Sanja Perić
Saturn je ipak najmoćnija planeta. Ne zato što to kažu astrolozi, već što kao i svemu ostalom, ljudi su ti koji nečemu daju moć, važnost. Pa Saturn čini se i dalje zauzima to prvo mesto bilo da ga čovek vidi kao dobročinitelja ili okorelog zlotvora. O njemu se najviše priča, on izaziva poštovanja ili strahopoštovanja od nas, njega se najviše pribojavamo, njegovi tranziti se nikada ne propuštaju. Pada mi na pamet jedna Ničeova misao koja bi išla kao Saturnov moto – ali koji su mu sami ljudi pripisali: “Neka me mrze – ali neka me se plaše!” Pa poput onih najstrožih profesora, teškog karaktera, nikada nasmejanih, što sa istim poker fejsom ulaze i izlaze iz kabineta i ne odstupaju od svojih principa, koje je nemoguće fascinirati, oduševiti, koji uvek prilaze svemu kao da su sve već videli tri hiljade puta – tako i Saturn na nebu kao da nema miljenike. Bilo da pravite mandale njemu u čast, bilo da otplaćujete dugove njemu u čast, bilo da vidate rane ili berete plodove – njemu je svejedno.
Baš mu je svejedno kao što je Vreme koje protiče indiferentno na naše želje, postupke, razmišljanja, htenja, ambicije, tuge….
Pa onda, kakvu to tajnu Saturn zna te sebi dopušta ono što smo mi tako mali i neupoznati sa tajnama kosmosa i vremena posmatrajući njegova dela nazvali pesimizmom, mizantropijom, strogošću, hladnoćom, mukom? Kakvu to Saturn tajnu skriva te je bez krivice ili dileme rešen da ne odstupi, čak i onda kada donosi dobre stvari i pomaže. Da li pomaže poput Jupitera jer veruje u večno dobro, ili Meseca jer veruje u svemoćnu snagu brige za druge? Ne. On pomaže jer mu to sledi. Jer mu se to našlo na putu. Čak nije važno ko je. Da li je pred njega istrčao bogat ili siromah, bolestan ili zdrav. Grešnik ili svetac. A sve što mu se nadje na putu – ne tražeći pomoć poput Venere i ne hvaleći se delima poput Sunca, bez razmišljanja o koristi i vraćanju za uslugu poput Merkura i ne kupujući time dobro i optimizam poput Jupitera, on prigrli, i zapravo nabaci na svoja ledja pa podupre.
Zato često kad god naidjem na tekstove o Uranu u kojima se Uran slavi kao jedinstvo univerzuma, kao nekakvo bratstvo, baš kao što je jednom već isti taj Uran doneo komunizam i tu parolu sloge, čini mi se da i danas Uran tek u ideji živi, u osećaju slobode tako željnom i htenju da se bude Čovek Novog Doba, neko uzvišen u ljudskosti, dok realno i dalje tog čoveka-brata najviše i najmoćnije izvlačimo iz sebe kad god primer Saturna prekopiramo pa na njega malo zaličimo. Za one koji ne znaju Saturn je tradicionalni vladar Vodolije, danas uz Urana suvladar.
Dakle, kao da to da smo svi jednaki pred bogom (ili Univerzumom) oduvek i zauvek jedino Saturn stvarno razume i zna. A kako ne bi znao, kad večno zagledan u patnju svakoga od nas on vidi jednu istinu – da se u patnji ljudi ne razlikuju. I dok će Jupiter meriti kome da pomogne (ko je više nesrećan), i dok će Mesec vidati rane onome ko mu pokazuje da mu je najviše potreban bilo da je to istina ili ne, Saturn će u patnji razumeti podjednako svakoga. I patnju bogatih ljudi koji su dobili sve a izgubili ljubav najbližih, i patnju vrhunskih lepotica koje se osećaju kao ukras na reveru partnera dok sanjaju o pravoj ljubavi, neposedničkoj, i patnju pesnika koji nema više o čemu da piše jer je svet prestao da ga inspiriše, i patnju dece što svoje muke ćute i skrivaju, i patnju ubogih, siromašnih koji trpe i žive gotovo napamet, bez žudnje i strasti jer se odavno ne nadaju boljem pa umorni od života življenog na silu se svako jutro bude.
Zbog toga je Saturn veliki. Zbog toga Saturn za radost i ushićenja ne mari ni malo. Zbog toga se ne divi nikome jer video je svačiju bol. Kompleks. Krhotine bića. Slabost i duše i tela. I zbog toga je Saturn jedini UVEK tu kada nam je najteže. A kada nam je ‘NAJBOLJE’ eto ga da prodje i tek malo baci senku. A ta senka samo je senka vremena koje se poput precizno naštelovanog točkića okreće i podseća nas: Što bi gore, sad je dole i obrnuto. Kao što nijedno leto nije večno, nije ni zima. Ali vremena i za radost i za bol će uvek biti. I smenjivaće se večito dok Saturn točkove tog sata okreće.
No kad nam je loše, kad ne znamo gde, kad nemamo s kim, kad ne znamo ko smo – tu je Saturn da nas svojim ogrubelim koščatim prstima stisne po ramenu, da ledenim pogledom prodre do srži naše snage kao onaj ko zna da možemo i kad smo ubedjeni da nemamo tu snagu. Kao onaj koji zna sve laži koje smo za sebe skovali, sve tajne koje smo i od sebe sakrili. Pa jednim dodirom samo, koji se očitava u traznitima i aspektima, mi znamo da od njega ne možemo pobeći, da njega nikada nećemo uspeti da slažemo. E zato se čovek Saturna pribojava. Pribojava se jer negde nesvesno zna i razume, da nas Saturn suočava sa samima sobom. Samo nam Saturn daje ono što nam realno pripada, koliko god mi žudeli za većim il’ bili ubedjeni da možemo imati ceo svet ako se predamo tom cilju. Zapravo, možemo! ALI, da bi se to stvarno desilo, pre te predaje cilju, potrebno je milion puta sagnuti se, kleknuti, pa sa puta na kome smo uzeti ono što nam se našlo na putu kao svoje i kad nije naše. Kao dug, kao odgovor, kao zadatak, kao misiju, kao ljubav, kao nije mi teško… A svako zaobilaženje, svesno mimoilaženje pa i biranje drugih lakših puteva – šta radi? Taj odgovor svi znate o Saturnu.. Vraća nas da probamo ponovo. Možda ovog puta stvarno uspe.
E zbog toga, i kada su na nebu teški Saturnovi periodi kao sada, uvek ima onih koji će mi mailom javiti kako su nešto veliko postigli, kako su im se neke velike dobre nade obistinile. Baš kao što i na dobre njegove aspekte ili Jupiterove – uvek ima onih koji javljaju kako ništa od ovoga ili onoga.. propala priča. Ono što želim ovim da kažem je da Saturn kao nosilac horoskopske mape, kao šef topografskog zavoda sa svim iscrtanim putevima i stazama uvek jasno pokazuje kakva je staza koja nas čeka, kakvo se delanje od nas prirodno očekuje, pa što više u tome bude lakoće – sve je veći osećaj našeg puta. A što nam je teže i što se više opiremo, izbegavamo, zaobilazimo – to je veći osećaj da smo na pogrešnom ili nekom putu koji nam ama baš nip o čemu ne pripada.
I ta staza nekada je osunčana i široka, nekada je zapuštena i opasna, nekada naidjemo na odron, nekada ne porušen most, zastoj, nekada pokupimo nekog usput, ili nas neko pokupi jer smo mu na putu. A ova trenutna Saturnova putanja na nebu (trenutno je u kvadratu sa Neptunom) kaže: pazi klizavo je, ima rupa, propadanja i raspadanja pod nogama, izmicanje i pomeranje tla. Naići ćeš in a mrkli mrak, bez elektrike, bez veštačkog vida gde ćeš moći da koristiš jedino onaj unutrašnji vid. Ako u sebi nosiš Strah videćeš samo stravu i plašićeš se, ako nosiš veru u sebi dopustićeš i predaćeš se da te Vera vodi za ruku. Rastereti se, olakšaj, sve suvišno izgubićeš usput ili će ti (od)uzeti, možda čak ukrasti, a nešto ćeš i sam da izgubiš. Ne očajavaj, samo nastavi dalje. Dok se djonovi ne izližu, do lakoće bosonogog. Jer, šta je ta staza na kojoj si, ako ne tvoj gejmbord…
Saturn je ipak najmoćnija planeta. Ne zato što to kažu astrolozi, već što kao i svemu ostalom, ljudi su ti koji nečemu daju moć, važnost. Pa Saturn čini se i dalje zauzima to prvo mesto bilo da ga čovek vidi kao dobročinitelja ili okorelog zlotvora. O njemu se najviše priča, on izaziva poštovanja ili strahopoštovanja od nas, njega se najviše pribojavamo, njegovi tranziti se nikada ne propuštaju. Pada mi na pamet jedna Ničeova misao koja bi išla kao Saturnov moto – ali koji su mu sami ljudi pripisali: “Neka me mrze – ali neka me se plaše!” Pa poput onih najstrožih profesora, teškog karaktera, nikada nasmejanih, što sa istim poker fejsom ulaze i izlaze iz kabineta i ne odstupaju od svojih principa, koje je nemoguće fascinirati, oduševiti, koji uvek prilaze svemu kao da su sve već videli tri hiljade puta – tako i Saturn na nebu kao da nema miljenike. Bilo da pravite mandale njemu u čast, bilo da otplaćujete dugove njemu u čast, bilo da vidate rane ili berete plodove – njemu je svejedno.
Baš mu je svejedno kao što je Vreme koje protiče indiferentno na naše želje, postupke, razmišljanja, htenja, ambicije, tuge….
Pa onda, kakvu to tajnu Saturn zna te sebi dopušta ono što smo mi tako mali i neupoznati sa tajnama kosmosa i vremena posmatrajući njegova dela nazvali pesimizmom, mizantropijom, strogošću, hladnoćom, mukom? Kakvu to Saturn tajnu skriva te je bez krivice ili dileme rešen da ne odstupi, čak i onda kada donosi dobre stvari i pomaže. Da li pomaže poput Jupitera jer veruje u večno dobro, ili Meseca jer veruje u svemoćnu snagu brige za druge? Ne. On pomaže jer mu to sledi. Jer mu se to našlo na putu. Čak nije važno ko je. Da li je pred njega istrčao bogat ili siromah, bolestan ili zdrav. Grešnik ili svetac. A sve što mu se nadje na putu – ne tražeći pomoć poput Venere i ne hvaleći se delima poput Sunca, bez razmišljanja o koristi i vraćanju za uslugu poput Merkura i ne kupujući time dobro i optimizam poput Jupitera, on prigrli, i zapravo nabaci na svoja ledja pa podupre.
Zato često kad god naidjem na tekstove o Uranu u kojima se Uran slavi kao jedinstvo univerzuma, kao nekakvo bratstvo, baš kao što je jednom već isti taj Uran doneo komunizam i tu parolu sloge, čini mi se da i danas Uran tek u ideji živi, u osećaju slobode tako željnom i htenju da se bude Čovek Novog Doba, neko uzvišen u ljudskosti, dok realno i dalje tog čoveka-brata najviše i najmoćnije izvlačimo iz sebe kad god primer Saturna prekopiramo pa na njega malo zaličimo. Za one koji ne znaju Saturn je tradicionalni vladar Vodolije, danas uz Urana suvladar.
Dakle, kao da to da smo svi jednaki pred bogom (ili Univerzumom) oduvek i zauvek jedino Saturn stvarno razume i zna. A kako ne bi znao, kad večno zagledan u patnju svakoga od nas on vidi jednu istinu – da se u patnji ljudi ne razlikuju. I dok će Jupiter meriti kome da pomogne (ko je više nesrećan), i dok će Mesec vidati rane onome ko mu pokazuje da mu je najviše potreban bilo da je to istina ili ne, Saturn će u patnji razumeti podjednako svakoga. I patnju bogatih ljudi koji su dobili sve a izgubili ljubav najbližih, i patnju vrhunskih lepotica koje se osećaju kao ukras na reveru partnera dok sanjaju o pravoj ljubavi, neposedničkoj, i patnju pesnika koji nema više o čemu da piše jer je svet prestao da ga inspiriše, i patnju dece što svoje muke ćute i skrivaju, i patnju ubogih, siromašnih koji trpe i žive gotovo napamet, bez žudnje i strasti jer se odavno ne nadaju boljem pa umorni od života življenog na silu se svako jutro bude.
Zbog toga je Saturn veliki. Zbog toga Saturn za radost i ushićenja ne mari ni malo. Zbog toga se ne divi nikome jer video je svačiju bol. Kompleks. Krhotine bića. Slabost i duše i tela. I zbog toga je Saturn jedini UVEK tu kada nam je najteže. A kada nam je ‘NAJBOLJE’ eto ga da prodje i tek malo baci senku. A ta senka samo je senka vremena koje se poput precizno naštelovanog točkića okreće i podseća nas: Što bi gore, sad je dole i obrnuto. Kao što nijedno leto nije večno, nije ni zima. Ali vremena i za radost i za bol će uvek biti. I smenjivaće se večito dok Saturn točkove tog sata okreće.
No kad nam je loše, kad ne znamo gde, kad nemamo s kim, kad ne znamo ko smo – tu je Saturn da nas svojim ogrubelim koščatim prstima stisne po ramenu, da ledenim pogledom prodre do srži naše snage kao onaj ko zna da možemo i kad smo ubedjeni da nemamo tu snagu. Kao onaj koji zna sve laži koje smo za sebe skovali, sve tajne koje smo i od sebe sakrili. Pa jednim dodirom samo, koji se očitava u traznitima i aspektima, mi znamo da od njega ne možemo pobeći, da njega nikada nećemo uspeti da slažemo. E zato se čovek Saturna pribojava. Pribojava se jer negde nesvesno zna i razume, da nas Saturn suočava sa samima sobom. Samo nam Saturn daje ono što nam realno pripada, koliko god mi žudeli za većim il’ bili ubedjeni da možemo imati ceo svet ako se predamo tom cilju. Zapravo, možemo! ALI, da bi se to stvarno desilo, pre te predaje cilju, potrebno je milion puta sagnuti se, kleknuti, pa sa puta na kome smo uzeti ono što nam se našlo na putu kao svoje i kad nije naše. Kao dug, kao odgovor, kao zadatak, kao misiju, kao ljubav, kao nije mi teško… A svako zaobilaženje, svesno mimoilaženje pa i biranje drugih lakših puteva – šta radi? Taj odgovor svi znate o Saturnu.. Vraća nas da probamo ponovo. Možda ovog puta stvarno uspe.
E zbog toga, i kada su na nebu teški Saturnovi periodi kao sada, uvek ima onih koji će mi mailom javiti kako su nešto veliko postigli, kako su im se neke velike dobre nade obistinile. Baš kao što i na dobre njegove aspekte ili Jupiterove – uvek ima onih koji javljaju kako ništa od ovoga ili onoga.. propala priča. Ono što želim ovim da kažem je da Saturn kao nosilac horoskopske mape, kao šef topografskog zavoda sa svim iscrtanim putevima i stazama uvek jasno pokazuje kakva je staza koja nas čeka, kakvo se delanje od nas prirodno očekuje, pa što više u tome bude lakoće – sve je veći osećaj našeg puta. A što nam je teže i što se više opiremo, izbegavamo, zaobilazimo – to je veći osećaj da smo na pogrešnom ili nekom putu koji nam ama baš nip o čemu ne pripada.
I ta staza nekada je osunčana i široka, nekada je zapuštena i opasna, nekada naidjemo na odron, nekada ne porušen most, zastoj, nekada pokupimo nekog usput, ili nas neko pokupi jer smo mu na putu. A ova trenutna Saturnova putanja na nebu (trenutno je u kvadratu sa Neptunom) kaže: pazi klizavo je, ima rupa, propadanja i raspadanja pod nogama, izmicanje i pomeranje tla. Naići ćeš in a mrkli mrak, bez elektrike, bez veštačkog vida gde ćeš moći da koristiš jedino onaj unutrašnji vid. Ako u sebi nosiš Strah videćeš samo stravu i plašićeš se, ako nosiš veru u sebi dopustićeš i predaćeš se da te Vera vodi za ruku. Rastereti se, olakšaj, sve suvišno izgubićeš usput ili će ti (od)uzeti, možda čak ukrasti, a nešto ćeš i sam da izgubiš. Ne očajavaj, samo nastavi dalje. Dok se djonovi ne izližu, do lakoće bosonogog. Jer, šta je ta staza na kojoj si, ako ne tvoj gejmbord…
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.