Погледи са стране

Јелена Ленголд

Срећа

Једна италијанска пословица каже: ,,Просјаков сан је да нађе благо, а сан краља је да нађе љубав”

У свом есеју ,,Нелагодност у култури” Фројд, између осталог, каже: ,,Могло би се рећи да план стварања света није садржао намеру да човеку подари срећу. Оно што се назива срећом, у најужем смислу те речи, потиче обично од изненадног задовољења јако нагомиланих потреба, а по својој природи је могућна само као епизодичан феномен. Свако продужавање ситуације коју је прижељкивао принцип задовољства даје само осећање млаке угодности. Ми смо створени да можемо интензивно уживати само у контрасту, а у једном стању врло мало. На тај начин су наше могућности среће ограничене већ конституцијом. С много мање тешкоћа доживљава се несрећа”.
Овај, и један, много краћи, Гетеов цитат, који гласи: ,,Не подноси се ништа теже од низа лепих дана”, увек су ме бацали у најтежа размишљања. Зашто све тако брзо прође, да не кажем – мине? Постоји ли заиста неки алхемијски начин да задржимо тренутак среће? Постоји ли начин да преваримо ту психолошку конституцију по којој ће срећа увек трајати прекратко, а несрећа предуго? Ако се са неким научним ставом тешко мирим онда је то овај да је срећа епизодичан феномен. Упркос томе што ме живот стално уверава да је Фројд био у праву, ја стално верујем да начин превладавања овог уклетог устројства наше душе, ипак, постоји, само га не налазимо јер смо лењи, размажени, робујемо клишеима, имамо неразумна очекивања, не разумемо себе, себични смо, уплашени, незрели... Све ми оптужбе на рачун људског рода падају на памет, само да се не помирим са Фројдовом тврдњом.
Једна италијанска пословица каже:,,Просјаков сан је да нађе благо, а сан краља је да нађе љубав”. И онда помислим, можда се одговор налази ту негде. Можда не знамо шта заправо желимо да нађемо. Да бисмо нашли срећу, можда би прво требало да спознамо ко смо, па иза тога да сазнамо и шта је то што тражимо? У земљи Србији већина ће се, нажалост, лакше идентификовати са просјаком него са краљем. И шта би то, надаље, требало да значи? Да су наши снови о срећи понајвише у вези саматеријалними да даље од тога не треба ни да идемо? Шта су нам поручивали вишедеценијски ,,усрећитељи народа”? У време мог одрастања, срећа је значила наћи стални државни посао и добити стан од фирме. Оно све после тога се подразумевалo. Шта је данашњи идеал среће, то баш нисам сасвим сигурна. Можда, добити зелену карту и отићи из Србије? Или прославити се овде у једном од три могућа пожељна занимања (спорт, шоу-бизнис или маркетинг) и сликати се за таблоиде на ВИП журкама? Убости праву комбинацију у кладионици? Легализовати и укњижити стан у коме живимо већ трећу генерацију? Шта је, заиста, данас у Србији срећа?
Једно знам, излет у природи више се не сматра срећом, као ни долазак циркуса, ни појављивање нове књиге, а по свему судећи ни долазак лета није баш неки провод. Можда се ђаци радују распусту, али осим њих, сви остали су прилично равнодушни. Не само равнодушни, већ и забринути. Ко ће сад да планира годишњи одмор? Да ли вас више ико пита оно чувено где ћеш на одмор? А некад је било обавезно, као и питање где ћеш за Нову годину. Данас су, некако, оба та питања помало комична.
И шта ако ипак, дрско и самовољно, упркос свим јавним противљењима, упркос могућности да буде донесен још један глупи закон по коме ће синдикати смети да штрајкују само унутар радних просторија, упркос чињеници да вам се онај ,,тамифлу”од 100 евра бајати у фиоци, а нико неће да вам каже зашто сте пукли последње паре за њега, ако упркос свим нелогичностима које вас свакодневно саплићу ипак одлучите да мало конзумирате и манифестујете срећу – испашће (пазите шта вам кажем) да сте непристојни и неувиђавни. Поента среће у Србији данас је то да је срећа скоро изједначена са неваспитањем.
Срећни људи или нису нормални или раде нешто противзаконито или су неморални или су, што би рекао шармантни председник, непристојно богати. Дакле, ако желите да у Србији живите прилагођено, усаглашено са околином и да своју мимикрију изведете како треба, жалите се! Кукајте. Јадајте се. Ни случајно се немојте наглас смејати, осим кисело и с болном гримасом. Немојте се преварити да се обрадујете јутру или цвету или трави или птици. Стрпаће вас у лудницу или у колумну док сте рекли зен. Фолирајте да сте забринути и да вас више од свега интересује на шта ће да изађе та ствар са санџачком академијом наука и уметности. Вичите на своју децу, ћушните ногом свог лоше васпитаног пса. Све остало неће баш бити лепо протумачено и биће сумњиво. Радујте се искључиво у тајности,у мраку и иза закључаних врата. Уосталом, има ли шта лепше од тајне среће? Па нема, наравно. То вам причам све време. Само мало компликујем, да ови који све то анализирају, не провале о чему ја то заправо...
И тако, ето, знам да вам није лако. А није баш ни мени. Тежак је тај живот, зар не?

Јелена Ленголд

објављено: 01.07.2011.

Izvor