Налази
се у доњем току реке Јужне Мораве, близу њеног ушћа, односно њеног
спајања са Западном Моравом код Сталаћа. Манастир је у шуми, недалеко од
Ђуниса, на неких 40км од Алексинца, можда исто толико од Крушевца..
До манастира се може доћи одличним асфалтним путем. Манастир је сада женски, са само неколико монахиња. Службе иду недељом и празником, често се читају молебани за оздрављење, јер је много оних који траже и добијају помоћ када су у питању болести везане за душевне проблеме и живчани систем.
По географском положају манастир спада у групу мојсињских цркава и црквишта, које су у великом броју разасуте у рушевинама по оближњој Мојсињској гори.Према неким предањима овде је некада било двадесетак богомоља од којих су обновљене само оне у Сталаћу, Стеванцу и Јаковцу.По некима манастир је стар чак 1000 година, па према томе потиче из периода од пре Немањића. Ако је то тачно, манастир је старији од Хиландара, Жиче и Студенице, Сопоћана, Грачанице, Дечана, Милешеве иако је изузетно мали и није чак толико ни познат. Не зна се ко је био ктитор, односно задужбинар. Постоји једна повеља (хрисовуља) Византијског цара Василија II издата 1019 или 1020 године Охридској Ахиепископији, на њену молбу. У тој повељи је записан најстарији помен о овом манастиру, Ту се он означава као Свентеромон. Ова хрисовуља указује да је манастир добио име по светом пустиножитељу, преподобном оцу Роману, православном подвижнику и чудотворцу. О њему нема изворних историјских података. Посебно нема писаних, општепризнатих изворника, Постоје две непотврђене верзије. По првој, преподобни Роман је био монах у овом крају још током IX века, И да је дошао као ученик Охридске школе, коју су основали Кирило И Методије, при чему је та школа имала 3500 својих ученика. Питање је да ли је овај преподобни мученик дошао са својим братом Нестором ( у близини је манастир Свети Нестар) И да ли су њих двојица била и браћа по крви. Највише времена су проводили у бдењу, рукодељу и молитви. Службу Светом Роману је саставио владика жички и охридски Николај Велимировић, где се каже да је овај Божји човек био “ангелоподобни”. Овај светитељ је скончао свој век негде на прелазу из IX у X век.По другој верзији овај пустиножитељ је досао у овај крај где је живео у XIV веку и да је припадао тзв. Синаитима који су испред најезде Турака дошли у Србију. Поред њега су ту били Ромило Раванички, преп. Отац Григорије Горњачки, брат Нестор, и неки којима су имена заборављена.
Уз јужну фасаду стоји капела у којој се налазе мошти светог Романа Синаита, то је податак из Народне енциклопедије из 1928 године.Постоји још једно становиште о лицности светог Романа, које није без историјског значења и значаја, а то је да је он принц из наше историјске династије Бранковића, син севастократора Бранка Младеновића, брата Вука Бранковића. Он се замонашио и добио име Роман. Под тим именом се помиње у братству манастира Хиландара 1365. Код неких историографа постоји предање да се он после боравка на Хилендару вратио у завичај на позив владара цара Лазара. Тај Свети Роман је био из Кичева па се сматра да се ради о истој лицности. Присуство Светог Романа се у овом манастиру доживљава кроз разна оздрављења, утешења и окрепљења. Једна од монахиња управо је посведочила како се овде излечио ђавоиман човек посто су му калуђери непрестано читали молебан над гробићем Светог Романа у Капелици.
Сама црква иако изузетно скромних димензија није првобитна, стара је око двеста година, никада није мењана своје место иако је више пута рушена и из темеља обнављана. На прелазу из IX у X век поред свечевог гроба црквицу су дигли свечеви поштоваоци. По другој верзији цркву је подигао српски цар Лазар Хребељановић 1377 пре косовског боја јер је према предању његов слуга из шуме чуо мушки глас који му рече да оде до цркве и поправи светињу. После неколико дана он оде у Крушевац, тамо исприча шта му се десило, цар му даде доста новца, са којим овај подигну и огради гробницу Свечеву. У једној химни се каже: Јегда Лазар књаз православниј, позна силу чудођешују од мошчеј твојих зоyда храм над гробом твојим,,иђезе вси собирајемсја воспјевати чудеса твоја, Романе свјате»
Та црква је била предходница ове садашње цркве. Била је од тврдог материјала, и била је живописана, али није преживела турско време. Пљачкана је и паљена. Манастирски звоник или столп, са своја два звона је веома упечатљив, јединствен у целом Поморављу. Наиме ту су затварали умоболне, ђавоимане и лечили их звоњавом звона. Ту су били тешки умоболни болесници, који су овде боравили по два месеца, уз строги пост и свакодневне молитве.
Дешавала су се овде многа оздрављења, која се и данас памте. Овде су остала запамћена недавна излечења поседнутих, парализованих, болесних од разних зивчаних болести. Лик Светог Романа је упечатљив, он у десној руци држи штап, а у левој свитак са исписани рецима «Братије, мир и љубав међу собом имајте»
На улазу у црквицу је код улаза урађена нека врста мозаика, то је урадио монах Симеон, у другој половини 19 века а који се упокојио овде 1889 иначе је дуго боравио на Хиландару. У турско време овде је постојала манастирска школа са десетак ђака, који су постајали свештеници, или монаси касније.У току првог светског рата радила је и школа милосрђа под називом Свете Јелене. У време Карађорђевог устанка, овај манастир је био ратна болница. Тако су са оближњег Делиградског бојишта српски ратници допремани у манастир, где су лечени. За време српско-турског рата овде је долутала једна граната која се забола у манастирски конак и која се није распукла и данас се чува. 1876 када је на Делиградском вису погинуо Николај Рајевски ( руски пуковник, прототип Толстојевог јунака Вронског из Ане Карењине) прво је сахрањен овде, да би му ту касније остали само срце и утроба а тело пренето у Разумовку на пордично имање у гробницу.
Засебна одаја у манастиру је Лазарома, гробница оца Романа, са јужне стране цркве. Ту се свакодневно читају молитве Светом Роману за оздрављење немоћних, нароцито умоболних и живцаних болесника по чему је манастир надалеко чувен.
Многа чуда су се овде дешавала. Пре око 100 година, постојало је село Прњавор уза сами манастир па су сељани скрнавили гробницу својим свињама. Оне су улазиле у црквено двориште и прљале гробницу. Калуђери су опомињали сељаке али безуспешно. Али када једном богатом сељаку син јединац полуди, напрасно пред Свечевом гробницом, и то када је кренуо у своје сватове, народ се напрасно уплаши, сватови побегоше, а Свеца недељу дана није било у својој гробници. Умоболног родитељи донесу у гробницу, и духовник му прочита молитву. Наједном се он умири, приђе свецу, прекрсти се заплака и изађе здрав и читав.
Десно од манастира, поред моста наниже је извор свете воде, која помаже код разних болести. Овде треба обавезно свратити, умити се, попити мало за здравље, а мало и понети. Јер савремени човек је толико изложен стресу а душевне болести су међу најраспрострањенијим пошастима савременог света. Зато је Свети Роман и молитва њему на овом месту, скоро свакоме од нас неопхдна.
Свети оче Романе, моли Бога за нас!
Извор Моје православље
До манастира се може доћи одличним асфалтним путем. Манастир је сада женски, са само неколико монахиња. Службе иду недељом и празником, често се читају молебани за оздрављење, јер је много оних који траже и добијају помоћ када су у питању болести везане за душевне проблеме и живчани систем.
По географском положају манастир спада у групу мојсињских цркава и црквишта, које су у великом броју разасуте у рушевинама по оближњој Мојсињској гори.Према неким предањима овде је некада било двадесетак богомоља од којих су обновљене само оне у Сталаћу, Стеванцу и Јаковцу.По некима манастир је стар чак 1000 година, па према томе потиче из периода од пре Немањића. Ако је то тачно, манастир је старији од Хиландара, Жиче и Студенице, Сопоћана, Грачанице, Дечана, Милешеве иако је изузетно мали и није чак толико ни познат. Не зна се ко је био ктитор, односно задужбинар. Постоји једна повеља (хрисовуља) Византијског цара Василија II издата 1019 или 1020 године Охридској Ахиепископији, на њену молбу. У тој повељи је записан најстарији помен о овом манастиру, Ту се он означава као Свентеромон. Ова хрисовуља указује да је манастир добио име по светом пустиножитељу, преподобном оцу Роману, православном подвижнику и чудотворцу. О њему нема изворних историјских података. Посебно нема писаних, општепризнатих изворника, Постоје две непотврђене верзије. По првој, преподобни Роман је био монах у овом крају још током IX века, И да је дошао као ученик Охридске школе, коју су основали Кирило И Методије, при чему је та школа имала 3500 својих ученика. Питање је да ли је овај преподобни мученик дошао са својим братом Нестором ( у близини је манастир Свети Нестар) И да ли су њих двојица била и браћа по крви. Највише времена су проводили у бдењу, рукодељу и молитви. Службу Светом Роману је саставио владика жички и охридски Николај Велимировић, где се каже да је овај Божји човек био “ангелоподобни”. Овај светитељ је скончао свој век негде на прелазу из IX у X век.По другој верзији овај пустиножитељ је досао у овај крај где је живео у XIV веку и да је припадао тзв. Синаитима који су испред најезде Турака дошли у Србију. Поред њега су ту били Ромило Раванички, преп. Отац Григорије Горњачки, брат Нестор, и неки којима су имена заборављена.
Уз јужну фасаду стоји капела у којој се налазе мошти светог Романа Синаита, то је податак из Народне енциклопедије из 1928 године.Постоји још једно становиште о лицности светог Романа, које није без историјског значења и значаја, а то је да је он принц из наше историјске династије Бранковића, син севастократора Бранка Младеновића, брата Вука Бранковића. Он се замонашио и добио име Роман. Под тим именом се помиње у братству манастира Хиландара 1365. Код неких историографа постоји предање да се он после боравка на Хилендару вратио у завичај на позив владара цара Лазара. Тај Свети Роман је био из Кичева па се сматра да се ради о истој лицности. Присуство Светог Романа се у овом манастиру доживљава кроз разна оздрављења, утешења и окрепљења. Једна од монахиња управо је посведочила како се овде излечио ђавоиман човек посто су му калуђери непрестано читали молебан над гробићем Светог Романа у Капелици.
Сама црква иако изузетно скромних димензија није првобитна, стара је око двеста година, никада није мењана своје место иако је више пута рушена и из темеља обнављана. На прелазу из IX у X век поред свечевог гроба црквицу су дигли свечеви поштоваоци. По другој верзији цркву је подигао српски цар Лазар Хребељановић 1377 пре косовског боја јер је према предању његов слуга из шуме чуо мушки глас који му рече да оде до цркве и поправи светињу. После неколико дана он оде у Крушевац, тамо исприча шта му се десило, цар му даде доста новца, са којим овај подигну и огради гробницу Свечеву. У једној химни се каже: Јегда Лазар књаз православниј, позна силу чудођешују од мошчеј твојих зоyда храм над гробом твојим,,иђезе вси собирајемсја воспјевати чудеса твоја, Романе свјате»
Та црква је била предходница ове садашње цркве. Била је од тврдог материјала, и била је живописана, али није преживела турско време. Пљачкана је и паљена. Манастирски звоник или столп, са своја два звона је веома упечатљив, јединствен у целом Поморављу. Наиме ту су затварали умоболне, ђавоимане и лечили их звоњавом звона. Ту су били тешки умоболни болесници, који су овде боравили по два месеца, уз строги пост и свакодневне молитве.
Дешавала су се овде многа оздрављења, која се и данас памте. Овде су остала запамћена недавна излечења поседнутих, парализованих, болесних од разних зивчаних болести. Лик Светог Романа је упечатљив, он у десној руци држи штап, а у левој свитак са исписани рецима «Братије, мир и љубав међу собом имајте»
На улазу у црквицу је код улаза урађена нека врста мозаика, то је урадио монах Симеон, у другој половини 19 века а који се упокојио овде 1889 иначе је дуго боравио на Хиландару. У турско време овде је постојала манастирска школа са десетак ђака, који су постајали свештеници, или монаси касније.У току првог светског рата радила је и школа милосрђа под називом Свете Јелене. У време Карађорђевог устанка, овај манастир је био ратна болница. Тако су са оближњег Делиградског бојишта српски ратници допремани у манастир, где су лечени. За време српско-турског рата овде је долутала једна граната која се забола у манастирски конак и која се није распукла и данас се чува. 1876 када је на Делиградском вису погинуо Николај Рајевски ( руски пуковник, прототип Толстојевог јунака Вронског из Ане Карењине) прво је сахрањен овде, да би му ту касније остали само срце и утроба а тело пренето у Разумовку на пордично имање у гробницу.
Засебна одаја у манастиру је Лазарома, гробница оца Романа, са јужне стране цркве. Ту се свакодневно читају молитве Светом Роману за оздрављење немоћних, нароцито умоболних и живцаних болесника по чему је манастир надалеко чувен.
Многа чуда су се овде дешавала. Пре око 100 година, постојало је село Прњавор уза сами манастир па су сељани скрнавили гробницу својим свињама. Оне су улазиле у црквено двориште и прљале гробницу. Калуђери су опомињали сељаке али безуспешно. Али када једном богатом сељаку син јединац полуди, напрасно пред Свечевом гробницом, и то када је кренуо у своје сватове, народ се напрасно уплаши, сватови побегоше, а Свеца недељу дана није било у својој гробници. Умоболног родитељи донесу у гробницу, и духовник му прочита молитву. Наједном се он умири, приђе свецу, прекрсти се заплака и изађе здрав и читав.
Десно од манастира, поред моста наниже је извор свете воде, која помаже код разних болести. Овде треба обавезно свратити, умити се, попити мало за здравље, а мало и понети. Јер савремени човек је толико изложен стресу а душевне болести су међу најраспрострањенијим пошастима савременог света. Зато је Свети Роман и молитва њему на овом месту, скоро свакоме од нас неопхдна.
Свети оче Романе, моли Бога за нас!
Извор Моје православље
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.