Sam, mogao sam da mislim na nju, ali mi je ona nedostajala, nisam je
posedovao. Kada bi bila prisutna, govorio sam joj, ali sam bio isuvise
daleko od samoga sebe da bih mogao da mislim. Kada bi spavala, nisam
vise morao govoriti, znao sam da me ona vise ne gleda, vise nisam morao
da zivim na povrsini samoga sebe. Sklanjajuci oci, gubeci svest,
Albertina je, jednu za drugom, stresala sa sebe razne svoje ljudske
osobine, koje su me razocaravale od dana kada sam se upoznao sa njom.
Ona je sada zivela samo nesvesnim zivotom bilja, drveca, zivotom
razlicitim od moga, cudnijim, a koji mi je, medjutim, vise pripadao.
Njeno mi ja nije izmicalo u svakom trenutku, kao kad smo ceretali, kroz
pukotine neizrecenih misli i pogleda. Sabrala bi u sebe sve ono sto bi
od nje bilo izvan nje; povlacila bi se, zatvarala, sazimala u svoje
telo. Drzeci je u rukama, pred ocima, imao sam utisak da je posedujem
celu celcatu, utisak koji nisam imao kad je bila budna. Zivot je njen
bio meni potcinjen i zapahivao me svojim lakim dahom. Slusao sam tu
saputavu, tajanstvenu emanaciju, blagu kao morski povetarac, carobnu kao
mesecina, sto je i bio njen san. Dok je on trajao, mogao sam da
sanjarim o njoj a ipak da je gledam, i kad san postane dublji, da je
dodirnem, poljubim. Ono sto sam tada osecao bilo je ljubav pred necim
tako cistim, tako bestelesnim i pored svoje culnosti, tako tajanstvenim
kao da se nalazim pred nezivim tvorevinama kakve su lepote prirode..
Marsel Prust, ”Zatocenica”.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.