Na svetom izvoru

Jedinstveni manastirski zvonik

Piše Zorica Avramović
 
Tebi, ugodniče Boga živoga, Romane čudotvorče, koji si ispunio zakon Boga i spasa našega Isusa Hrista i dobio od Njega život večni; klanjamo se s ljubavlju i blagodarimo Ti sa smirenjem, za premnoga Tvoja čudesna dela, kojima si pomogao nemoćnim ljudima, i proslavio ime Gospoda i spasa svoga. Amin.



 

Ovu molitvu Svetog Romana je 29. avgusta, na istoimeni praznik, u manastiru u Đunisu, i ovoga leta, s verom u Boga i iskrom nade u srcu izgovaralo na hiljade vernika. Među nebrojenima, koji su na ovaj sveti dan pohrlili u manastir na desnoj obali plahovite Južne Morave (u nekim se dokumentima pominje i kao Istočna) da se poklone moštima Svetoga Romana, jednog od najpoštovanijih podvižnika i svetaca pravoslavnih, bilo je i zdravih i bolesnih, i starih i mladih, i veselih i tužnih... Svi oni su prišli ovom svetom domu, verujući u isceliteljske i čudotvorne moći isposnika i pustinoslužitelja Romana, kojem je i posvećena ova crkva, smeštena u nedrima Mojsinjskih planina. 

Bogosluženjem u slavu Svetog Romana patrijarh srpski Irinej je na taj dan učinio veliku milost i čast ovdašnjem igumanu Damaskinu, duhovnicima monasima, i posebnu radost vernicima i hodočasnicima. Poglavar Srpske pravoslavne crkve je osveštao i dva izvora, koja su, zahvaljujući dobroti i blagočestivosti dve porodice iz Niša, Živića i Nestorovića, u obliku paraklisa i česme, ozidana u peščar i mermer kamen. Na njima su ljudi odvajkada, verujući u njenu lekovitost, zahvatali vodu, pili je i umivali se njome.

Kako se za ovu svetinju osnovano veruje da je predhodila i samom Hilandaru, tako se kroz dugi niz vekova, s kolena na koleno, crkveno-narodnim predanjem prenose i čudotvorna dela koja je činio prepodobni Roman. Mnogo je onih, i danas se pripoveda, koji su u manastir dolazili bolesni. I pošto bi ničice pali pred moštima Romanovim i molitvama zaištili pomoć svedržitelja i bogoslužitelja Romana, ustajali bi preporođeni, u licu vedriji, u telu jači, a u duši krepkiji no ikada. Valjda i zbog činjenice da je, tokom svoga monaštva, ugodnik božiji Roman danonoćno ispaštao, provodeći život u bdenju i rukodelju.

I sam blaženopočivši vladika ohridski i žički Nikolaj Velimirović, pišući molitvu “U službi Svetom Romanu”, najjednostavnijim, a ipak krasnim rečima je zapisao da je ovaj Božiji čovek po svome življenju bio “zemaljski anđeo i nebeski čovek”. Koliko je duboke mudrosti u samo nekoliko reči, sročenih o anđeoskoj prirodi sveca Romana, svedoči i podatak iz vremena srpsko-turskih ratova, kada se 1876. granata zarila u desni manastirski bok. Snagom i verom Svetoga Romana sprečena je eksplozija i, ne daj Bože, rušenje svetinje, a zaustavljeno topovsko đule i dan-danas u zidu svedoči o ovom događaju i svečevoj čudotvornoj moći.
 
Među svetoromanske znamenitosti, o kojima piše duhovnik manastira Sveti Roman protosinđel hadži Nikodim Đurakov, spadaju i dve grobnice. Jedna je Lazaroma, u kojoj počivaju zemni ostaci ovoga sveca, najverovatnije učenika Ohridske škole i braće Kirila i Metodija. To je zasebna odaja u manastirskoj crkvi, s južne strane, i u kojoj se vrše zvanična bogosluženja, ali se i svakodnevno čitaju molepstvija Svetom Romanu za potrebe našeg naroda. Nju posećuju i mnogi poklonici i bolesnici, izbliza i izdaleka, moleći olakšanje i ozdravljenje od raznih duhovnih i telesnih bolesti. A druga, u kojoj je, po pogibiji u Adrovcu iste te 1876. godine, sahranjen i ruski plemić i pukovnik Nikolaj Rajevski, čiji je tragični život, u liku Vronskog, poslužio Lavu Nikolajeviču Tolstoju pri pisanju jednog od najčitanijih romana klasika “Ana Karenjina” . 

Ovaj manastir pripada grupi od 77 mojsinjskih isposnica, crkava i crkvišta, od kojih su mnoge, razasute po Mojsinjskoj gori, još uvek u ruševinama. Bogomolja, s imenom Svetog Romana, i s jedinstvenim zvonikom iz tri nivoa, kakvog nema u Pomoravlju i šire, a koji zaslužuje posebnu priču, takođe je mnogo puta rušena i pustošena od nevernika. Ali je do dana današnjeg, zahvaljujući svojim bogougodnim delateljima i monasima, ali i vernom narodu, sačuvala svoj duhovni sjaj i iskonsku lepotu. Ne govori se, s toga, u narodu, vekovima, i ne bez istinskog povoda: “Ko će kao Bog i njegov prepodobni Sveti Roman. 'Vala njima!” 

Izvor