Nekada davno,zivela jedna tuzna devojka...
-A zasto je bila tuzna?
-Polako, nemoj me odmah prekidati, sve cu da ti ispricam po redu.Zato sto je bila usamljena i bez ikoga na svetu...
-Jel ni mamu nije imala?
-Nije imala nikog, sama samcita. Sedela jednog dana ta tuzna devojka na obali sinjeg mora.
-A zasto je bila tuzna?
-Polako, nemoj me odmah prekidati, sve cu da ti ispricam po redu.Zato sto je bila usamljena i bez ikoga na svetu...
-Jel ni mamu nije imala?
-Nije imala nikog, sama samcita. Sedela jednog dana ta tuzna devojka na obali sinjeg mora.
-A zasto sinjeg,kad je more plavo?
-Dobro-plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sazali se na nju.Kako se ona igrala sa kamencicima, on resi da jedan pretvori u kamen srece. Iznenada, kamencic koji je ona uzela, snazno je zasijao na njenom dlanu, lepse od bilo kog dragulja.
-A ona?
-Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: mozda ima jos ovakvog carobnog kamenja na plazi, pa je pazljivo spustila svoj i krenula da trazi drugo.
-I onda?
-Isla tako,isla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan jedini,i pravljen samo za nju, pa brze potrci nazad, ali vise nije mogla da ga nadje.
-A sutra ,kada je bio dan,je l' ga onda nasla?
-Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju(bajka treba srecno da se zavrsi,sta je sad ovo)
-A zasto ga je more odnelo?
-Zato sto nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio srecu u ruke, a ona nije znala da je zadrzi. Polakomila se i htela jos. Ali tu nije kraj bajke. More cuva taj kamencic srece i izbacice ga pred neku drugu devojku koja ga bude zasluzila i koja ce znati da ga sacuva.
-A meni je,ipak, zao i one devojke sto ga je izgubila-kaze pospani glasic.
( I meni je.)
-Sta je sa njom dalje bilo?
-Ne znam. Nije ni vazno; samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i jos uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen).
-Dobro-plavog mora, kad je ugleda Bog sa nebesa i sazali se na nju.Kako se ona igrala sa kamencicima, on resi da jedan pretvori u kamen srece. Iznenada, kamencic koji je ona uzela, snazno je zasijao na njenom dlanu, lepse od bilo kog dragulja.
-A ona?
-Isprva se silno obradovala, ali je pomislila: mozda ima jos ovakvog carobnog kamenja na plazi, pa je pazljivo spustila svoj i krenula da trazi drugo.
-I onda?
-Isla tako,isla, spustio se mrak i ona shvati da je kamen samo jedan jedini,i pravljen samo za nju, pa brze potrci nazad, ali vise nije mogla da ga nadje.
-A sutra ,kada je bio dan,je l' ga onda nasla?
-Nije, more ga je odnelo sa sobom.
Suzice se skupljaju(bajka treba srecno da se zavrsi,sta je sad ovo)
-A zasto ga je more odnelo?
-Zato sto nije bila dovoljno dobra. Bog joj je spustio srecu u ruke, a ona nije znala da je zadrzi. Polakomila se i htela jos. Ali tu nije kraj bajke. More cuva taj kamencic srece i izbacice ga pred neku drugu devojku koja ga bude zasluzila i koja ce znati da ga sacuva.
-A meni je,ipak, zao i one devojke sto ga je izgubila-kaze pospani glasic.
( I meni je.)
-Sta je sa njom dalje bilo?
-Ne znam. Nije ni vazno; samo ti lepo sanjaj.
(Znam, ostala je na obali i jos uvek moli more da joj vrati njen dragi kamen).
Marija Jovanovic "Spletkarenje sa sopstvenom dusom"
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.