субота, 07. март 2015.

ЈЕФРЕМ СИРИН – СВЕТИ ПРОРОК ПОКАЈАЊА






Потоцима суза твојих пустињу бесплодну обделао си,
и уздасима дубоким учинио си да трудови твоји
донесу стоструки плод.
Светило васељене био си, сијајући чудесима,
Јефреме, Оче наш. Моли Христа Бога да се спасу душе наше.
Тропар, глас 8
 
Стално имајући пред очима Суд, ридао си горко Јефреме,
безмолвија љубитељу, делима си потврдио
оно чему си друге учио Преподобни.
Стога, Оче свега света, лењиве подижеш на покајање.
Кондак, глас 2

Откуда међу великим светим оцима толики број песника? Отуда што је песништво у природи сваког дубоког религиозног осећања. Однос према Богу емотиван је однос, и душа која воли Христовом љубављу, као и сваком великом љубаљу, лако се распева. Емоција љубави увек је покретач песничког стварања. Велика, узбудљива сазнања исто тако. Спој осећања љубави и лепоте у религиозном доживљају јесте, заправо, његов песнички тренутак. Зато разговор с Богом постаје кроз мољење – песма, и свака надахнута молитва – химна. Уосталом, религиозном осећању одувек је била потребна музика. Како да не буде изражено и стихом, музиком говора?
Та дубока поетска потреба религиозности, спојена са особитим уметничким даром, одредила је лик светог Јефрема Сиријца, или, како га уобичајено зовемо према словенском облику тога надимка, Јефрема Сирина. Због своје песничке природе, Јефрем је назван „цитром Светог Духа“.
Пореклом из једне хришћанске породице из сиријског града Низибе или можда из шире околине тога града, Јефрем се налазио под утицајем и духовним вођством великог аскете, низибијског епископа Јакова (303-338). Сирија је у IV веку имала веома развијен духовни живот, распрострањено монаштво и угледну теологију, мада је у овој последњој често скретала и у хетеродоксију (Татијан, Вардесан). Јефрем је својим великим песничким делом означио читаву епоху у истрији сиријске црквене књижевности и сиријске духовности уопште. Врло је поучан његов животни пут, о коме иначе, знамо веома мало. Ако је тачно да се родио нешто после 306. године, онда је већ врло млад постао учитељ, а потом управник низибијске теолошке школе, за живота епископа светог Јакова (који је умро 338). Међутим, он се још пре тога окушао у строгој анахорези, коју је проводио потпуно у духу оригиналног египатског пустињаштва. Његова јерархијска каријера била је савим ограничена: одбио је да прими чинове више од ђаконског, и до краја живота остаје ђакон. То је последица његове огромне скромности али без сумње и песничког карактера његове природе, којој је било туђе бављење црквеном политиком.
Једна политичка околност, додуше, приморала је и њега да нешто промени у свом животу. Када је Низиба предата Персијсанцима 363. године, свети Јефрем прелази у сиријски град Едесу, који је остао у византијској власти. Ту ће остати до краја живота, радећи као учитељ такозване „персијске школе“, састављајући химне, беседе и друге списе, али не напуштајући своју прву љубав: удаљавање у брда, међу стене, ради усамљеничког разговора с Богом, врелог плача и кајања – због себе и збиг свих оних многобројних људи који би требало да се кају, а не кају се, јер не умеју или нису у стању да то учине. Умро је највероватније 373, мада тачна година његове смрти није поуздано установљена.
Многобројна дела светог Јефрема нису довољно пручена. Ипак, Цркви је његова реч позната и блиска. Јефрем је стално присутан у литургијском животу Цркве. Писао је на сиријском језику, али су му списи одмах превођени на грчки, и тако углавном очувани. Највише има химни. Творац посебног седмосложног, такозваног „јефремовског“ стиха, он је у својим „мандрашима“ певао о вери, полемисао против јеретика, размишљао о Христу и о сатани, о васкрсењу и смрти. Многе је стихове посветио девичанству, многе – јеванђелским или старозаветним личностима и догађајима. Певао је о Цркви, о покајању нарочито, о слободи, добру и рају, а има неколико химни Пресветој Богородици. Поред близу четири стотине химни, има и доста беседа састављених исто тако у седмосложном стиху, а сачувани су и неки егзегетски списи (коментари Постања и Изласка, Дијетесарона, Павлових посланица).
Међутим, најпуларнија је његова кратка песничка молитва, за коју је с правом Ф. М. Достојевски рекао да садржи „сву суштину хришћанства, сав његов катихизис“:
„Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми.
Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме.
О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове вакова. Амин.“

Ова молитва, читана свакочасовно на богослужењима Великог поста, пуна је љубави према Христу и људима, самосазнања и смерности. Она је израз оног нарочитог јефремовског покајања што ће га неговати, много касније, свето руско стараштво. То покајање је кајање смерне душе која жуди за светошћу, свесна свих ужаса грешног живота али и уверена у Божја обећања. Сва мудрост Јеванђеља налази се у овим сажетим молитвеним стиховима светог Јефрема Сирина. Чак и да ништа друго није написао, само ти стихови били би довољни да Јефрема уврстимо у највеће учитеље правога хришћанског живота и благовеснике Божје љубави, у којој се једино може осетити спокојним и заштићеним од сваког зла.
Димитрије Богдановић

+ + +

Док су се Eгипћани удаљили од света у пустиње и планине, Јефрем Сирин је себи изабрао другачији, активан начин живота. Он је био подвижник који је велики део живота посветио јавном служењу. У годинама тешких несрећа, опасаде и глади, сиријски пророк се појављивао на зидинама Едесе и својим ватреним говорима подизао дух становништва. Велики утицај на мисију и карактер служења Јефрема Сирина извршила је његова преписка, а затим и лични сусрет с великим светитељем Василијем Великим.

Можда је Јефрем морао да искуси ону мучну унтрашњу борбу коју су преживљавали анахорети. Али је зато у пуној мери осетио сву дубину разврата која влада на Истоку. Више пута је светитељ био изложен нападима палих жена. Његова душа беше толико чиста да је он могао вратити на праведни пут чак и најкорелије грешнике. Ако је Антоније био борац са силама зла које су га раздирале у песку пустиње, онда Јефрема можемо назвати пророком покајања који неуморно призива људе да се окрену Богу. По Јефремовом учењу, човек који живи у свету мора се пре свега отрезнити, пренути се из ружног сна, потпуно преиспитати свој живот и покајати се. Проповедима покајања, тог првог степена на путу према Царству Божијем, свети Јефрем је заправо и посвети сав свој рад.
Попут пророка Јеремије, он је јадиковао над безакоњем које се дешавало око њега. Његов бол био је велик и оставио је свој печат на његовом стваралаштву: он као да је постао савест човечанства пред Богом и због тога чудесне речи Јефрема Сирина већ толико векова живе у срцима људи.
Александар Мењ

+ + +

Ево пророка и песника, ево медоточних усана које нису зажалиле онда када нису ћутале.
Благословен нека је Онај који му је дао на дар кључ ћутања, и реч која откључава срца, и повезује их оном љубављу којом је он горео; који му је дао реч као нит - која ниже бисерје суза и уздаха, и буди, као ласта - птиће.
Благословен нека је Онај који је ставио печат на та благословена уста, да роне росу небесну и буде душе као пролеће - траву; који је дао речима његовим сузу врелу и светлост разуму његовом.
Ево пророка и молитвеника који небо цепа и низводи благодатну росу, као Илија дажд.
Ево човека који је сагорео себе врелином уздаха, сокрушио себе до пепела, загорчао своју чашу болним самопознањем, за какво ни Анђео небесни није спреман.
И ваистину: "Јефрем је крепост главе моје!"
И заиста, истину је говорила она која је тражила место под ногама његовим: "У Царству или аду, свеједно".
Његове речи, речи су које откључавају небо и говоре језиком свих срца, које исповедају све оно што не видимо, не чујемо, не разумемо у себи и, пре свега, не признајемо себи.
Речи признања, самопознања - речи покајања. Речи истине и пред Богом оправдања. Јер "ако будемо себе осуђивали овде, можда нећемо бити осуђени тамо, где је осуда тешка и без краја".
Нека би Онај који му је дао ову благодат, дао и нама, молитвама његовим, светлост таквог болног самопознања, какво Бога низводи у срце човеку, тихо и без краја...

Архимандрит Пајсије (Танасијевић)
Игуман манастира Преподобног Прохора Пчињског, 2001.

Свети Јефрем Сирин
МОЛИТВЕНА ПЕСМА БОГУ – ВАСКРСИТЕЉУ МРТВИХ

Обрадовах се кад ми рекоше да ће Господ наш доћи и васкрснути мртве, и да ће испунити наде свих упокојених.
Благословен нека је Онај, који је учинио смрт непоткупљивом, јер она подједнако прима и добре и зле!
Душа за коју је прибежиште био Крст Твој, нека види милост Твоју у Дан доласка Твога.
Нисам постојао, и Ти си ме из праха саздао; сада када сам уснуо, васкрсни ме да Те прослављам.
Ти, Христе, Царе наш, који си са висине сишао, мртве васкрсаваш, и оне који су у гробовима подижеш.
Васкрсни, Сине Божији, све међу нама почивше, и заодени их славом у Царству Твоме!
На глас Сина, отвориће се гробови и мртви ће устати да узносе хвалу.
Ново ће сунце засијати над уснулима, и из својих гробова узнеће хвалу Христу.
Христос је сишао ради нашег искупљења, доћи ће ради нашег васкрсења.
Помилуј ме, оживотвори ме, опрости ми дугове моје, да угледам милосрђе Твоје у Дан доласка Твога.
Извршила се воља Твоја; заповест ме је Твоја одвела одавде; по милости Својој васкрсни ме, да устанем и славим Тебе!
Нека је благословен Христос, који је васкрсао умртвљеност нашу, и обећао живот и наду упокојенима.
Прослављам и поклањам се Сину, који нас је избавио из ропства човекоубице - смрти.
Ти, Оче, који си ме у почетку из праха створио, помилуј и оживи ме, да славим благост Твоју!
Хвала Теби, Исусе Спаситељу наш! У Твојим је рукама смрт, и у Твојој вољи живот.
Хвала Оцу, славословље Сину и Духу Светоме, који нас васкрсава!
Он уништава смрт, обећава васкрсење, и сви ће праведници устати у слави.
Верујем у Оца, славословим Сина, поклањам се Духу, Васкрситељу моме.


Свети Јефрем Сирин
МОЛИТВА ЗА ПОВРАТАК МИРНИХ ВРЕМЕНА

Куда да побегнем од Тебе, Господе наш? У коју земљу да се сакријем од Лица Твога? Небо је престо Твој, земља је подножје /ногама/ Твојим, море пут Твој, и ад је у власти Твојој. Ако је, већ близу крај света, то нека не буде без милости Твоје.
Ти знаш, Господе, да су неправде наше велике; и ми знамо како је велика милост Твоја. Ако Те не би умилостивљавала доброта Твоја, погинули бисмо због безакоња наших. Не остави нас, Господе, Господе, јер окусисмо Тело и Крв Твоју.
Када се дела свих подвргну испитивању пред Тобом, Господе свега створеног, у та последња времена не одврати, Господе, лице Твоје од оних који исповедају свето Име Твоје. Оче, Сине и Душе Свети, Утешитељу, спаси нас и сачувај душе наше!
Молим благост Твоју, Господе, отпусти кривице наше, превиди безакоња наша; отвори нам двери милосрђа Твога, Господе, да дођу на нас времена мирна, и по доброти Својој милостиво прими молитву нашу, јер Ти, Господе, отвараш врата онима који се кају.


Свети Јефрем Сирин
ХИМНЕ ЗА ПАСХУ

У Египту је убијено
пасхално јагње
на Сиону је заклано
право јагње

(рефрен:)
Хвала да је Сину
Господара симбола
који све симболе испуни
својим распећем

Замислимо се браћо
над оба јагњета
хајде да видимо
да ли су исти или различни
да одмеримо и испоредимо
славна дела
симболичног јагњета
и оног што је право

Симбол треба да видимо
као да је сав од сенке
а у оном истинитом
да видимо испуњење

Чујте о једноставном значењу
оног пасхалног јагњета
и о двострукој слави
овог нашег јагњета

Између јагњета једног и другог
стајали су ученици
јели су пасхално јагње
а ово је било право

Апостоли су стајали на средини
између симбола и стварности
видели су како се симбол прекинуо
а стварност се надовезла
блажени су они пред којима
испуњење се догодило
симбола, и почетак
стварности се збио
Превео Миодраг Павловић



НИЗИБЕНСКА ХИМНА (52)

Чуо сам једном како се смрт и ђаво свађају о томе ко је од њих над човеком моћнији.
Смрт је показивала своју моћ која све потчињава, а ђаво своју лукавост која сваког у грех уводи.

(Смрт:) Тебе ђаволе слушају само они који хоће, а к мени долазе сви, хтели то или не.
(Ђаво:) Ти, о смрти, располажеш само принудом тираније, ал и у мојим су рукама замке и мреже лукавости.
(Смрт:) Схвати, о зли, ко је мудар, разбија твој јарам, али нико не може да се одупре јарму мојему.
(Ђаво:) Ти о смрти, показујеш своју моћ на болеснима, а ја сам тек јак када су здрави у питању.
(Смрт:) Ђаво нема моћ над свима који га вређају, у моје руке пак падају сви који су ме проклињали или ме још проклињу.
(Ђаво:) Ти си, о смрти, своју моћ примила од Бога, а мени нико не помаже када наводим на грех.
(Смрт:) О ђаволе, ти као слабић само постављаш замке, а ја се служим својом моћју попут краља.
(Ђаво:) Ти си сувише глупа, о смрти, да схватиш колико сам ја велики, јер ја сам властан да заробим и слободну, самосталну вољу.
(Смрт:) О ђаволе, ти се моташ унаоколо као мангуп, а ја раздрузгавам као лав и не познајем страха.
(Ђаво:) Теби, о смрти, нико не указује почасти, нити се теби обраћају молитвама, мени краљеви приносе жртве и понуде као да сам Бог.
(Смрт:) Смрт многи сматрају нечим добрим, а тебе, о ђаволе, нити ко зове, нити те је икада призивао.
(Ђаво:) Зар ниси никад опазила колико њих ме на све начине призива и жртве ми приноси?

... Слава да је ономе ко ове нежељене убојице једног против другог разјари па да ми њихову борбу посматрамо, као што су они нас до сада исмејавали.
Превео Миодраг Павловић

Извор  

 

Нема коментара:

Постави коментар