Juče
si otputovala. Rekla si da ne znaš kad ćeš se vratiti… Da li ćeš se
uopšte vratiti? Začudo, dala si mi svoju fotografiju i adresu. Da li je
to znak da ne nameravaš da se vratiš?
Ako ti budem pisao, rekla si da to uradim rukom, starinski, običnom
poštom. Voliš da pismo putuje, ne elektronski. U putu i u vremenu pismo
dobija na vrednosti – rekla si.
Da li ću umeti da ti napišem pismo? Nikad nisam napisao privatno pismo.
Pismo je nešto konačno i nesavršeno. Kad ga pošaljem, ne mogu ga više ni
popraviti niti dopuniti, a već sutradan, dodao bih nešto važno ili
lepo…
Kupio sam ovu knjižicu s blagim linijama. Ima jedna nova kafe-knjižara u
centru, u Zmaj-Jovinoj. Tu se prodaju razne lepe sveske i olovke, iz
uvoza. Ova je mala, džepna. U njoj ću da ti pišem, umesto pisama. Kad je
ispišem, poslaću ti knjižicu. Ako se pre toga vratiš, još bolje –
knjižicu ću ti pokloniti.
Da li da negde napišem tvoje ime? Ili, pak, svoje? Ime se piše na
stvarima koje ne želimo da izgubimo – da bi mogle da nam se vrate.
Ovo će biti dnevnik jedne čežnje.
Knjižica samoće.
Ovde ću misliti o tebi.
Ljubavna knjižica – Dragan Lakićević
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.