Tačno 29 godina od smrti barda srpskog glumišta navršilo se 1. oktobra.
Veliki glumac rođen je 10. jula 1926. godine. profesiju, po kojoj je bio poznat prezirao je, a slabo je poznato da je pavle Vuisić pisao i stihove.
“On je bio izvanredan pesnik. I to se ne zna. Ali stalno je cepao, a ja sam sklanjala da on ne vidi i posle smrti sakupila. On je i svoju prvu glumačku nagradu iscepao.
Inače je bio vrlo talentovan. Ali je video da nema s kim i već je počeo da radi na filmu, i ostao je u glumi. Izmislio je i pseudonim – Višnjin. Celog života sam čekala da počne ozbiljno da piše i kada je upao u depresiju, pomislila sam da je došlo vreme. Ali nije bilo ništa od toga…”, rekla je nedavno u razgovoru za Nedeljnik supruga Pavla Vuisića.
Pavle Vuisić pisao je često. O smrti više nego o drugim stvarima. Pisao je na kafanskim računima, po knjigama, na imeniku, diktirao je svojoj supruzi Mirjani… Pisao je često, a još češće cepao je napisano.
Pavle Vuisić napisao je i nekoliko testamenta.
Oporuka
Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju.
Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i šute. Šute (ćute).
Neka u sebi pjevaju.
Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, jebem mater…
U jednom zapisu ostavio je i dodatak svom testamentu:
“Ukoliko ne otuđim pre smrti moju pušku i revolver koji su vrlo skupoceni (da) proda moja Sula (Mirjana) ali samo kad se raspita o pravoj ceni.
One 2 serije žućaka i viška 2 srebrnjaka da ne prodaje na teg (na vagu) već da se najpre raspita o njihovoj numizmatskoj vrednosti. Lule moje (sigurno ih ima u vrednosti nekoliko sadašnjih miliona) da da Nenadu svom nećaku ako ustanovi da on lule stvarno voli od vremena do vremena puši na njima, ili bar ako ne puši na njima – uživa gledajući ih.
Sablje i noževe ako nije u stanju da zabode u drobove komunista – neka proda ili pokloni nekom ko oružje voli (bolje neka proda). Naročito sablje su skupe nijedna manje od 2 miliona sadašnjih para. Sablje ne davati u komision jer uzimaju veliki procenat nego na oglas — jednu po jednu. Sablje ću sada sam pokušati prodati, ako ih ne prodam onda stoji ono gore.”
Pisao je još:
Želim da umrem.
Bože koji si svemoguć, učini tako
i budi miran, platiću.
Znam, i ti si korumpiran…
Na sahrani nije bilo šest popova, bio je jedan. I njegova supruga Mirjana. Nije bilo ni slike, ni umrlice. Pop nije znao koga sahranjuje:
“Samo sam rekla da se zove Pavle…”
Izvor: Nedeljnik
Preuzeto sa Opanak.net
Veliki glumac rođen je 10. jula 1926. godine. profesiju, po kojoj je bio poznat prezirao je, a slabo je poznato da je pavle Vuisić pisao i stihove.
“On je bio izvanredan pesnik. I to se ne zna. Ali stalno je cepao, a ja sam sklanjala da on ne vidi i posle smrti sakupila. On je i svoju prvu glumačku nagradu iscepao.
Inače je bio vrlo talentovan. Ali je video da nema s kim i već je počeo da radi na filmu, i ostao je u glumi. Izmislio je i pseudonim – Višnjin. Celog života sam čekala da počne ozbiljno da piše i kada je upao u depresiju, pomislila sam da je došlo vreme. Ali nije bilo ništa od toga…”, rekla je nedavno u razgovoru za Nedeljnik supruga Pavla Vuisića.
Pavle Vuisić pisao je često. O smrti više nego o drugim stvarima. Pisao je na kafanskim računima, po knjigama, na imeniku, diktirao je svojoj supruzi Mirjani… Pisao je često, a još češće cepao je napisano.
Pavle Vuisić napisao je i nekoliko testamenta.
Oporuka
Pavla Vuisića, rođenog od majke Radmile i oca Miša, koji dana prvog novembra 1982. godine, pri čistoj svesti i zdravoga uma sastavlja ovu poruku. Mirjani, ženi mi, sve što imam za slučaj da odapnem, ostavljam, s tim da razumno rasproda ili otuđi imovinu moju, odnosno svoju, a ako ne bude u stanju da imovinom raspolaže, da to samo sud može uraditi. Mirjana, ako posle mene ostane, ima da me sahrani sa svim adetima i čestima crkve pravoslavne, sa šest popova da se pred mojim telom vide i čuju.
Sahraniti me ima u grobnicu našu, govor posmrtni ili slično da se čuo nije. Ovijeh šest popova (koje za inat hoću) da sve ono što se oko groba radi, rade i šute. Šute (ćute).
Neka u sebi pjevaju.
Pošto mislim mreti, što bih i onako sve ovo pisao, još da vas zamolim da mi nikakav komunist ni govora, ali niti jedne reči ne progovori, jerbo ću se u grobu prevrnuti i ne samo prevrnuti, već i ustati iz groba da ga noću morim i da mu, njemu i svima, koliko ih je na svetu, jebem mater…
U jednom zapisu ostavio je i dodatak svom testamentu:
“Ukoliko ne otuđim pre smrti moju pušku i revolver koji su vrlo skupoceni (da) proda moja Sula (Mirjana) ali samo kad se raspita o pravoj ceni.
One 2 serije žućaka i viška 2 srebrnjaka da ne prodaje na teg (na vagu) već da se najpre raspita o njihovoj numizmatskoj vrednosti. Lule moje (sigurno ih ima u vrednosti nekoliko sadašnjih miliona) da da Nenadu svom nećaku ako ustanovi da on lule stvarno voli od vremena do vremena puši na njima, ili bar ako ne puši na njima – uživa gledajući ih.
Sablje i noževe ako nije u stanju da zabode u drobove komunista – neka proda ili pokloni nekom ko oružje voli (bolje neka proda). Naročito sablje su skupe nijedna manje od 2 miliona sadašnjih para. Sablje ne davati u komision jer uzimaju veliki procenat nego na oglas — jednu po jednu. Sablje ću sada sam pokušati prodati, ako ih ne prodam onda stoji ono gore.”
Pisao je još:
Želim da umrem.
Bože koji si svemoguć, učini tako
i budi miran, platiću.
Znam, i ti si korumpiran…
Na sahrani nije bilo šest popova, bio je jedan. I njegova supruga Mirjana. Nije bilo ni slike, ni umrlice. Pop nije znao koga sahranjuje:
“Samo sam rekla da se zove Pavle…”
Izvor: Nedeljnik
Preuzeto sa Opanak.net
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.