среда, 25. март 2015.

Интернет, вечност и страшни суд

 

Шта је савремени рат? Ево, чујте. Сваког дана на стотине милиона људи у целом свету – и деце, и младића, и жена, и мужева – седи испред монитора и игра се рата у његовим различитим модификацијама. Сатима. И апсолутно их је немогуће одвојити од ове забаве. «Играње рата» је, наравно, услован појам, али се неки заиста играју рата и чини им се да су брутални и непобедиви војници; други се баве мање милитаризованим стварима, али је главно да су заузети. Противнику је то главно. Зато што је у току рат за људске душе, а за непријатеља је главно да веже душу, да је заокупи нечим што је бескорисно за вечност и да је тако погуби без иједног хица. Овде меци уопште нису потребни, зато што смрт тела ради истине, ради одбране правде, смрт, условно говорећи, од злог метка – оваква смрт човекову душу чини учесницом у највишој истини и духовном блаженству, а управо то је оно што наши непријатељи нипошто не желе да дозволе. И они воде други, колико год је то могуће неприметан и тајни рат. Који изазива распад. Уосталом, он остаје тајна само за оне који не желе да размишљају о себи, о циљу свог постојања у овом свету и у вечности. А циљ је једноставан – човек овде треба да се потруди у послушању Богу како би у вечности наследио Царство Божије. Дефиниција је једноставна, али да би се схватили њени дубина и смисао треба се много потрудити, зато што ризнице духовног живота Господ открива онима који су Му послушни, који Га упорно траже и подстичу себе на свако добро дело.
Дакле, све оне стотине милиона људи различитог пола, година и карактера, који сате проводе на интернету, изгледају себи као учесници у великим догађајима, победама и открићима, а заправо... заправо су људи уморних, измождених лица, црвених очију, погрбљени људи који данима и ноћима непокретно седе испред информационих идола. И онај ко влада овим идолима побеђује људе без иједног хица. Чини их беспосличарима који ни за шта нису способни, који су умислили да су, ако не господари судбине, у сваком случају људи који живе разноврсно и богато. Живот ових људи је отрован маглом, опседнутошћу, духовним сном, који им извесно време даје слатке снове, али стварност, која је паралелна сну, у међувремену постаје све мрачнија и безизлазнија. Зато што је у питању рат. И његов циљ је да се непријатељ учини неспособним на сваки начин. А затим да буде погубљен.
Ако се саберу сви сати које свако од ових људи свакодневно проводи у свом виртуелном свету, добиће се... страшно је чак и помислити колико је то година убијеног времена. И то је за само један дан. А таквих дана има на десетине, стотине и хиљаде... А земаљски живот је тако кратак... И кад се «рат» заврши, човек ће пред Страшним Судијом морати да одговара како је потрошио ове драгоцене и, авај неповратне године земаљског живота. А оне су драгоцене управо зато што овде, на Земљи, човек бира своју вечност. И бира је само својим односом према Истини. Он може да је игнорише, да је занемарује, да је исмева и не признаје. Не може само једно – да се коначно сакрије од Истине, зато што ће сваки човек, био он добар или зао, богат или сиромашан, верујући или не, - пре или касније морати да стане пред Истину. И суд који ће се тада десити, биће заиста страшан управо зато што човек неће моћи ни да се сакрије, ни да га избегне, ни да се оправда. А главно питање упућено души биће апсолутно јасно: а шта си у свом животу учинио из љубави? И у светлости праве истине љубављу неће моћи да се назове нешто друго, што смо у свом безумљу и помрачености или због наивности или заблуде сматрали љубављу. И испоставиће се да наше победе нису она наводна достигнућа и победе који су бескорисно радовали нашу таштину и који су нас укоренили у уображености и страстима, већ победе љубави над мржњом, пажње према ближњима над равнодушношћу, марљивости над леношћу, вере над неверовањем, уздржање над сластољубљем... И управо ове победе, немогуће без помоћи Божије, биће у страшном часу главно наслеђе и садржај наше личности, нашег живота у вечности.
А ако ових победа не буде било или ако њихов број буде ништаван, ма колико других победа да смо освојили у стварним или виртуелним биткама, мораћемо да искусимо највећи и најтужнији поразу свом животу. Пораз протраћеног живота. И «победник» у овом рату ће бити онај, ко ће сам због своје «победе» над милијардама душа бити у паклу сопствене злобе и мржње.
Али док битка још није завршена, док још теку дани нашег земаљског живота, имамо срећну наду и шансу да постанемо учесници у заиста великој победи. А за то је потребно само да изаберемо за свог војсковођу Истину и да идемо за Њом на свим путевима свог срца. И премда ће овај живот бити тежи од виртуелног, он ће зато бити Прави. А у животу је управо то – главно.
Наравно, ја нисам против интернета. И сам га користим. И кад завршим с писањем овог текста вероватно ћу га електронском поштом послати у редакцију, али... Схватам да виртуелни живот може и треба да буде само део мог правог живота, и притом мали део. Али то још није све. Испоставља се да овим малим делом треба да умем да управљам, иначе ће он почети да управља мноме, па ће овај мали део постајати све већи, док ме потпуно не прогута и не учини робом. Односно, у виртуелном свету онај рат о којем смо говорили, - рат за људску душу – не престаје, и свако ко улази у информациони свет треба то да има на уму и да се бори како треба. Тачније, једноставније говорећи, треба да користи интернет како би служио Богу и људима, а не да дозволи интернету да га користи у борби против Бога и људи. Интернет је одлично помагало у правом животу! Пре свега као информатор, приручник, библиотека, и наравно, као средство за комуникацију. Али ништа више од тога... Уверен сам у то да нам је пре прикључивања на интернет потребна молитва.
На пример: «Господе, заштити мој ум и моје срце за време рада на интернету како бих га користио разумно ради служења Теби и мојим ближњима!»
Оваква молитва изражава нашу слободну вољу, нашу жељу да и у виртуелном простору остајемо с Богом и да чинимо добро колико можемо. Ипак, и овде постоји опасност, зато што лукави људску душу најчешће осваја управо под маском добра, тако да човек, опет, може дане и ноћи да проводи седећи без покрета испред светлећег екрана, мислећи да непрестано чини добро, а заправо ће бити у ропству демона. Ево зашто живот на интернету треба обавезно да чини само једну кап нашег стварног живота (осим живота професионалних «компјутераша»). И човек треба да уме да искључи свој компјутер и да остане у тишини... да се моли и да гледа са стране... да делује и живи у стварном, делатном животу, који захтева од нас и веру, и трпљење, и истрајност у доброчинству. И управо на овом попришту – стварног живота са свим његовим борбама, падовима, али и покајањем и устајањем – остварује се дело служења Богу и људима, дело стицања вечног благодатног живота.
А пошто, хвала Богу, још нисмо умрли, пошто можемо да се одвојимо од монитора и да се осврнемо унаоколо, да размислимо о онима којима су потребни наша помоћ и наше саучешће – наш рат није завршен. И још увек, уз помоћ Божију, можемо из њега да изађемо као победници. Ако будемо умели да схватимо изузетну важност трезвености, уздржања и самоограничења, између осталог, и кад је у питању људски изум – интернет. Употребимо драгоцено време, слободно од интернета, за пажљиву молитву, за читање речи Божије и дела светих отаца, за дела милосрђа и љубави – и сами ћемо видети како ће очигледно почети да се мења наш живот. Да се мења духовно.
Има ли тајни у овоме? Да, и оне су једноставне. Треба да заволимо тескобу и тугу и бол, који се појављују онда кад почињемо да ограничавамо своје тело – односно телесног човека са свим његовим «страстима и похотама», јер чим почнемо да се одричемо свега оног слатког и о чему маштамо, на шта смо навикли, - одмах почињу бол и туга. Управо у томе је тајна, што не треба бежати од овог бола, већ га треба заволети као спасоносну и светлу одећу, обуће се у њега и чак га заволети, ма како чудно то звучало. Јер управо после овог бола тела које ограничава, следи неизрецива радост душе, која ступа у духовну област послушања Богу. И то нису измишљотине, нису неке бајке. А свако онај ко то жели, може да искуси и сам.
И док имамо то на уму, док покушавамо то да испунимо с молитвом и уздањем у помоћ Божију – нико не може да нас назове побеђеном војском, већ непобеђеном војском. И нека то за нас буде извор радости, надахнућа и наде. Наде у прави живот.
Са руског Марина Тодић

Нема коментара:

Постави коментар