понедељак, 02. март 2015.

Мојој девојчици

МОЈА прелепа девојчице,
моја чаробнице великих очију, срца и душе која грли свет. Желела бих овоме да те научим, али не знам колико могу, јер ни сама то нисам знала, јер нас томе нико није учио, већ кроз живот буђењем и растом откривамо. Желела бих да кроз одрастање на уму имаш да…
Ништа не мораш, а све можеш.
Да није важно да си боља од других, већ да си најбоља за себе.
Да ништа не мораш трпети, подносити,. Да живот није подношење, већ проналажење среће.
Да начин увек постоји, и да можеш, али заиста можеш све што пожелиш. Али да жеља долази из срца, а не из потребе.
Да је најважније да си срећна, а не с ким, где и како си срећна.
Да можеш волети кога год желиш и како год желиш – да се препознају душе, а не тела, статуси, државе, године. И када тако волиш – све се догоди да та љубав успе, сви путеви се отворе.
Да су људи несретни јер живе како мисле да требају, а не како осећају и да зато повређују једни друге. Када живиш у сагласности са собом – ма што то било, нитко те не може повредити, јер ћеш знати и осећати да је твој живот твој успех, а не успех твој живот.
Да љубав није патња, бол, мука, да се кроз везу не требате подносити већ да заједно путујете.
Да је у реду одустати. И стати. И рећи да си погрешила.
Да увек можеш почети поново и да то није пропуст већ снага.
Да не браниш своје изборе у прошлости, већ своју наду у будућност.
Да слободно вичеш, трчиш, играш се, радујеш, једеш како желиш, причаш како желиш, мислиш како умеш. Не буди као други и допусти другима да буду оно што јесу. Сви смо различити док спавамо – зашто им смета што смо различити кад смо будни?
Да нико не умире, да су душе бесмртне и свуда око нас. Да се не бојиш смрти јер је она само пут ка даље.
Да Бог, универзум, космос – како год будеш изабрала веровати – не кажњава, већ нас воли. Све што се догоди – сами себи радимо. Наше болести су наше емоције закључане, наше мисли негативне, енергије пренете с колена на колено због несрећа, патњи, бола који преносимо на своју децу. Бог нас воли и помаже и веруј у њега. Јер с вером у њега, и док ходаш долином мрака и јаука, нико ти ништа не може, са светлом у срцу осветљаваш пут својој души.
Пружај руке, широм, отворене, јер само раширене руке могу примити загрљај.
Плачи, слободно, горко, јецајући, јер сузе чисте и односе све оно што преузмемо од других. Када их не пустимо, падају у нашу душу, таложе и стварају бедеме које нитко послије не може срушити.
Самоћа није страшна, можеш бити сам и срећан. И боље је бити сам него у лошем друштву.
Несрећа нема ступњеве. Не можеш чекати да будеш много несретна или мало несретна. Не може постојати мали разлог и велики разлог за несрећу. Не постоји разлог за несрећу. Ако си тужна – мењај, почни испочетка, врати се уназад, уради све што је потребно да у себи вратиш радост и весеље.
Не можеш мењати друге. Не можеш мењати ни себе – можеш само расти, развијати се, учити и постајати најбоља верзија свог бића.
Воли себе. Поштуј себе. Слушај себе. Веруј себи. Када верујеш себи, вероваће ти и други.
Постоје виле, чаробњаци, једнорози, анђели и можеш их видети. Отворено срце је најјача космичка сила, портал кроз који пролазе сви светови и с којима се можеш срести, причати, дружити. Не дај да те итко икада увери у другачије.
Страх не постоји, страх је илузија. Све оно што долази након твоје одлуке је мање од самог страха с којим се гледаш у очи. Замени страх љубављу и све оно што те је плашило нестаје. Љубав рађа љубав.
Не веруј мом страху, он је научен. Супротстави му се, слободно. Неће ми бити лако, али увери ме да је то само моја илузија, јер сам сувише дуго расла верујући да постоји.
Не веруј мојим брижним забранама – демантуј их храброшћу, жељом за животом, вољом и задовољством, као што то већ сада радиш.
Не пореди се с другима – ти си савршена у свему што радиш баш таква каква јеси. Није важна ни оцена, ни школа, ни успех, ни посао. У свему што будеш радила срцем и из љубави бит ћеш најсрећнија и самим тим најуспјешнија.
Брига није љубав. Не дозволи да те бригом уцењују и контролирају. Чак ни ми, најближи.
Ти си чудо, створено из чуда које треба чуда стварати. Ти имаш моћ и снагу да водиш живот какав желиш, ма колико био супротан од онога како га виде други, па и ми. Јер ми смо ти родитељи, али ти нама не припадаш, ми те не посједујемо, само те чувамо.
Хвала ти што постојиш, моја предивна чаробнице, и хвала ти што ме учиш свему што нисам знала, и што с тобом откривам колико тога нисам знала. Можеш летети. Ја само сада не знам како. Не умем те научити. Можда ћеш ти научити мене. Радујем се свему што ћу од тебе сазнати.



ЈАСМИНА СТОЈАНОВИЋ
Извор:  alternativainformacije.com

Нема коментара:

Постави коментар