Odgovor na pitanje, postavljeno u naslovu našeg skupa, pokušaćemo da potražimo kroz sagledavanje uloge gusala u kultu kod Srba pre i posle Hrista, tačnije kroz pomeranje i prebražaj te uloge, koja je morala pratiti pomeranje i preobražaj samoga kulta. Kult je središnja žiža, sabirna tačka svih zajednica svih vremena, naroda i verovanja. Kult je razlog njenog postojanja i opstanka. Bez njega zajednica se pretvara u hordu, u čopor. Na drugoj strani, promena kulta dovodi do promene u razlozima postojanja zajednice, njenog krajnjeg cilja ili naznačenja, i posledično do promene u načinu na koji ona prolazi kroz vreme, narode i prostore. Smatramo, kao što ćemo to dalje detaljnije videti, da je sabirni kult Srba pre Hrista, bio, po promislu Božijem, priprema za prihvatanje vere u Hrista kao Sina i Slova Božijeg, kao našeg Tvorca, Iskupitelja, Spasitelja i konačno Sudiju, odnosno, da bez tog prehrišćanskog kulta ne bi bilo ni našeg pravoslavnog hrišćanstva. Zato ćemo praćenjem razvoja kulta kod Srba pre i posle Hrista, kao i uloge gusala u njemu, moći da odgovorimo na pitanje da li su Srbima gusle danas potrebne, da li mogu bez njih da sačuvaju i ostvare svoje krajnje, tačnije, večno naznačenje. Već sada, na početku, možemo delimično odgovoriti tvrdnjom da se mi Srbi danas možemo odreći gusala, da ih zaboravimo, da ih ne sačuvamo, samo pod jednom uslovom: da nam više ne treba pravoslavni kult, kao najdonji, krajeugaoni i završni kamen građevine večnog života, razlog našeg jučerašnjeg, današnjeg i večnog postojanja.
Kod prehrišćanskih Srba najvažniji kult je bio kult predaka, ili kult pokojnika, odnosno, u početnoj i ishodišnoj tački pamćenja — kult rodonačelnika. To znači da su Srbi pre Hrista razlog svog postojanja imali u prošlosti, u mitologizovanom rodonačalniku, koji je u kultu dobijao mitska, herojska, božanska svojstva i moći. Kultom se stalno obnavljalo sećanje na rodonačelnika, koji stoji na početku istorije zajednice. U slovenskoj mitologiji predak Slovena i Srba je bio Dažbog (Dajbog, Dabog), koji se pretvarao u vuka, totemskog pretka Srba. Kao i svi nehrišćanski narodi i religije, Srbi nisu mogli da razreše problem smrti, i nalazeći se u klopci, krugu vremena, tj. sudbine, oni su pomoć tražili od predaka koje su morali da umilostiljuju. Tako se precima spremaju gozbe prilikom sahrana, Zadušnica, takva je slavska i večera na Badnje veče. Prema Čajkanoviću polaznik na Božić je mitski predak koga treba darivati i umilostiviti. Kum je takođe mitski rodonačalnik roda, koji bi davao imena deci, venčavao, umirivao krv, a njegova uloga u kultu pokojnika je polaganje "kumove slame" ispod groba, da bi duša pokojnika imala lakši prelazak na onaj svet. U nemoći da razreše budućnost, Srbi pagani su sve svoje moći okretali prošlosti, i, kao što smo rekli, kultom predaka su objavljivali kult prošlosti, a u samoj suštini — kult smrti.
Pri tačnijem određivanju uloge gusala u kultu predaka, tj. pokojnika, kod prehrišćanskih Srba, poći ćemo od činjenice da su se sanduci za pokojnike i gusle izrađivale od javorovog drveta, veoma važnog u kultu predaka: "Sine mili, je l' ti zemlja teška, / Il' su teške daske javorove", kako peva narodna pesma. Čajkanović pominje javorove, jovove ili zlatne jabuke, "koje u nepristupačnoj šumi čuva zmija ili aždaja", i njihovo podsećanje "na jabuke hesperida i na plodove sa drveta života u raju (koje je, u prvobitnom mitu, takođe čuvala zmija)", upućuje na mogućnost da je javor u izvornoj mitologiji kod Srba imao ulogu rajskog drveta života. Zato je polaganje pokojnika u izdubljeno deblo javorovo, ili u sanduk napravljen od njegovih dasaka, trebalo da upokojenom daruje besmrtnost.
Budući korotni instrument, gusle javorove u kultu pokojnika, odnosno, predaka, imaju istu ulogu kao i sanduk od javora. Sanduk u prehrišćanskom kultu ima istu onu ulogu koju ima kivot (κίαωτος — kovčeg, sanduk; λειψανοθήκη — moštohranilica) u hrišćanstvu, da sačuvaju mošti, moći, tj. telesne ostatke pokojnika. Starosrpska reč sahraniti znači sačuvati, izvorno sačuvati hranu. Sanduk od javora je trebalo da sahrani, sačuva telesne ostatke pokojnika, a gusle, od istog drveta, su trebale da sahrane, sačuvaju sećanje na njega, tj. na sve pretke. Ono što je sanduk bio u materijalnoj, to su bile gusle u duhovnoj sveri. Kao korotni instrument gusle su nad pokojnikom izražavle bol i tugu bližnjih zbog rastanka s njim, a potom su imale da sačuvaju sećanje, pamćenje na pretka, time što bi u dane pomena podsećale zajednicu na njega, odnosno, podsećala bogove koji su trebali da se staraju o duši pretka. Dakle, gusle su u najvažnijem kultu kod prehrišćanskih Srba, kultu pokojnika i predaka, imale središnju ulogu čuvanja sećanja na pretke, odnosno podsećale zajednicu na izvor ili razlog njenog postojanja, koji je bio pohranjen u mitologizovanoj prošlosti, oličen u oboženom rodonačalniku. Prema tome, gusle su kod Srba čuvale pamćenje na njihovo božansko poreklo. Ako je naša pretpostavka da je u srbskoj mitologiji javor označavao drvo života, onda su gusle pamtile večni život, tj. besmrtnost, a u drugom, prenosnom i dalekom smislu, gusle su pamtile naše i svečovečansko edemsko poreklo. U krajnjem, krajnjem smislu, poj gusala je bio daleki, daleki odjek, lelek nad sudbinom rodonačelnika čitavog čovečanstva — palog praoca Adama, koji je imao, podsetimo se, svojstva boga po naznačenju, po daru; naime, Adam je stvoren da bi postao bog, što on, nažalost, nije ispunio.
Po primanju hrišćanstva gusle svoju središnu ulogu u kultu kod Srba nisu izgubile.
Zahvaljujući kultu predaka, kultu rodonačelnika, koji ponovo treba da dođe u središte zajednice, Srbi su u Hristu prepoznali Boga i Adama. Hristos je uzeo Adamovo telo, i ono što stari Adam nije mogao, učinio je Novi Adam: otelotvorio se, pristao da bude žrtvovan, umesto da mu se prinesu žrtve, Tvorac Drveta života legao je u sanduk napravljen od javora — drveta života, i iz njega ustao, pobedivši smrt, koja je u grobu predaka bila sahranjena. I gusle javorove, koje su do tada imale da objavljuju samo leganje predaka u grob, u sanduk od javora, sada su po prvi, ali ne i poslednji put, objavile nečije ustajanje iz sanduka: ustajanje ili Vaskrsenje Hristovo iz mrtvih. U središte zemlje je pobodeno i uspravljeno novo Drvo života — Časni i Životvorni Krst, i na njemu plodovi, hrana besmrtnosti, Telo i Krv Gospodnja, kao ispunjenje arhetipskog javora — drveta života i zlatnih jabuka na njemu.
Ono što je našim precima pre Hrista bilo nemoguće, sada je, zahvaljujući Hristu, bilo moguće: bila je omogućena pobeda nad vremenenom, izlazak iz začaranog kruga sudbine, bila su otvorena vrata ka budućnosti, ka večnosti; od robova prošlosti i vremena postali smo gospodari budućnosti i večnosti. Pre Hrista u grobove smo polagali smrt i prošlost, a posle Njega vaskrsenje i budućnost. Došlo je do zamene kulta: umesto kulta zaveta pretku, mitologizovanom bogu-rodonačalniku, u središte zajednice Srba došao je kult Zaveta istinitom Bogu. Kult smrti zamenjen je kultom vaskrsenja. Pre Hrista, Srbi su žižu svoje zajednice imali u pretku, u praocu, dakle, u prošlosti, i iz njih, iz pretka i prošlosti, crpeli razlog za postojanje zajednice, a posle Ovaploćenja Sina i Slova Božijeg, svoj smisao premeštaju sa prošlosti na budućnost, ne umanjujući značaj prošlosti. Kult zaveta vernosti precima zamenio je kult Zaveta vernosti Hristu, koji je Sobom, kao Novi Adam obuhvatio i praoca Adama, i u njemu sve pretke. Početak Novog Zaveta je u prošlosti, ali je njegovo konačno ispunjenje u budućnosti, budućnosti kojom se ne ukida prošlost, već se ona njome obuhvata i ostvaruje, budućnosti u kojoj se preci i potomci objedinjuju.
O svemu tome gusle su nesumnjivo pevale, ali je malo šta od toga do nas stiglo. Vreme gusala dolazi tek na kraju srednjeg veka, kada je od zaborava trebalo sačuvati pamćenje da je čitavo jedno pokolenje predaka čitavo jedno Polje pretvorilo u jedan zajednički sanduk, kivot od javora. Pogotovo zato što je duhovnu pobedu u bitci na tom Polju pratio vojni i državni poraz, pa nad kivotom 500 godina nije bilo obeležja. Zato je glas struna spojio klik zbog pobede i lelek zbog poraza. I tako, evo, sve do naših dana gusle javorove pamte i objavljuju najveći javor-kivot srbskog roda na Polju kosova. Svedoče veru da će kao što je u Časnom i Životvornom Grobu Gospodnjem život pobedio smrt, isto biti i sa Kosovom. Da ono, silom vere u Hrista, mora vaskrsnuti, jer se u kultu Hristovom objedinjuje i spaja kult predaka i kult potomaka, sve i sva u vaskrslom životu, kome smrt više ne može nauditi.
Danas, kada nam polako sve uništavaju i za kraj ostavljajući najvrednije — kult Zaveta sa Hristom i hristonosnim i hristolikim precima, nastupilo je ponovo vreme gusala. Javorovi sanduci i gusle javorove, naši grobovi i naš lelek i klik, naše su najbolje i najduže pamtiše. Oni su pamtili i ono što je bilo pre Hrista, pamtiće i ono što je u Hristu večno: besmrtni život. Zato bi u osnovi odgovora na pitanje postavljeno u naslovu našeg skupa trebalo da bude misao da pamtiša mora da postoji do momenta ispunjenja onoga što on pamti. Drugim rečima, ono što pamti večnost mora da postoji dok večnost ne stigne. Zato se, dakle, ne moramo plašiti: Srbi će sačuvati gusle — pamtiše i glasonoše večnosti, jer iz blagoslovene samobrige žele da sačuvaju sebe za večnost, koja u sebi objedinjuje i kult predaka i kult potomaka, prošlih i budućih naslednika nebeskog Rajskog vrta.
Protosinđel dr Nikodim (Bogosavljević)
Hoće li Srbi sačuvati gulse kao što su gusle sačuvale njih : zbornik radova
Izdavač: Društvo guslara "Nikola Tesla" Obrenovac
Obrenovac — 18.02.2012. god.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.