То
се догодило 1905. године, у Руско-јапанском рату. Наше трупе су се
налазили у Источној Манџурији на Сипингајским позицијама. Ка њима,. са
Јапанске позиције иступа јахач са белом заставом. У име свог команданта
он предлаже да било ко од руских официра изађе и на широко поље и укрсти
сабље са јапанским изабраником. У руском кампу су почели да траже, кога
послати против самураја. Тада се пред
шатором команданта појављује високи и витак поручник. Он се звао
Александар Сајчић, имао је 32 године, и био је Србин и Црне Горе, из
племена Васојевића. По сопственој вољи, он одлази у рат против Јапанаца и
служио је у јединици црногорских добровољаца Јована Липовца. Обележен
наградама и ранама, храбри Леско Сајчић прихвата битку са самурајем.
Овај Црногорац је био познат по својим војним вештинама. Он је могао да
оседла коња у пуном галопу, пузи испод њега док скаче, говорили су, да
је једног дана на вашару прескочио два вола, упрегнута у јарму с ралом.
Штапом је избио сабљу из руку искусног борца, и спустио са на дуел с
италијанским учитељем мачевања, разоружао га и натерао да бежи без
освртања.
Уз звуке марша поручник Сајчић је изашао из руских редова на средину поља. Ка њему је пошао јахач са јапанским закривљеним мачем, катаном. Самурај је био одевен у црно крзно, и како је касније сам Црногорац говорио, личио је на устремљеног орла. Страх Божији. Бодрећи гласови војске су утихнули када су противници кренули један на другог, и земља се затресла под коњским копитама.
Зазвонили су машеви, и изненада, на клиски удар катане, који га је исекао по челу, Леско Сајчић је одговорио фаталним нападом. Зачуо се крик, и коњ самураја је већ одлазио, вукући мртво тело заглављено ногама у узенгијама. Тело у црном је пало сто метара испред првог реда јапанских војника. Сајчић је дојахао до противника који је лежао, поклонио се и галопом одјахао назад ка својима.
Руске трупе су поздравиле Црногорца, постројени под командом "мирно!". Затим се зачуо громогласан аплауз. Адмирал Рожественски је прихватио поручника Сајчића у широки загрљај, и ускоро, са посебном пратњом долази и јапански адмирал Того, и благим наклоном поздравља победника. За ову борбу Леско Стајчић добија у војсци надимак "Муромец".
Уз звуке марша поручник Сајчић је изашао из руских редова на средину поља. Ка њему је пошао јахач са јапанским закривљеним мачем, катаном. Самурај је био одевен у црно крзно, и како је касније сам Црногорац говорио, личио је на устремљеног орла. Страх Божији. Бодрећи гласови војске су утихнули када су противници кренули један на другог, и земља се затресла под коњским копитама.
Зазвонили су машеви, и изненада, на клиски удар катане, који га је исекао по челу, Леско Сајчић је одговорио фаталним нападом. Зачуо се крик, и коњ самураја је већ одлазио, вукући мртво тело заглављено ногама у узенгијама. Тело у црном је пало сто метара испред првог реда јапанских војника. Сајчић је дојахао до противника који је лежао, поклонио се и галопом одјахао назад ка својима.
Руске трупе су поздравиле Црногорца, постројени под командом "мирно!". Затим се зачуо громогласан аплауз. Адмирал Рожественски је прихватио поручника Сајчића у широки загрљај, и ускоро, са посебном пратњом долази и јапански адмирал Того, и благим наклоном поздравља победника. За ову борбу Леско Стајчић добија у војсци надимак "Муромец".
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.