МАНАСТИР СВЕТОГ РОМАНА ЂУНИШКОГ

     На десној обали Јужне Мораве, поред пута који спаја Ражањ и Крушевац, недалеко до села Ђунис, налази се манастир светог Романа, са храмом посвећеним Благовестима Пресвете Богородице. Овај манастир је један од најстаријих у Србији, а први сачувани записани помен манастира налазимо у Хрисовуљи византијског цара Василија II из 1019. године. Манастир се у овој Хрисовуљи назива Свентеромон. Манастир је подигнут на месту где се подвизавао и упокојио преподобни Роман Синаит, који се по предању доселио овде по 888. године. О његовом животу се мало зна. Постоје две претпоставке о његовом животу. Прва је да је он био један од Синајских монаха, који су у време кнеза Лазара дошли у Србију са Синаја и Свете Горе и настанили се широм средњевековне Србије. По другом мишљењу, свети Роман је био ученик светог Климента Охридског и да је заједно са Прохором Пчињским, Јованом Рилским, Јоакимом Осоговским и Гаврилом Лесновским дошао на просторе данашње Србије из Охрида, да на словенском језику проповеда хришћанство локалном словенском становништву. Његове свете мошти и данас се чувају у манастирској Цркви.
     О старини, значају и добром материјалном стању манастира сведочи чињеница, да манастир није обнављан кроз читав немањићки период. Када је у XIV веку Крушевац постао престоница Србије, кнез Лазар Хребељановић обновио је манастир 1377. године. У једној хиландарској повељи из 1381. године помиње се велико братство манастира, које брине о сумашедшима (душевним болесницима). У манастиру је била смештена и коњичка гарда светог кнеза Лазара, па се због тога манастир у потоњим турским пописима помиње као Коњице. Турским освајањима након Косовског боја 1389. године, манастир је неколико пута спаљиван, пљачкан и рушен, али убрзо и обнављан. Тако је у турском попису из 1498. године записано да манастир има велике земне поседе и два калуђера. Манастир се помиње и у турском попису из 1516. године, а у попису из 1616. године помиње се име игумана Митрофана. Највећа страдања манастир је доживео у XVI веку, а у време Аустријско- турског рата 1716- 1718. године је срушен до темеља.
     Након разарања, манастир је обновио 1795. године Ђорђе Пила, из захвалности преподобном Роману, над чијим је моштима био чудесно исцељен од тешке болести. Он је морао да оде у Цариград, да од Порте тражи ферман којим му се омогућава обнова манастира. Ферман је коштао 300 гроша. Каниц је 1896. године посетио манастир и оставио важне податке о манастиру. Он бележи да је Црква са полукружном апсидом и куполом била разрушена 1448. године „када је Хуњади бежао са Косова, али је 1791. године проширена нартексом и додатним градњама на јужној страни.“ И он наводи да је кнез Лазар обновио манастир 1377. године. Последњом обновом 1795. године манастирска Црква је потпуно завршена и од тада није ни једном страдала. 1796. године насликан је нови живопис, рад непознатих зографа моравске школе. На једном месту види се фреска поворке архијереја, која представља старији слој живописа. Током 1938. године, академски сликар из Београда Немања Бркић, осликао је гробницу светог Романа.
     Каниц бележи да је манастир 1893. године поседовао 82 хектра ораница и ливада, 3 хектара воћњака и винограда и 115 хектара шуме. На Морави је поседовао две воденице, а манастир годишње зарађује 6000 динара.
     У манастирској порти налази се велики звоник, подигнут 1852. године, трудом игумана светороманске обитељи, чувеног архимандрита Саве Петровића (1793- 1861.). Звоник је висок ок 12 метара и представља јединствену грађевину у читавом поморављу. Састоји се од три нивоа и сазидана је од камена. На звонику се налазе три звона, од којих је једно поклон кнеза Милоша Обреновића из 1833. године. У манастиру је у средњем веку постојала болница за лечење душевних болесника, која је радила до краја Другог светског рата. У време Делиградске битке 1806. године, у манастир су доводили рањенике, о којима су бринули монаси, а у манастиру је од последица рањавања 14. априла 1807. године умро капетан Вучо Жикић. Игуман манастира Мелхиседек је у време борбе био са устаницима на Делиграду, где их је бодрио, исповедао и причешћивао. Архимандрит и игуман манастира, војвода Сава Петровић ослободио је Крушевац од Турака у Другом српском устанку. За време Српско- турског рата 1877. године са ђунишког виса у манастир је испаљена граната, која је погодила олтарску апсиду храма, али на чудесан начин није изазвала експлозију. Граната је испражњена и данас стоји на истом месту. У манастиру је био сахрањен и гроф Николај Рајевски, руски племић и добровољац, који је притекао у помоћ Србима. Погинуо је у Горњем Адровцу, где је његова породица касније подигла храм. Овај храм је од 1998. године метох манастира светог Романа. 

      

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Током Првог светског рата, благословом владике Доситеја, у манастиру је основан центар за збрињавање ратних сирочади. Децу су у манастиру чували и лечили монаси и лекари руских војних мисија. Прота нишки Жика Станковић, записао је да су 1915. године „пред наступањем непријатеља, цео домовски персонал напустио манастир. Сва ова деца, до једне до 15 година, педесетак мушког и педесетак женског пола, остала су на старање и чување само двојице младих светоромаских јеромонаха, Михаилу Поповићу и Мојсеју Бранковичу. Калуђери су ову децу хранили, одевали, васпитавали и подучавали, у потпуности их обскрбљујући хлебом, одећом и обућом. Четрдесетак деце је дочекало ослобођење у манастиру, а потом су враћена у Београд, на школовање и занате. Заиста, без апсолутне монашке послушности своме владици и благодатне помоћи светог Романа, овако тежак хришћански и национални крст не би могао изнети ни већи број људи, а камоли двојица младих и старању невичних монаха (за чије време је од дифтерије, шарлаха, тифуса и туберкулозе умрло укупно мање деце него за првих годину дана окупације, док су их лечили лекари, укључујући и краљевог.“
     Након Другог светског рата, манастиру је одузета скоро сва имовина. Благословом епископа нишког господина др Јована Илића, 1960. године манастир је преображен у женски. Од 4. августа 2012. године, по благослову епископа нишког господина др Јована Пурића, манастир је поново преображен у мушки.

 

Извор