад је место заборава, то је место у које не продиру зраци милосрђа Божијег. Пакао је избрисан из љубави Божије.
Неки постављају питање: "А могу ли спасени бити срећни ако се њихови рођени и ближњи, они са којима су они били за живота сједињени љубављу нађу у паклу?" То је тешко питање. Када волимо човека ми у њему волимо нешто добро (чак и ако оно није добро, а нама изгледа тако), а када устану грешници, они ће били оличење греха и зла, они ће бити демоноподобни. Због тога нећемо моћи да их волимо, као што је немогуће, рецимо волети кугу или бацил беснила. Замислите да се вама најближи човек појави пред вама у обличју змије или шкорпиона; не бисте могли да га волите, већ бисте се са ужасом окренули од њега. Тако је и са осуђенима на паклене муке. Они ће бити пуни не само очаја и тескобе, већ и сатанске гордости и злобе. Душе грешника ће киптети пламеном мржње према Богу и свему светом, мржње која је спремна да спали само Небо и Рај!
Блаженство Раја је блаженство Светих у љубави према Богу и међусобној узајамној љубави. Преподобни Серафим Саровски пише да када би човек знао како је ужасан пакао и како је сладак Рај, он би био спреман да претрпи најстрашније муке овде на земљи. Једном је Преподобни Симеон, који се назива и Нови Богослов, био у таквој озарености Духом Светим да је ускликнуо: "О, Господе, вероватно да изнад овог блаженства нема ничега на свету!" И добио је одговор: "Оно што овде на земљи у плоти осећају, чак, и Свети је у поређењу са будућим рајским блаженстом као сунце нацртано на папиру у поређењу са сунцем које сија на небу!"
Свети Јефрем Сирин пише, да ће другачији бити односи међу душама. Постоје Спаситељеве речи које нису сачуване у Јеванђељу, него код древних Отаца: На оном свету ће унутрашње бити као спољашње, а спољашње ће бити као унутрашње." Сада је спољашње тело, унутрашње - душа. У Рају ће само тело бити одухотворено, постаће слично души. А изнутра - душа ће постати као спољашње, односно биће отворена. Преп. Јефрем Сирин Говори: "Ако само пожелиш да будеш код Светих Мученика - бићеш поред њих; ако пожелиш да се насладиш сладосном беседом са праведницима, ти ћеш не својим језиком, не устима својим, већ срцем и душом беседити са њима, односно, видећеш својом душом њихове душе; наслађиваћеш се сазрцањем њихове лепоте и љубави који се изливају од сваког Светог према свима."
Само ће у Рају, у вечном животу човек познати тајну страдања, схватиће да су овде, на земљи, жалости, напори, болести и туге велики благослов Божји: човек пије чашу из које је пио Сам Господ Исус Христос. Због тога ћемо у вечном животу захваљивати нашим непријатељима, захваљиваћемо клеветницима, онима који су се према нама неправедно односили, зато што су они, сами то не знајући, помагали нашем спасењу.
Овде, на земљи, нам је много тога нејасно, али овде видимо само прву страницу Књиге која ће се открити у вечности, а тамо ћемо схватити сву дубину премудрости Божије, сву силу Његове љубави.
Једном је александријски патријарх Теофил дошао на Нитријску гору и упитао најстаријег монаха:
" Шта си нашао да је најбоље у духовном животу?"
И овај одговори:
"Да за све кривим самог себе!"
И патријарх рече:
"То не само да је најбоље, већ је то једини пут ка спасењу!".
Дакле, не заборавимо на Страшни Суд, пробудимо сна своју савест да нас она строго осуди још овде и тада Страшни Суд за нас постати двери у вечни живот!
Амин.

Izvor SVETOSAVLJE.

Napravite domaći pekmez od jabuka, bez dodavanja šećera

Jabuke same po sebi sadrže dovoljno šećera, zato u pekmez nije potrebno dodavati dodatni šećer i takav pekmez je puno zdraviji.

Ako ipak preferirate varijantu sa šećerom, gore navedenim sastojcima možete dodati 500g šećera, ili kao zdravu alternativu prirodno sladilo od stevije

Sastojci:

• 750 g naribanih jabuka,
• 250 g naribane mrkve,
• 100 ml vode,
• 1 burbon vanilin šećer,
• cimet (po želji),
• klinčić (po želji),
• sok pola do jednog limuna

Priprema:

Jabuke je potrebno oguliti, izribati te usitniti štapnim mikserom ili blenderom.
Promješajte ih s ostalim sastojcima i stavite ih u posudu.
Pustite da mješavina provrije i kuhajte na laganoj vatri povremeno miješajući otprilike 40 minuta.
Tijekom kuhanja bi se na površini mogla stvoriti pjena i potrebno ju je odstraniti.
Još vrući pekmez ulijte u staklene posude koje je prethodno potrebno oprati i sterilizirati u pećnici na 100-110 stupnjeva. Zaklopite i preokrenite staklenke na par minuta kako bi se napravio vakum. Pekmez se treba postepeno ohladiti i čuvati na suhom i hladnom mjestu.

Izvor: Kreni zdravo

Значај манастира Студенице за српску просвету

- извод из чланка епископа банатског Амфилохија Радовића -

Царска лавра Студеничка је названа, и то с правом, "мајком, кореном и главом светих цркава у Србији". Она је заиста то и била и остала благодарећи својим светим ктиторима Симеону и Сави и својој изузетној улози у просвети и култури српског народа. Ово су неки од важнијих аспеката основа и доприноса Студенице образовању и културном напредовању у целини:

1. Студеничка просвета је незамислива без праве вере, благочешћа. Свети Сава, у својој другој Студеничкој беседи, као и у свим својим списима, призива на веру у Христа, на држање његових заповести, предања његових Апостола и на неодвајање од црквеног сабора (= сабрања) преко кога се стреми и достиже у сједињење мноштва људи богоизабраних у сједињење Свете Тројице ... Очевидно, то је и крајњи циљ зидања Студенице: да се у њој као обитељи и кроз њу - људи преображавају у "обитељ" Духа Светога. За студеничке просветитеље Симеона и Саву образовање не значи (као данас) стицање знања него обнављање у нама образа Трисветлога Божанства силом Духа Светога. Наставник или "наставитељ" је пре свега онај који показује прави пут који води у вечни живот.
Таквог пута је "путeводитељица" и "наставница" Пресвета Богородица, али и Свети Сава и остали светитељи. Када Стефан Првовенчани говори о "воспитанију" које је примио од оца, под њим подразумева целокупно своје телесно и духовно уздизање и узрастање. У истом смислу Теодосије говори за Немању да је синове и кћери обучио "светим књигама" и благим обичајима. И Доментијан каже за Светог Саву да су га родитељи васпитавали "у великој љубави, благоверју и чистоти".
2. Симеон и Сава пре свега уче правоверју и покајању и ревносном живљењу по Богу. Њихова просвета је органски везана за покајање, за духовно-морално уздизање па тек онда за знање. У њој личност просветитеља, наставника, игра прворазредну улогу, што се показало и на њиховом примеру и њиховом значају за обликовање и образовање српског народа.
Светитељи уче својим животом и својим примером, али и својом смрћу и својим посмртним чудотворним дејством. Такви су били Симеон и Сава, али и Симеонов други син Стефан Првовенчани, монах Симон, у народу познати као "Свети Краљ". Нарочити значај за просвету српског народа имале су њихове свете мошти. Преко њих као ктитора и преко њихових моштију Студеница задржава првенство међу српским манастирима и међу свим српским духовним центрима.
3. У непосредној вези са личностима светих ктитора Студенице и њиховим светим моштима и њиховом значају за просвету српског народа јесте и студеничко монашко општежиће, устојено по "образнику Светог Саве", као и студенички сабори и празници на које се народ вековима сакупљао.
Монашко општежиће као вековни студенички начин живљења, литургијска молитвена сабрања унутар манастира, верност српског народа завету Светог Саве да се не одваја "од црквеног сабора", тј. од литургијских сабрања и светог причешћа Телом и Крвљу Христовом, све то у ствари представља истинску "душу" манастира Студенице. Прворазредан је значај манастирског општежића и манастирских сабора и празника за развијање друштвене и социјалне свести српског народа кроз векове, за развијање духа заједништва, мобарства, једнакости у њему.
4. Са тим у вези је и буђење, обликовање и чување националне свести српског народа која је просто необјашњива без манастира Студенице. С правом је још у прошлом веку писао М. Б. Милићевић : "Не видевши Студенице, Србин не може имати појма о прошлости рода свога". Тај значај манастира Студенице не протеже се само на немањићки и постнемањићки период историје српског народа, него и на период турског ропства, као и на збивања у новијој српској историји, нарочито после великих Сеоба преко Саве и Дунава. Гроб Светог Симеона и ћивот Светог Краља имали су значење националног символа на свим просторима до којих су Срби допирали и на којима су боравили. Ради се о обнови култова српских владара и националних светитеља. Карађорђе, вожд Првог српског устанка, итекако је свестан значаја Студенице за буђење српског народа, као и Милош Обреновић после њега.
5. Посебан значај за српску просвету види се у писаној и преведеној књижевности и књижевним делима, која управо у Студеници има своје зачетке. Овде је 1208. године настала прва биографија Светог Симеона, као и његова Служба. Написао их је сам Свети Сава. Тај његов спис постао је надахнуће студеничког ктиторског живописа. Студенички и Хиландарски типик, Хиландарска повеља и други "образници" овог симеоно-савинског периода постаће узор каснијим делима сличне врсте. У Студеници су током векова писане и преписиване многе књиге, што нарочито важи за Испосницу Светог Саве. Може се слободно рећи да је српска писана реч и књижевност потоњих времена започела са првим биографијама Саве и Стефана Првовенчаног и са Студеничким типиком.
Значајан је Студенички зборник звани "Отечник", преписан у XV веку. У њему се поред подвижничко-моралних поука налазе и правни списи: Властарева синтагма и Душанов законик.
Студеничка библиотека је била вероватно веома богата, али због честих рушења и паљења самог манастира од ње нам је веома мало сачувано.
6. За српску културу и просвету, нарочито на пољу неимарства, од нарочитог је значаја студеничка архитектура. Она у себи сједињује византијску градњу са мраморном одећом и украсом романских цркава. Но, њена пластика није искључиво романског стила, као што се обично мисли, него има и византијских елемената (на пример, лик Богородичин у тимпану на рељефу). Студеница тако везује органски Рашку и Српско приморје са византијским неимарством, постајући надахнуће осталим грађевинама рашке школе, али и касније. У Студеници је грађено и дограђивано не само у време првих ктитора, него и касније у време Радослава (припрата), краља Милутина (дивна архитектура спојена са живописом у Краљевој цркви Светог Јоакима и Ане), али и у XV и XVI веку (сачуване фреске из 1569. године). Као централна грађевина рашке стилске групе цркава, Студеница утиче и на Жичу, Градац, Дечане, Свете Архангеле у Призрену и др. Са својим кулама, саборним храмом Богородице Добротворке и другим храмовима и параклисима она је упечатљиво деловала на свест народа.
У манастиру је била заступљена и примењена уметност, чувана у храму и богатој манастирској ризници: сасуди, одежде, реликвијари са моштима, петохлебнице, плаштанице, ставротеке и др. са пореклом од Палестине до Москве, Цариграда и Приморја.
Што се тиче студеничког живописа, о њему је много и подробно писано. Овде ћемо само истаћи чињеницу да је за његов први и најзначајнији слој најзаслужнији Свети Сава. Он не само што је одабрао најбоље живописце тога времена него је и сам активно учествовао у живописању, што се види из откривеног записа у кубету Богородичине цркве: "И мене работавшаго помените Саву грешнаго". Студенички живописац, како онај из Богородичне цркве, тако и онај из Краљеве цркве дају тон осталим задужбинама и задужбинарима каснијих времена (Сопоћани, Милешева и др.). Обновљени живопис из времена Патријарха Макарија (XVI век) такође опонаша онај из XIII века.


Oно што треба још подвући јесте унутарње следовање и узајамно прожимање у Студеници литургијског поретка, заснованог на типику Светог Саве, и архитектуре, житијских тектова и ктиторских сликарских композиција. Све то опет израста органски из истог доживљаја вере истог духовног опита. Живопис је у слику преточена библијска истина, али и бојама оприсутњена небеска заједница Светих у литургијску заједницу у храму сабраних верника. Све је ту целосно и целовито, све заједно сабрано и на истом месту обједињено: Бог и човек, небо и земља, живи и мртви, преображена творевина и дела руку људских у иконе и иконостасе претворена. Томе се у Студеници вековима приступа и у то се ураста, и тако биће постаје целовито и дубоко, напитано и васпитано и образовано и просвећено, правом храном и светлошћу и истинским "образницима".

Управо је та целовитост основно својство студеничке симеоновско-савинске просвете.

7. Као таква Студеница кроз векове учи и васпитава, светли и просвећује. У њој се учи и стиче знање али и сама постаје "училиште". Значајно је истаћи и то да се Студеничким типиком оснива у Студеници и прва болница код Срба, по византијаским манастирским узорима. Студеничка болница је била медицинска установа у правом смислу речи, тј. болница за лечење, не само азил за неизлечиве и сиромахе. Преко ње се у Србију преноси византијско медицинско искуство. У томе је њен допринос нашој медицинској науци. Но, она не само што је поседовала болницу, него је и сама по својој природи била и остала духовна болница. У њој се вековима просвећује и лечи вером, и душа и тело. Приповедања о чудесима Симеона и Саве и Светог Краља, о исцелитељској моћи светог мира и светих моштију преносила су се усменим предањима калуђера, путника и поклоника. Све је то привлачило народ, прeображавало и васкрсавало његову душу, враћало јој и давало мир и спокојство.
Народна вера у моћ Светих и њихових моштију, у моћ молитве, у чудотворну моћ саме богомоље, преображавајућа снага саме светиње места, све је то оно што изнутра учвршћује и препорађа народну душу, открива јој смисао свега, па и страдања.
8. Студеница је била кроз векове и школа у изворном смислу те речи. По својој природи и по својој намени, целокупним својим устројством и начином живота и рада у њој, она је образовала и васпитавала читава покољења монаха, поклоника и ђака. Тип њеног васпитања и образовања није био једностран, тј. није се односио само на појединачне човекове способности, као што је то случај са образовањем западног типа, нарочито оног школског искључиво рационалистички усмереног новијих времена који је практично преовладао у савременом свету. Студеничко васпитање је било динамичко-саборно и свеобухватно. Оно захтева активно учествовање у тајни духовног преображаја и узрастања човекове душе и тела, обујимајући све психофизичке силе човекове, на темељима вековног искуства Цркве, у оквирима саборног литургијског живљења.
9. На крају да се кратко дотакнемо и културних веза манастира Студенице које показују још шири план њеног просветног значаја и зрачења. Истакнута је њена органска и многострана веза и повезаност са православним Истоком, Цариградом и Светом Гором, као и Приморјем. Треба поменути њене везе са крајевима преко Саве и Дунава, нарочито после Сеоба и преношења моштију Светог Краља (у Фенек, манастир Војловицу), а познате су њене везе и са другим српским крајевима: Босном и Херцеговином, Далмацијом, као и са Влашком и Русијом.

Овај кратки пресек кроз историју и духовно културно-просветно зрачење манастира Студенице заиста показује да је она "мајка, корен и глава светих цркава у Србији". Али показује још нешто: да су осам векова Студенице - наших осам векова, пуних духовних плодова као челиње саће меда. Осам векова нашег зрења и сазревања у Христу. Наших стравичних распећа али и васкрсења, наших студеничких сабора и сабрања и студеничке просвете и просвећења, израслих из светлоносног и благог симеоновско-савинског корена.

Са благословом игумана манастира Студенице | Задужбине Немањића 

Izvor