недеља, 01. фебруар 2015.

Значење срца у човековом душевном телу

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ
ТЕРАПИЈА ДУШЕ
Светоотачка психотерапија




Значење срца у човековом душевном телу

Срце је главно у човеку,
сами његов живот.
Св. Јован Кронштатски)

Светоотачком учењу о срцу додељено је једно од средишњих места. Значају срца у духовном развоју човека посвећено је много литературе, рачунајући ту и озбиљна истраживања. Нарочито се брижљиво и на најистанчанијем нивоу посматра ова тема у светоотачким аскетским писаним изворима. Сада ћемо се зауставити на излагању само неких од најважнијих ставова који се тичу схватања срца.
У представама старих и нових мислилаца срце није само мишићни орган или пумпа која разноси крв по судовима, већ представља духовни центар целокупног човековог живота.
"Телесно срце је мишићни орган - месо - писао је епископ Теофан Затворник - али не осећа месо, већ душа, чијем осећању меснато срце служи само као оруђе, као што мозак служи уму".
Срце је у стању да мисли, оно је простор осећања, њему су својствене емоције радости, туге, страха, одлучности итд. Срце је трон и "седиште душе". У њему је скривена и таква наравствена супстанција коју је саздао Сам Бог, као што је савест.
После филтрирања свих спољашњих утисака и целокупног унутрашњег живота у срцу се таложи и кристализује у јединствено својство - осећање - резултат целокупне наше душевно-духовно-физичке делатности.
"Срце обухвата не само појаве психичког, него и физичког живота. Свако поткрепљење храном и пићем, поткрепљује и срце" (Лк. 21:34). "Сваки напад на живот је напад на срце" (Изл. 9:16) - писао је у свом чланку "Значај срца у религији" (Пут", бр. 1; изд. 1925 г. Информ-Прогрес, Москва, 1992. г.) руски философ Б. П. Вишеславцев, цитирајући затим према тексту из Библије: "Изнад свега што се чува чувај своје срце, јер из њега исходи живот" (Пр. 4:23).
Као што је средиште ораха у његовом језгру, као што је срж код дрвета, па чак и сићушни атом садржи у својој језгри своју основу, тако и човек носи у свом срцу најскривеније сопство, може се рећи истинско "ја".
У дубини срца је скривена љубав. У њему открива Себе Бог. Човек срца је човек духовни; процесом самопознања повезан је са дубинама срца. Истинска молитва потиче из чистог срца, у свом савршеном облику њу више не покрећу речи, већ прелази од једног осећања ка другоме, и све се то догађа у дубинама пламеног срца које воли.
О скривеном човековом срцу говори ап. Петар у својој Првој посланици. "Блажени чисти срцем" - гласи једна од заповести Спаситељевих блаженстава. "Срце чисто саздај у мени Боже", "спремно је срце моје, Боже" - пева псалмопевац Давид.
Духовни живот буди човеково срце из дуготрајног сна и испуњава га новим осећањем и смислом. У срцу као да се најпре пали мали пламичак, те се задатак подвижника светости састоји у томе да не угаси ту духовну свећу и да је пронесе кроз сав свој живот до праведног сусрета са вечним. Овај запаљени огањ у срцу може се претворити у пламен чисте вере и Божанске љубави (према Богу, а преко Њега према ближњима и свему што постоји). У том пламену сагорева све греховно, преображава се сама природа физичког тела. Привидна непојмљивост доказана је и искупљена крвљу мноштва подвижника свих времена, почев од Самог Распетог на крсту до последњих светих мученика земље руске.
Када човек живи само разумом (чему је тако склон данас западни свет), у њему при томе хладни срце, те човек постаје тврда срца, и самим тим и промишљен и прорачунат. Губи се божанска целовитост моћи душе, јер ум, срце и воља морају бити у јединству, а не разједињени. Разум, одвојен од срца каменом преградом сам по себи не може надокнадити оно што је изгубљено. Постаје немогућ и духовни живот.
Само умовање и прагматизам веома су непоуздани савезници у животу, јер се у разумску делатност лако може прокрасти нетачност (типа компјутерског вируса) што доводи до грешака, па чак и правих трагедија. Само онда када је ум нераскидиво повезан са срцем, као и када је у савезу са чврстом вољом у синергији са Највишим Промислом и улагањем огромног подвижничког рада постаје могуће испуњење основног задатка човековог земаљског живота: поновно сједињење душе с Богом, путем уклањања свих препрека (спасење душе).
Духовни живот захтева нарочиту чистоту срца и његово чување од страсних отровних примеса и страствених испољавања. Али срце је често повезано са умном делатношћу, те је зато недопустива било каква порочна мисао која осуђује било кога. Штавише, подвижници придају велики значај и нехотичним мислима - помислима и примислима. трудећи се да држе под контролом најистанчаније пројаве целокупног свесног живота.
Древни подвижници светости открили су и искуствено потврдили велико учење о унутарњем (срдачном) делању кратке Исусове молитве. "Ово делање је названо уметношћу - писао је св. Теофан Затворник - и оно је веома једноставно. Налазећи се свом свешћу и пажњом у срцу, изговарај непрестано: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, без икакве слике и лика, али верујући да те Господ посматра и да те чује".
Технички сличну праксу овој древној хришћанској мистичкој (у смислу сазрцатељности) пракси покушавају у последњим десетлећима да широко примене у савременом животу путем са Истока преузетих система типа трансценденталне медитације (ТМ) различити гуруи и духовни учитељи. Међутим, упркос спољашњој сличности, метод ТМ, изгледа, у најбољем случају, као бледа сенка умног делања хришћана, иако се широко рекламира као универзално средство против свих болести (чак СИДЕ, наркоманије и онколошких обољења).
Привидна техничка једноставност делања Исусове молитве је варљива. Обучавање у њој мора да се обавља под духовним воћством и уз благослов за то.
Заједно с тим, у светоотачкој психотерапији као веома важан моменат треба сматрати етапу у чијем процесу је неопходно научити стварање постојане пажње, усмерене на област срца. Уместо Исусове молитве могу бити примењене краће, као на пример: "Господи помилуј", "Господи, укрепи", и неке друге (судећи по поукама Владимира Мономаха, наши древни преци су били добро упознати са њима: исто то уче мирјане оптински старци и неки други руски светитељи и подвижници благочашћа).
Путем усредсређивања својих умних, душевних и духовних моћи у области срца, постиже се концентрација целокупне унутрашње енергије у средишту организма, чува се од расипања велика залиха животних моћи, формира се целовитост и чврстина душе. "Држи свој ум у срцу и с напрезањем сабирај у њему све моћи душе и тела" - писао је св. Теофан Затворник који је посветио истраживању срца много места у својим делима.
Губљење истинских, духовних знања о значају срца доводи човечанство до заиста тужних резултата и дубоке духовне кризе, на шта је исправно указивао Вишеславцев у поменутом чланку "0 значају срца у религији": "Губитак културе срца у савременом животу, јесте губитак животне силе, наше постојање се претвара у непрестани губитак енергије, у вењење, склерозу срца којом је погођена сва савремена цивилизација. Зато њен живот тако личи на смрт, њено весеље на досаду, она је пуна осећања безизлазне туге која непрестано звучи у целокупној књижевности последњег столећа. Осећање празнине, осећање ништавности потиче од тога што је пресахла централна сила личности, пресахла је њена срж".

Тематске мисли

1. Следи своје срце цео живот и пажљиво мотри и ослушкуј оно што спречава његово сједињење са свеблагим Богом. (св. Јован Кронштатски)
2. Ми имамо тачан барометар који показује повећање или смањење духовног живота. То је срце. Може се назвати и компасом. (св. Јован Кронштатски)
3. Срце види одмах, целовито, тренутно, затим се тај јединствени чин срдачног гледања преноси на ум и у уму се разлаже на делове, одсеке, претходне и касније; посматрање срца у уму добија своју анализу. Идеја припада срцу, а не уму, унутарњем човеку, а не спољњем. (св. Јован Кронштатски)
4. Где је срце? Где избија и oceћa се туга, гнев и остало, тамо је срце. Тамо и управите своју пажњу. (св. Теофан Затворник)
5. Пада ми на памет да сте ви сви у глави, а не у срцу. Сиђите у срце и одмах ћете себе оценити. (св. Теофан Затворник)
6. Ум је у глави и умни људи (научници) стално живе у глави. Живе у глави и пате од непрестаног комешања мисли. (св. Теофан Затворник)
7. У чувању срца од греховних помисли састоји се праузрок и суштина спасења. (св. Игнатијс Брјанчанинов)
8. Срце је стециште душевног и духовног живота човека. Тако се у срцу зачиње и рађа човекова одлучност за ове или оне поступке. У њему настају разноврсне намере и жеље; оно је седиште воље и њених хтења. (П. Д. Јуркевич)
9. Срце је орган највишег сазнања, орган општења с Богом и с целокупним оностраним светом. (архиепископ Лука Војно-Јасењецки) 

 Извор Светосавље.орг

Нема коментара:

Постави коментар