Sedi da ti pričam

Ruze! Ruze! Odjednom su bile svuda oko nje.Na javi.I u snu.
Rasle su tamo gde nikad pre nisu. Gde im mesto nije. Pred ulazom u dvor. Uz gradske zidine.u polju, medju travama i livadskim cvecem.zaticala ih je, otkinute, u svojoj sobi , na stolu ili postelji. Pred vratima sober, na podu. U beskrajnim, izlomljenim hodnicima kule.uvek sveze, kao da su tek ubrane. I uvek izmesanih boja u istom bokoru ili buketu. Bele kao narcis.Zute kao njegovo srediste.
Ruzicaste. Crevene. I one bojom nalik nevenu. kao da joj neko kusa ukus. Ili salje odjednom sve poruke kojima govore boje cveca.
primala ih je radosno. I osehivlala se u nedoumici. Sve cesce zapitana ko ih stavalja na njen put. I nestrpljiva da to sazna sto pre.
Motrila je. Skrivala se u sobi iza velikih vrata sanduka sa robom.Kraj odskrinutih vrata. U senkama prozora. Ali tajanstveni darodavac bio je majstor igre. Umeo je da prozre sva njena nevina lukavstva. Kao da je znao njene puteve i pre nego sto ona trag na njima utisne. ostavljao je vece uvek cvece tamo gde ona nije. Ali gde ce sigurno doci , cim shvati da je jos jednom zadrzana na pragu tajne.
Ja , sam kao sto slutiti, znao sta se desava. Odakle ruze u njen nemir zbog njih. Znao sam i zasto cuti o njima, cak i pred rodjenom majkom .Zasto ih samo ona pronalazi i na mestima gde mnogi prolaze.
Znao sam.Ali nisam joj olaksao cak ni nagovestajem. Bilo je to njeno vazno vreme i morala je sama da prodje njime, kao carobnom sumom, u kojoj svaki pravac vodi necem drugom, i cini tragaoca drugacijim. Ali kakva ce izaci iz tog doba, nije kazano. Nestrpljiv u nadi. Samo to sam smeo.
,,Ruza je cvet ceznje. Dar ljubavi. Od momka devojci", prosaputala je u jedno predvecerje.
Sedela je na ivici postelje. Obraze zajapurene pravim devojackim stidom zagnjurila je medju nezene latice. I osmelila se na novu pomisao. Na pitanje :,, Ko mi salje ovo cvece ? I svoju ceznju?''
Vrhovima prstiju lagano je pomilovala svileni barsun buketa.
Cvet po cvet. Smesila se. smesila se kao nikada pre. Sklopljenih ociju. I lako rastvorenih usanica.
Od te veceri, nemir bezazlene, ponosite i razmazene devojcice, nemir kojim je veselila oca i brinula majku, postao je nekako drugaciji. I tisi. Takav se nemir cuva samo za sebe. Krije se pred svima koji nisu njegov deo. Ta zdrhtalost one pred svima koji nisu njegov deo. Ta zdrhtalost one koja iscekuje. koja osluskuje zov necije ceznje. Koja trazi i ne moze da nadje.A zna, dobro zna, da je onaj koji doziva tu. Samo ga ona ne vidi, kao u nekoj zamrsenoj igri skrivalica.
Vremenom su pocele da rastu na sitnom vezu kojim je kratila vreme i davala posao masti i rukama.Na tkaninama i ukrasima koje su donosili dubrovacki trgovci. Na njenim haljinama. Na grivnama. rasute po svili i somotu. Utisnute u zlato, fino srebro i emajl.
Zatim su ruze zasule beskrajna polja kojima je lutala po svu noc, kroz snove koji su se nastavljali kao niz , svi cinili jedan , jedini.
Isla je kroz to polje ruza i trazila nekoga. Tek mu je naslutila ime, a osecala ga bliskim. svojim na jedan potpuno nov i nepoznat nacin.
kada mu je prvi put nazrela lik, odmahula je glavom u neverici.
,,To ne moze biti on.Prati cara, i daleko je od Zupanjevca. Prdaleko cak i za one na svaki podvig spremene", govorila je sebi.
Govorila je oporima glsaom razuma. A to nije glas mio uhu srca.
Zato je slusala sapat koji je stizao sa dna njene zelje. Sapat, lak i mek, i sladak.
,,Mozda mi ruze pod stope baca neko drugi, a po njegovom nalogu, i u njgovo ime. Neki vest i povreljiv sluga. Ili neka gospodja sto su neprestano uz majku i mene", mislila je.samo, to vise nije bilo nagadjanje. Ni odgonetanje tajne. Bila je to nada.
Lepo joj je bilo da veruje u tu istinu.sve lepse, sto je duze mislila o njemu.
A od kada se vratila iz Skoplja, sa svecanosti proglasenja Zakonika kojim je car o spasovdanu tisucu trista cetrdeset devetog leta Gospodnjeg obecao pravdu svome narodu, mislila je o njemu sve cesce......

............Milica ga je vidjala i ranije. Kada se plemstvo okupljalo da se pokloni pred svetlom krunom. Na velikim i malim saborovanjima.
Na raskosnoj ceremoniji krunisanja.Kada su osvestani Veliki Decani.Uvek Je bio uz cara.Znala je to.Ali njegov lik se gubio, nestajao medju desetinama drugih, i stapao se sa njima, Kao oblak medju oblacima.
,,Kako je mogao da mi bude isti kao drugi mladici plemici u dvorskoj sluzbi? On, kome nijedan ni slican nije?'', pitala se zacudjena.Zbunjena sobom. Uzdrhtala kao da joj od razresenja te tajne zavisi zivot. a mozda i besmrtnost duse.
Sakupljala je ruze, a pribirala misli i trazilanepoznata znanja.Tako sve dok opet u jedno stisano predvecerje nije zacula glas u sebi.
,,ja ga nikad nisma dobro pogledala. Zato, samo zato, mogao mi je licicit i na druge. O, kako me je prevarilo nepazljivo oko", prosaputala je, ponavljajuci istinu svog srca.
Privila je ruze na grudi. I osetila je u sebi neku toplinu.Bez\imenu.Nepoznatu.Toplina je rasla i obuzela je svu. Ucinila je klonulom i mekom. Pa se pomesala sa mirisom ruza. A ruze su mirisale opojno kao nikada pre. Kao vera, ljubav i nada." ......

Igra Andjela
Ljiljana H. Djurovic