Како победити присилне мисли?

 

„Људи обично мисли сматрају за нешто неважно: зато их и прихватају олако.

Али од прихватања неправилних мисли рађа се свако зло.

Мисао је налик кормилу брода: од невеликог кормила, од неугледне даске

која се вуче за бродом, зависи кретање и у великој мери

судбина читаве те огромне машине.“

Свети Игњатије Брјанчанинов,

Епископ кавкаски и црноморски

Присилне мисли – то су мисли преко којих нам долазе лажне идеје, које покушавају да загосподаре над нама. Свакога дана наша свест бива подвргнута њиховим активним нападима. То нас омета да трезвено сагледамо ситуацију, да правимо планове и да верујемо у њихово остварење; због тих мисли нам је тешко да се усредсредимо и да нађемо алтернативу за превазилажење проблема, те мисли изнурују, а често доводе и до очајања, које за последицу има појаву мисли о самоубиству.
Ево неких мисли, које доводе до жеље да човек оконча са собом:
– Свет је ужасан, пун зла, веома је мало добрих људи;
– Нико те не воли;
– Твој положај је безизлазан;
– Страшно је живети;
– Нећеш успети да постигнеш у животу оно што си хтео (оно што су хтели од тебе)
– Никада нећеш бити срећан; – Непостојање – је одличан одмор од живота;
– Самоубиство је – јединствени излаз;
– Завршивши са собом, сјединићеш се са вољеним човеком који је већ ТАМО.
И томе слично. Оне продиру у нашу свест. Не пуштају нас ни на један секунд. Терају нас да патимо у много већој мери него што то изискивају сами догађаји који су изазвали кризу. Постоји низ психичких обољења (депресија органског порекла, шизофренија и др.) у којима у комплексу симптома присуствују и присилне мисли. Код таквих обољења је терапија лековима једина помоћ.У том случају неопходно је обратити се лекару – психијатру за одређивање терапије.
Међутим, већина људи који страдају од присилних мисли приликом преживљавања душевне кризе, немају психопатолошке поремећаје. Уз помоћ наших савета они могу успешно да се избаве од таквих мисли и да изађу из стања кризе.

Каква је природа присилних мисли?
Са тачке гледишта науке, присилне мисли су – непрестано понављање непожељних фантазија и тежњи, сумњи, жеља, сећања, страхова, дела, идеја, итд. oд којих је немогуће избавити се напором воље. Реални проблем у тим мислима се преувеличава, увеличава, изврће. Као по правилу, тих мисли има неколико, оне стварају затворени круг који не можемо да прекинемо. И ми бежимо по кругу, као муве без главе. Што се више трудимо да се избавимо од њих, њих је све више. И тада се појављује осећање присиле. Веома често (али не и увек) присилна стања бивају праћена депресивним емоцијама, тешким мислима, а такође и осећањем забринутости.
Да би савладали овај проблем, треба да одговоримо на питања:
- Каква је природа присилних мисли? Одакле се оне појављују?
- Како се борити са присилним мислима?
И ту видимо да у психологији тачног одговора на ово питање нема. Многи психолози су покушали да објасне разлог појављивања присилних мисли. Разне психолошке школе до сада воде рат међу собом, али већина повезује присилне мисли са страховима. Истина, то не појашњава начин како се борити са њима. Класична психологија не даје рецепте за ефективну борбе са присилним мислима из разлога што не види природу тих мисли. Једноставно речено, прилично је тешко борити се са непријатељем ако га не видиш, па чак ни не схваташ ко је он. Међутим, одговори на ова питања и успешно решење проблема познати су више од хиљаду година. Делотворно средство борбе са присилним мислима код психички здравог човека постоји.
Свима нам је познато да је снага присилних мисли у томе да они могу без наше воље да утичу на нашу свест, а наша слабост је у томе да немамо скоро никаквог утицаја на присилне мисли. То јест, иза тих мисли стоји самостална воља, различита од наше.
Сам назив „присилне (наметљиве) мисли“ већ претпоставља да се оне „намећу“ од стране неког споља. Нас често изненађује и парадоксалност садржаја тих мисли. То јест, ми логички схватамо да садржај тих мисли није у потпуности основан, није логичан, није производ довољне количине стварних спољашњих околности, или је чак једноставно апсурдан или лишени сваког здравог смисла, али им се опет упркос томе ни најмање не можемо одупрети. Такође, често приликом појављивања тих мисли себи задајемо питање: „Како сам дошао до овога?“, „Одакле се ова мисао појавила?“. „Ова мисао ми је ушла у главу?“. Одговор на то не можемо пронаћи, али је опет сматрамо за своју. При том, присилна мисао има огроман утицај на нас.
Сви знају да човек, који је прогањан од стране присилних мисли, чува критички однос према њима, схватајући сву њихову бесмисленост и отуђеност његовом разуму. Када покушава да их прекине напором воље нема резултата. Значи, имамо посао са самосталним разумом, различитим од нашег.

Чији су то разум и воља који су усмерени против нас?
Свети Оци Православне Цркве говоре да човек у сличним ситуацијама има посао са нападом демона.
Одмах желим да појасним да нико од њих није схватао демоне тако примитивно, као што их схватају они који се нису замишљали над њиховом природом. То нису они смешни чупавци са роговима и копитама! Они уопште немају видљиву спољашњост, што им дозвољава да делују неприметно. Могуће је називати их различито: енергије, духови злобе, бића. Говорити о њиховој спољашњости је бесмислено; али, знамо њихово основно оружје – лаж.
Тако да су управо зли духови, по мишљењу Светих Отаца, узрок тих мисли, које прихватамо за своје. Од навика је тешко одрећи се. А ми смо тако навикли да сматрамо својим и само својим све мисли, све наше унутрашње дијалоге, па чак и унутрашње борбе. Али да бисмо победили у тим борбама, неопходно је у њима стати на своју страну, против непријатеља. А за то је неопходно схватити да те мисли – нису наше, да се оне намећу споља од нама непријатељске силе.
Демони делују као банални вируси, трудећи се при том да остану непримећени и непрепознати. При чему та бића делују независно од тога да ли верујете у њихово постојање или не.
Свети Игњатије (Брјанчанинов) је овако писао о природи таквих мисли: „Духови злобе са таквом лукавошћу воде борбу против човека, да се мисли и маштања које они приносе души представљају као да се рађају у њој самој, а не од њој туђег злог духа, који делује и уједно се труди да се сакрије.“
Критеријуми одређивања истинског извора наших мисли је веома једноставан. Ако нас мисао лишава спокоја, она је од демона.
„Ако ти од неког покрета срца истог тренутка осећаш смућеност, стешњеност духа, већ од супротне стране – од злог духа“, говорио је праведни Јован Кронштатски. А зар нису управо такве присилне мисли које нас муче у кризним ситуацијама?
Истина, нисмо увек устању да тачно оценимо своје стање.
Познати савремени психолог В.К. Невјарович у књизи „Терапија душе“ пише о томе: „Јавља се такође и одсуство непрестаног унутрашњег рада над самоконтролом, духовној трезвености и свесном управљању својим мислима, детаљно описаним у светоотачкој литератури. Може се такође сматрати, са мањом или већом очигледношћу, да се неке мисли скоро увек осећају као туђе и чак принудне, насилне, да заиста имају туђинску природу за човека – јер су демонске. По светоотачком учењу, човек често није у стању да разликује истински извор својих мисли, а душа постаје проникнута демонским стихијама. Само искусни подвижници светости и побожности, са светлом душом, очишћеном молитвеним подвигом и постом, у стању су да примете приближавање таме. Душе покривене греховним мраком често не осећају и не виде то, јер се на тамном тамно лоше разликује.“
Управо мисли „од лукавог“ подржавају све наши зависности (алкохолну, зависност од клађења и сличних игара на срећу, болесну неуротичну зависност од неких људи и др.). Мисли које погрешно прихватамо за своје могу да нагнају људе ка самоубиству, очајању, увредама, непраштању, зависти, страстима, оне подстичу гордост, и изазивају одсуство жеље за признавањем сопствених грешака. Оне нам присилно предлажу, маскирајући се као да су наше сопствене мисли, да чинимо веома лоше поступке према другима, да се не трудимо над сопственим исправљањем. Те мисли нам сметају на путу духовног развоја, нашаптавају нам осећање предности над другима и др. Такве смисли и јесу „духовни вируси“.
Управо духовна природа таквих мисли – вируса, потврђује се тиме, што нам на пример често бива тешко да учинимо богоугодно дело, да се помолимо, да одемо у храм. Осећамо унутрашњи отпор, улажемо веома велики напор да би се супротставили тим мислима које налазе огроман број изговора да то не учинимо. А шта је тешко, на пример, у томе да устанемо рано ујутро и да одемо у храм? Али не, било где другде да идемо лакше ћемо устати рано, али када треба да одемо у храм – тешко нам је.
По руској пословици: „Иако је и храм близу, да идемо тешко је; а кафана је далеко, али ћу ићи лагано“. Да седимо пред телевизором нам је такође лако, али да се молимо исто толико времена је много теже да себе натерамо. То су само неки примери.
Заправо, у непрестаном избору између добра и зла се састоји целокупан наш живот.
И када проанализирамо све те изборе које чинимо, свако од нас може свакодневно видети како на њих делују ти „вируси“.
Људи искусни у духовном смислу су на тај начин сагледавали природу присилних мисли. И њихови савети за савлађивање тих мисли функционисали су беспрекорно!
Искуство нам показује да је црквено схватање ове теме истинито.

Како победити присилне мисли

Како онда у сагласности са тим истинитим схватањем, победити присилне мисли?
Први кораци су следећи:
1. Прихватите постојање присилних мисли и неопходност избављења од њих!
Прихватите да те мисли нису Ваше, да су оне последица спољашњих напада других бића на Вас. Све док будете сматрали присилне мисли својима, нећете моћи да урадите ништа да им се супротставите и да предузмете мере за њихову неутрализацију. Немогуће је неутралисати себе самога!
Донесите чврсту одлуку да се избавите из тог ропства, како бисте даље могли да градите живот без тих вируса.
2. Преузмите одговорност за себе
Желим да напоменем да када ми примамо присилне мисли од споља, и када вршимо под њиховим утицајем одређене поступке, управо ми тада и сносимо одговорност за те поступке и последице тих поступака. Пребацити одговорност на присилне мисли је немогуће, зато што смо их ми прихватили и деловали у складу са њима. Нису мисли деловале, већ ми сами.
Појаснићу примером; ако руководиоцем покушава да манипулише његов помоћник, онда у случају ако му то пође за руком и руководилац донесе погрешну одлуку због тога, одговорност ће сносити управо руководилац, а не помоћник.
3. Преусмерите пажњу!
Боље је преусмерити пажњу на друге ствари које помажу да се ефикасно изборите са тим  наметљивим мислима. Пажњу можете преусмерити на помоћ људима, стваралачку делатност, друштвену делатност, на рад у домаћинству. Наши преци су сматрали да је за одагнавање присилних мисли врло ефикасно бавити се корисним физичким радом.
4. Немојте се бавити негативним аутосугестијама понављајући у себи те мисли!
Свима је добро позната моћ аутосугестије. Аутосугестија понекада може помоћи у веома тешким случајевима. Њоме се могу смањити болови, лечити психосоматска обољења, значајно побољшати психолошко стање. Захваљујући једноставности коришћења користи се у психотерапији још од давнина.
Нажалост, често се може видети аутосугестија али са негативним мислима. Човек, који је упао у кризну ситуацију, у себи и наглас непрестано несвесно изговара тврдње које не само да му не помажу да изађе из кризе, већ и погоршавају стање. На пример, човек се непрестано жали познаницима или говори сам себи:
– Мене нико не воли;
– Ништа не успевам;
– Мој положај је безизлазан;
На тај начин, укључује се механизам аутосугестије који заиста доводи човека до одређених осећања беспомоћности, тескобе, очајања, обољења, психичког растројства.
Оно што се тада дешава је , ако што чешће човек понавља те негативне тврдње, оне негативније утичу на мисли, осећања, емоције, фантазије тог човека. Не треба те тврдње бескрајно понављати, јер тиме не само да нећете помоћи себи већ ћете себе и гурнути све дубље у «кризно блато».
Шта чинити?
Ако хватате себе да често понављате ове мисли, учините следеће:
Измените тврдњу у директно супротну и често је понављајте по много пута. На пример, ако стално мислите и говорите да се живот завршио разводом, онда 100 пута пажљиво и јасно изговорите да се живот наставља, и да ће сваким даном бити све боље и боље. Боље је поновити неколико пута тако у току дана. И Ви ћете реално осетити дејство и то веома брзо. При састављању позитивних тврдњи избегавајте речцу „не“. Пример: „Нећу у будућности бити усамљена“, већ је правилно: „Ја ћу у будућности ипак бити са вољеним човеком“. Веома је важно да правилно саставите ту тврдњу. Обратите пажњу на то. То је важно. Немојте састављати тврдње за оно што није достижно, нити етично. Такође, не треба сачињавати и користити оне мисли које подижу гордост.
5. Покушајте да у себи пронађете скривену добит из стања у коме се налазите – а потом се одрекните тих добити!
Како год то било парадоксално, човек, који се стално подвргава нападима тешких, исцрпљујућих присилних мисли, из тог дешавања ипак извлачи одређену скривену добит. Најчешће човек није у стању нити жели да призна себи да из такве ситуације извлачи добит, јер сама мисао о постојању неке добити од оне ситуације од које страда – делује готово богохулно. У психологији таква појава зове „секундарна добит“. У овом случају секундарна добит је – успутна корист коју извлачимо из те ситуације мучења и страдања, а која превазилази корист коју бисмо имали када бисмо проблем решили. Све потенцијалне користи  које добија човек од сопствених страдања, немогуће је набројати. Ево неких које се најчешће сусрећу.
а. „Никакве радости у даљем животу неће бити. Истински живот се завршио и сада постоји само преживљавање.“
Предност: не треба мислити о томе како изаћи из ситуације (живот се завршио), не треба посебно много размишљати, не треба се ни трудити. Појављује се самосажаљење, а све наше погрешне поступке оправдавамо тиме што се налазимо у наводно јако тешкој ситуацији. Добијамо саосећање од људи који нас окружују , добијамо од њих пажњу.
б. „Боље је не живети уопште него на тај начин. Не видим смисла у таквом животу. Не видим никакав смисао и наду.“
Ако постоји нада онда би требало чинити кораке. Али то не желимо да урадимо. Зато је најједноставније помирити се са том мишљу, и ништа не покушавати. Седи и сажаљевај се, прихватајући улогу жртве.
в. „Мене нико не воли“ или „Ја само сметам другима“.
Предност: ово је изузетно добар повод да се сажаљевате, да не тражите помоћ од људи. И опет пасивно пливати низводно, не мењајући себе.
Када истражујемо те предности (секундарну добит) оно што сазнајемо је често веома непријатно, јер тада наша слика себи се мења, више није онаква каквом ми ЖЕЛИМО да видимо себе. Тај процес је веома болан, међутим ако „секундарна добит“ буде пронађена и освешћена, Ви ћете успети да нађете друге начине да добијете то што желита, а такође и да искорените ту секундарну добит, као и да нађете успешно решење сопствене тешке ситуације.
Још једном желим да приметим, да су све секундарне „предности“ скривене од свести. Оне нису у вашем «видном пољу». Схватање и њихово откривање могуће је само објективном анализом својих поступака, мисли и жеља.
6. Престаните да сматрате присилне мисли својим!
Обратите пажњу на противречност између Ваших интереса, Ваше логике и оних мисли које покушавају да овладају Вама! Процените њихову парадоксалност, неумесност, логичку неоснованост. Процените последице и непријатност поступака до којих може довести следовање тим мислима. Поразмислите о томе. Помислите, не видите ли у тим мислима директну несагласност са оним што Вам показује Ваша свест. Заиста можете пронаћи мноштво несагласности између присилних мисли и своје свести. Признајте да те мисли нису Ваше, да су оне последица напада на Вас од стране других бића споља. Све док будете сматрали присилне мисли својима, нећете моћи да им супротставите ништа и нећете предузети мере за њихову неутрализацију.
Немогуће је неутралисати себе самога!
7. Не покушавајте да победите присилне мисли уз помоћ спорења са њима!
Присилне мисли имају једну особину: што им се више супротстављаш, оне те са већом снагом нападају.
У психологији је описан феномен „Белог мајмуна“, који доказује тешкоћу борбе са спољашњим утицајем унутар свести. Суштина феномена је оваква: када један човек говори другом „немој мислити о белом мајмуну“, управо о белом мајмуну ће он и почети да мисли. Активна борба са присилним мислима доводи до таквог истог резултата. Што више себи говориш да ћеш се изборити, тим мање то успеваш.
Схватите да се са тим стањем не можете изборити снагом воље. Не можете се супротставити том нападу као да сте на равној нози са њим. Ту ситуацију је могуће поредити са ситуацијом када веома пијан човек прилази физички слабијим пролазницима. Што више на њега обраћају пажњу, што га више позивају да се уразуми, и моле га да им не досађује, он то све више чини, па чак почиње да се агресивно понаша. Како је боље да у том случају поступа слабији? Да прође поред, не обраћајући пажњу. У нашем случају не треба ступати са тим мислима у борбу, већ једноставно преусмерити своју пажњу са њих на нешто друго (пријатније). Чим преусмеримо пажњу и игноришемо присилне мисли, оне на неко време губе своју силу. Што чешће их одмах након њиховог појављивања игноришемо, оне нам мање досађују.
Ево шта о томе говоре Свети Оци:
„Навикли сте да разговарате сами са собом и мислите да ћете надговорити помисли, али се оне одбацују Исусовом молитвом и тишином у мислима својим“ (Св. Антоније Оптински).
„Гомила искушавајућих помисли постаће неконтролисана ако им дозволите да макар мало остану у души, а посебно ако уђете са њима још и у расправу. Али ако их одмах одбаците снажним напором воље, одбацивањем њих и обраћањем Богу, оне ће се истог треба удаљити и оставити атмосферу душе чистом“ (Св. Теофан Затворник).
„Помисао је налик лопову који ти прилази –  и ти му отвараш своја врата, уводиш у дом, почињеш разговор са њим, а затим те он покраде. Зар је могуће разговарати са непријатељем? Са њим не само да треба избегавати разговор, већ и врата треба снажно затварити да не би ушао“ (Старац Пајсије Светогорац).
8. Најснажније оружје против присилних мисли је – молитва.
Духовно објашњење помоћи молитве у овом проблему веома је једноставно. Бог је јачи од сатане и наше молитвено обраћање Њему за помоћ прогони зле духове који нам „певуше“ на уво своје лажљиве истоветне песмице. У то може да се увери свако и то веома брзо. За то уопште не треба да будеш монах.

У животном тренутку тешком,

Кад се у срцу стиска жал,

Једну молитву чудну,

Изговарам ја наглас.

Постоји сила благодатна,

У сагласју речи живих,

И дише несхватљива,

Света лепота у њима.

Са душе, као бреме спада,

Сумња далеко,

И верујеш и плачеш,

И тако је лако, лако…

(Михаил Љермонтов)

Као и са сваким добрим делом, молитвом је неопходно бавити се са расуђивањем и трудом.
Не треба покушавати да надговоримо присилне мисли. Ево шта о томе говоре свети оци:
Ево шта о томе говоре Свети Оци:
„Навикли сте да разговарате сами са собом и мислите да ћете надговорити помисли, али се оне одбацују Исусовом молитвом и тишином у мислима својим“ (Св. Антоније Оптински).
„Гомила искушавајућих помисли постаће неконтролисана ако им дозволите да макар мало остану у души, а посебно ако уђете са њима још и у расправу. Али ако их одмах одбаците снажним напором воље, одбацивањем њих и обраћањем Богу, оне ће се истог треба удаљити и оставити атмосферу душе чистом“ (Св. Теофан Затворник).
Треба осмотрити непријатеља, оно што нам он убацује, и усмерити оружје молитве према њему. То јест, речи молитве морају бити усмерене насупрот присилним мислима које нам се убацују.
„Поставите себи за правило да се сваки пут, како се приближава несрећа, то јест, непријатељски напад у виду лоше помисли или осећања, да вам не буде довољно само да их одбаците и да се са њима не сагласите, већ да присаједините томе и молитву све док не настану супротне мисли и осећања“, говори Свети Теофан.
Например, ако је суштина присилних мисли – ропот, гордост, одсуство жеље да се прихвате околности у којима смо се нашли, онда суштина молитва треба да буде смирење: „Нека буде Воља Божија!“
Ако је суштина присилних мисли – униније, очајање (а то је неизбежна последица гордости и роптања) ту помаже захвална молитва: „Слава Богу за све!“
Ако нас мучи сећање у вези са неким човеком, једноставно се помолимо за њега: „Господе благослови га!“ Зашто нам та молитва помаже? Зато што ће од ваше молитве за њега тај човек имати корист а како зли духови не желе добро никоме видевши да се од њиховог делања рађа добро, они ће престати да вас муче сећањима у вези са тим човеком. Једна жена која се користила овим саветом, говорила је да јој је молитва веома помогла и да је она буквално изблиза осетила немоћ и досаду злих духова који су је савладавали раније.
Наравно, могу нас нападати истовремено више различитих помисли (нема ничег бржег од мисли) зато се могу повезивати и речи од више различитих молитава: „Господе, помилуј тог човека! Слава Теби за све!“
Неопходно је молити се без прекида, до победе, све док надолажење тих помисли не престане и док у души не завлада спокој и радост.
9. Тајне Цркве
Још једно средство за избављање од тих бића јесу Тајне Цркве. Пре свега, то је наравно исповест. Управо на исповести, скрушено се кајући за грехе, ми спирамо са себе сву накупљену прљавштину, укључујући и присилне мисли. Могли бисмо помислити, а у чему је ту наша кривица?
Духовни закони недвосмислено говоре: ако нам је лоше, значи да смо згрешили. Оно што нас мучи је заправо само грех. Само роптање, негодовање у вези са ситуацијом у којој смо се нашли (а то није ништа друго него роптање на Бога или љутња на Њега), униније, љутња на неку особу – све су то греси који нам трују душу.
Исповедајући се, ми чинимо две веома корисне ствари за нашу душу. Прво, преузимамо одговорност за своје стање и говоримо и себи и Богу да ћемо се потрудити да га изменимо. Друго, ми зло називамо злом, а зли духови више од свега не воле разоткривање – они воле да делују скривено. Као одговор тај наш поступак, Бог у тренутку читања разрешне молитве од стране свештеника чини Своје дело – опрашта нам грехе и изгони зле духове који нас опседају.
Најмоћније средство у борби за нашу душу је Причешће. Причешћујући се Телом и Крвљу Христовом, ми задобијамо благодатну силу да се боримо са злом у себи.
„Та Крв одбацује и далеко одгони од нас демоне и призива Анђеле к нама, демони беже оданде где виде Крв Господара, а Анђели се скупљају. Проливена на Крсту, та Крв је опрала сву Васељену. Та Крв је – спасење душа наших. Њоме се душа чисти“, говори Св. Јован Златоуст.
„Најсветије Тело Христово, када се достојно прима, за оне који се боре постаје оружје, за оне који су се удаљили од Бога – повратак, немоћне ојачава, здраве весели, болести лечи, здравље чува, захваљујући њему лакше се поправљамо, у напорима и жалостима постајемо трпељивији, у љубави – ватренији, у знању – префињенији, у послушању – спремнији, за деловање благодати – пријемчивији“, говори Св. Григорије Богослов.
Ја не могу да претпоставим механизам тог избављења, али тачно знам да су се десетине мојих познаника, међу њима и моји пацијенти, избавили од присилних мисли управо након Светих Тајни.
Благодатну силу Цркве су на себи осетиле стотине милиона људи. Управо они, њихово искуство, показују нам да не треба да игноришемо помоћ Бога и Његове Цркве у борби са тим бићима. Желим да нагласим да су се неки људи након Светих Тајни избавили од присилних мисли на неко одређено време, не заувек, што је и нормално јер је та борба дуга и тешка.
10. Заузмите се за себе како треба!
Пасивност, сажаљевање, апатија, очајање, депресија – јесте најплодније тле за настанак и умножавање присилних мисли. Управо зато се трудите да стално будете делатни, будите физички активни, молите се, пазите на своје физичко стање, спавајте довољно, не подржавајте у себи та стања, немојте у њима тражити добит.

Аутор: Михаил Игоревич Хасмински – православни кризни психолог.
Извор: Православная психология  

 

Аутор: Михаил Игоревич Хасмински – православни кризни психолог. Више од три године радио је као психолог у дечијој онколошкој болници. Један од покретача православног кризног центра при храму Христовог Васкрсења у Москви. Бави се психолошком рехабилитацијом људи који су доживели жалост (смрт блиских, деце посебно), подршком болесних који страдају од тешких обољења са лошом прогнозом (малигна обољења), рехабилитацијом људи који су пострадали у зони ратних дејстава (као војника, тако и цивила), жртвама временских непогода, терористичких напада, преступа против личности са применом сексуалног насиља, психолошком помоћи људима који су преживели раскид, породицама које су преживеле психотрауматске екстремне ситуације.
Извор: Православная психология